среда, 16. март 2022.

РОМАНИ КАРЛОСА ФУЕНТЕСА

ЧЕ ГЕВАРА ЈУЖНОАМЕРИЧКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Карлос Фуентес (Панама, 11. новембар 1928 — Мексико Сити, 15. мај 2012), мексички писац и есејиста, познат и читан у целој Јужној Америци и Европи. Добитник је  свих шпанских, јужноамеричких и других литерарних награда:   Награда “Ромуло Гаљегос”, Награда “Алфонсо Рејес”, мексичка Национална награда за књижевност, Сервантесова награда и Награда Принца од Астурије, Награда “Гринсан Кавур”, Награда “Пикасо”, Награда Шпанске краљевске академије, Награда “Галилеј”, Награда “Дон Кихот од Манче”. Често је био у најужем избору за Нобелову награду али једино њу није добио. Написао је низ есеја и есејистичких књига посвећених најактуелнијим питањима савремене политике, друштва, културе, екологије или медија.

По Фуентесовим романима снимљено је неколико филмова, он је такође и аутор је неколико филмских сценарија. Фуентесов рад је превођен на 24 језика. Остао је плодан аутор све до смрти - његов есеј о новој власти у Француској појавио се у новинама на дан његове смрти.

Мада је био и амбасадор, дипломата, професор, па и позната личност медијског живота, рано је показао склоност ка социјализму. Живео је у неколико престоница  јужне Америке у време када је Мексико национализовао своје изворе нафте уз жестоко противљење САД, подржавао кубанску револуцију, Кастра и Сандинистички фронт националног ослобођења.  Био је убеђен да је револуција увек боља од тоталитаризма или корумпиране демократије и тај став прожима његов живот и књижевно дело.



Четири године после смрти, 2016, појављује се његов роман “Ахил или герилац и убица” који је писао пуних двадесет година и оставио аманет да се објави тек кад  се постигне мир у Колумбији. За штампу га је, уз поговор, приредио Хулио Ортега а код нас превео Далибор Солдатић и објавио “Танеси”. Служећи се документима Фуентес је написао истиниту хронику прожету фикцијом. У овој  трагичној причи герилци имају имена Хомерових јунака а главног јунака описује као  неког ко “имао је савршен профил и очи палог свеца”. Његови јунаци пролази кроз музеје испуњене вековним културним наслеђем и експонатима народа Маја, Олмека и Астека а кад изађу на улицу суочи се са два века експеримената и пораза и “народом који гаји наду једино у Девицу од Гвадалупе и националну лутрију” (Октавио Паз).

То је вечити сукоб између идеала и реалности, правичности и и преваре. То је несрећна судбина јужноамеричких земаља разапетих између сна о демократији и јаве, где се над њима надносе доминације САД, нарко-картела и страначких борби за власт. Историја демократија је прича о насиљу, каже Фуентес и илуструје то кроз своје романе, новеле, есеје и драмска дела. Пише о моралној дилеми оних који се, као Фуентесов јунак Карлос Писаро, из идеала боре за правду: “ако револуција значи почети испочетка, да ли тај почетак може бити невин пошто се рађа из убијања противника”?

            Главни јунак је историјска личност, Карлос Писаро Леонгомес, колумбијски  вођа герилског левичарског Покрета 19. април (М-19), који је напустио покрет, одбацио оружје и постао регуларни кандидат за председника Републике. У јеку демократске предизборне кампање њега убија плаћени убица који га погађа изнад панцира  - у главу и врат. Убија га у авиону, током лета и бива елимисан од Писарових пратилаца. То изабрано место за атентат, одакле нема узмака, и њега осуђује на смрт. У његовим стварима налазе објашњење: две хиљаде америчких долара, исплаћено је његовој мајци за тај чин. У томе је сажета сва беда и немоћ јужноамеричких држава  и развоја демократије у њима. Довољан је мали свежањ долара да све револуције, покрети, идеје и узлети буду враћени на почетак – на војну владу или под власт корумпираних политичара.

            Овим романом Фуентес је опет све изненадио, као и за време живота, јер је сваки његов роман, новела, есеј или сценарио био нека провокација, побуна и преиспитивање у садржини али и у форми. Веровао је у разноликост култура, подстицаја, књижевних техника и различитости форме књижевних дела. Од свих могућности историјских догађања остварује се само једна, писао је, оно што није било чека свој тренутак да се догоди. Историја није понављање догађаја већ испољавање тих притајених, запостављених и потиснутих догађања.

