недеља, 03. јануар 2021.

ВИКТОР ПЕЉЕВИН: „Т“ – МУЛТИРОМАН О СТВАРАЊЕ ИЛУЗИЈА

ВИКТОР ПЕЉЕВИН: „Т“ – МУЛТИРОМАН О СТВАРАЊЕ ИЛУЗИЈА

(„Плато“ и „Б и С“, Београд, 2013, превод Наталија Ненезић)

 "Ништа није онако као што изгледа“ основна је одлика сваке књиге Виктора Пељевина. А како  јесте, то сам читалац треба да закључи крећући се кроз различите просторе и времена романа.

Његови романи се не испуштају из руку и невероватна су мешавина акције, фантастике, будизма, симболизма, руске и светске стварности, као и недефинисаних времена и простора. Кроз гротеске, ироније и духовитости које су често на граници пародије, Пељевинова наглашена енергија духа и стваралачка моћ  трансформише познато у неочекиване завршне метафоричности у свакој књизи.

Називају га „мајстор светске класе“, „идол омладине“, „шаман за контакте са натприродним“ „тумач епохе“, „визионар будућности“ – и он све то јесте. Међутим, са ликовима његових романа је немогућа идентификација, он тражи другачијег читаоца који препознаје ситуације и појаве, историјске и друштвене околности које никад нису онакве какве изгледају читаоцу и ликовима романа.











Роман чији је наслов „Т“ почиње као акциони у коме се полако помаља метафизичка прича у позадини. Током романа та позадинска прича постаје основна, а авантуре грофа Т. (у коме препознајемо Толстоја) прелазе у симболичку раван.

Наиме, гроф Т. није лик „антигрофа“ као то у почетку изгледа, већ је усмераван  књижевни лик који својим деловањем ствара роман који управо читате. Он непрекидно покушава да се сети своје прошлости и тражи смисао и узроке хаотичности света и свог понашања. Његовим активностима, емоцијама, дилемама, размишљањима и сексуалношћу управљају демони – писци бестселера из сенке са подељеним надлежностима - шта ће и како ће гроф Т. деловати, мислити и радити  зависи од тога ко се тог тренутка прихватио писања. Та позадинске прича се постепено помаља, постаје основна; и сам гроф Т. тога постаје свестан али не може да јој се супротстави мада сам ствара стварност у којој се налази.


Ти „демони“ који усмеравају грофа Т. – писци подељених надлежности су:

1.     писац задужен за „еротику, гламур и непротивљење злу насиљем“ – врло тражен, наплаћује „за стубац од осамсто долара па навише“;

2.     писац задужен за акцију и  сукобе, за пуцање, скакање и борбе, „геније, супердрагоцени кадар“ који се никад не понавља и „иде као алва“ па је стално заузет и повремено „ради левом ногом“;

3.     писац задужен за психоделичне садржаје и измењена стања свести, лаке па и тешке дроге;

4.     писац задужен за унутрашње монологе и ток свести, метафизичар апсолута;

5.     уредник пројекта који „пегла“ и усклађује написане текстове;

6.     маркетинг који утврђују вредност пројекта у свакој етапи;

7.     писац кога ангажују на крају пројекта – реалиста који ће завршити роман.

Сам пројект током писања доживљава трансформације јер се мењају околности и финансијери – од „националног пројекта“ који прихватају „структуре силе – чекисти“, по коме се гроф Толстој враћа у окриље цркве, богато плаћеног из буџета, прелази се на комерцијални акциони трилер под контролом „либерала“ који тек треба продати на тржишту и гроф постаје Т. Када сви финансијери издају, појављује се војска са намером да роман претвори у „ироничну ретро-пуцачину“ за конзоле - игрицу у комплету са књигом, у коју ће „упрегнути све покојнике“ – Толстоја, Достојевског, Соловјова, императора... као дивље борце – рмпалије који у слободно време читају Конфучија и продати је Западу јер у земљи „ништа не може да се прода, све прекопирају и покраду“. Када црква пристане да финансира пројект он се при крају приближава првобитној замисли ангажовањем новог „демона“ - писца „реалисте“.

Таква сижејна линија се може разумети на више нивоа:

-         као гротеска о стварању бестселера;

-         алегорија о манипулацијама друштвеном стварношћу „којом управља десет превараната из три компаније“;

-         сатира на прекрајање прошлости уздизањем и срозавањем личности и догађаја;

-         пример како се поставке из теорије књижевности примењују у стварању романа;

-         алегорије које ће препознати познаваоци источних религија...

Пељевинови ликови и ситуације развијају се до гротеске, апсурда или пародије, зависно од фазе у којој се пројект романа налази. Гроф Т. је мајстор борилачких вештина наоружан са више туцета танких ножева за бацање и „челичном брадом“ ојачаном жицама, Достојевски у подземном свету у заседи чека нападе мртвих да би од њих отео вотку и кобасицу и удахнуо душу коју они још увек имају, Аксиња током неколико недеља објављује три романа о свом полусатном сусрету у сену са Толстојем (ради са две стенографкиње и дактилографкињама и „ствара“ један роман недељно), монах искаче из воза и лебди на раширеној мантији да би се створио на броду – реконструкцији света из далеке прошлости, идоли подземног света су са мачјим главама, емоције се појачавају „доливањем из кантице са емоцијама“, Толстој пре писања навлачи на руку „белу гласе-рукавицу“, а његово „упрошћавање“ се свело на плаћеног мужика – двојника који излази на орање испред Јасне Пољане два пута дневно, када пролазе возови...

Расправе о будистичком појму празнине воде се на више места у роману, јер  се писањем ствара свет који испуњава и обликује празнину која опет ствара празнину као једину чисту есенцију свега... Иначе роман „Чапајев и Празнина“ вероватно је најбоље дело Виктора Пељевина и један од најбољих светских романа почетка трећег миленијума. Светску славу су стекли и други Пељевинови романи: „Омон Ра“, „Генерација П“, „Империја В“...

У „Империји В“ Пељевин развија сложену причу о вампирима који су створили људе за своје потребе. Светом влада тајна структура Халдејаца и еволуирани богови (Хера Озирис...) и велика богиња Иштар. Савремени вампири више не сисају крв, а преситили су се богатства и новца. Они се хране енергијом коју људи  стварају у борби за живот и престиж. Људима управљају преко главних вампирских уметности - гламура и дискурса, чија је суштина у маскирању и контроли. Гламур су лепе слике, а дискурс – наметнуте приче о тим сликама...

Аутор овог текста је више пута почињао да пише о роману „Чапајев и Празнина“ али је сваки пут констатовао да тај роман превазилази његове могућности јер је Пељевин бољи писац него што је он читалац. Остала је само прва реченица: "Када би речи постале делатне у мењању света, Пељевин би обавио већи део посла" - а онда је схватио да Пељевинова гротеска, иронија и духовитост, енергија духа и стваралачка моћ трансформације познатог, и завршна метафоричност сваке његове књиге, уопште томе и не теже, и да је та прва реченица површна и недовољна јер обухвата само пену уместо дубине.

"Свет је виц који је Бог испричао сам себи" (Пељевин) а већина књига осталих писаца су вицеви „са брадом“ које читаоци одмах препознају јер су читали Пељевина.

