четвртак, 14. новембар 2019.

ТАМО ИЛИ ОВАМО


27. новембар, 17 сати
САЛА  УЧИТЕЉСКОГ ФАКУЛТЕТА, БЕОГРАД, Краљице Наталије 43

ПРОМОЦИЈА РОМАНА Чеда Недељковића „Тамо или овамо“.
О роману говоре: Видак Масловарић, Милоје Ракочевић, Недељко Мирковић и аутор.



РОМАН О СНАЗИ И СУКОБИМА У САВРЕМЕНОЈ ПОРОДИЦИ
Чедо Недељковић: Тамо или овамо, Сигмапревент Врњачка Бања, 2019
         
У свом седмом роману „Тамо или овамо“ Чедо Недељковић се удубио у сложеност  односа у савременој  породици. Њега занимају релације супружника у пензионерском добу, родитеља и одрасле деце, бака-дедова и унука.  У тој вертикали он посматра унутаргенерацијске  и међугенерацијске хармоније и дисхармоније. У овом времену, у којем многе грађане притискају скупа потрошачка корпа, танке плате и пензије, чекање у ординацијама и пред шалтерима, гужве у градском превозу, пензионерски пар Челикића нема неких озбиљних разлога за незадовољство. Обоје су факултетски образовани, пензијама могу да подмире најважније потребе и чак да им нешто остане, интелектуално су радознали, здравље их још добро служи, али ... То је оно доба кад се човек све више окреће назад, кад се своде рачуни и постављају питања у чему је протекао живот, шта је све пропуштено а било је могуће. Таква размишљања само подстиче вакум у коме се налазе људи поодмаклих година: друштво их је скрајнуло, власт их се сећа  само пред изборе, телефон им ретко звони, пријатељи се проредили, помрли или поразбољевали, син и унуци су заузети својим бригама и интересовањима.  У том емоционално-друштвеном миљеу нерадо станује ведрина, а жене најчешће имају више разлога да буду намрштене јер је њихов пут до личног и каријерног успеха много тежи пошто је породични терет  претежно на њима. Ђурђа је била одличан студент, изванредан архивист, радови су јој објављивани у часописима,  била је запажен учесник на стручним скуповима, али је незадовољна. Сама каже да су јој шерпе и лонци били литература и видици. Без њих би могла много више.
          Ипак, није све у „објективним околностима“, јер понашање појединца обележава и њихова психогена структура. Некима су догађаји и динамика унутрашња потреба и услов за лично задовољство.  Кад нема њих, они падају  у чулно сивило. Ђурђа је таква личност па њен нешто стабилнији супруг Негослав, звани Шарл, покушава да јој докаже да је она испуњена личност као интелектуалац, мајка и супруга и настоји да створи догађаје који ће заталасати устаљену породичну климу и вратити је њеној урођеној живахности.  Он више воли и кад се она љути на њега него кад је захвати ћутеће мртвило. Боље су и бриге него ћутање.
          Роман је грађен на сукобима схватања не онима који имају катастрофалне последице, али који затежу односе. Неки од тих сукоба долазе због различитог генерацијског поимања живота, неки због личних родитељских амбиција, а неки због различитог гледања на збивања и стање у микрокружењу. Негослав, као најстарији и као стожер породице, пати што његов син Душан, успешан стручњак и отац двоје одличних студената, сувише практично приступа животу, не занимају га породични корени јер је важна само садашњост у којој се живи. Душан покушава да га освести, да му помогне да се призове себи, јер све што има и све што зна је наслеђе из прошлости. Каква ће он личност бити и на чему ће градити идентитет ако не зна да су му чукундеда, прадеда и деда изгинули на ратиштима против душмана?  (Негослав ће доживети да његову дедовску кућу у Рујну обнови унук Јовица).  То је традиционалистичка нота у овоме роману.
          Практика често замагљује, сужава  хоризонте и води ка лакшим а тренутним решењима, а занемарује будућност која није одмах дохватљива. Њој подлеже, стварност га је тако обликовала, Душан који сину Јовици, истакнутом докторанту на Колумбија универзитету (ментор му обезбеђује место асистента, лепа менторова ћерка се загледала у њега, институт Џонсон рачуна на њега), предлаже да остане у обећаној земљи јер тамо су каријере градили Тесла и Пупин. Своме сину он жели срећу у готовини.  Због тога долази у озбиљан сукоб са читавом породицом (оцем, мајком, супругом, ћерком) који желе Јовицу овде, да се са њим гледају очи у очи, а не да везе сведу на телефонске разговоре и рачунарске мејлове. То „остани или врати се“  је судбинско питање за развој државе и на то указује глава породице Негослав истичући да смо културно, економски и политички подлегли американизацији, да је угрожена наша самобитност, да глобализација није ништа друго него американизација. Америка, са својом изузетношћу хоће да буде господар на копну, мору и у ваздуху.
          Већина младих, који се школују на Западу, жели тамо и да остане и остаје. Писац ове књиге је запливао уз воду, настоји да докаже да је боље, а често и уносније вратити се и борити се за наше вредности и груду. Јовица, са својом девојком Тањом, је казао бај, бај Америци и вратио се у Србију на истоку. Он доказује своме оцу да су се од Тесле до данас времена променила, да је свет постао глобално село у коме су информације и научни домети доступни свугде и свакоме и да се може напредовати и зарадити и овде. И зарадио је стан себи и сестри. Он капитал носи у глави, мисаоно је опхрван ревлуционарним пројектом), а све остало је ствар техничке материјализације. Створио је квантни компјутер којим је револуционисао информациону технологију.
          Наизглед бочно од основне романескне линије, теку збивања и односи у породици Ћук у којој родитељи скоројевићи (мајка нарочито) желе да њихова лепа и паметна ћерка оствари њихове амбиције и постигне оно што сами нису могли.  Њу фаворизују, а чакарастог сина, кога сматрају ружним, тупавим неспособним, несналажљивим запостављају. Тај део је у двострукој функцији – прво да покаже колико могу бити лоше последице фаворизовања једног а запостављања другог детета и друго, можда и важније да потпуније осветли  људски лик  Негослава који је добро учио да је дечак  Срећко-Несрећко код пса нашао оно што су му родитељи ускратили – љубав. Однос познат у историји литературе – пас највернији човеков пријатељ – код Хомера. Пас Арго препознаје свога господара Одисеја после његовог вишегодишњег лутања по морима и свету.  Топлина се узвраћа топлином па топао Негослављев приступ омогућује дечаку – младићу да искаже своју бистрину и честиту душу. Подршка Негослава, Ђурђе, психијатра Мијушка и свештеника Бранислава преображавају Срећка који налази  утеху у манастиру. Спој добрих и сродних душа увек рађа добро. Племенити монах Макарије води Срећка у живот, открива му животне вредности, саветује да се врати оцу и мајци, које готово заборавила њихова ћерка мезимица (ретко се јавља из Лондона), којима је сада Срећко једина узданица. Може се вратити манастиру и монашком животу кад оснује породицу, изроди и одгаји потомке.
          Постоје у великим градовима микро-средине, оазе које, по неким важним карактеристикама, одударају од шире средине. Оне могу бити на периферији, али и у самом центру велеграда. Осмоспратница у којој живе Челикићи  готово је старачки дом. Болести, болнице, умирања и гробља притискају њене станаре. Крштења, рођења, бабине су ретки. Та атмосфера убија психу, изазива најтужније асоцијације. Кад стари и изнемогли Рашко у измољчаном џемперу посети Челикиће, стави руке на сто на чијим се надланицама, кроз танку кожу, читају вене, следи увек иста прича – мала пензија, пробадање у леђима, високе цене, лоповска власт. Све је то истина, али ако се увек изнова препричава постаје досадна. Притиска као мора. Човек мора да се сети Андрићеве опаске да стари људи  све уче и много науче само не једно и то најважније: како са што више достојанства  остарити  и што пристојније умрети. Потпуна одљуђеност – односи међу станарима сведени на добар дан и довиђења. Та атмосфера врло неповољно утиче на Ђурђино расположење коју Негослав покушава да осоколи причом о праунуцима Звездани и Димитрију.
          Вишеслојан роман завршен је поменутим успехом (квантни компјутер) Јовице Челикића, али и смрћу (од среће) Негослава, главног јунака романа, тако да му је крај ускратио уживање у успеку унука. Остаје питање да ли је писац баш морао да га усмрти.
Милоје Ракочевић





