недеља, 03. јануар 2021.

ВИКТОР ПЕЉЕВИН: „Т“ – МУЛТИРОМАН О СТВАРАЊЕ ИЛУЗИЈА

ВИКТОР ПЕЉЕВИН: „Т“ – МУЛТИРОМАН О СТВАРАЊЕ ИЛУЗИЈА

(„Плато“ и „Б и С“, Београд, 2013, превод Наталија Ненезић)

 "Ништа није онако као што изгледа“ основна је одлика сваке књиге Виктора Пељевина. А како  јесте, то сам читалац треба да закључи крећући се кроз различите просторе и времена романа.

Његови романи се не испуштају из руку и невероватна су мешавина акције, фантастике, будизма, симболизма, руске и светске стварности, као и недефинисаних времена и простора. Кроз гротеске, ироније и духовитости које су често на граници пародије, Пељевинова наглашена енергија духа и стваралачка моћ  трансформише познато у неочекиване завршне метафоричности у свакој књизи.

Називају га „мајстор светске класе“, „идол омладине“, „шаман за контакте са натприродним“ „тумач епохе“, „визионар будућности“ – и он све то јесте. Међутим, са ликовима његових романа је немогућа идентификација, он тражи другачијег читаоца који препознаје ситуације и појаве, историјске и друштвене околности које никад нису онакве какве изгледају читаоцу и ликовима романа.











Роман чији је наслов „Т“ почиње као акциони у коме се полако помаља метафизичка прича у позадини. Током романа та позадинска прича постаје основна, а авантуре грофа Т. (у коме препознајемо Толстоја) прелазе у симболичку раван.

Наиме, гроф Т. није лик „антигрофа“ као то у почетку изгледа, већ је усмераван  књижевни лик који својим деловањем ствара роман који управо читате. Он непрекидно покушава да се сети своје прошлости и тражи смисао и узроке хаотичности света и свог понашања. Његовим активностима, емоцијама, дилемама, размишљањима и сексуалношћу управљају демони – писци бестселера из сенке са подељеним надлежностима - шта ће и како ће гроф Т. деловати, мислити и радити  зависи од тога ко се тог тренутка прихватио писања. Та позадинске прича се постепено помаља, постаје основна; и сам гроф Т. тога постаје свестан али не може да јој се супротстави мада сам ствара стварност у којој се налази.


Ти „демони“ који усмеравају грофа Т. – писци подељених надлежности су:

1.     писац задужен за „еротику, гламур и непротивљење злу насиљем“ – врло тражен, наплаћује „за стубац од осамсто долара па навише“;

2.     писац задужен за акцију и  сукобе, за пуцање, скакање и борбе, „геније, супердрагоцени кадар“ који се никад не понавља и „иде као алва“ па је стално заузет и повремено „ради левом ногом“;

3.     писац задужен за психоделичне садржаје и измењена стања свести, лаке па и тешке дроге;

4.     писац задужен за унутрашње монологе и ток свести, метафизичар апсолута;

5.     уредник пројекта који „пегла“ и усклађује написане текстове;

6.     маркетинг који утврђују вредност пројекта у свакој етапи;

7.     писац кога ангажују на крају пројекта – реалиста који ће завршити роман.

Сам пројект током писања доживљава трансформације јер се мењају околности и финансијери – од „националног пројекта“ који прихватају „структуре силе – чекисти“, по коме се гроф Толстој враћа у окриље цркве, богато плаћеног из буџета, прелази се на комерцијални акциони трилер под контролом „либерала“ који тек треба продати на тржишту и гроф постаје Т. Када сви финансијери издају, појављује се војска са намером да роман претвори у „ироничну ретро-пуцачину“ за конзоле - игрицу у комплету са књигом, у коју ће „упрегнути све покојнике“ – Толстоја, Достојевског, Соловјова, императора... као дивље борце – рмпалије који у слободно време читају Конфучија и продати је Западу јер у земљи „ништа не може да се прода, све прекопирају и покраду“. Када црква пристане да финансира пројект он се при крају приближава првобитној замисли ангажовањем новог „демона“ - писца „реалисте“.