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs


МИШЕЛ УЕЛБЕК: МОГУЋНОСТ ОСТРВА

Пандемија је прва катастрофа (после библијског потопа) која је погодила целу планету. По Уелбеку током следећих 2.000 година несреће нас тек очекују: судари копнених маса, нај-земљотреси, поплаве, пожари, термонуклеарне бомбе на Антарктик и Артик које ће изазвати поплаву већег дела Азије, промена Земљине осе и климе; градови су нестали или разрушени, јављају се хорде примитивних људи и групе отпадника који живе у шумама или рушевинама, огромни предели су безоблично тло, мочваре и плитка језера... Мали број људи-клонова живи „у рају“ - у ограђеним резерватима, усамљени и без правих контаката и животних перспектива, осим на ново клонирање. Такав живот: усамљенички и без правих контаката и блиских перспектива у овим нашим ковид-данима подсетио ме не овај роман и поново сам узео у руке МИШЕЛА УЕЛБЕКА - МОГУЋНОСТ ОСТРВА.

Већ са напомена на корицама и после овлашног прелиставања (књига нема садржај, што је постало све чешће, по мени то је немарност уредника и издавача) постаје јасно да је реч о сложеној  структури која користи и елементе СФ романа. Смењују се текстови главног лика и неколико споредних са текстовима њихових клонова које раздваја 2.000 (две хиљаде, није грешка) година. Прва реченица то потврђује: Добродошли у вечни живот, пријатељи. Наиме, они вечно живе тако што се клонирају и поново настају јер су на време приступили новој цркви која чува њихов ДНК и активира га када нестану, па живе вечно као клонови који се све ређе  сусрећу и дописују. Највећи део романа се односи на данашњу Француску и живот Данијела 1 испресецан порукама и описима живота 23, 24 његовог и других клонова.

Уелбек проживљено и убедљиво описао меланхолију средњег доба, свест о наступајућој старости, гашењу животне силе и носталгију за младошћу као јединим позитивним квалитетом људског живота. Данијел 1, јунак Могућности острва, у једном тренутку признаје: "…током читавог свог живота, занимао сам се само за свој ку`ац, и ни за шта друго, сада је мој ку`ац био мртав, а ја сам га пратио у његовом посмртном паду, и добио сам оно што сам заслужио…" Живот је стављен у контекст општих тенденција једног доба, у осуду капиталистичке 'културе младости' којој су посвена рекламна, филмска, музичка, па и еротска индустрија. Порнографија је заменила еротику, клубови и сексуални туризам су ту да замене осећаје узбуђења и егзотике,  а сваки осећај смислености друштвеног живота и сопственог рада нестао је заједно са бајкама о 'духовним вредностима' у које више нико не верује. Остао је безбрижан живот посвећен себичној потрази за телесним задовољством као јединој замисливој срећи.

“Не само да никада нисам пристао ни уз једно религијско веровање, него нисам никада о томе ни размишљао. За мене су ствари биле онакве како су изгледале: човек је животињска врста, настала од других животињских врста замршеним и мучним процесом еволуције; састављен је од масе органа, а после смрти се ти органи распадају, претварају се у једноставније молекуле; неће преостати ниједан траг мождане активности, ни мишљења, нити било чега другог што би се могло приписати неком духу или души. Мој атеизам је био тако стамен, толико искључив, да овакве теме нисам никада ни успео да схватим озбиљно” пише Мишел Уелбек.

Чак ни уметност, тај 'последњи азил', више не пружа утеху: данашњи уметник изједначен је са забављачем. Није случајно што је протагониста Уелбековог романа, Могућности острва, по занимању комичар и творац филмова, и то веома успешан. Уелбек се цинично подсмева публици и популарности, као и сопственој друштвеној улози и смислу уметничког деловања, када каже:

“Као и револуционар, комичар је прихватао суровост света и одговарао на њу додатном суровошћу. Његова акци­ја не мења свет, али га чини прихватљивим тиме што преобража­ва насиље - неопходно за сваку врсту реакционарне акције – у смех, а успут зарађује и доста кинте. Једном речју, као и сви ла­крдијаши од постанка света наовамо, ја сам био нека врста ко­лаборационисте. Ослобађао сам свет болне и бескорисне револу­ције - јер је корен свег зла биолошки и независан од било каквог замисливог друштвеног преображаја; утврђивао сам јасноћу, бранио акцију, искорењивао наду; имао сам чист рачун”.

Бесмртност долази од науке и технологије. Једино оне могу да победе 'биолошки корен зла'.

Уелбек свет тумачи у односу на битне силе планете: биологију, генетику и футурологију, еволуцију у прошлости и далекој будућности. Утопистичка заједница  'Новољуди' кроз генетски инжењеринг обезбеђења бесмртности за оне који су преживели апокалипсу цивилизације и пост-свет. По неким мишљењима Уелбек је први француски романописац после Балзака коме је пошло за руком да ухвати друштвену реалност савременог живота. Други сматрају да већ живимо у дистопији коју он описује.

Први део књиге је препун слободног секса где се речи пи*а и ку*ац сваки час налазе у тексту, без покушаја варирања назива – не верујем да је то грешка  преводиоца јер ми имамо баш много синонима. Такође, ту је и неколико технички савршених и детаљних секси сцена, као да описује порно филм, што је наравно неубедљиво у књижевном делу. Једна од ретких успелих порука клона Мари22 гласи: Сама сам као последња глупача. Са мојом глупичком – честитке преводиоцу Ивани Мисирлић.

Сам део о елохимистичкој цркви је – зачудо - доста површан па чак и наиван, као да је прерађен неки стрип – личности се зову Пророк, Хумориста, Научник, Пандур (шеф обезбеђења), једино је лик новог пророка Венсана кога подмећу уместо старог (који је убијен), као да је заиста клониран стари – животан и убедљив. По роману се види да је касније клонирање успело и неки вечни живот обезбеђен, лишен емоција, патње, страха, живот надмоћан и стерилан.

Текстови клонова после 2.000 година су кратки, бескрвни, наводно симболични – треба да илуструју живот који воде на разореној планети која је и географски другачија.

Угасивши сексуални нагон, научници који су омогућили бесмртност и клонирање, претворили  су живот 'новољуди' у стање равнодушне летаргије. Остале су само бесциљне јединке изоловане у микро-свету своје тврђаве изван чијих решетки под струјним напоном  тумарају дегенерисани мутанти постапокалиптичног света међу којима још увек владају сурови биолошки закони дарвинистичког опстанка, са алфа мужјацима који поседују женке и немилосрдно убијају старе, немоћне и непродуктиве.  

Суштина данашњег човека је задовољена себичним, неемотивним понашањем и полним нагоном  "…њихов генетски код ће бити сачуван и умреће у нади у бесконачан наставак те исте егзистенције посвећене ужицима. То је био смисао историјског кретања, то је био његов дугорочни правац, који се неће ограничити само на Запад, Запад ће га само раскрчити, утрти пут, као што је то и чинио од краја средњег века", пише Уелбек.

Прихватили смо 'принцип реалности' врлог новог света. Љубав, емпатија, светост, утопија, нови човек… одјеци су прошлости.  Уелбек пише о временима када су постојали последњи идеали које замењују нови, биолошки, сведени на себично уживање као једину  срећу.

Занимљива су Уелбекова виђења престројавања, понашања и судбине других религија у судару са религијом вечног живота. Губе, наравно, брже или спорије...