недеља, 20. октобар 2019.

ОЛГА ТОКАРЧУК: МАЊЕ ЕГОИСТИЧНЕ ПРИЧЉИВОСТИ


 <> пре свега, да се ограничи властита егоистична причљивост.
<> у улози читаоца, често ми смета та опширност, остатак „другог времена“, које данас више не постоји.
<> приповедања које би се подударало с нашим доживљајем времена и начинима нашег размишљања, потпуно другачијим
<> Ум који у свакодневном животу комуницира с ТВ-ом или компјутером више не опажа реалност као низ дешавања која следе једно за другим… То је пре нешто као прозори
W
индоwс-а, који се отварају и затварају, а ми их спајамо и дајемо им потпуни смисао.
<> реалност постојања више тачки гледишта. Свет је међусобно слагање тих тачака гледишта, потрага за заједничким имениоцем.
 

<> Добри писци заиста се препознају по својим кратким причама. Треба господарити енергијом приче, знати пронаћи поенту. Треба бити сажет, али изразит. Роман пре свега служи увођењу у транс, а прича – увиду у мало просветљење.

Ове изводе из интервјуа Олге Тукарчук писци треба да науче напамет И понављају сваког јутра као обавезну дневну мантру, а посебно оно:
- пре свега, да се ограничи властита егоистична причљивост




Често када пишем, имам утисак да форма долази сама, да је то основни интелектуални чин који омогућава да се исприча прича. Не постоји прича без форме. Али тај утисак да форма „долази сама“, веома је површан. Заправо, то је дуг процес трагања. Када се, пак, нађем у улози читаоца, често ми смета та опширност, остатак „другог времена“, које данас више не постоји.

Од самог почетка сам интуитивно била у потрази за таквим начином приповедања које би се подударало с нашим доживљајем времена и начинима нашег размишљања, потпуно другачијим од доживљаја читалаца Мана, Пруста, па чак и Фокнера. Ум који у свакодневном животу комуницира с ТВ-ом или компјутером више не опажа реалност као низ дешавања која следе једно за другим, која „теку као река“. То је пре нешто као прозори Windows-a, који се отварају и затварају, а ми их спајамо и дајемо им потпуни смисао. То сам покушала да изразим у формули романа који сам именовала као „констелациони роман“.

Чини ми се да се много људи осећа лоше у огромном, сломљеном и пострелигијском свету. Велики религијски системи, умешани у ратове, компромитовани аферама и скандалима, нису више у стању да пруже неко разумно, потпуно значење свега што нас окружује. Тешко им је веровати. А ипак, очајнички жудимо за неким надређеним системом значења, независним од конкретног политичког ауторитета и вере. Трагамо, дакле, у мраку. Мит је за мене подршка, показује како неке приче трају. Стиче се утисак да трају вечно. Захваљујући њима имамо заједнички језик, можемо да комуницирамо једни с другима уз помоћ нечег већег од језика. Митови слободно прелазе границе култура и указују на то колико смо у суштини слични једни другима.
Данашње путовање је пре свега путовање у потрази за узбуђењем, заборавом, као у неком трансу. Потрага за нечим што може да нас превазиђе, затвори у себи. То је, у ствари, права религијска потреба, у најширем схватању религије као фактора захваљујући којем је људски свет могуће спознати.
Посао психолога указао ми је на реалност постојања више тачки гледишта. Свет је међусобно слагање тих тачака гледишта, потрага за заједничким имениоцем. Остала ми је навика да улазим у лик и гледам на ствари његовим очима, што веома помаже у изградњи ликова у романима.
Веома високо ценим кратку причу, вероватно више него роман. Треба заиста знати да се пише како би била написана добра кратка прича. Добри писци заиста се препознају по својим кратким причама. Треба господарити енергијом приче, знати пронаћи поенту. Треба бити сажет, али изразит. Треба бити у стању да се скицира лик или сцена у неколико реченица и, пре свега, да се ограничи властита егоистична причљивост. Роман пре свега служи увођењу у транс, а прича – увиду у мало просветљење.
 
Марина Вулићевић

Олга Токарчук (1962),
добитник Нобела за 2018. годину, романописац, есејиста, сценариста и песник, водеће је име Пољске међу писцима средње генерације.
Њене књиге преведене су на двадесет светских језика, а код нас их је, поред осталих, објављивао и „Нолит”. По образовању је психолог, и једно време радила је као терапеут. Добитница је више престижних књижевних награда, за роман „Бегуни” 2008. године добила је једно од најзначајнијих пољских признања за књижевност „Нике”. Према њеној причи „Генерална проба”, код нас је креирана представа „Акваријум”(драматизација и режија Олга Савин).

– Роман „Памтивек и друга доба”, објављен у Пољској 1996. године, означио је не само преломну тачку у књижевној каријери Олге Токарчук, већ је обележио и заокрет у фабули пољског романа. Још тада, половином деведесетих, критичари су је прогласили надом пољске прозе, и она је муњевито стекла наклоност читалаца у земљи и свету. Ова књига не само што је освојила највећи број награда, већ је уврштена у обавезну средњошколску лектиру. У Пољској се говорило о „световима Олге Токарчук”, новој стварности обликованој према саосећајном и проницљивом човеку, каква је и ауторка. „Памтивек и друга доба” необичан је роман, бајка о свету, породична сага у магичној атмосфери пољске провинције, роман-река необичне конструкције – рекла је преводилац Милица Маркић.
Олга Токарчук објаснила је да јој је роман „Памтивек и друга доба” отворио улаз у писање, да је та књига „детињство њеног писања”, а
 открила је и појединости везане за начин на који ствара.
– Књига је потекла од успомена на моју баку, од њених прича, и то је детиње виђење света, уз светоназор одрасле особе. На почетку списатељске каријере схватила сам да ми не одговара линеарни начин писања, трагала сам за језиком који би био реалистичнији од језика традиционалног романа. Као психолог, размишљала сам о реалном, о ономе што делује на свест, о ономе што оставља последице, о имагинацији, магији. Тако су моје књиге реалистичне на необичан начин. Док пишем повезујем фрагменте фабуле, и називам то констелацијским романом. Отприлике, то је овако: стојимо на пољу и појединачне звезде видимо као целину… Свему дајем митолошки смисао, трудим се да из појединачног створим веће, опште. Роман „Бегуни” зрели је облик тог констелацијског, а „Памтивек” је тек његова најава – објаснила је Олга Токарчук.
Са позиције читаоца, пак, истиче да чезне за епском формом, као и сви прозни писци који желе велику форму у којој могу да се утопе.
– При том, свесна сам да је роман 19. века нешто већ превазиђено, тражим форме епског карактера, а истовремено трагам за новим формама. Потребно је приповедати о свету, иначе он ће се распасти.
  

