Књига Луке Прошића „Кишни мантил.
Трансценденција“ („Плато“, Београд, 2014), обима преко 500 страна, садржи око хиљаду филозофских фрагмената о вечитим темама времена, смрти, постојања, слободе,
историје, прошлости, садашњости, стваралаштва... Књига о нама и битним питањима
егзистенције, настала „из нас“, као „одскок од себе“ при чему „носимо себе у том одскоку“ – бележи Лука Прошић.
Аутор је филозоф, песник, професор
филозофије на Београдском универзитету, писац књига Хајдегерове слике, Никуда,
Увод у филозофију/Историја филозофије, Стара грчка филозофија,, Мелпомена......
Могло би се рећи да је Лука Прошић
последњи полазник Платонове Академије и Сократов ученик који, будући да је остао сам, води
дијалог са читаоцем позивајући га да назначене теме домисли, разради и даље
развије или уреди као да су „археолошко налазиште“. Када кроз хиљаду година
неки истраживач нађе ову књигу биће у дилеми коме старом филозофу ови фрагменти
припадају и како то да раније нису откривени. Тек помињање Хегела, Маркса, Хајдегера и
других, као и савремени појмови тероризма, археологије, кишног мантила...
лоцираће ове текстове у вечност између два миленијума.
У књизи „Кишни мантил.
Трансценденција“ Луке Прошића (једној од ретких, или јединој, са тачком у
наслову) фрагменти су груписани у 360 тема, распоређених у 60 поглавља са Уводом (обима мање књиге) и Епилогом. То су прозне и поетске
варијације, „неучвршћени текстови одскока од себе“ како их сам
аутор квалификује, који подсећају на импровизације мајстора џеза – тема је иста
а мелодија је увек другачија.
„Време је нас изабрало“ да живимо
баш сада, оптимистички (или резигнирано, или опомињући?) пише Лука Прошић у
једној од варијација. " Ми смо расветљивачи и носиоци светла. И то смо `високо подне`... И изнад смо себе... И сан нам је припао". Уједно, "ми смо и неописива танкост"... У другој разматра време као стуб, што може да асоцира и
на старе Келте који су у својој прапостојбини градили огромне стубове „да
подупру небо“- стуб који све држи је време.
Идеју смрти аутор у више одељака разматра у историјској перспективи, "изнад личног", а на примеру Хајдегера као оно што омогућава господарење кроз уништавање Других.
Аутор (у кишном мантилу уместо тоге)
варира филозофску скаску о подели свих људи на пастире, ораче и млинаре, где су
га разврстали међу ораче, што ових више од 500 страна књиге и потврђују. „Сви
сми ми терористи“, уопштава његов пријатељ Б. Л. О:
„Господо политичари и филозофи, Свет
се не може више развијати на принципима науке, филозофије и технике, ти
принципи су довели у питање опстајање човечанства. Морају се тражити други
принципи, и друге моћи, и други односи. И, немојмо се заваравати, сад је
свако терориста. И свако је опасан. И то иде с тим моћима које производимо, и
тим узвисивањима, јер смо свакакви! И те смо најопасније фурије и најстрахотнији
демони и богови и те највеће моћи имамо. Мрачни су нам изгледи. Свет је рањив и
уништив. Свако га може ранити или уништити.”
„Ми смо у тој јурњави и трчимо и летимо и заиста летимо. Али, наш прави лет
је тај унутрашњи лет, и то нас надопуњује...“
„Један је од раније
сликао своје портрете, и прелазио у њих, и у томе последњем је нестао и тако је
он завршио то сликање и само је тај последњи портрет изложен на овој сликаревој
изложби. И ја сликам тако, и прелазим у своје портрете и слике, и сваког
тренутка прелазим у слике, и унутра прелазим у слике, и тамо сам исликан на тој
унутрашњој „површини”, и тиме те слике чине и тај временски „стуб” (свака слика
има „површину” и „време”, те две „фурије”, и обе су гладне и незасите, па ма
колико прелазио тамо). Али, ја сам изван слика. Али прелазим у те „слике”, и
имам их после тога прелажења, то је узајамно, то моје прелажење у слике и то
остајање моје изван слика, да бих их гледао“.