Роман (370 страна, већина западних бестселера има отприлике толико или више, то је вероватно комерц-обим књиге) препун је провокација на париске и француске културне кругове, на рачун савременика или икона француске културе – Селин, Одијар, Мишел Онфре, Кушнер, Тејар де Шарден и друге.

Такође, у њему је много провокативних тумачења цивилизацијских аксиома – смех, та одлика човека, то је одраз мржње према другачијем, то је за клонове «квоцање из прошлости», јер се најрадје смејемо «Алаховој гамади», «обрезаним бувама», «пицајзлама с Маријине п*це». Уелбек исмева француску и америчку «кидс» цивилизацију која бежи од одговорности и напора и узима кућне љубимце уместо деце, стварајући стамбене зоне без деце где је деци забрањен улаз да не ремете мир становника.

Уелбек традицију тумачи кроз његов односу према Врлом новом свету: “Добро знам (…) да се Хакслијев свет обично описује као некакав тоталитарни кошмар, да има покушаја да се ова књига прикаже као нека оштра осуда; то је чиста и једноставна хипокризија. По свим питањима – генетска контрола, сексуална слобода, борба против старења, цивилизација доколице, Храбри нови свет је за нас рај, то је управо и тачно онај свет који покушавамо, до сада без успеха, да достигнемо”… Богови су мртви, уметност је мртва, појединац  је умртвљен послом који мрзи. Испоставило се да је  капитализам систем најприближнији природном стању човека, јер је заснован на закону јачег, на себичности и на користољубљу. То су силе живог света, па и животињске врсте којој припадамо; све друго је утопија, пише Уелбек.

У будућности, пише Уелбек, “више ништа није остало од књи­жевних и уметничких творевина на које је човечанство било тако поносно; теме из којих су рођене изгубиле су сваку сваки смисао, њихова емотивна моћ је нестала. Ништа није остало ни од филозофских и теолошких система за које су се људи толико бо­рили, понекад и умирали, а још чешће убијали; ништа од свега тога није будило код новољуди ни најмањи одјек, ми смо у томе видели само деспотско бунцање ограничених, конфузних духова, неспособних да створе и најмањи тачан, или просто користан концепт. Човекове технолошке творевине су, напротив, још увек могле да побуде поштовање: у тој области, човек је дао најбоље од себе, изразио је своју дубоку природу, у њој је од почетка достигао оперативно савршенство коме новољуди нису имали ништа значајно да додају”.

Одлично су написани поједини делови и подужи епилог.  Термин који ми се чини најближим је „роман – клон“, уз елементе СФ приче и много провокативне књижевности, са покушајима да се модернизује класични меки и рефлексивни француски стил. Уелбек разобличава садашњост и скида маске које прекривају ткз. коректну књижевност и садашње друштвене односе као још једну лаж овог доба. Корона није крива за све – има у свему веома много и нашег, људског удела.

·                                 Dana Ciric

Odlično predstavljanje ovog, po mom mišljenju, ozbiljnog romana.

 

Dusko Lopandic

икона беџа

Cestitam za trud u pisanju ove dobre objave. Uelbek je izvrstan pisac i vredi napora da se prikaze, iako su njegovi romani vrlo citljivi. Mracan pisac, krajnji pesimista koji izuzetno dobro oseti drustvene probleme i pojave koje ekstrapolira i uvelicava do paradoksa i apsurda kako bi prodrmao citaoca.

 

·                                

 

Marija Pantić

Iako je relativno kasno počeo da se bavi književnošću, piše vrlo upečatljive romane, prepoznaje probleme, stvari naziva pravim imenom, bez zadrške, a to je upravo ono što mi se dopada u njegovim knjigama. Svaki njegov roman prodrma čitaoca i navodi na razmišljanje.

Uživala sam tokom čitanja prikaza. Hvala🍀

·                                

 

Ljalja Jelica

Hvala na stručnoj i izuzetno detaljnoj analizi ovog mračnog romana, koji ću sugurno pročitati zbog vas.

 

Slavica Timić

икона беџа

Da to je Uelbek, takav je on...razori te na kraju...kritika drustva i civilizacije jer vidimo golim okom kuda hrlimo i ovo necinjenje je najveci slom covecanstva...ovo pustanje da stvari idu kako idu..odsustvo svake borbe ili makar sporadicne koja biva ugusena...sve je to vidoviti Uelbek prikazao..u svakom romanu neko beznadje i crnilo...treba energije za njega. Vas prikaz ovog teskog i nadasve kvalitetnog romana je maestralan. Viseslojan ili visesmeran vas tekst upravo kao i njegov roman. Odusevljena sam, upravo jer obozavam Uelbeka. Treba imati zeludac za njega. 💞 preporucujem ga od srca. Klasik savremene knjizevnosti.

Ana Marić

икона беџа

Bravo za ovakav tekst. Ovaj roman neću preskočiti. Čitala sam Pokoravanje i imam visoko mišljenje o piscu.

Tatjana Susic Ex Roganovic

Hvala za predivan tekst... verujem da je odlican roman ali u ovo sivo nase sadasnje, treba mi malo lepote.

Rudular Trakar

Odlicna knjiga i odlican osvrt👏

http://www.amika.rs






 

 

 

 

 

 

четвртак, 04. јун 2020.

АЗАЗЕЛО, КОРОВЈЕВ, БЕХЕМОТ у роману "МАЈСТОР И МАРГАРИТА"


Карактеристике Azazella – 2020

Један од представника подземних снага који су се настанили у "лошем стану" - Азазелу. Мајстор и Маргарита је роман испуњен симболичним, вишеструким сликама. Тема овог чланка је опис једног од најтајанственијих ликова у Булгаковљевом роману. Говоримо о црвенокосој Воландовој минионистици по имену Azazello.

У роману је неколико цртица. Један од њих говори о авантурама демонских ликова у Москви. Ови хероји су веома шарени, оригинални. Један од тих мистичних ликова је Азазело.
"Мајстор и Маргарита" - роман који се одвија тридесетих година. Чак и тада, стамбени проблем за становнике главног града постао је један од болних. Осим тога, жеља за туђом некретнином - није једина људска грешка која је својствена обичним смртницима. Ту је и похлепа, похлепа, завист и, коначно, кукавичлук. Немогуће је спасити човечанство од свих ових недостатака. Али, с времена на време, појединачне представнике треба подучавати лекцији. Шта су чинили хероји романа Булгаков: Хиппопотамус, Фагот, Азазелло.
Мајстор и Маргарита је рад којем књижевни критичари посвећују пажњу већ неколико деценија. У сваком од ликова, шифрована је назнака особе која је заиста постојала, или митског или библијског карактера. Шта критичари кажу о Азазелу?

Пали анђео
Азазел - лик библијске приче. Легенда Старог завјета каже да је један од анђела једном говорио против Божје воље, због чега је послан у пакао. Али прије него што је био лишен главног атрибута неба: крила. Пали анђео се сместио у пакао, постао популаран. Писци и песници апелују на његову слику готово целу историју човечанства.
Булгаков је донекле модификовао изглед овог лика, и што је најважније, преименовао је његово име у италијански стил. Азазело у роману Мајстор и Маргарита, како и доликује становнику таме, застрашујуће је, лукаво и окрутно. Какву улогу овај лик игра у Воландовој пратњи?
Непријатан карактер
Ђавољи помагачи, упркос својим триковима, изазивају саосећање. Хиппо непрестано изоштрава. Коровјев, иако има усрани глас и гадан поглед, али изазива осмех. Азазело, за разлику од својих "колега", је лаконски, лишен шарма. Његова улога у пратњи је обављање прљавог посла. Први пут се појављује директно из огледала у стану Степе Ликходејева. Азазелло има полуцилиндар на глави. Његова коса има ватрено црвенкасту нијансу. Страшан изглед допуњује очњаке.