Роман Памтивек и друга доба, објављен у Пољској још 1996, означио је не само преломну тачку у књижевној каријери Олге Токарчук, него је обележио заокрет у фабули пољског романа. Још тада, половином деведестих година, критичари су прогласили Олгу Токарчук за наду пољске прозе и она је муњевито стекла наклоност читалаца како у земљи, тако и у свету. Ова књига не само што је освојила највећи број књижевних награда и признања, него је и уврштена у обавезну средњошколску лектиру.
"Откако памтим, желела сам да напишем овакву књигу. Да створим свет и да га опишем. То је повест света који, као и све што постоји - рађа се, живи и умире. Мит је универзални образац људске судбине, митови су ризница универзалија." - каже Олга Токарчук. Такав је и њен Памтивек - метафора света, живота, људи који по сваку цену и с различитим успехом настоје да дају смисао свом животу.

Књижевност је више од задовољства

– Што сам старија све више писца видим у улози неког ко је друштвено одговоран. Људи слушају писца. Често наступам по малим пољским местима и тамо се увек покрену и политичка питања. Говорим о правима људи, о карактеристикама “мушког” света у којем живимо и о ратничком менталитету. Када сам била млада, те теме ме уопште нису занимале. Данас је потпуно другачије.
* Пред нашим читаоцима је сада и роман “Памтивек и друга доба” који је 1996. године, када се појавио у Пољској, означио преломну тачку не само у вашој каријери, него је представљао и заокрет у фабули пољског романа. Он представља својеврсну историју света, а поводом објављивања ове књиге сте изјавили да сте одувек хтели да напишете овакву књигу?
– Откад памтим себе, управо сам овакву књигу желела да напишем. Да створим свет и да га опишем јер, мит је универзални образац људске судбине, митови су ризница универзалија. “Памтивек” је метафора света, живота, људи који по сваку цену настоје да дају смисао свом животу. То раде са више или мање успеха. Простор у овом роману сам организовала по принципу мандале – квадрата у кругу што је геометријска представа савршенства и пуноће. То је свет из којег има два излаза: један је у вис – према космичком принципу, а други је у страну јер невидљиву границу у шуми прекорачује само онај који се усуди да преломи своје мисаоне и животне навике.
* Били сте психотерапеут, а онда сте написали први роман “У потрази за књигом”. Данас се ваше књиге објављују у великим тиражима, не само у Пољској, него и у Немачкој и у Француској. Преведене су на 34 језика. Да ли је било тешко објавити прву књигу?
– Тешко, веома тешко. У време када сам је писала није било компјутера. Рукопис сам откуцала у четири примерка од којих је последња копија била потпуно размазана. Три копије сам послала на адресе различитих издавача, а ту последњу оставила себи. Два издавача су ме одмах одбила, а трећи је, када сам их назвала, потврдио да је рукопис добио и да ће га размотрити у неком догледном времену. Тај издавач је био у Варшави, а ја сам у то време живела далеко од главног града. Села сам у воз, путовала целу ноћ, а када сам стигла, примила ме је секретарица издавачке куће. Она ме је обавестила да нису заинтересовани да објаве моју књигу, а мени је било важно само да ми врате копију рукописа која је читљивија од оне моје разливене. Спровела ме је у огромну просторију пуну ормана са полицама на којима је било хиљаде рукописа. “Овде негде је и ваш рукопис”, рекла је секретарица. Била је то иницијација у књижевности. Схватила сам да је таквих као ја читаво мноштво и да када ступам на тај пут књижевности – ступам на врло ризично тло. Ту, у тој просторији сам схватила колико је то тежак пут. И нисам нашла мој рукопис тада.
* Ко вас је, на крају, први објавио?
– Дакле, остала сам са мојом разливеном копијом. Један човек, хипик, имао је своју издавачку кућу. Заједно смо радили на тексту, да га дешифрујемо, поправљамо… била је то књига “У потрази за књигом” која је на срећу, добила веома важну награду и та ми је награда била улазница за друге издавачке куће. Али, често мислим на све оне људе чији су рукописи чамили у оном орману заједно с мојим и питам се шта је било са њима.
* За мнноге књиге, па тако и за “Бегуне” и “Памтивек и друга доба” добили сте признања управо од читалаца. Шта вам значи читалац, особа која је “са друге стране”?
– Када сам почела да пишем нисам имала појма да са друге стране постоји неко, да је читалац уопште ту. Након објављивања прве књиге, након што сам примила писма од неких који су књигу прочитали, схватила сам да има неког и на тој другој страни. Управо када сам спознала читаоца, писање је постало мој посао, мој рад. Више и не знам ништа друго да радим, већ да на тај начин комуницирам са светом. Не верујем у књижевност која је писана за фиоку. Као што је свака изговорена реч неком упућена, тако је и свака написана реч намењена неком. Стално понављам да је књижевност један од најсавршенијих видова комуникације. Пишем романе који имају велико поштовање према читаоцу. Сматрам да не постоји ништа што може имати само једну једину интерпретацију. Читаоцу увек дајем за право да има своју интерпретацију, чак и када је она у супротности са оним на чега сам ја мислила док сам писала.
* Да ли је управо та слобода тумачења основа за тврдњу да је књижевност савршен вид комуникације?
– Књижевност треба да буде језик солидарности, нешто што нас повезује. Читање књижевности је једини морални, људски начин комуникације. Немојте да читамо књиге само из задовољства, зато да би нам било добро. Читајмо књиге да бисмо схватили шта је други хтео да нам каже. Ако будемо слушали једни друге, свет заиста може боље да изгледа. Заиста мислим да је књижевност више од задовољства, више од чињења задовољства. Свет је данас огроман и многи људи пишу. Позив писца је престао да буде покривен ауром изузетности, али писање књижевности је једноставно бољи начин комуникације међу људима.
* Да ли сте “комуницирали” са нашом књижевношћу, читали неке од наших писаца?
– Данила Киша. Он је мајстор средњоевропске књижевности. Веома често посежем за његовим књигама. Волим његов језик, његов начин приповедања, његову осетљивост, сензибилитет. Читала сам и Павића. Када сам први пут прочитала “Хазарски речник” била сам млада и то је на мене оставило огроман утисак. Просто нисам могла да верујем да неко може тако да пише. Павић је дао потпуно нови дах европској књижевности. Он је књижевност отргнуо од линеарног манира.
* Да ли себе доживљавате као средњоевропског писца?
– Апсолутно. Када год гостујем у западним земљама, у Немачкој, Француској и другим, у сусретима са читаоцима, увек наглашавам да сам средњоевропски писац. Мислим да ми овде имамо један сензибилитет који је јединствен у свету: помањкање вере у стварност, уочавање стварности у фрагментима, необичну склоност ка мистицизму и необичан песнички језик.
ДАНАС, Београд, 27. о4. 2013.
Роман Памтивек и друга доба  Олге Токарчук  (1962), издавачка кућа Паидеиа објавила је прошле године поводом гостовања ове светски признате ауторке у нашој земљи, као својеврсну најаву за свечани догађај који је убрзо уследио. Наиме, управо беседом ове књижевнице, отворен је протекли, 58. Међународни београдски сајам књига. Заслугом Милице Маркић, која је превела ово, као и претходна дела Олге Токарчук (романе У потрази за Књигом (2002), Дневна кућа, ноћна кућа (2002) и Бегуни (2010), као и књигу прозе Свирка на много бубњева (2004)), српски читалац, поред изузетног читалачког ужитка и естетског доживљаја највишег реда, сада има могућност да стекне потпуни увид у развој овог снажног и аутентичног приповедачког гласа.
Ово романескно остварење, објављено у Пољској 1996. године, стекло је у домовини Олге Токарчук велики број читалаца  и  наклоност књижевних критичара који су га означили као тачку на којој свој преображај доживљава читаво пољско прозно стваралаштво. Зато је сврстано и у обавезну средњошколску лектиру. О настанку овог дела, које је својом магичном атмосфером, ониричношћу и поетским језиком, убрзо освојило читаоце на двадесетак језика света, ауторка каже да представља детињство њеног писања и да је настао као успомена на њену баку и древне приповести које јој је она казивала у раном детињству. Олга Токарчук у овом свом виђењу света исписује причу о становницима Памтивека, пољског села коме на првим страницама романа, прецизно уцртава положај у својој имагинарној географији. Она испреда низ приповедачких нити о животу породица и појединаца током читавог протеклог века, чврсто их уплићући и тако одржавајући чврстом изузетно захтевну, необичну и фрагментарну, конструкцију свог дела. Становници овог места у дубокој провинцији, међусобно су веома различити, али, без обзира на те, наизглед непремостиве разлике међу њиховим световима и добима у којима обитавају, њихове животе суштински обележава настојање да открију смисао свог постојања. То својим амбициозним и прагматичним делањем чине чланови породица Небесниј и Божин, то чини жупник бесомучно се борећи са реком која се излива на поља. На свој, посве другачији начин, препуштањем својим опсесијама и животној стихији, то чине и наизглед њима неједнаки и сасвим немоћни: несрећна девојка Стрна, рођена без могућности избора, старица Флорентина, опхрвана породичним губицима, као и младић Исидор,онеспособљен за самостални живот. Али, то чини, без обзира на повлашћени социјални статус, и властелин Попјелски, налазећи себе у чудесној игри, занет толико да не примећује ни крупне друштвене промене у свету око себе, чак ни онда када оне задесе његову породицу. Сви они живе у Памтивеку, свикли на зла из властитог окружења, а прибојавајући се чак и добра које долази из даљине. Међу њима има отпадника који су, у страху од људског зла, постали ближи зверињу и биљкама, који према поретку у овој чудесној метафори света Олге Токарчук, заузимају место равноправно са људима, живећи аутентичније и интензивније.
Као пролог овом роману, али и читавом њеном опусу, могу стајати речи његове ауторке записане на страницама њеног књижевног првенца: 
Писање романа за мене је причање бајки самом себи у зрелости. Онако како то раде деца пре него што заспе…Управо таква је ова књига, писана с наивном вером детета од двадесет и нешто година да што год се људима  дешавало – има свој смисао. Онај ко у овим речима Олге Токарчук препозна истински позив на читалачко уживање, посве сигурно ће постати читалац који ће се њеном делу, као обећању наде, често враћати.
Оливера Недељковић