Таква сижејна линија се може разумети на више нивоа:

-         као гротеска о стварању бестселера;

-         алегорија о манипулацијама друштвеном стварношћу „којом управља десет превараната из три компаније“;

-         сатира на прекрајање прошлости уздизањем и срозавањем личности и догађаја;

-         пример како се поставке из теорије књижевности примењују у стварању романа;

-         алегорије које ће препознати познаваоци источних религија...

Пељевинови ликови и ситуације развијају се до гротеске, апсурда или пародије, зависно од фазе у којој се пројект романа налази. Гроф Т. је мајстор борилачких вештина наоружан са више туцета танких ножева за бацање и „челичном брадом“ ојачаном жицама, Достојевски у подземном свету у заседи чека нападе мртвих да би од њих отео вотку и кобасицу и удахнуо душу коју они још увек имају, Аксиња током неколико недеља објављује три романа о свом полусатном сусрету у сену са Толстојем (ради са две стенографкиње и дактилографкињама и „ствара“ један роман недељно), монах искаче из воза и лебди на раширеној мантији да би се створио на броду – реконструкцији света из далеке прошлости, идоли подземног света су са мачјим главама, емоције се појачавају „доливањем из кантице са емоцијама“, Толстој пре писања навлачи на руку „белу гласе-рукавицу“, а његово „упрошћавање“ се свело на плаћеног мужика – двојника који излази на орање испред Јасне Пољане два пута дневно, када пролазе возови...

Расправе о будистичком појму празнине воде се на више места у роману, јер  се писањем ствара свет који испуњава и обликује празнину која опет ствара празнину као једину чисту есенцију свега... Иначе роман „Чапајев и Празнина“ вероватно је најбоље дело Виктора Пељевина и један од најбољих светских романа почетка трећег миленијума. Светску славу су стекли и други Пељевинови романи: „Омон Ра“, „Генерација П“, „Империја В“...

У „Империји В“ Пељевин развија сложену причу о вампирима који су створили људе за своје потребе. Светом влада тајна структура Халдејаца и еволуирани богови (Хера Озирис...) и велика богиња Иштар. Савремени вампири више не сисају крв, а преситили су се богатства и новца. Они се хране енергијом коју људи  стварају у борби за живот и престиж. Људима управљају преко главних вампирских уметности - гламура и дискурса, чија је суштина у маскирању и контроли. Гламур су лепе слике, а дискурс – наметнуте приче о тим сликама...

Аутор овог текста је више пута почињао да пише о роману „Чапајев и Празнина“ али је сваки пут констатовао да тај роман превазилази његове могућности јер је Пељевин бољи писац него што је он читалац. Остала је само прва реченица: "Када би речи постале делатне у мењању света, Пељевин би обавио већи део посла" - а онда је схватио да Пељевинова гротеска, иронија и духовитост, енергија духа и стваралачка моћ трансформације познатог, и завршна метафоричност сваке његове књиге, уопште томе и не теже, и да је та прва реченица површна и недовољна јер обухвата само пену уместо дубине.

"Свет је виц који је Бог испричао сам себи" (Пељевин) а већина књига осталих писаца су вицеви „са брадом“ које читаоци одмах препознају јер су читали Пељевина.

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs


МИШЕЛ УЕЛБЕК: МОГУЋНОСТ ОСТРВА

Пандемија је прва катастрофа (после библијског потопа) која је погодила целу планету. По Уелбеку током следећих 2.000 година несреће нас тек очекују: судари копнених маса, нај-земљотреси, поплаве, пожари, термонуклеарне бомбе на Антарктик и Артик које ће изазвати поплаву већег дела Азије, промена Земљине осе и климе; градови су нестали или разрушени, јављају се хорде примитивних људи и групе отпадника који живе у шумама или рушевинама, огромни предели су безоблично тло, мочваре и плитка језера... Мали број људи-клонова живи „у рају“ - у ограђеним резерватима, усамљени и без правих контаката и животних перспектива, осим на ново клонирање. Такав живот: усамљенички и без правих контаката и блиских перспектива у овим нашим ковид-данима подсетио ме не овај роман и поново сам узео у руке МИШЕЛА УЕЛБЕКА - МОГУЋНОСТ ОСТРВА.