Азазело каже носним, непријатним гласом. И од првог појављивања на страницама романа Булгакова, он изражава своју спремност да користи физичку или мистичну моћ. Застрашивање, уништавање - то ограничава Азазелове одговорности. Чак и смрт главних ликова романа долази из његових руку.

Демонска дружина у Москву стиже не би ли увидела да ли су се људи променили изнутра. Поставља се питање постоји ли икаква нада за екстремно рационалистички настројену, анонимну, трому, безличну и окрутну свакодневицу. Ово питање мучи и Воланда, тако да његова мисија треба да буде одговор на питања о могућностима мењања људи у души – изнутра, на шта ће сам дати одговор нешто касније, за време сеансе у позоришту: „Они су – људи као људи… Воле новац, али, то је увек и било тако… Човечанство воли новац, па ма од чега да је направљен (…) Но, лакомислени су… па шта се ту може… и милосрђе понекад заструји у њиховим срцима. Обични људи… речју, личе на пређашње, само их је стабмено питање искварило…” Виновник акције провере могућности промене у свести грађана Москве овим речима их је управо лишио сваке наде у могуће побољшање.

Кривице на које ће се окомити мач казне Кнеза Таме крећу се од прељубе до издаје. Издаја је најстрашнији злочин, најгори грех, па су два највећа издајника убијена – Јуда и барон Мајгел. Воланд представља напредак у односу на Мефиста, он жели да помогне људима, делујући на њих етички, наводећи их да буду и остану верни својој природи. Зло које он кажњава не долази споља, оно је унутра, у људима – они су ти који размотавају вечно клупко зла. Ниједна казна није без разлога. Из свеприсутног зла Воланд треба да спасе Мајстора и Маргариту.

Не желећи мешање у земаљске токове и мењање света, он се истински супротставља уско канонизованим погледима на живот, морал и веру. „Имајте у виду да је Исус постојао”, говори Воланд Берлиозу и Бездомном, који не презају од јавног и надменог истицања свог атеизма. По њему, у животу свакако има довољно простора и за Исуса и за Ђавола. Човековом судбином, без обзира на његову смртност или изненадну смртност, управља неко други, а не човек сам. Добро неизоставно постоји, иако се упорно губи, нестаје, а одсуство добра треба казнити. У оваквој филозофији афирмисано је и упориште зла, што њен заступник супериорно доказује Левом Матеју: „Још ниси ни стигао на кров, а већ си успео да одвалиш бесмислицу, и рећи ћу ти у чему се она састоји – у твојој интонацији. Изговорио си своје речи тако као да не признајеш сенке, а ни зло такође. А да ли би хтео да будеш добар па да се замислиш над питањем: Шта би радило твоје добро кад не би било зла, и како би изгледала Земља, кад би са ње ишчезле сенке? Јер сенке бацају предмети и људи (…) Ти си –глуп.”
Воланд није револуционарни моралиста који жели да промени свет такав какав јесте; он непристрасно посматра све оно што би се и иначе десило; Његово мешање у иначе планирани ток појава јесте, у ствари, убрзавање или указивање на то да ће се нешто десити. Не може се променити оно што је било. Кретање је унапред предодређено, човек не управља својом егзистенцијом, а као једино решење да се овај беспомоћни створ спасе од таквог затвореног кретања намеће се пут ка трансцеденцији. Воланд је носилац и пропагатор ове теорије.
„Ах, па да, па да! Драги мој, открићу вам тајну. Ја уопште нисам уметник, већ сам, напросто, хтео да видим Московљане у маси, а најзгодније је било да се то изведе у позоришту.” Посматрајући људе, он темељно анализира правду, подробно разлучивајући истину од лажи, притом вршећи селекцију на оне безличне, анонимне, лажљиве и притворене, који немају храбрости нити воље за искрено делање, са једне стране, и на оне слободне, храбре, искрене и аутентичне, који умеју да се носе са променама и искористе слободу избора, која је човеку дата, са друге стране.
Воландов критеријум у овом озбиљном послу јесте личност. Према првој групи, он се опходи иронично, надмено и интровертно, не пружајући простор за споразум и равноправан дијалог, а покушај комуницирања је у знаку осуде и исмевања. Велика сеанса Воландове свите у Варијетеу служи разобличавању маскираних карактера међу грађанима Москве. Акција демона усмерена је само ка поспешивању реализације овог процеса, јер грађани, додуше несвесно, сами себе разоткривају, показујући шта је испод маске која је готово срасла са лицем. Дванаесто поглавље романа носи назив Црна магија и њено демаскирање, а у ствари није магија та која ће битри демаскирана, већ ће бити огољени и разоткривени управо они који захтевају негирање чуда и рационално објашњење.
Воланд коригује Јешуину проповед да су сви људи добри, делећи људе на зле и добре (а у оквиру тога на оне обичне и оне необичне). Оваква нова подела руши илузију о настанку царства истине и правичности. Својом појавом Воланд подвлачи јаснију границу између два горенаведена света, чинећи разумљивијим њихове разлике. „Воландова интерпретација Јешуине филозофије је мање племенита и илузионистичка; она дели људе на зле и добре и претпоствља да је царство о коме је реч немогућно остварити, будући да је у свету повучена граница између злих и добрих људи” (Миливоје Јовановић).

Коровјев – Фагот је најутицајнија личност у Воландовој свити. Као и његов претпостављени, Коровјев има двојаку функцију: у контакту са Мајстором и Маргаритом, и са свим осталим представницима московске свакодневице. Овај „прозрачни грађанин чудног изгледа”, са џокејским качкетом, мршавог и подругљивог лица, у отрцаном карираном капуту, представља се људима на најразличитије начине, али обавезно притом оставља први утисак малог човека у Москви. У Варијетеу, Коровјев разобличава и открива све присутне: пре свега грађанина Парчевског, објавивши да се шпил карата налази „између новчанице од три рубља и судског позива ради уплате алиментације грађанки Зељковој”, преко Бенгалског коме, на његово наређење, Бехемот откида главу и касније опет враћа на врат, до изазивања масовне помаме за новцем и хаљинама, да би иза тога Аркадија Аполоновича Семплејарова, председника Комисије за акустику московксих позоришта, ућуткао подсетивши га пред супругом где је провео део прошле ноћи.
Коровјев је заступник филозофије неочекиваних, невероватних принципа. У разговору који је водио са Никанором Ивановичем Босим, председником заједнице станара у згради у Садовој улици, Коровјев ће рећи: „Шта је то званично лице, или незванично? Све зависи од тога са које стране се посматра ствар, све је то, Никаноре Ивановичу, климаво и условно. Данас нисам званично лице, а кад погледаш сутра – јесам! А бива и обрнуто, и то још како бива!”. Било званична, било незванична, Ивановичева личност и није била личност по мишљењу Коровјева, а и Воланда. Лабилност наводних принципа Ивановича изаћи ће на видело нешто касније – он завршава у затвору због поседовања стране валуте, што је у Русији, у то време, било строго кажњиво.