Књига се завршава стиховима о смрти: „Постојимо
нестајући / смрт нас не завршава / смрт нас само начини истим.“ Трансцендентни
крај за трансцендентну књигу.
МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ
ИЗ ЛИЧНОГ УГЛА
Јеванђеље по Луки
АУТОР: М. Д. ЈОВАНОВИЋ
Ево књиге на око
500 страница која вам неће досадити на пола ишчитавања. Начин на који аутор размишља
и поступак изношења мисли у књизи Кишни мантил.
Трансцеденција (Плато, Београд 2014) је аналитичко-феноменолошки.
У крајњем, исходиште
је у језику, у смислу грчког логоса, који је код Хераклита и закон света и сам разум,
наиме разум који себе издваја из себе и води и контролише себе. Код Хајдегера то
је Скок - ми одскочимо сами од себе и носимо себе у том одскоку (како се каже у
овој књизи).
А аутор, Лука Прошић,
о Кишном мантилу и Трансценденцији каже: „А тај Мантил? То је сив и лак мантил.
А испод њега је друга одећа... Са спољашње стране су други пролазници са својим
мантилима, а с њима је и све то друго... и сам град... а на то се надовезала Трансценденција...
и тада сам у том Мантилу, и са Трансценденцијом допирао... и до неизрецивог... и
то сам... неизрециво носио собом кад бих залазио у овај шарени градски свет и, понекад
сам, због тога, изгледао чудно, кад бих се појавио у том Мантилу и у тој Трансценденцији
и вукао то Неизрециво са собом...“
Осим Кишног мантила,
Лука Прошић потписује још неколике књиге, међу којима и Хајдегерове слике, Никуда, Увод у филозофију/Историја филозофије, Стара
грчка филозофија,, Мелпомена... Аутора знам лично, негде на улици смо застали
да се упознамо, бејаше ли то пред капијом Француске 7? Стварно је тада носио сив
кишни мантил са преклопом преко леђа, мантил скоро до пете, који му је давао неку
врсту елеганције и препознатљивости. Касније, стварно, нисам ни примећивао да нема
више тог мантила, кишног, а да у руци носи кишобран, јер наши дани су кишни, киснемо
на сваком кораку. Додајем овде за крај и ову песму - књига има доста и песама -
па одлучите.
Гозба
И то имамо,
то Далеко од нас
и Најближе нама, то
Ништа
имамо, и ту тамну
Звезду
и око тога кружимо
и стичемо
искуства о себи, и
о томе Ничему
и Ништавилу, и на
тој смо Гозби
и за том Трпезом изузетном
и уживамо у тим плодовима
и ужасима и волимо
те зреле
плодове егзотичне,
и они
пристижу на трпезу
нашу
и онда уживамо у њима
у опијености и сновима
и узлећемо у то највише.
Можда се у овој песми
назире квинтесенција његовог, како у наслову ословисмо, Јеванђеља о човеку у овом
времену.
ЛУКА ПРОШИЋ
КИШНИ МАНТИЛ. ТРАНСЦЕНДЕНЦИЈА
Увод 1.
варијације
Ови текстови настајали су у једном дужем времену. У
жанровском смислу ово су варијације и све су на једну тему. Зато је оправдано
питати се за „тему”, наиме, о чему пишемo? O чему се уопште пише?