Већ са напомена на корицама и после овлашног прелиставања (књига нема садржај, што је постало све чешће, по мени то је немарност уредника и издавача) постаје јасно да је реч о сложеној  структури која користи и елементе СФ романа. Смењују се текстови главног лика и неколико споредних са текстовима њихових клонова које раздваја 2.000 (две хиљаде, није грешка) година. Прва реченица то потврђује: Добродошли у вечни живот, пријатељи. Наиме, они вечно живе тако што се клонирају и поново настају јер су на време приступили новој цркви која чува њихов ДНК и активира га када нестану, па живе вечно као клонови који се све ређе  сусрећу и дописују. Највећи део романа се односи на данашњу Француску и живот Данијела 1 испресецан порукама и описима живота 23, 24 његовог и других клонова.

Уелбек проживљено и убедљиво описао меланхолију средњег доба, свест о наступајућој старости, гашењу животне силе и носталгију за младошћу као јединим позитивним квалитетом људског живота. Данијел 1, јунак Могућности острва, у једном тренутку признаје: "…током читавог свог живота, занимао сам се само за свој ку`ац, и ни за шта друго, сада је мој ку`ац био мртав, а ја сам га пратио у његовом посмртном паду, и добио сам оно што сам заслужио…" Живот је стављен у контекст општих тенденција једног доба, у осуду капиталистичке 'културе младости' којој су посвена рекламна, филмска, музичка, па и еротска индустрија. Порнографија је заменила еротику, клубови и сексуални туризам су ту да замене осећаје узбуђења и егзотике,  а сваки осећај смислености друштвеног живота и сопственог рада нестао је заједно са бајкама о 'духовним вредностима' у које више нико не верује. Остао је безбрижан живот посвећен себичној потрази за телесним задовољством као јединој замисливој срећи.

“Не само да никада нисам пристао ни уз једно религијско веровање, него нисам никада о томе ни размишљао. За мене су ствари биле онакве како су изгледале: човек је животињска врста, настала од других животињских врста замршеним и мучним процесом еволуције; састављен је од масе органа, а после смрти се ти органи распадају, претварају се у једноставније молекуле; неће преостати ниједан траг мождане активности, ни мишљења, нити било чега другог што би се могло приписати неком духу или души. Мој атеизам је био тако стамен, толико искључив, да овакве теме нисам никада ни успео да схватим озбиљно” пише Мишел Уелбек.

Чак ни уметност, тај 'последњи азил', више не пружа утеху: данашњи уметник изједначен је са забављачем. Није случајно што је протагониста Уелбековог романа, Могућности острва, по занимању комичар и творац филмова, и то веома успешан. Уелбек се цинично подсмева публици и популарности, као и сопственој друштвеној улози и смислу уметничког деловања, када каже:

“Као и револуционар, комичар је прихватао суровост света и одговарао на њу додатном суровошћу. Његова акци­ја не мења свет, али га чини прихватљивим тиме што преобража­ва насиље - неопходно за сваку врсту реакционарне акције – у смех, а успут зарађује и доста кинте. Једном речју, као и сви ла­крдијаши од постанка света наовамо, ја сам био нека врста ко­лаборационисте. Ослобађао сам свет болне и бескорисне револу­ције - јер је корен свег зла биолошки и независан од било каквог замисливог друштвеног преображаја; утврђивао сам јасноћу, бранио акцију, искорењивао наду; имао сам чист рачун”.

Бесмртност долази од науке и технологије. Једино оне могу да победе 'биолошки корен зла'.