Мачак Бехемот, други члан Воландове свите, такође има посебну мисију и представник је одређеног филозофског погледа на свет. Њега први пут у роману сусрећемо у четвртом поглављу: „Мачак се показао не само као платежно способна, већ и као дисциплинована животиња. Само што је кондуктерка подвикнула, он се повукао, сишао са степеника, сео на станицу, тарући бркове новчићем.” Овај господин пије вотку, виљушком једе печурке, за време масовне сеансе у позоришту узима мере дамама, преноси обућу и ташне, преузима улогу вратара у дамском магазину и сл. У припремама за бал код Сатане помаже у купању главне јунакиње, а за време бала изводи штосеве са коњаком уместо шампањца. Стјопу Лиходејева једним „шиц” пребацује на Јалту. Поред функције враголана који треба да забави читаоца, овај мачак ипак, у складу са својим ограниченим могућностима, обавља одређене дужности у оквиру Воландове мисије. Њему је додељен задатак да из ковчега украде Берлиозову главу. Бехемот је у одређеним ситуацијама безобзиран и немилосрдан према онима који то заслужују, али није он тај који одлучује о критеријумима поделе, нити је у његовој надлежности да одузме живот. Његова улога сведена је на спровођење у делу издатих наређења, провоцирање и уливање страха. Занимљиво је да Бехемот, иако само мачка, од свих чланова дружине једини допушта себи луксуз провокације упућене, додуше не директно, самом Воланду, што увиђамо за време играња шаха, када тражи фигуру под креветом и на превару покушава да спасе партију.
Азазело се први пут појављује у седмом поглављу романа, у стану Стјопе Лиходејева, директно из трокрилног огледала. У свом деловању, Азазело често бива насилан – туче Варенуху у јавном тоалету, брутално се обрачунава са Поплавским, свети се Анушки што је узела Маргаритину потковицу. О тој страни свог карактера и сам прича Маргарити за време њиховог првог разговора. Он убија Мајстора и Маргариту и спаљује њихов стан. За све време контакта са Маргаритом, овај ђаво исказује изразите симпатије за њену храброст и понашање у сасвим новој и посве неочекиваној демонској средини. Што се односа са Мајстором тиче, Азазело је пун поштовања за његову уметност и његов роман. Бесан је на Могарича, који се није похвално изразио у вези са Мајсторовим делом. Посебност Азазелова у односу на остале чланове Воландове свите потврђена је, између осталог, и чињеницом да управо његове речи, упућене Мајстору, формулишу сиже Воландове филозофије и мудрости, а самим тим и најдрагоценије мисли романа, које афирмишу аутентични, стваралачки живот сваког појединца: „Ах, молим вас… да ли су то ваше речи?! Па ваша драга вас назива Мајстором, па ви размишљате, и како онда можете бити мртви? Да би човек сматрао себе живим, зар му је неизоставно потребно да седи у сутерену, да има на себи кошуљу и болничке гаће? То је смешно!”
Булгаков је мајсторски надвисио уобичајено значење ове демонске појаве, подаривши му изузетно сложен психолошки профил и врло одговрну функцију у реализовању мисије у Москви. У тридесет другом поглављу романа видимо Азазела који је ближи књижевној традицији од оног каквог га је обликовао Булгаков: „Месец је изменио и његово лице. Ишчезао је без трага наказни очњак и врљавост се показала лажном. Оба Азазелова ока била су једнака, пуста и црна, а лице бело и хладно. Сада је Азазело летео у свом правом обличју, као демон безводне пустиње, демон – убица.”
Јеванђеље по Воланду, које је довело у везу Воланда и Мајстора, обелодањује се као „јеванђеље по Булгакову”. Тиме је решено најважније питање везано за демонолошку слику Мајстора и Маргарите: због чега представа о Воланду и дружини одступа од традиционалне, због чега су ови ликови чак надмоћно симпатични у односу на ликове представника свакодневице. Булгаков је свој роман писао са Воландових позиција, Воландова пројекција судбине и ситуација Мајстора и Маргарите је пројекција Булгакова, који нам својим романом казује да живети у свакодневици, заправо, не значи живети.

Аутор: Зорана Пејковић

Илустрације су преузете са www.masterandmargarita


Азазелло
У старозаветној апокрифној књизи Енохова 8: 1-3, Азазел је пали анђео који је научио људе да израђују оружје и накит:

1 Азазел је научио људе да праве мачеве, ножеве, штитнике и панталоне, и упознао их са земаљским металима и вештином њиховог рада, наруквицама и украсима, употребом антимона и улепшавања очних капака и свих врста скупоценог камења и све две тинктуре за бојање. И настало је много богобојазности, и починили су блуд, и њих 3 су залутали и постали корумпирани на све начине.

Апокрифа и Псеудепиграфа Старог завета
R.H. Charles
Okford: The Clarendon Press

Захваљујући Азазелу жене су научиле "грешну уметност" сликања њихових лица, тако да је јасно зашто он доноси крему која има за последицу да Маргарита поново постане млада.

Азазеллова трансформација у 32. поглављу

Азазелло / демон пустиње без воде, убица демона. Чини се да ова трансформација потиче из апокрифне књиге Енохове, где Господ наређује анђелу Рафаелу да веже Азазиела и баци га у мрак и затвори у пустињу. У старозаветној књизи Левита (16: 8) Азазел је име грешног човека којег Јевреји сваке године прогоне у пустињу како би преузели сву кривицу свог народа.

Каменит, без радости, равни врх - Највјероватније Мт. Пилат у Швајцарској, како је речено у апокрифној "Пилатовој смрти." Римљани су га покопали усред планина. Сваког Великог петка ђаво узима Пилатово тело и постави га на камени трон док Пилат пере руке.

ВИШЕ О РОМАНУ МАЈСТОР И МАРГАРИТА на https://amika-andjelkovic-milivoj.blogspot.com/2015/08/blog-post.html




понедељак, 01. јун 2020.

КОЛИКО КЊИГА ПРОЧИТАТЕ У ЖИВОТУ?


- Књижевни критичари? Они доприносе теорији књижевности и тумачењу дела. Међутим, они најчешће пишу једни за друге. За просечног читаоца књижевни критичар не може да буде поуздан процењивач дела из сасвим једноставног разлога: он по природи интересовања и струке прочита много више, па оно што је за њега већ виђено, често коришћено, па и банално, за читаоца често то није јер се много ређе сусрео са тим.
- Може ли се то доказати?
- Па, може ако израчунамо колико свако од њих прочита књига, до 40 године рецимо.
- Овако - просечан читалац од 15-18 године, годишње прочита око 10 књига лектире + 10 других + 5 на распусту = 25.
За 4 године то је = 100. Потом, до 40 године по једну књигу месечно = 264 + оних 100 = укупно 364 књига до 40 година живота. То је његово свезнање књижевности.
- А књижевни критичар?
- До 18 године, такође 100 лектире + 50 књига јер има афинитет за књигу. На студијама књижевности и потом, до 40 године, по једну књигу недељно + годишње бар још 20 књига теорије, упоредних текстова, сродних књига…То, кад се сабере изађе 1.734 књига до 40 године живота.
- Значи, однос прочитаних књига је 364 књига просечног читаоца према 1.734 књига које прочита књижевни критичар. То је скоро  1 : 5.