            Постоји стварност књига, сматрао је, колико и стварност света и историје. Али те две стварности су несталне и променљиве, остављају мало трагова тако да је стварност књига једина која остаје да сведочи о прошлости и људској цивилизацији. Говорећи о Фуентесовим претходницима и савременицима, Далибор Солдатић каже: „Кроз универзално трага се за националним идентитетом а космополитски став изнова афирмише национално и оно што је суштински мексичко.“

Био је критичан према политици САД и однос према кубанској револуцији, супростављању покрету сандиниста у Никарагви, стратегији анти-тероризма, имиграционој политици САД и према улози САД у рату против нарко картела у Мексику. То га је довело до забране уласка у САД, све до одлуке Конгреса. Када није могао да путује на промоције својих књига, одговорао је: “Они још не схватају да су праве бомбе моје књиге, а не ја… САД су веома добре у разумевању себе, али веома лоше у разумевању других“.

У својој књизи “Ево шта мислим”, Фуентес пише: „Живимо у времену које је наше, али смо исто тако духови старог времена, као и гласници времена које ће тек доћи… Стопа неписмености, сиромаштва и незапослености у Латинској Америци била је толико висока кроз нашу историју да ако писци не говоре уместо народа, не би говорио нико.

Када будемо имали бољи, социјалнији, одговорнији, мање егоистичан, мање корумпиран систем, моћи ћемо да да обезбедимо посао милионима Мексиканаца који треба да граде наше путеве, бране, наше канализације, наше школе, све ствари које су остале неурађене у Мексику, иако имамо радну снагу. Виђам пуне возове мексичких радника који иду на север. Онда се питам, зашто не раде оно што треба да се уради у Оахаки, у Табаску, у Чијапасу, у Јукатану, свуда. Зашто? Зашто? Зашто? Дешава се нешто врло лоше, на обе стране границе.

Војне диктатуре из времена хладног рата опстајале су уз подршку САД. Пиночеу, или аргентинским хунтама, било је довољно да кажу „ми смо антикомунисти“ па да одмах добију подршку САД. Када се Хладни рат завршио, диктаторкски режими нису имали никакав раисон д’êтре. Демократске снаге су ступиле на сцену: демократски избори, демократски парламенти, слободна штампа, низ важних демократских победа, од Мексика, преко Чилеа и Бразила, до Аргентине. Сада долази друга фаза, када људи кажу: ове демократске слободе су океј, сјајне су, хоћемо да их очувамо – али када ћемо добити посао? Када ћемо јести? Када ћемо се школовати? Када ћемо имати неку перспективу?

Сада људи у Латинској Америци бирају владе за које мисле да могу да наставе демократске реформе али да их трансформишу у социјалне и економске реформе. То је, по мом мишљењу, изузетно важно, јер то значи да је левица напустила револуцинарна решења каква је предлагао Че Гевара и изабрала демократски пут. Сви су победили на изборима, чак и Уго Чавез, Моралес је изабран, Лула је изабран, Киршнер је изабран – нико није дошао на власт насилним методама, и то је велики напредак, имати формалне демократске слободе, и сада захтевати материјалну, конкретну добробит какву демократија наводно подразумева.

Америка је 75 година живела поред једнопартијског система у Мексику – ПРИ – а да није ни трепнула, да никад није затражила демократију у Мексику. Демократију смо добили јер су се Мексиканци изборили за демократију и уписали је у нашу историју. Демократија се не може извозити као кока-кола. Она се мора родити у земљи, поштујући културу и услове те земље. Доћи ће арапска демократија под арапским условима, према арапској вери, обичајима, историји, наслеђу. Она се не може наметнути, сваки покушај наметања је унапред осуђен на пропаст. Наравно, смешно је веровати да САД могу да наметну демократију. САД су живеле са Сомосом, Трухиљом, Батистом, Кастиљом Армасом, сви најгори диктатори које смо имали у Латинској Америци били су марионете САД – о каквој демократији причамо? Њу ћемо створити ми, не они.

Фуентесови романи директно исказују проблеме друштва а ипак нису памфлети – то су књижевна дела са свим одликама развијене књижевности. Он пише о револиционарима који одбацују своје револуционарне идеје како би постали моћни финансијери, истражује последице неједнакости и моралне корупције у Мексику, прича о младићу чија се стремљења према социјалној једнакости супростављају материјализму који влада у његовој породици, о бившем војнику  мексичке револуције који постаје богат и моћан кроз насиље, уцену, подмићивање и бруталну експлоатацију радника. Он истражује корупционе ефекте моћи и критикује деформисање оригиналне револуционарне идеје кроз класну доминацију, американизацију, финансијуску корупцију и неуспехе реформи државе. Критиковао је неспособност Мексика да спречи трговину дрогом и исказао симпатије према различитим покретима националног ослобођења у јужној Америци. Његови противници писали су да су то „класични марксистички романи” а њега називали “герилски кицош”. Марио Бенедети пише о Фуентесовој књижевности: „Ако их упоредимо са многим примерима псеудо-ангажоване књижевности у Латинској Америци или псеудо-књижевности која је ангажована, Фуентесови романи су узорни са више становишта. Пре него што постоје као друштвена критика, као разоткривање хипокризије, ови романи постоје као књижевност.“