Уелбек свет тумачи у односу на битне силе планете: биологију, генетику и футурологију, еволуцију у прошлости и далекој будућности. Утопистичка заједница  'Новољуди' кроз генетски инжењеринг обезбеђења бесмртности за оне који су преживели апокалипсу цивилизације и пост-свет. По неким мишљењима Уелбек је први француски романописац после Балзака коме је пошло за руком да ухвати друштвену реалност савременог живота. Други сматрају да већ живимо у дистопији коју он описује.

Први део књиге је препун слободног секса где се речи пи*а и ку*ац сваки час налазе у тексту, без покушаја варирања назива – не верујем да је то грешка  преводиоца јер ми имамо баш много синонима. Такође, ту је и неколико технички савршених и детаљних секси сцена, као да описује порно филм, што је наравно неубедљиво у књижевном делу. Једна од ретких успелих порука клона Мари22 гласи: Сама сам као последња глупача. Са мојом глупичком – честитке преводиоцу Ивани Мисирлић.

Сам део о елохимистичкој цркви је – зачудо - доста површан па чак и наиван, као да је прерађен неки стрип – личности се зову Пророк, Хумориста, Научник, Пандур (шеф обезбеђења), једино је лик новог пророка Венсана кога подмећу уместо старог (који је убијен), као да је заиста клониран стари – животан и убедљив. По роману се види да је касније клонирање успело и неки вечни живот обезбеђен, лишен емоција, патње, страха, живот надмоћан и стерилан.

Текстови клонова после 2.000 година су кратки, бескрвни, наводно симболични – треба да илуструју живот који воде на разореној планети која је и географски другачија.

Угасивши сексуални нагон, научници који су омогућили бесмртност и клонирање, претворили  су живот 'новољуди' у стање равнодушне летаргије. Остале су само бесциљне јединке изоловане у микро-свету своје тврђаве изван чијих решетки под струјним напоном  тумарају дегенерисани мутанти постапокалиптичног света међу којима још увек владају сурови биолошки закони дарвинистичког опстанка, са алфа мужјацима који поседују женке и немилосрдно убијају старе, немоћне и непродуктиве.  

Суштина данашњег човека је задовољена себичним, неемотивним понашањем и полним нагоном  "…њихов генетски код ће бити сачуван и умреће у нади у бесконачан наставак те исте егзистенције посвећене ужицима. То је био смисао историјског кретања, то је био његов дугорочни правац, који се неће ограничити само на Запад, Запад ће га само раскрчити, утрти пут, као што је то и чинио од краја средњег века", пише Уелбек.

Прихватили смо 'принцип реалности' врлог новог света. Љубав, емпатија, светост, утопија, нови човек… одјеци су прошлости.  Уелбек пише о временима када су постојали последњи идеали које замењују нови, биолошки, сведени на себично уживање као једину  срећу.

Занимљива су Уелбекова виђења престројавања, понашања и судбине других религија у судару са религијом вечног живота. Губе, наравно, брже или спорије...

Роман (370 страна, већина западних бестселера има отприлике толико или више, то је вероватно комерц-обим књиге) препун је провокација на париске и француске културне кругове, на рачун савременика или икона француске културе – Селин, Одијар, Мишел Онфре, Кушнер, Тејар де Шарден и друге.

Такође, у њему је много провокативних тумачења цивилизацијских аксиома – смех, та одлика човека, то је одраз мржње према другачијем, то је за клонове «квоцање из прошлости», јер се најрадје смејемо «Алаховој гамади», «обрезаним бувама», «пицајзлама с Маријине п*це». Уелбек исмева француску и америчку «кидс» цивилизацију која бежи од одговорности и напора и узима кућне љубимце уместо деце, стварајући стамбене зоне без деце где је деци забрањен улаз да не ремете мир становника.

Уелбек традицију тумачи кроз његов односу према Врлом новом свету: “Добро знам (…) да се Хакслијев свет обично описује као некакав тоталитарни кошмар, да има покушаја да се ова књига прикаже као нека оштра осуда; то је чиста и једноставна хипокризија. По свим питањима – генетска контрола, сексуална слобода, борба против старења, цивилизација доколице, Храбри нови свет је за нас рај, то је управо и тачно онај свет који покушавамо, до сада без успеха, да достигнемо”… Богови су мртви, уметност је мртва, појединац  је умртвљен послом који мрзи. Испоставило се да је  капитализам систем најприближнији природном стању човека, јер је заснован на закону јачег, на себичности и на користољубљу. То су силе живог света, па и животињске врсте којој припадамо; све друго је утопија, пише Уелбек.