www.amika.rs

понедељак, 27. јун 2016.

ГРЕЈЕМ ГРИН: „СУШТИНА СТВАРИ“ – НА ПРАГУ ВЕЛИКОГ РОМАНА

            „Суштина ствари“ Грејема Грина све погађа осим саме суштине. Невероватно је да једна књига која је у свим елементима написана прецизно, са савршеним осећајем за атмосферу и опсервације главног лика које често својим мисаоним градацијама допунски осветљавају прошле и предстојеће догађаје, не успева да се уздигне изнад ипак просечног романа.


            На нивоу пасуса и поглавља ово је савршен роман, изузетно добро написан, али његова тема и разрешење догађања своде све на поучни католички роман који ће прихватати само ортодоксни верници. Саосећање са људском невољом и осећање одговорности код главног инспектора Скобија замењују љубав, он рађе себи задаје бол и уништава живот само да не би изневерио обећања или обавезе према жени и љубавници. Борећи се да остане „чист“, он се због љубави према жени постепено уплиће у корупцију и шверц, због сажаљења према другој постаје прељубник. И кад одлучно оде да све прекине, њега савлада сажаљење. „У људској љубави никада нема победе – пише Грин – постоје само тактички успеси пре крајњег пораза у смрти или равнодушности“. У очима других он воли само себе и своје“подло ја“. Немогућност да се измири са таквим животом у коме они које воли и многи други пате, наводи га да се прерано „измири“ са смрћу.


            Роман се догађа у енглеској колонији у Африци, у време рата који бесни на мору и чији одјеци и жртве повремено дођу до њих. Живот усред корупције, тешке тропске природе, беде домородаца и жртава рата. Књижевни ликови су изузетно добро описани кроз њихово делање – поред Скобија, његове жене и љубавнице, ту су и два богата сиријска трговца, тајни агент кога је Лондон послао да све контролише, високо обучен и спретан у свом послу али животно неискусан.
            Љубавна прича Скобија је исфорсирана, и он и Хелена олако пристају на однос, што је супротно Скобијевом карактеру, док је Вилсоново (тајни агент) удварање Скобијевој жени уверљиво у својој упорности и наивности. Врло је занимљив и однос богатог сиријског трговца који се намеће да буде Скобијев тајни пријатељ и који, као његов заштитник, решава личне Скобијеве послове, до убиства.
            Када Скобију саопште да ће ускоро постати нови комесар колоније, он закључује да се успех догодио јер је позајмио новац од трговца, стекао љубавницу, подлегао уцени представљеној као његов чин уздарја. „Успех је дошао само зато што сам починио те ствари. Ја припадам ђавољем друштву. Он се стара о својима на овом свету. Ићи ћу од једног проклетог успеха до другог проклетог успеха“...
            Грин је аутор бројних филмских сценарија, по многим његовим књигама снимљени су познати филмови. То искуство се осећа и у роману: почиње тако што Скобија посматра тајни агент и распитује се о њему, а завршава са разговорима после његове смрти и сазнањима осталих о њему.  Честе су и врло функционалне промене тачке гледишта. У роману се појављује и занимљив виртуелни лик: Скобијева „усамљеност“ која покушава да га наговори да прихвати једно, било које животно решење, не обазирући се на жеље, срећу или патње других.
            Гејем Грин је више година био високо пласирани кандидат за Нобелову награду, када је Иво Андрић награђен, он је био први кандидат после њега. Аутор је више романа, од којих је „Наш човек у Хавани“ веома добар и занимљив, 


а на основу „Трећег човека“ 


је снимљен чувени истоимени филм.
            Књига која нас може поучити како се веома добро пише савремени  роман по коме се може снимити филм и колико је тема романа битна за крајњи утисак и вредност дела.