- Отуд она појава – ти се одушевиш неком књигом, па потражиш текст књижевног критичара да то потврдиш, кад оно, пише: просечно, банално, већ виђено, често описивано... За њега то тако јесте, за тебе ће то тек постати такво ако наставиш интензивно да читаш из неког свог разлога.
А разлози за читање могу бити врло различити: да се забавиш и прекратиш време, да нешто научиш или схватиш у људским и друштвеним односима. Популарне бестселер књиге најчешће немају већу књижевну вредност али су корисне за едукацију: да упознаш догађања и рутину љубавног, брачног, ванбрачног, пословног или друштвеног живота, различите људске типове и карактере, необичне судбине и догађаје. Или, најређи разлог: да откријеш зашто је неки писац добар јер сам намераваш да пишеш... Зато ће и твој избор књига бити томе прилагођен.
Није неважно у којим годинама живота узмеш неку књигу у руке. На пример: „Степски вук“ Хермана Хесеа биће ти стран и незанимљив у 15-16 години, разумљив и добар у 30 – тим  годинама, изванредан у 50 – тим годинама – ако ниси књижевни критичар који ће извући паралеле са сличним књигама које су исте или боље.
Ја никада нисам прочитао Рат и мир у целини већ у три дела. У гимназији сам читао само ратне одломке, а као студент само мирнодопске, нератне. Касније сам тражио само одређене одломке из неких посебних разлога… Како сазревамо и сазнајемо, читамо и живимо, мењају се и наша сазнања света и интересовања за њега.
Значи, читајте оно што вас интересује, тражите смисао књиге и свог читања, унапређујте га као и све остало у животу.
Читајући открићете непознато, сазнати ново, стећи искуства које постоје само у књигама и - видећете свет искуснијим и зрелијим, новим очима.

Миливој Анђелковић

среда, 13. мај 2020.

ЈУЧЕРАШЊИ И БУДУЋИ СВЕТ


„Јучерашњи свет“, аутобиографска књига Стефана Цвајга писана је у септембру 1939. године, уочи рата. Данас, после 80 година, та ретроспектива речито говори о путу који је човечанство у међувремену прешло. Технологија и електроника јесу развој, али јесу ли и напредак? Или је развој ретроградан, што је апсурдно али можда ипак тачно?
Ева шта Цвајг пише те, 1939. године:
„О овом веку смо сањали као о веку слободе.... Осећање сигурности, то најдрагоценије осећање милиона, заједнички је идеал живота. На раније ратове, глади и побуне гледали смо као на време у коме је човечанство још било малолетно и недовољно просвећено...
Ништа тако јасно не показује назадовање света после Првог светског рата колико ограничавање личне слободе кретања и смањивање права на слободу. Пре 1914. земља је припадала свим људима. Свако је ишао где је хтео и остајао колико је хтео. Није било дозвола и одобрења и мене увек развесели чуђење младих људи када им причам како сам пре 1914. године путовао у Индију и Америку а да пасош нисам имао, нити сам га вадио. Човек се укрцавао и искрцавао не питајући никог и не питан од било кога, није морао да испуњава ни један од стотине папира као данас. Није било дозвола ни виза, ни досађивања.

Исте те границе што их данас цариници, полицајци и жандармерија претварају у праве жичане преграде, представљале су само симболичне линије које су људи прекорачивали са истом безбрижношћу као меридијан у Гринвичу.
Тек после рата почело је смућивање света национализмом и та прва духовна епидемија узроковала је ксенофобију: страх од странаца и мржњу према странцима. Сва понижења која су раније важила искључиво за злочинце, наметана су сваком путнику. Фотографисање, обавеза потшишивања да уши буду видљиве, отисци прстију: прво само палац, затим свих десет, поднета уверења, потврде о здравственом стању, полицијска о владању и препоруке, позиви и адресе рођака, финансијске гаранције и обрасци у 3-4 копије, ако је недостајао само један били сте изгубљени...“.
Да се тако путовало потврђује и Томас Ман у новели „Тонио Крегер“ – Тонио је из Минхена отпутовао у Данску, једино су му родном граду, на северу Немачке, тражили неки доказ идентитета и прихватили једино што је имао – коректуру  приче (са његовим потписом као аутора) коју је одобравао за штампу.
Раде Драинац у тексту о Београду 1905 – 1910. пише да се лако путовало „преко“ – објаву за пут је добијао свако, од академика до вандрокаша.
А Пупин у аутобиографији наводи да га је на улазу у Америку цариник једино питао: - А шта ви, млади човече, доносите Америци?
          После 1914.  године Тодор Манојловић 20-тих година прошлог века пише у „Писму за Париз...“ То није... једна лепо, нормално прошла, ишчезла, већ насилно и свирепо пресечена младост; један пресечен, преполовљен живот управо – који се после те катастрофе наставља  некако на на једној сасвим другој основи  са чије се те друге половине она дивна и блажена прва уочава и осећа готово већ као нешто туђе.
Жалба читавог једног нараштаја; тако рећи свих двадесетогодишњих из године 1914, који су, тек у напону своје снаге, воље, идеала и животне радости ступили били у живот, сурвали се одједном у онај грозни жрвањ, у онај крвави, лудачки кошмар. Усред кога су после – уколико су га већ уопште преживели – имали да сазнаду, да науче да је све оно у шта су они дотада веровали и полагали своју наду , све оно што су чули од својих родитеља и учитеља била само једна ништавна опсена и бедна лаж чија се катастрофа свалила ту баш на њихова двадесетогодишња леђа“.
Да, и то није усуд само те генерације. Има их јој... и још...
Карл Попер, аустријски и светски филозоф пише: „Људима није дато да сазнају истину него, у најбољем случају, да само да препознају грешку“. И додаје: „ Није најважније ко влада него да тако организујемо политичке институције да спречимо да лоши и некомпетентни владари нанесу много штете... Слобода се мора ограничити законом, односно поретком.... Савршено друштво је немогуће. Покушај да се уреди небо на земљи производи пакао...
Демократија је облик друштва који даје највише личних слобода. Такво друштво се може мењати помоћу речи и  разумних аргумената концентрисане критике... Ово је време у коме се не смеју убијати људи, уместо њих мењаће се и нестајати идеје...“
Надајмо се да ће бити тако.
Међутим, многи погледи у будућност су забрињавајући, а неки и застрашујући.
Жак Атали у „Краткој историји будућности“ наводи  две индуструје које већ доминирају: осигурање и разонода. Микрокредити и микроосигурање обезбедиће основне животне потребе и психолошку заштиту, а забава је такође заштита – „склонити мисли од страхова овога света“.
          Данас контрасти досежу екстремне границе, пише Жак Атали. Половина становника планете нема пристојну воду, образовање, здравствену заштиту, па ни кућу. Седамдесет осам одсто у градовима на југу живи у ћумезима. Општи је пад наталитета и раст животног века. Биће све чешће промене идентитета. Улазимо у све топлије деценије па ће ниво мора до 2050. године скочити за 20 – 60 сантиметара. Упоредо на очекују суше и хаотичне временске промене. Знање се удвостручује сваких седам година, а у 2030. години удвостручаваће се свака 72. дана. Схватићемо да је време права реткост коју нико не може да створи, ни да прода, а често ни да сачува.
          Појавиће се нових једанаест економски-политичких силаа: Јапан, Кина, Индија, Русија, Индонезија, Кореја, Аустралија, Канада, Јужна Африка, Бразил и Мексико. Закон тржишта ће надјачати законе демократије. Увешће се казне за ризичне особеза све оне који се не понашају по здравственим, безбедносним и другим стандардима.
          И на крају само једна реченица која све објашњава:
          „Насиље новца замениће насиље оружја“.
          Доминик Мојси тврди да у данашњем западном друштву доминира култура страха, одсуство поверења међу људима и немање поверења у будућност. Човек прибегава мимикрији и постаје исти као већина око њега. Он личну слободу користи да би се одрекао властите индивидуалности. A застрашен човек је неслободан, без самопоуздања, идентитета, достојанства и своје воље.
          Јосиф Бродски пише у писму председнику Чешке, књижевнику Вацлаву Хавелу: „Оно што ви називате `комунизмом` било је слом хуманости а не политички проблем. То је био људски проблем, проблем наше врсте и зато дуго траје.... Зашто не бисмо почели признањем да се у овом веку у нашем свету догодило невероватно антрополошко посрнуће независно од тога ко га је или шта га је изазивало. Да је оно захватило масе које су се руководиле личним интересом и свело све на морални минимум. А ти лични интереси: стабилност живота и животних стандарда – остварени су на рачун других људских маса“.
          Јувал Ноа Харари у књизи „21 лекција за 21. век“ предвиђа прелазак власти на алгоритме Велике Датотеке. Они ће давати могућа решења а шефови бирати које ће применити. То се већ догађа у медицини, пише Харари, где су налази и методи лечења смештени у електронске меморије рачунара.
          „Одгојили смо кротке краве које дају огромне количине млека али које нису способне за самостални опстанак као што су то биле раније. Сада стварамо кротка људска бића која дају велике количине података о себи... Запоставили смо истраживања људског ума и још увек не знамо који је потпуни људски потенцијал...“
          Либерализам је увек неговао политичку једнакост, али сада почиње да схвата да без економске основе слобода не значи ништа. Али, алгоритме електронике то не интересује, економско и друго искоришћавање биће тек степеница ка нечем много горем – ка безначајности велике већине људских бића, слути Харари.