да ли је то „смрт”, или „свет”, или сам „дух”, или само „постојање” и
„непостојање”. Jедне ноћи сам
и овако размишљao да је то, о
чему пишемо, то „једно и све”, о чему је писао и Хераклит, или то Парменидово
да су ,,мишљење и биће једно те исто”, или пак то Ксенофаново „све-једно”, или
„једно” о чему је писао Плотин? сви ти ставови су у крајњем о нама. или је пак нешто
друго, на пример, тај Хајдегеров „одскок” од себе, то ми радимо у томе писању,
или је то нешто друго, рекло би се да пишемо због смрти, и тога њеног
позитивизма, наиме, ми имамо тај највећи домет, али смо зато коначни, и управо
смо због тога највишег коначни, и онда бисмо и то „коначно” да избегнемо, али
то не можемо, у то се уверавамо у дугом времену нестајања и онда смо нашли то
решење у томе, да остајемо тако што нешто стварамо, и чинимо нешто, и измишљамо
нешто и увек је то „нешто”, и као да нема краја томе, ту спада и то писање
наше, тако ваљда остављамо „себе” другима, то што радимо остављамо другима,
тако и постојимо код других. али, ми нисмо то „друго”, и нисмо то исписано. ми
једноставно нестанемо. једном нестанемо. а то исписано и те књиге, као и то
друго што чинимо, то нас замењује код других, то улази у домен сећања на нас
нестале, о томе нас уверава цела историја. али, ми нисмо све то, ми тиме не
остајемо, то је нека превара. наша нас самих. али, имамо тајне, то наредно и то
протекло, и то себи разјашњавамо и зато нам треба писање. али нас не дотиче то
писање. и не можемо о себи нита написати. а ако је то тако, зашто онда пишемо,
и уопште зашто смо такви,. кад је то „оскудно време”? али, то о чему пишемо, то
је свакако то што нас привлачи, и настојимо да то одгонетнемо. али не успевамо
у томе. Зато су сва та питања о нама, и о свему другом, то се намеће од
почетка, и после је то стално с нама. Зато што је то тако, зато настају и
сазнања, и те књиге, али и све то друго, што називамо култура и цивилизација, и
историја, а чини ми се, да због тога, што је то тако, да због тога пролазимо и
нестајемо, да бисмо се одгонетнули – тако се себи показујемо, и то смо ми. али
смо и друго. Уз то је уверење, да је
написано много. и све те књиге, и то што је исписано и стварано током дугог
времена, сва та литература, уметност, метафизика, и наука и техника, и те друге
творевине, то се може узети као низ фрагмената, или „варијација” о „Tоме...незавршеном...”, то сам тако назвао,
то око чега се „свијамо”). Опет, све то што је створено и написано, све то нас
поставља у тај позитивизам „немоћи” и смрти, али и у ту отвореност да се
сагледамо, и у то завршено и „једно” и онда имамо те домете своје и то своје
„догледно време” и смрт унапред имамо и одмах се сагледамо и ту позицију своју
имамо и то је то Исто и у то улетимо, и то морамо тако рећи, и до сада смо
много тога рекли и у томе стичемо и те отворености и те све изазове и та
кретања и та чекања и пристизања, и то имамо и то нам се стално дешава и то
припада томе неизлазу. И то је та позиција наша и то имамо у виду.
2. О томе о чему
пишемо можемо и овако резоновати: отворени смо за писање, и читање тога исписаног.
И све што пишемо, то је о нама, и то читамо. Уз то, имам у виду и то, да то
прошло памтимо, и то је једна врста нашег писања о нама и оно је основа за сва
друга писања о нама, то је то наше „пролажење” и непролажење, ми пролазимо, и
откривамо се себи, и другима, и оним наредним и оним прошлим, то је прво наше
писање о нама, то је наша прошлост, и наш први/прави „текст” о нама, и „тема”
тог писања, то смо ми сами.
3. Највећа наша
књига Наша прошлост, то је наша највећа књига, и најистинитија књига о нама, и
само/исповедна наша књига. И сви „пишемо” ту књигу, сви смо њени писари и
писци, и сви имамо такву диспозицију за то писање и читање те тако исписане
„књиге” о нама. Али, нисмо то прошло! А с тим писањем и исписивањем наше
„прошлости”, пишемо и те друге књиге, и свакакве књиге пишемо, и о свему и
свачему, и то носимо са собом, те замисли и искуства, и „себе” носимо са собом,
и то преносимо у „језик”, и речи и књиге и писма. И те књиге „чувају” нашу
прошлост, и то је та одвојеност „наша” од нас, и оне „нас” чувају независно од
нас, и то је тај велики „проналазак” и подвиг наш, и још увек то писање
дорађујемо, јер је непотпуно, и то поуздање имамо у ту технику и технологију,
то је једно усмерење, и нисмо сигурни докле ћемо с тим стићи?