            Миливој Анђелковић

четвртак, 12. мај 2016.

МИЛОРАД ПАВИЋ: Писати са радошћу - интервју

МИЛОРАД ПАВИЋ: 
ПИСАТИ СА РАДОШЋУ ДА СЕ МОЖЕ
ВОЛЕТИ ТО ШТО СЕ ПИШЕ

Разговор са Милорадом Павићем водио Сава Дамјанов1

 Разговор је објављен у часопису Књижевна реч, год. 14, бр. 258, 10. јун
1985, стр. 1 и 19–20,


Сава Дамјанов: Пре него започнемо разговор, волео бих
да знам шта уопште мислите о разговорима ове врсте, како
схватате интервју, његове могућности, домете и ограничења, а
какав је по Вама смисао таквог облика комуникације?

Милорад Павић: Рекао бих да је Гомбрович направио једну
духовиту ствар са интервјуом. Он је радио аутоинтервју. Чини ми
се да је то занимљиво. Јер, моје искуство са интервјуима је такво
да они увек доносе одређену штету интервјуисаном.
То је тешко рећи. Вероватно да су сви ти интервјуи били
више усредсређени на једну моју књигу, на Хазарски речник, а
осталих 16 књига (колико их укупно имам) остало је по страни.
То је можда и логично у овом тренутку...


Као да је Хазарски речник помало потиснуо у други план
све друго што сте годинама радили: поезију, есејистику и
преводилаштво, приповетке, књижевноисторијски рад. На из-
вестан начин то се понавља и у Вашим Изабраним делима, где су
заступљени само Ваши романи и избор приповедака. Да ли је ту
што се тиче песничких и есејистичких, књижевно-историјских
текстова – у питању ауторска селекција, или типичан комер-
цијални издавачки потез?

Мислим да није у питању ни једно ни друго. Реч је о томе да
је у Изабраним делима писца који има 16 књига и негује два ра-
зличита тока (од којих је један у области науке, а други у области
лепе књижевности) тешко начинити избор који би адекватно ре-
презентовао све димензије његовог рада. Могућности издавача су
биле ограничене, а и ја нисам желео да идем на неки већи избор,
тако да се у те четири књиге могла приказати само једна област
којом се бавим: проза.

И уопште, чини ми се да је један од главних токова модерне
светске прозе такав да се сасвим оправдано – без обзира на то
да ли се аутор и експлицитно бави и теоријским радом – може
говорити о двојној вокацији, о „двозанатству” модерног писца.

Слажем се. Не мора се и у пракси бити „двозанаџија”, али
у својој лабораторији савремени писац то јесте. Узмимо Борхе-
са, писца који осим своје списатељске вокације има и бројне тај-
не ангажмане, које ми доживљавамо само кроз његову прозу, по-
што је он спустио завесу и није нам показао шта све ради по
својим огромним библиотекама.

Већ у Палимпсестима и Месечевом каме-
ну појављују се неке теме и мотиви који ће бити присутни и у
Вашој прози, касније. Који су импулси били пресудни да осетите
како то што говорите у поезији (или у књижевноисторијским
огледима) може бити једна другачија проза, како је тај процес
текао, зашто није – претпоставимо – био обрнут?

Ваше питање је засновано на познавању спољног тока, на
познавању мојих публикованих текстова. Међутим, ја сам запра-
во у најранијој младости почео са прозом. Те радове ја тада нисам
објављивао јер сам био уверен да у оно време – 1949, 1950, 1951.
– и не би било могуће објавити оно што ја пишем и што мене ин-
тересује. То је било време другачијих оптика и опција у литерату-
ри, и не само у литератури. Ја сам онда то остављао на страну, а
знате, оно што остаје у фијоци, то никада не постаје литература,
то су онда приватне ствари...


Чуо сам причу по којој је Ваш прозни почетак био везан за
бајке. Ако је то тачно, занимало би ме шта је после било са тим
бајкама, да ли је нешто од њих ушло у Ваше приче и романе или
ће једном наћи места у некој Вашој будућој прози?

То је тешко рећи. Ја и не знам где су ти радови, те бајке.
Једна је писана на француском, могу рећи у доба дечаштва, неке
су причане, а да нису никада забележене: сећам се, једну од њих
сам причао у чамцу на неком вечерњем веслању по мору. Ваљ-
да постоје још две три, не знам заправо колико би их се тачно на-
шло: право да Вам кажем, Ви ме сада на њих подсећате, али ја сам
на то скоро сасвим заборавио.

Тако су бајке ишчезле, Ваш истински, прозни почетак остао
је сасвим приватна ствар: у први план је ступила поезија...

Да. Тако сам ја, у ствари, из чисто техничких разлога, у јед-
ном моменту био ближи објављивању збирке песама, него збирке
прозе, иако је у почетку била проза. Поезија је мене, опет, занима-
ла највише из неких формалних разлога. У њој су ме изнад свега
привлачиле две ствари. Као прво, дуги литургијски стих, који сам
у Палимпсестима покушао максимално да искажем, а који се по-
сле претворио у прозни поетски исказ (каквог данас има у Хазар-
ском речнику). С друге стране, мене је у поезији такође привла-
чио и наш стари поетски језик. Увек сам мислио да смо ми један
од ретких народа који имају стару средњовековну књижевност и
њен врло богат и моћан језик, он је већ тада био обделаван као
оруђе поетског исказа, али никад, али никад потом није био ста-
вљен у службу модерних поетских захтева. Ја сам у својим поет-
ским збиркама поставио питање – и покушао да га решим – како
би изгледао језик Светог Саве, Доментијана, Теодосија, и других
српских средњовековних писаца, када би, рецимо, био подвргнут
модерној версификацији и њеним нормама: како би те речи, које
никада нису биле уамљене у риму, нити приморане да се крећу у
стиховима (у данашњем смислу те речи), како би оне изгледале




Када је реч о оној другој компоненти Ваше прве две песнич-
ке књиге, о кретању, постепеном и лаганом, те поетске мате-
рије ка прозној (тј. о оном споља видљивом процесу), мени је увек
изгледала привлачна и једна другачија могућност: могућност
обртања тог кретања, могућност новог препевавања неких
Ваших прича, романа или њихових фрагмената. Јесте ли икад по-
желели да се сада упустите у том обрнутом смеру?

Одмах да Вам кажем, моје осећање (које није засновано на
извесном чврстом упоришту, већ на неком инстинкту) је да се од
песме може направити проза, али од прозе не треба правити пе-
сму. Ако у прози има поетског, то је већ довољно. Мени се чини
да нема тог повратка о којем Ви говорите. Знате, то је исто као
код општежитеља и идиоритмика: једни могу да се врате, а дру-
ги то не могу. Ја немам осећај да бих се могао – а да не окрњим
ствари – сада упустити у тај процес, који је, по мом осећању,
иреверзибилан.
Препевати се може, али то је техничка ствар. Ствар је кон-
венције да ли се нешто пише у стиху или у прози. Може се и нау-
ка писати у стиховима, као што је то и рађено у Антици. Мислим
да Миљковић није мислио на оно што Ви и ја мислимо у овом
тренутку.