          Виктор Пељевин у новом, пародијско-бурлескном роману „iPhuck 10“ доноси и политичко виђење почетка следећег века – „плишани тоталитаризам“ и калифати. Русија, балтичке земље и део Европе су у Европској унији чији је „најбољи штит“ лоша клима. Америка је подељена на два дела која ратују међусобно, Калифат ратује са Америком а Дафаго (друга исламска држава) због тумачења „небеских знамења“ ратује са Калифатом. Како су две исламске државе раздвојене територијом ЕУ, оне ратују шаљући балистичке ракете преко ЕУ која наплаћује сваки прелет, а политичари се свађају чије су руте њиховог лета и коме припада који део наплате. Једина спона која послује свуда и држи свет на окупу је „Једина банка“. Она плаћа свакоме ко је помене у роману, извештају, говору, било где.
          Књига Марка Гидмена, експерта Интерпола, УН, Нато-а и америчке полиције „Злочини будућности“ на 630 страна доноси застрашујућу слику  садашњег и будућег дигиталног света, крцату примерима и вероватним догађајима у будућности.
          „Сваког дана сајбер напади ремете наш финансијски систем – пише Марк Гудмен -  лопови краду милијарде у интелектуалној својини, стране државе крадуцкају планове за војно наоружање а хакери једни другима дојављују савете преко интернета о томе како да преузимају индустријске контролне системе који управљају свим и свачим, од електрана до постројења за пречишћавање отпадних вода“. А ту су и телекомуникације, здравство, саобраћај , вода, интерент...
          Екрани вам не говоре шта се у свету догађа већ оно што ваша влада и Фејсбук мисле да треба да видите. Не верујте екранима јер слике на њима, поруке на мобилним па и рачуни и извештаји могу да буду прилагођени нечијим потребама, а на вашу штету. Не отварајте поруке непознатих и чувајте се понуђених линкова (е-адреса) на које вас на све начине позивају да се обогатите, не верујте да вас контактира нигеријски принц или уцвељена млада и богата удовица из Енглеске. На пример: потпуни аутоматизован комплет за фишинг – пецање наивних – са 500.000 е-адреса кошта само 65 долара.
          Гудмен тврди да видимо свега 10% онога што желимо јер смо разврстани у различите групе. Ако укуцате Египат добићете извештаје о „арапском пролећу“ и сличним превирањима, а вашој сестри, на њеном рачунару, интернет ће понудити пирамиде, понуде за путовања и светску моду.
          Мислите да су хакери банда? – пита Гудмен. Чекајте само да се упознате са трговцима података. Најбезазленији пример је праћење ваших активности па ако почнете да се интересујете за лосионе без мириса и витаминске додатке почећете да добијате рекламе за те артикле, беби-храну и опрему за бебе јер је програмски алгоритам закључио – можда и пре вас – да сте у другом стању. За све постоје цене: желите 4.000 пратилаца вашег профила на Фејсбуку – може за само 5 долара јер је понуда велика. Сто хиљада фанова кошта 1.500 долара, а милион нових пријатеља на Инстаграму кошта 3.700 долара.
          Алгоритми - рачунарски програми одређене намене већ сада заузимају важна места у нашим животима. ГПС апликације (путовође од аутомобила до авиона), део трговине на Волстриту који аутоматски подиже или смањује цене акција, кривично правосуђе (прекораћење брзине, црвено светло, надзорне камере), граничне контроле (ко ће на царински преглед), кредитна способност, здравство где програми одређују ко ће и када на специјалистичке прегледе, ратовање дроновима и беспилотним летилицама, будући живот – рачунар из базе података за нас проналази сродну душу...
          Програми нису безгрешни, они раде на основу одређеног нивоа просека. Има и катастрофалних грешака: 1981. године робот је први пут убио човека на текућој траци фабрике Кавасаки јер га је идентификовао као сметњу производњи, зграбио виљушкама и „преместио“. Колико је сличних грешака никада нећемо сазнати јер су то грешке у системима и велике тајне компанија.
          Ако одлучимо да не прихватамо тотални надзор постаћемо „црна мрља“ у систему – нешто кријемо па смо сумњиви и бићемо разврстани заједно са криминалцима. Да се одрекнемо интернета, Фејсбука, имејла и осталих погодности постало је немогуће јер многе важне основне информације које добијамо све чешће се завршавају да остале детаље, последице и погодности видимо на сајту том и том. Ако сте јавна личност, активна у својој делатности, ваше одсуство са мреже биће замењено вашим лажним профилом, са свим вашим личним подацима и фотографијама, али и са сумњивим или криминалним активностима.
          Шта мислите ако се истовремено догоди крађа милиона кредитних картица (то се већ догађало) и нуклеарни удар – шта ћемо прво сазнати? Како су системи подешени за финансијске операције они ће нас прво известити о крађи картица, које државе и региони су у питању и које серије картица, како се то одразило на берзе и на вас, па тек потом о нуклеарној несрећи. Зато је симптоматично да се ова књига „Злочини будућности“ завршава поглављем - питањем: „Преживети напредак“.
          Такве су визије сутрашњег света, реалног или могућег. И шта је остало од осећања сигурности, слободе и личне слободе о којима је писао Стефан Цвајг пре 80 година? Остало је право на осигурање за основне животне потребе – ако га редовно уплаћујемо и оно не банкротира – и право на забаву као „склониште за мисли“. И стална опасност да насиље новца не замени насиље оружја. Ако се било шта од овог, или нешто треће и четврто, догоди, бићемо у истој ситуацији као данас, што значи -  благословено безначајни.
          И тек што је овај текст завршен лоша будућност је почела. Појавило се нешто неочекивано, злослутно, за све опасно. Нешто што брише све политичке и имовинске разлике и оставља човека самог пред свемиром. Одмах се појавио и виц који алудира на кинеску способност успешне имитације „брендиране“ робе: сва срећа што је вирус кинески, шта би тек било да је оригинал.