4. Али, Ми сами?
Шта смо? Ми и нестајемо и преостајемо. И нестанемо од/једном. Али се не
откријемо себи, а ни другима. Ми смо и протекли. Али смо и непротекли, и после
смо себе протеклих и „исписаних”, и још исписујемо своја догађања, и себе
исписујемо, и памтимо себе протекле и прошле, и сва та дешавања, спољашња и
унутрашња памтимо, и то исписујемо и разоткривамо се себи непротеклим и
преосталим. Али, пишемо и те друге бројне књиге и, опет, саме те књиге, и све
то друго што пишемо, улази у тај видокруг нашег пролажења и нестајања, и свака
од тих књига је о нама и о нашем прошлом и протеклом животу, ми смо „писци” и
једних и других књига, и стално их пишемо и исписујемо, и започињемо и
завршавамо, то су те наше књиге, и све чине ту једну недописану и незавршену
књигу. И та неисписана наша књига, то је и највећа наша књига.
5. Од/Скок Ми смо
„одскочили” од Света, од спољашњег и унутрашњег света, учинили смо тај „гест” и
„одскок”, и најдаље смо се удаљили, и то смо Чисто, и сама Трансценденција и то
удаљавање. Али смо отвореност према Свету, и та смо глад за Светом и сама та
Отвореност (и ја сам прихватио ту шему о „гесту” и „од/скоку”, и њу сам
такорећи одмах усвојио, једном сам и ја одскочио од тла, и после сам стално то
чинио, као дете сам то чинио, и надрастао сам себе и сад то чиним, то
надрастање, и једном ћу одскочити од себе и од свог тла и нећу моћи да се
вратим себи и својој Земљи и својој нормали земаљској). 6. Ови текстови А, ови
текстови, које пишем, и ово је отворено за све друге текстове и за сваку другу књигу.
И свака од ових „варијација” само је почетак или тема за све друге, и написане
и ненаписане теме, и за све друге текстове. Читаоци, наравно, преузимају на
себе да их прочитају, читаоци су то завршавање и „продужавање” ових текстова,
то је нека узајамност читалаца и текста и та нека наша повезаност са тим што
читамо и пишемо.
23. „На путу ка
смрти” Ми у томе пролажењу, то смо ми „на путу ка смрти”. Али, насупрот смрти,
и моћи нашој, да нестанемо, ми смо и уздигнути, и то смо највише, и та смо
тајна, и то тајновито, и загонетка највећа и опстајемо упркос смрти. И то што
кажемо, да смо „на путу ка смрти”, и то је луцидно речено. Јер тај „пут ка
смрти” то је заиста „најлуциднија стаза наша”, од свих „животних стаза” о
којима пише Андрић, и та „стаза” улази у то „решење” за нас, то је заиста
луцидно решење – видели смо и те колоне на „путу ка смрти”, и та „синтагма”
Хајдегерова, да смо „на на путу ка смрти”, и она је претходила, између других,
тим колонама „ка смрти” и водила је многе, и руководила многим, да на тај „пут
ка смрти” што пре стигну и те „колоне”, зашто то не бисмо изводели и технички и
видели како то реално изгледа. И та се „синтагма” његова прихватила, као тај
скраћени говор о томе. (Хајдегер у Уводу у метафизику каже за Европу, да је
често из „потаје ударала ножем себе у срце”. Али он не види никакво решење за
тај европски „ћорсокак”, у који је запало човечанство, сем тог „пута ка смрти”.
И нормално је онда питање, да ли човечанство може даље опстати на принципима
науке, филозофије и технике, и на ангонизмима међу људима које су изградили
стари Грци.).