Ја нисам подразумевао тај чисто технички смисао, већ
нешто што је хватање тајанствених духовних сигнала и визи-
онарског у – рецимо – једном научном опусу, фиксирање ПОЕТ-
СКИХ потенцијала које једна наука, филозофија и т. сл. нуди...

Сигурно је да понекад у науци и филозофији чак и у мате-
матици то можемо наћи, али у питању је још увек наука, а не већ
формулисано књижевно уметничко прозно дело, које треба пре-
творити у поезију.

Поставио бих Вам још једно питање у вези са Вашим пе-
сничким радом. Како то да последњих година, док се Ваша про-
за све више удаљује од традиционалних парадигми, и док Хазар-
ским речником уводите изразите формалне иновације, Ваша но-
вија поезија (циклус Прстен на пример) као да је индиферентна
према таквим интенцијама, нагињући једном традиционалнијем
изразу?

Вероватно је то тачно; међутим, Прстен и неке друге пе-
сме које сам објавио у књизи Душе се купају последњи пут (а пи-
сао сам их много раније), за мене су последица сасвим приватних
околности. Ја сам то писао, опустивши се, у једном тренутку када
сам поново подлегао великом утицају италијанске петраркистич-
ке поезије, лектирама, и за мене је Прстен био један предах, јед-
но задовољство, уживање у звуку: мало сам се можда препустио
својим манама...

Тако смо се поново приближили (посматрано хронолошки)
оној фази када је код Вас у први план поново ступила проза. Ваше
приповетке почетком и током седамдесетих година, свакако су
се разликовале од преовлађујућих, доминирајућих трендова у са-
временој српској књижевности и по томе што је фантастика
била један од њихових најзначајнијих и најуочљивијих елемената.
Како је у то време дошло до Вашег окретања фантастици, који
су импулси ту били пресудни?

Вероватно је ту било пресудно нешто некњижевне природе.
Имао сам осећај да је на тренутке страховито досадно на свету,
да – ако свет схватимо тако, буквално – не добијамо од њега бог-
зна шта и да се заиста морамо потрудити како бисмо проникну-
ли мало иза ствари, иза појава, иза те опне реалности, где можда
ипак постоји један свет непознат човеку. Најзад, стално се суоча-
вамо са чињеницом да се тај свет мало по мало и открива. Дакле,
у питању је било и осећање да би и литература требало да допри-
несе том општем напору: на крају крајева, и научници то раде,
непрестано разбијају опну реалног, али њима то нико не замера,
сматра се чак да није добар научник онај ко није на том трагу.
Међутим, у белетристици нема шале са тиме (барем на нашем те-
рену): ако ви напустите тај реални, вуковски, хајдучки свет, који
се може опипати, ако изгубите за леђима тај зид који вас може
заштитити од тога да вас неко гађа у потиљак, онда сте ви на не-
кој ветрометини, онда вас заиста ништа не штити и то онда нека-
ко изгледа као мана (понављам: барем код нас је такав случај!),
не само у литератури него и у животу. Друга је ствар на шта то на
крају изађе, али мислим да је у мом случају јако дуго трајало док
се такво опредељење није доживело као врлина.


Осим тога да ли је Ваше опредељење подразумевало и из-
весну црту ескапизма? Јер, фантастика отвара врата сања-
рењу, неспутаној игри маште, она је, на неки начин, и модус
ослобађања од овог света и стварности која нас окружује...

Све ипак зависи од тога како се ви сами поставите. Јер, сама
по себи, фантастика не мора бити ни ескапизам, ни некакво затва-
рање очију пред реалношћу. Фантастика се исто тако – а мислим
да и Ви и ја то добро знамо – храни и животном истином, хиљада-
ма малих истина из живота, и те истине морају бити јако уверљи-
ве, морају бити до краја миметички усмерене да би се у једном
тренутку могао извући ћилим испод ногу, да би се довело у пи-
тање оно што је до тада тако минуциозно грађено са амбицијама
да дочара путену стварност. Уосталом, ако је немиметичка књи-
жевност бекство од очигледне реалности, онда је миметичка ли-
тература бекство од свега осталог.

Није ли и Ваше бављење минулим епохама наше књижев-
ности, чудесни, необични, готово нестварни светови са којима
се истраживач при таквом раду сусреће, те другачија ЛОГИКА
КЊИЖЕВНОГ са којом научник комуницира увек када зарони у
прошлост; није ли све то, такође, утицало на рађање оног спе-
цифичног фантастичког говора Ваше прозе?

То је тачно, и ја бих додао да ту постоји и један битан про-
блем, а то је чињеница да наши писци – за шта нису они криви
(у првом реду реч је о низу техничких препрека, од језика пре-
ко публикација које недостају и т. сл.) – немају могућност да за
своје претходнике узму све оне ауторе који су стварно били њи-
хови претходници. Наши писци у најбољем случају иду унатраг
до Вука (изузеци, као на пример, Црњански, више су него рет-
ки); све оно што је старије просечан читалац и писац не дожи-
вљава као своје књижевно наслеђе. Тиме смо ми јако оштећени,
јер један Енглез, заиста, бар Шекспира осећа као своје наслеђе,
један Француз, наравно, класицисте из 17. века доживљава као
своју праву традицију, један Италијан несумњиво доживљава
Петрарку и Дантеа као своју књижевну баштину... Дакле, они
узимају све то као некакво укупно, колективно и лично књижевно
искуство, искуство умећа баратања књижевним језиком, модели-
ма и т. сл. Стога смо ми јако оштећени сопственим затварањем ви-
дика према прошлости чим се престане говорити о романтичар-
ском раздобљу.



У сваком случају, Ви сте се тим старим мајсторима одужи-
ли тако што сте их увели као јунаке своје прозе. Испрва сте њих,
стварне личности наше културне историје, уводили у своје при-
че, да бисте на крају и од својих савременика – писаца и умет-
ника – такође стварали јунаке Ваше фантастичне прозе. Као
да иза свега стоји неко осећање, блиско имитативној магији, да
свако ко се бави фикцијом (уметношћу) и сам постаје, или може
постати, фикционални ентитет; можда се и тако може разу-
мети Ваша напомена да своје иницијале схватате као уобичаје-
ну формулу м(есто) п(ечата)?

Да, иако то није само моја прича, има других угледних писа-
ца који су сматрали да на неки начин сметају свом делу. Што се
тиче „живих јунака”, ликова из живота у мојој прози и песмама,
чини ми се да сам увек покушавао да их доведем у једну имаги-
нарну ситуацију, а то је онда тражило – и ту је можда одговор на
Ваше питање – да и себе подвргнем сличном третману, што сам
и радио.

Када је реч о Вашем интересовању за фантастику, занима-
ло би ме да ли је и Ваше дружење са Зораном Мишићем и Божом
Вукадиновићем било плодотворно и подстицајно на том плану?