          А онда је почело да се догађа оно што је  Борислав Пекић описао у „жанр – роману“ „Беснило“ објављеном 1985. године. Једина разлика што се уместо вируса беснила појавило беснило корона – вируса.
          Смртоносни вирус који изазива пандемију није редак мотив у популарној књижевности, али амерички писац Дино Кунц, аутор више од 100 књига, у роману "Очи таме", објављеном 1981. године као да је био пророк: он пише о смртоносном вирусу који се 2020. проширио светом из кинеског града Вухана и нападао дисајне органе.  У роману он је брзо нестао, појавио се кроз десет година и опет нестао.
          Британски “Гардијан” донео је и листу прича и књига у којима заразе праве хаос. На њој су “Боја изван овог свемира” Х. П. Лавкрафта из 1927. године где заразу шаљу ванземаљци преко метеорита и “Андромедина нит” Мајкла Крајтона (1967). У роману “Бела куга” (1982) Френка Херберта, једног од најутицајнијих аутора научнофантастичне књижевности, генетичар из освете ствара вирус који убија цео женски род.  У роману Џоане Рус  “Женски мушкарац” (1975), “феминистичком ремек-делу”, појављује се вирус који напада само  мушкарце. Грег Бер у роману “Музика крви”описује научника који је из лабораторије прошверцовао вирус у сопственом телу да би  постао самосвестна, хиперинтелигентна сива маса и пренео свет у нову, бољу реалност.
          Ево шта је Пекић записао у свом Дневнику из 1984. године и уз мање редакције пренео у мото и пролог романа „Беснило“:
          Завршио жанр-роман Беснило (Rabies). Данас пронашао главни мото и написао пролог. Како обе ствари имају за мене већи значај од професионалног, заслужују да уђу у Дневник. 
Мото: “Peste si grande viendra a la grand gousse, proche secours, et bien loing les remedes.” (Велика ће пошаст у великој љусци доћи, олакшање близу, али спасење врло далеко.” (Нострадамусова Пророчанства)
Мото за пролог:
 “Продирући у живу ћелију страног тела, вирус њену садржину замењује својом и претвара је у фабрику за производњу нових вируса. Промене које на тај начин изазива у животној средини ћелије неупоредиво су дубље и драматичније него што се човек сме надати икад да постигне у својој.
Вирус је најсавршеније створење у космосу. Његова биолошка организација није ништа друго него машина за производњу живота у његовом најчистијем смислу.
Вирус је врхунац природне стваралачке еволуције. Врхунац вештачке је интелигентни вирус. Творевина која има форму човека, а природу вируса; виталност вируса и интелигенцију човека. Симбиоза вируса лишеног бесциљности и човека ослобођеног ограничења владала би природом, којој обоје служе сада само као ђубриво.” (Из предавања професора др Фредерицка Лиебермана, једне од личности романа Беснило).
Пролог: “Када је у VIII Певању Илијаде, кроз уста Ахајца Теукра, Хомер описао Тројанца Хектора као 'Кион лиситира', или 'бесног пса', човек за Њега још није знао. Кад га је, године 1962, под електронским микроскопом, први пут угледао, имао је облик метка, издубљеног у подножју, испупченог при врху. Мерио је 180 милимикрона по дужини, 75 у пречнику.
Био је шездесет милиона пута мањи од животиње у којој се родио, триста милиона пута мањи од човека кога ће убијати. Живео је у космосу који се звао Неурон и био пет хиљада пута већи од Њега. Све што живи, уосталом, било је од Њега веће. Али Га ова неправда није бринула. Јер — био је јачи од свега што је живело. Био је Чудо природе, чије је порекло обавијено мистеријом, као и порекло свих чуда. Али му је дело било изнад сумње, и изван наде.
Пустошио је своју родну средину с подмуклом, свирепом, болесном безобзирношћу, с којом човек злоупотребљава своју. Био је убитачно црно сунце свог космоса, запаљено да буде сунце и свих осталих. Док их је прогонио, човек је Његове претке крио под невиним именом хеличне рибонуклеопротеинске киселине у липопротеинској мембрани и гликопротеинском плашту.
За Њега у том рату није било бојазни. Дошао је на свет с другим омотачем, који још није имао име, али кад га добије, знаће се да је непробојан и неуништив. Јер мутант је био, први у свом соју. Иако сам, није се усамљеним осећао. Ирнао је усађен инстинкт Великој броја. За двадесет четири људска часа било би његових предака 6.000, за деведесет шест сати 200.000, за две недеље — 20.000.000. Таквих као Он, за двадесет четири људска часа, биће 40.000.000.
Његовим је размножавањем царовала прогресија која се губила у неизрачунљивој бесконачности. Он ће тада бити већ ко зна где. Путоваће кроз микрокосмос као што човек путује кроз макрокосмос. Лутања ће га водити кроз места са тајанственим именима, као што су за човека данашњице Горје Хиндикуш, пустиња Каракум, прашуме Амазона, и као што би, да му је трајање обезбеђено, за човека сутрашњице биле маглине Андромеде, сазвежђа Алдебарана, звезда Проxима Центаури.
Његове космичке луке биће Nervus sciaticus, Amonov rog, Cerebellum, Hyppocampus, Salivarna glandula. Његов трансгалактички пут — Кичмена мождина. Његов циљ — Мозак. Свуда где буде пролазио, светови ће се преображавати у катаклизми, страшнијој од сваког земљотреса који је од Постања погодио Планету. Свуда где буде пролазио предаваће страх, мржњу, бес онима који буду имали несрећу да од Његовог додира одмах не полуде.
Полуделима ће предати сазнање у чију природу нико никада неће моћи да проникне. Опет ће бити оно зашта је створен и што му је охоли узурпатор природе — Човек, на кратко оспорио: најопаснији, најмоћнији, најнемилосрднији створ у Васељени, недокучивој унији светова, којој је припадао и Његов Неурон. Рођен да умре тек кад остане сам, кад не буде више смрти од које би живео.
Овога пута човек му се не може одупрети. Могао би то једино Арестеус, син бога Аполона, али се у старе богове више није веровало. Зато је мирно кренуо да испуни судбину: да мори и умре.”
И то се, ево, догађа. Да ли смо суочени са производом људске бахатости, побуном природе или савршеним елементарним створењем из свемира сазнаћемо једног дана. Можда...

          Миливој Анђелковић
            www.amika.rs