Дело „Наша земља“ (“Тера Ностра”) из 1975, Фуентесов је најамбициознији роман. Његова три дела (Стари свет, Нови свет, Други свет) говоре о Шпанији и свим јужноамеричким цивилизацијама. Радња романа се смењује између 16. и 20. века, тражећи корене савременог друштва Јужне Америке и Мексика. Он, као и најпознатији мексички писци пре њега, не прихвата званичну историју и трага за националним идентитетом створеним када се шпанска култура, настала прожимањем хришћанства, јеврејства и ислама, суочила се са митовима, легендама и историјом Јужне Америке, препуне устанака, револуција и издаја њихових циљева када се освоји власт.

Богатством језика и визија, и бујицама речи у краћим одломцима који се уклапају у јединствену целину, са пригушеним позивом на великог Сервантеса и Дон Кихота, ова трилогија се завршава на Фуентесов начин: партијом карата коју у Паризу играју “одбеглице” -- главни ликови светски познатих романа Алеха Карпентјера, Хулија Кортасара, Кабрере Инфантеа, Хосеа Доноса, Гарсије Маркеса и Варгаса Љосе. Победник покерашке партије је онај који „сакупи највише љага, пораза и ужаса“. У игри “Надјебавања”са шпилом у коме су стандардне боје замењене са низовима “Злочина, Тирана, Империјализма и Неправде”. Док играју сазнајемо како је тиранин Боливије лично убио председника и дошао на власт, где су сакривене подземне тамнице и одреди плаћеника, како је диктатор Венецуеле објавио лажну вест о својој смрти да би видео ко ће све то да прославља… И све то у Паризу, где је роман и почео, док чекају крај света, последњег дана века који нестаје.

            У издању Архипелага објављени су Фуентесови романи “Срећне породице” (2008), “Адам у рају” (2010) и збирка есеја “Воља и судбина” (2013), у преводу Ксеније Шуловић.  “Адам у рају” је трилер о успону новог богаташа и међусобним везама новца, криминала и политике. За разлику од већине сличних романа, овде Фуентес посматра изнутра све те политичко-криминалне акције и односе, задржавајући благу ноту надмоћног хумора и ироније. “Владе одлазе, оружје остаје”, пише он док главни лик из иностранства доводи стране плаћенике  са призвуком фашистичких назива да се безобзирно и сурово обрачунају са домаћим мафијашима и политичарима. У исто време народу се подмеће “чудо” са легендарним Светим Дететом и Девицом од Гваделупе да би се тиме бавио и имао неку наду.

            “Срећне породице” су комплексан роман са 16 прича о породицама и љубави. Фуентес исписује узбудљиву повест модерног Мексика и Јужне Америке представљајући целокупно друштво – од председничких палата и нових класа у настајању, до друштвеног дна у коме царују беда и сваковрсни изазови голог опстанка. Фуентес приказује љубав у свим облицима: љубав супружника, љубав љубавника, љубав родитеља и деце, љубав ближњих, љубав случајних сапутника, вишеструке љубави и међусобно исплеплетане односе…

Уобличио је велику прича о изузетним судбинама познатих и обичних људи, али и појединачне приче о љубави, страсти, љубомори, мржњи и патњи, исписујући их на свој карактеристиччан начин: изнутра, из позиције ликова приче и са благом иронијом онога који је све то већ више пута преживео. Роман има специфичну композицију: после сваке приче долази неки “Хор” у стиховима– Хор напуштене деце, убијених мајки и слично – који је поетски вапај, објашњење, емотивни узлет… Последњи “Хор” састоји се од само две речи: “насиље, насиље”.

Фуентес је себе описивао као премодернистичког писца који је користио само оловке, пера и папир. Истицао је да пре него што отпочне са писањем себи постави питање „За кога ја то пишем“. Касније је делимично прихватио електронску технологију, писао и на Твитеру  где његова последња порука гласи:

„Мора постојати нешто изван покоља и варваризма што ће подржати егзистенцију људске врсте и сви ми морамо то тражити”.

Миливој Анђелковић

             www.amika.rs