Да би се то могло проценити, треба знати нешто о нашим го-
динама. Зоран и ја смо били нешто старији од Боже, кажем били
јер сада више нисмо ни старији ни млађи. Били смо, дакле, Зо-
ран и ја старији, и ми смо се некако сваки у себи носили са тим
проблемима, и сваки од нас је то писао за своју душу и у разним
тренуцима. Понекад смо се консултовали, разговарали о већ го-
товим књигама: о наслову, о распореду прича или огледа и т. сл.
Божа је, међутим, дошао накнадно, као неко млађи, али је добро
дошао.

Волео бих да ми кажете нешто и о језику Ваше прозе, који
је доста особен, и битно различит од већ деценијама доминант-
не оријентације прозног исказа код нас (исказа чија је прафор-
мула усменоговорни идиом)...

Мислим да је ово што ја радим у прози такође једна врста
усменог идиома, али не говорног (тј. усменоговорног, оног којим
се служимо у свакодневној комуникацији). То је усмени идиом
утолико што се моја проза учила на беседничком исказу; дакле,
за разлику од вуковског концепта („пиши као што говориш”), тај
исказ је имао врло строга правила, нормирану поетику, и он је у
пракси имао изузетне домете, пре свега у беседама самог Вен-
цловића. Језик моје прозе доживљавам као феномен тог реда:
враћање поменутој нормативној поетици је на неки начин у осно-
ви мог прозно-језичког настојања. Наравно, то у најмању руку
може изгледати чудно, али ја не видим зашто бисмо у било којем
тренутку осиромашивали вишегласје једне литературе. Најзад,
код Вука и у Вуковом покрету, који све до данас даје некакве пло-
дове и оквире, није било толико штете од самог концепта за који
су се они залагали, колико од њихове нетрпељивости према било
чему другом, према свему што је другачије. Ми од тога патимо и
данас. Разбијање једног доминантног канона је добродошло јер
се тако отвара још једна могућност више – не говорим сада само
о себи – а историја књижевности нас непрестано подсећа да је је-
дан од основних трикова којима се постиже ниво у литератури –
прескакање видног поља непосредно прошле књижевне праксе,
враћање на узоре који нису непосредно претходили, него припа-
дају некој даљој прошлости. Ми смо тога лишени, делимично и
због разлога које смо већ помињали у овом разговору.

У једној широј перспективи то нас је одвело и „забора-
вљању” појединих значајних сегмената наше цивилизацијске
традиције. Ваша проза, опет, покушава да премости тај по-
нор: чини ми се да је једна од њених најрелевантнијих тачака
питање интеграције овог цивилизацијског слоја који је у самим
генима наше традиције – то је онај слој који потиче из источ-
не, византијске сфере, из нашег суштинског припадништва тој
културној и цивилизацијској сфери...

То је по моме осећању врло важно питање. Иако смо имали
и имамо врло талентованих писаца, ми смо добрим делом ипак
обделавали једну локалну причу. Нас у свету тако и доживљавају.
Међутим, ми морамо наћи пут, да остајући своји и на своме, го-
воримо једну универзалну причу, тако да нас и други схвате. На-
равно, не стога што бисмо хтели да будемо преведени, да уђемо у
утакмицу са не знам киме, са не знам којим подручјем, него зато
што је то природна потреба сваке литературе која неће да умре.
А да бисмо одговорили на тај проблем, на тај изазов, ми морамо
поставити питање: који нас пут води ка универзалном, а да у исто
време не напустимо себе? Један од одговора је припадност визан-
тијској цивилизацији, нажалост некадашња, али, ипак, припад-
ност. Јер, у њој има толико универзалних стожера, а ми смо већ
узглобљени у њу захваљујући поменутом негдашњем раздобљу,
које је – не заборавимо – дуже од овог раздобља у којем живи-
мо без и ван оквира византијске цивилизације. Дакле, ми смо то-
лико узглобљени у њено ткиво да, не губећи ништа од власти-
тог идентитета, добијамо могућност да проговоримо једним уни-
верзалним језиком. Изгледа да време све више иде ка потврђи-
вању те ситуације: све више се свет окреће том Истоку, непозна-
том али важном, Византији, ономе што је између Антике и модер-
ног света...

Мени је увек била занимљива још једна компонента Ваше
прозе, о којој критика готово уопште није проговорила: то
је еротска компонента. Код Вас она није једнозначна, осећа
се и њена спиритуална, али и њена чисто путена, материјал-
на димензија (кроз присуство тела и телесности уопште, а ту
подразумевам и опсесију чулним, храном и кулинарством и т. сл.).
Како Ви доживљавате ту компоненту Ваше прозе, како гледате
на њену улогу и њен смисао у литератури (Црњански је једном ду-
ховито приметио да је све то ипак много лепше у животу него у
књижевности)?

Како је у животу, а како у литератури, то једно с другим нема
никакве везе. Ствари које вас у животу обарају с ногу, или вам
скидају главу, када их испричате такве какве су се десиле, у лите-
ратури постају кич. Дакле, неминовно је нешто урадити с тим. Ја
сам до тог слоја дошао сасвим другим путем. Сматрао сам да ту
има два важна момента. Прво, писац мора свом ирационалном да
остави слободу, својим инстиктима – њих никако не сме да спута-
ва; ово о чему сте говорили део је тих могућности које су отворе-
не таквим ставом, наравно у оној мери у којој сам ја то успео. Та
битка није лака, ми смо још увек исувише деца просветитељства.
Друго, ја сам увек осећао велику радост у писању – а то је једи-
ни разлог што се бавим писањем: радовати се док пишете, то је
једино што вреди, све остало је којешта! Део такве радости је и
ако бих успео да дочарам кроз литературу нешто што је потпуно
путено, нешто што је превасходно ствар наших чула, и да то на
неки начин пренесем читаоцу.

Као што су некада сви путеви водили у Рим, тако и свеко-
лико досадашње Ваше писање води у Хазарски речник. Међутим,
он се по нечему битно разликује од свих Ваших ранијих књига:
наиме, ни у једној од њих нисте толико радикално кренули ка
успостављању једне нове форме и у таквој мери одступили од
постојећих жанровских образаца. Мислите ли да је пут трагања
за новим формама прозног говора неопходан, пошто су оне старе
постале естетски индиферентне?

Мислим да је то питање које се може поставити у једној
одређеној етапи, а не као начелна ствар. У овом тренутку, уверен
сам, такво трагање је неопходно, управо с обзиром на ситуацију
коју сте поменули. Што се тиче питања шта је важније, ја не бих
дао предност форми, мислим да тек пошто се тај проблем реши
– а сваки писац га решава за себе – укупни збир таквих решења
онда мало помери ствар унапред, или је не помери, али ако је по-
мери, онда добијамо простор да се у књижевности понашамо као
људи свог времена, а не као они који преузимају једну туђу ма-
трицу, коришћену већ хиљаду пута од 19. века до данас.

Када је реч о питању форме, чини ми се да је Хазарски реч-
ник показао да фантастичко може слободније, неспутаније
и комплексније да се развија у једној отворенијој, нетрадицио-
налној форми; таква форма на својеврстан начин, и подстиче
фантастичку имагинацију и представља адекватан основ њеној
инверзијској перспективи, њеној обрнутој логици; најзад, она
спасава фантастику – која се дуго времена, чак и у својим нај-
бољим остварењима, служила традиционалним формама – од
опасности клишеа...

