Роман
„Корени“ Добрице Ћосића читао сам први пут као гимназијалац још далеке 1959.
године, изненађен изражајношћу и новом метафоричношћу његових реченица. Оним
познатим:
„За мном су гореле шуме и пут. Змија нисам да и реп
у земљу увучем. Зуби су ми се клатили, али сам на курјака личио. Далеко за
леђима, у торовима остаде пусто и мир. А човек умире једино кад мора и кад
неће. Иако ми је брада до седмог ребра дуга, ноге су могле да носе њу и нож.
Пободох се уз последњу реку. Ниједан
фењер није ранио ноћ, ниједна лампа. Ветар је у канијама, па ни он не злочини.
Морам напред јер, рекох, за мном и снег гори...»
Под њиховим утиском написао сам
причу, другачију од претходних, пуну слободних метафора и скраћених поређења и
она је објављена исте године као моја прва штампана прича.
„Корене“ сам поново читао 1962-3.
године, као студент, припремајући се за дипломски испит, бележећи и памтећи
карактеристике романа сагласне тадашњим схватањима вредности српске књижевности.
Касније сам прочитао још неколико романа Добрице Ћосића покушавајући да схватим
шта је то толико идеолошки лоше у њима, зашто је овај писац стално на мети: као
књижевна громада коју треба поткопати или ту заиста има политике која је већа и
лошија него у текстовима његових опонената, Све време „Корени“ су блистали у
омаглици мог сећања, било је много књига које су ме одушевиле али је њихов
домет био много краћи и тематски сиромашнији – помодне књиге за једну-две
генерације насупрот малом епу о српском селу и народу, његовој историји,
традицији и митологији.
Недавно, после педесет и неколико
година, поново сам отворио „Корене“, као дуг себи негдашњем и нашим књижевним и
другим неспоразумима. Убрзо ме је понела прича чији су се рудименти будили у
мом сећању. Током читања два пута сам проверио годину првог издања: 1954, када
је добио Нинову награду за роман године, не верујући да је у предисторији нове
српске књижевности могла да се појави оваква, у много чему модерна књига.
Њена изражајност, и после свих узлета
и излета у нашој књижевности, има снагу и свежину која понесе читаоца. Обичних,
изказних реченица такорећи и нема, свака има, више или мање успешан, искорак ка
метафори.
Фабула се гради на променама
приповедачке перспективе, кроз свест ликова или њихове гласове и дијалоге, који
се сливају у чувену Бахтинову полифонију. То је препознато тек у новије време,
до скора су критичари то назиали „монтажом“ са нотом негативног контекста.
То смењивање перспектива, гласова и
дијалога делује савремено јер убрзава
фабулу и дарује јој „вишедимензионалност“. Ток свести ликова открива не само
подсвесно, већ и њихову прошлост, као и традиционалну и митску укорењеност.
„Корени“ су и данас снажна и
уверљива прича о Србији током једног века њене историје, о времену сеорских газда
и страначких првака, о деци хајдука, устаника и надничара и новој генерацији
која са муком покушава да усклади своју будућност са традицијом и прошлошћу
очева.
Упечатљиви су ликови Николе који је
рударио по Србији и дошао из устанка и пандурске службе у новој држави, да код
Аћима Катића остварује своју правду и газдине тајне и крваве послове. Затим
Аћима Катића, сеорског газде и партијског првака коме је најважнији његов углед
као будућег посланика и наставак породичне лозе. Па Симка, пуна животне снаге и
ограничења традиције које треба прекршити да би се лоза Катића наставила, али
са дететом зачетим са надничарем, као што је почела...
Снажне сцене романа се памте, оне у
себи сажимају и суштинске одлике ликова: Василијево оштрење јатагана сељанима
пред поход на Турке, Ђорђево бацање дуката пред Симку који „и у мраку светле“ а
„могу да певају као птице, да циче као крдо прасића, да се смеју као трешња
пуна деце“, буна Преровчана и Аћимов боравак у затвору, Вукашиново обавештавање
породице о женидби са кћерком очевог политичког противника, мала бајка о љубави
сунца и земље...
Много је прецизних и упечатљивих
реченица, од којих неке одјекују као најактуелније:
„ Само су ситне птице шарене.
Гаврани су црни. Ни орлови се не ките.“
„Кад си на збору, пусти реч да се
ваља по главама, а ти је слушај и гледај. Ти причаш као да шамараш људе. Наш
народ воли тешку и спору реч.“
„Овде је слобода право да
хајдукујеш, да хараш, да заузимаш општинске утрине, а демократија и самоуправа
да не плаћаш порез...“
Говорећи о „Коренима“ Ћосић је, у
интервјуу „Нину“ рекао да је
желео да „успостави континуитет између генерација којима припада и генерација
којих више нема“ и да „наговести велику сложеност и компликованост психичке
конституције те категорије која се и у литератури зове сељаштво“.
Несумњив је национални значај
«Корена» као романа о српским људима и народу, те мале епопеје о Србији, који
је у раскораку са већим делом савремене књижевности. У њему је исказана сва
историјска тескоба («историја као тескоба» - Љубиша Јеремић) настајања,
опстанка и постојања српског народа и државе. У «Коренима» почиње Ћосићева
потрага за обухватнијим формама романа која ће прерасти у трилогију и циклус
романа.
«Корени», као први модерни роман
послератне српске књижевности, као и
«Бајка», траже нова читања и савремена тумачења.
Миливој
Анђелковић
