недеља, 22. јануар 2023.

ГОРАН ПЕТРОВИЋ: „ПАПИР СА ВОДЕНИМ ЗНАКОМ – РОМАН ДЕЛТА“

 Први из низа „романа делте“, односно „први ток“ како гласи поднаслов, почиње напоменом: „Ако имамо у виду величину света – онда је књижевност, све што је досад написано, тек цитат издвојен у покушају да се објасни суштина људског рода”. А овај део тог “цитата” је одличан роман пре свега о стварању и ствараоцима, али уједно љубавна прича, бајковита повест о ратном походу, сатирично-гротескна скаска, а може да се схвати и као новопронађена Бокачова новела која није ушла у “Декамерон”.


            Горан Петровић пише пробраним језиком и речима успева да све оживи: пламен свеће, пера за писање, сто, кипове и анђеле са фрески, стваралачко надахнуће које напушта писца током похода, гротескни тродневни рат сакупљача старих крпа („Немојте, браћо, иста смо сиротиња“) које се прерађују у најфинији и најскупљи папир. А тај папир из Амалфија, прве поморске републике Италије, служи само за најдискретније преписке и, по захтеву најелитнијих наручилаца, писани текст нестаје после договореног времена. Коришћен је, на пример,  за Тајни архив Ватикана у „Pro­ces­sus con­tra Tem­pla­ri­os” и за друге тајне текстове, за љубавну поруку норманске властелинке Марије са Сицилије у 12. веку, као и својевремено за династије Нормана, Анжуја и Бурбона, као и на дворовима у Палерму и Напуљу. И када напуљска краљица пожели такав папир за љубавно писмо она организује цео поход војника, писаца који ће то писмо написати и неизбежну комору са храном и вином.

            “Све је честица приче која се са небом дотиче”, пише Горан Петровић, а „хлеб  и  рукопис  у  основи истом служе, првим се толи трбух, а другим сити људски дух. Једно без другог не бива, не опстаје”.

            Пишући о стваралаштву и ствараоцима Горан Петровић ствара алегорију о садашњим временима. Описује мноштво самозваних који хоће да пођу као писци и “све челом о капију бију: Отворите, и ми бисмо нешто написали”! Еснаф произвођача из Амалфија многе поручиоце одбија јер нису достојни тог најфинијег папира а понеком одговоре: А шта кажете да ми вама платимо само да се одрекнете  стваралаштва? Незаборавна је сцена када у рано јутро краљица излази огрнута краљевским огртачем, са круном на глави и скиптром у руци а једини будан писац истрчава пред њу, срећан што се остали тек буде, и почиње да узвикује њено име и титулу, то понавља додајући сваки пут нове титуле, па баци капу на земљу и стане на њу да би био вишљи и узвикне све претходне титуле и опет дода нову… Ту су и приче о осликавању цркве сликара Анонимуса који се позива на сарадњу са великим Ђотом и обећава шест стотина година трајања фресака док са насликаних анђела отпада перје, па наук о постављању витража од уметника Атентина који се посече и на смрт искрвави да би поставио последње стакло а његов гроб надвиси све гробове великаша. Пробраних десет песника, који путују сваки у посебним колима, на сва догађања су равнодушни и мрзовољни,  понети својим уображеним величинама, да би на крају романа сваки упропастио добијени драгоцени лист, па љубавно писмо буде написано на последњем листу, цитирањем  речи старог, неписменог млинара.

            Краљица има надимак “Незасита” јер сваки њен љубавник нестаје без трага, што подсећа на султана из “Хиљаду и једне ноћи”. Сцене њеног јахања “по мушки”, одевеној само у ноћну кошуљу док је грање купина рањава по ногама до крви, имају сва обележја ренесансне ласцивности и владарске разузданости.

            Оно што се у овом приказу не може пренети је изванредан стил и пробрани језик ове књиге. Уз једну новину: цео роман је састављен од повезаних ситних “честица”, како их назива сам аутор. Свака има свој посебан кратак наслов који подсећа на кадрове књиге снимања и већина обухвата оно што би стало у један надахнути филмски кадар.

            “Идеја о књижевном серијалу као “Роману Делти” је постепено расла – каже Горан Петровић -  и заузимала све већи простор. Онда је био проблем за мене где почети, када и којим редоследом објављивати све те романе, како они да се рачвају. Други ток је роман  „Иконостас“ из домену жанра фантастике. Иконе ће на свом путу доживети многе невоље, пресретаће их Турци, разбојници, морске немани, временске непогоде, дочекивати и клањати им се верници, многе ће се заувек изгубити, а у деспотов двор стићи ће само једна, оштећена и готово непрепознатљива, тако да ни деспотов саветник Константин:Филозоф неће знати о ком је светитељу реч.

            Заиста је потрајало писање ових књига, више од 20 година… Роман се понашао као вода, цури кроз прсте, онда се направи локва, или барица, стално се разврстава.

            У романима се радња креће од 15. века, затим се провлачи кроз 17. век, и даље нас води крајем 19, 20. и улазимо у 21. век, а можда буде и једна футуристичка прича. Такође сам замислио да пружим велики простор у свим књигама, ван наше земље, тако да је “Папир” смештен у Италију, а “Иконостас” у Грчку, док ће трећа бити у Литванији, даље је ту и Цариград”, открива писац.

            И Александар Гаталица свој роман “25 сат” назива “делта-романом” јер се грана у више праваца. После вишетомних романа Добрице Ћосића са више од 3.000 ликова и шест томова “Златног руна” Борислава Пекића долази време “делта-романа”.

            Занимљиво је да је пре више од десет година на сцени Атељеа 212 извођена драма Горана Петровића “Матица” која делом говори о човеку који пише књигу у више томова.

            Најзад, треба нагласити да је ово једна од ређих књига “Лагуне” чије је прво издање штампано ћирилицом. Роман је награђен наградом “Београдски победник”.

            Аутор овог приказа је пре више година боравио у блиставом Амалфију који је са копнене стране заклоњен високим планинама  а са морске отворен према ширинама и лепотама Средоземља. Тада је посетио “Музеј папира”, на крају главне улице Амалфија, пред пут у брда, у некадашњем млину фамилије Милано из 14. века. Сачувани су сви уређаји и алати из старих времена и тада је, а вероватно и данас, још увек ручно израђиван папир од тканина, дебељушкасти „памучни” папир млечне боје, искрзане текстуре и неравних ивица.

            Амалфи је још у деветом веку формирао прву поморску републику, далеко пре Ђенове и Венеције. У европској књижевности је познат од Хенрика Ибзена који је ту завршио ЛУТКИН ДОМ, а у хотелу “Луна Конвенто” у соби 15 на зиду је његова фотографија и стари сто за којим је радио. Такође, завршни део романа КЋИ ДИРЕКТОРА ЦИРКУСА Јустина Гордера догађа се у Амалфију а секси сцена за време кише у једном од старих млинова за производњу хартије. Међутим, тек је Горан Петровић открио тајну најскупљег папира који може да сакрије исписани текст чим тајанствени догађај буде обављен.

            Па, упознајте се са тајнама Амалфија, стваралаштва, писаца, напуљске краљице и посебном лепотом једне изузетне књиге, меке и топле и поред крви која је понекад преплави.

www.amika.rs