Сложио бих се с тиме, али бих додао да исто важи и за реа-
листичку традицију или миметичку књижевност. Она није иму-
на од те опасности, напротив, сматрам да је у овом тренутку она
много угроженија од фантастичке књижевности. Тога не морамо
бити свесни, тога ни сами писци не морају бити свесни, али уто-
лико горе по њих.


Када је реч о новој форми Хазарског речника, мислите ли да
је њу, такву каква јесте (тј. у речничком обрасцу) могуће ПРО-
ДУКТИВНО поновити или би само по себи понављање управо
речничке форме ипак представљало РЕПРОДУКЦИЈУ? Или је
можда мање битан конкретан резултат, стварни лик те нове
форме, него је важнија сама логика новог, другачијег организо-
вања романескне грађе?

После једног разговора са Рашом Ливадом мислим да ра-
зазнатљива структура може да обезбеди једном модерном рома-
ну носивост, колико и фабула класичном. То, наравно, не значи да
се треба одрећи фабуле. Тако би разазнатљива структура (у овом
случају речничка, у другом нека друга исте комуникативне моћи)
омогућила допуњавање или дописивање Хазарског речника. На
то сам мислио говорећи о будућем писцу те књиге: на могућност
стварања читавог једног система „алтернативних жанрова” неко-
ришћених у књижевности до сада. То би била та „нова матрица
романа”.

Мирослав Егерић је једном приликом истакао да Хазар-
ски речник доводи у књижевности на власт машту. Зашто је
она (машта) у нашој књижевности била тако дуго и упорно
развлашћивана?

Одговор на то треба тражити у нама самима. Он има шири
и ужи аспект. Шири аспект је наша европска традиција, која је
на разне начине дуго робовала рационализму 18. века, просвети-
тељским клишеима, па зато нисмо довољно пуштали машти на
вољу. Уже гледано, то је наша специфична ситуација: ми смо има-
ли један романтизам са Вуком, који је битно одредио потоње то-
кове наше књижевности, а који је био доста рационално усмерен.

После Хазарског речника могло би се рећи још нешто: нај-
зад сте добили (додуше са закашњењем) своју књижевну генера-
цију. Мислим ту на чињеницу која се у последње време често по-
миње, а то је одређена кореспондентност између неких токова
младе српске прозе и Ваших прозних интересовања...

Мени се чини да та веза не постоји само на релацији Хазар-
ски речник – проза најмлађих, него да је постојала – судећи бар
по изјавама неких од тих аутора (а то се препознаје и у њиховим
делима) – и раније, између мојих прича и новелистичке продук-
ције младих српских писаца. Што се мене тиче, мени је јако лепо
у том друштву и мислим да је срећна околност за писца да не-
што тако доживи.

Када сам у контексту те везе истакао Хазарски речник,
мислио сам управо на његове формалне интенције, на један дух
који Ваш роман на том плану следи. Јер, евидентно је да је за
доминантни ток младе српске прозе, проблем форме, нових об-
ликовних и жанровских могућности, другачијих, модернијих про-
зних поступака, врло релевантан, једна од главних каракте-
ристика (отуда можда примедбе на рачун прозе младих писаца
о превеликој учености, артизму, склоности ка експерименту...).

У нашој књижевности нико никада није умро од вишка књи-
жевне свести или преучености, напротив...

Када је реч о Вашем „другом занату” стиче се утисак да
су се Ваше књижевноисторијске идеје теже пробијале и при-
хватале у научним круговима, него Ваша проза у књижевним
круговима...

Сем неколико часних изузетака, који, ипак, потврђују пра-
вило, нико од историчара књижевности данашњег научног
естаблишмента није заправо прочитао и узео у обзир моје синте-
зе. Историју српске књижевности барокног доба, Историју срп-
ске књижевности класицизма и предромантизма. Ту треба до-
дати још једну ствар: пре Хазарског речника нико од владајућег
књижевног естаблишмента – опет са часним изузецима – није
прочитао моју прозу, а то значи да сам ја практично остао писац
једне књиге. Отуда честа мишљења да је Хазарски речник дело
које као да је пало с неба, што наравно није тачно...

Ако се погледа Ваша научна библиографија, изгледа као да
сте првих година готово прикривали трагове својих кључних за-
мисли, или их одлагали за касније. Како је текао пут реализовања
Ваше књижевноисторијске визије, колико је ту било отпора, а
колико истинске, подстицајне подршке?

Као историчар књижевности једину релевантну подршку
сам имао ван наше земље, а у земљи једино у круговима мојих
студената. То не значи да су се отпори јављали у виду формулиса-
не критике (знам само за два таква случаја), међутим, те су књи-
ге у стручној јавности једноставно биле прећутане. Што се тиче
ритма реализовања мојих већих пројеката, он је био прилично
успорен, не само зато што такви синтетички пројекти дозревају
спорије, него и зато што сам ја имао такав живот да сам се у два
маха престајао бавити и науком и писањем прозе, одустајао од
свега и тонуо у неко време које ми данас изгледа потпуно неде-
финисано. Никада, ни дана нисам био асистент, ни дана доцент,
био сам новинар у Радио Београду, уредник у једном великом из-
давачком предузећу, музичар, преводилац, алпинистички репре-
зентативац, декан, десет година путовао сам између Новог Сада
и Београда.

Ипак, Ваша научна делатност и даље траје. Недавно је
изашла Ваша нова књига огледа Историја, сталеж и стил. Које
моменте у њој сматрате најзанимљивијим за стручну јавност?

Ја бих одговор формулисао у телеграфском стилу: Венцло-
вић као историчар, симболизам Војислава Илића (мој данашњи
поглед на тај проблем, којим се бавим од 1957. године), тема ве-
читог младожење у српској књижевности и т. сл.

На крају, поставио бих Вам једно лично питање. Пре неколи-
ко година, вероватно је то био наш први разговор, када сам као
студент дошао да код Вас пријавим дипломски семинарски рад
о Кодеру, Ви сте ми рекли нешто чега сам се после много пута
присећао. Наиме, испрва смо причали о Кодеровим текстовима,
а затим је разговор кренуо у другом правцу, о писању уопште о
тренуцима надахнућа и криза, о периодима ћутања који прате
сваког ствараоца: тада сте рекли – односило се то на периоде
неписања – „Ипак, не може се сваки дан бити Бог”. Увек ме је за-
нимало како изгледају, код Вас, они божански тренуци, а како они
други, по чему се разликују и како их препознајете: и најзад, како
објашњавате Вашу заиста огромну продуктивност у последњих
десетак година, да ли су у том периоду не-божански тренуци
били заиста тако ретки?

Врло је тешко разликовати једне од других тренутака, и ја
сам се дуго питао где је разлика. Закључио сам да је прави знак
„божанског тренутка” ако волите текст који настаје, а нарочито
ако га се бојите. Тај страх ме је терао на такву продуктивност, јер
имам у себи некакав часовник, који ми стално говори да поновног
навијања сата неће бити. Последњих десетак година сваку стра-

ницу сам писао као да ми је последња.

Приредио (и скратио оригинални текст  из Летописа МС)

Миливој Анђелковић