У будућности, пише Уелбек, “више ништа није остало од књи­жевних и уметничких творевина на које је човечанство било тако поносно; теме из којих су рођене изгубиле су сваку сваки смисао, њихова емотивна моћ је нестала. Ништа није остало ни од филозофских и теолошких система за које су се људи толико бо­рили, понекад и умирали, а још чешће убијали; ништа од свега тога није будило код новољуди ни најмањи одјек, ми смо у томе видели само деспотско бунцање ограничених, конфузних духова, неспособних да створе и најмањи тачан, или просто користан концепт. Човекове технолошке творевине су, напротив, још увек могле да побуде поштовање: у тој области, човек је дао најбоље од себе, изразио је своју дубоку природу, у њој је од почетка достигао оперативно савршенство коме новољуди нису имали ништа значајно да додају”.

Одлично су написани поједини делови и подужи епилог.  Термин који ми се чини најближим је „роман – клон“, уз елементе СФ приче и много провокативне књижевности, са покушајима да се модернизује класични меки и рефлексивни француски стил. Уелбек разобличава садашњост и скида маске које прекривају ткз. коректну књижевност и садашње друштвене односе као још једну лаж овог доба. Корона није крива за све – има у свему веома много и нашег, људског удела.

·                                 Dana Ciric

Odlično predstavljanje ovog, po mom mišljenju, ozbiljnog romana.

 

Dusko Lopandic

икона беџа

Cestitam za trud u pisanju ove dobre objave. Uelbek je izvrstan pisac i vredi napora da se prikaze, iako su njegovi romani vrlo citljivi. Mracan pisac, krajnji pesimista koji izuzetno dobro oseti drustvene probleme i pojave koje ekstrapolira i uvelicava do paradoksa i apsurda kako bi prodrmao citaoca.

 

·                                

 

Marija Pantić

Iako je relativno kasno počeo da se bavi književnošću, piše vrlo upečatljive romane, prepoznaje probleme, stvari naziva pravim imenom, bez zadrške, a to je upravo ono što mi se dopada u njegovim knjigama. Svaki njegov roman prodrma čitaoca i navodi na razmišljanje.

Uživala sam tokom čitanja prikaza. Hvala🍀

·                                

 

Ljalja Jelica

Hvala na stručnoj i izuzetno detaljnoj analizi ovog mračnog romana, koji ću sugurno pročitati zbog vas.

 

Slavica Timić

икона беџа

Da to je Uelbek, takav je on...razori te na kraju...kritika drustva i civilizacije jer vidimo golim okom kuda hrlimo i ovo necinjenje je najveci slom covecanstva...ovo pustanje da stvari idu kako idu..odsustvo svake borbe ili makar sporadicne koja biva ugusena...sve je to vidoviti Uelbek prikazao..u svakom romanu neko beznadje i crnilo...treba energije za njega. Vas prikaz ovog teskog i nadasve kvalitetnog romana je maestralan. Viseslojan ili visesmeran vas tekst upravo kao i njegov roman. Odusevljena sam, upravo jer obozavam Uelbeka. Treba imati zeludac za njega. 💞 preporucujem ga od srca. Klasik savremene knjizevnosti.

Ana Marić

икона беџа

Bravo za ovakav tekst. Ovaj roman neću preskočiti. Čitala sam Pokoravanje i imam visoko mišljenje o piscu.

Tatjana Susic Ex Roganovic

Hvala za predivan tekst... verujem da je odlican roman ali u ovo sivo nase sadasnje, treba mi malo lepote.

Rudular Trakar

Odlicna knjiga i odlican osvrt👏

http://www.amika.rs