Слобода
Али све то што је
„историја” и ми сами, и то појединачно и егзистенцијално, и наша егзистенција,
и све то што иде из „слободе” (и из тога „дна”, или „бездна” и „бездани”, све
то се држи у томе), и све то што радимо, то је „вештина” те слободе, један би
песник рекао да је то све друго „вештина дна”; – и то „дно”, или „бездно”, то
је то што је „бивство” (или „биће”, или „Биће”, или „битак”) – код Хајдегера је
то помакнуто према субјекту и сам је субјект само бивство и то егзистенцијално
(то је код Хајдегера тај Парменидов онтолошки став о томе да су „биће и мишљење
једно те исто”).
Наш „почетак”?
Према многима, то су утврдили стари Грци, тај „почетак”, они су откривачи тог
онтолошког, које се разоткрива у историјском и позитивно постојећем, и на
основу тога је и то што називамо „заједница” и припадање заједници и „полису” и
„мега полису” – то припадање је и на основу чулног домета и те „телесне”
блискости – али и на основу тог што то остаје с нама, то је то протекло и
прошло наше у памћењу нашем и сећању нашем – ми у томе смислу никад нисмо сами,
нама припадају и ти протекли и други, и ти који и не морају бити с нама. Могу
чак и не постојати, они нам припадају, о томе је већ нешто речено раније.
26. Круг из кога
не излазимо, то је онтолошки круг Јасни И та „прва наша књига”, и наша
самоисповедна књига, и свака наша реч и сви ти домети наши у томе, и сама
„историја”, то је у томе „кругу”, и та дешавања наша су у томе кругу – и ти
домети, и то историјско, и ми сами имамо своје ограничење у томе онтолошком, и
то је тај „тајанствени разлог слободе”, и ту се, онда, у неку руку, „откидамо”
од „себе” и постајемо та „одлука”, ми се откидамо од те „основе”, и те
„слободе”, и то је та одлука, и увек смо у тој одлуци и у томе одлучивању, и
онда у томе имамо и то у виду, то
спољашње, и тај чулни свет, и у томе и себе имамо у виду. И то прошло своје
сагледавамо, и то имамо, а с тим и то пролажење и преостајање своје, и то су та
велика подручја наша која сагледамо. У томе се и за себе питамо и за све друго,
и стално смо у тим питањима, и то је тај наш почетак, и тај почетни став, и у
томе сви смо с тим што је Сократ радио, а с тим и у томе највишем и у томе
„страхотном” и „страшном” и у томе „незавичајном” (како би то касније рекао
Хајдегер). О себи ништа не знамо и онда су та питања и та усмеравања и та
„слобода”, која је изабрала саму себе. И онда је и нас изабрала и онда стичемо
та знања, и трудимо се око тога и тај гносис стичемо. Али о себи мало знамо, и
у томе смо уверењу, да је то тако. А, прво смо ми, а онда је све то друго с
нама – ту „шему” прихватамо, и то је та нормала наша. И увек се намеће то
питање о нама. Без обзира на сва таква „искуства” о нама, која стичемо на
основу нашег пролажења и, без обзира на све то што су други стекли уместо нас,
ми то питање о себи стално постављамо. И та искуства већ имамо, и то знање о
себи, али је стално то питање о нама, и о томе што радимо, и стално се
актуализујемо и у томе долазимо до „себе”. А то питање о нама? То је стално, то
нам питање припада, и увек је то једно исто (питање) наше, без обзира на све те
разлике, и историју нашу. И што год радимо, то ми (у томе што радимо) продиремо
у тај свој „замак”, и увек је то питање с нама. И кад се удаљимо од тога питања,
не можемо се удаљити од тога.
46. Дирерова изложба
На једној изложби
Дирерових цртежа и графика на библијске теме (распеће, смрт, васкрснуће,
праштање, одлазак и долазак, меланхолија), ти цртежи и графике изражавали су и
немоћ нашу и, опет, нешто свечано, што припада и мени, и другим, на пример
васкрснуће (знам да сам био тиме фасциниран); све те графике изражавале су нашу
потајну усмереност и жељу према ономе што не можемо имати, и нашу наду да ће се
то ускрснуће једном десити, дуго је то време после нас – на тим се графикама
изражавала та нека наша „отвореност” за тим васкрснућем, и било би сасвим у
реду и у складу с тим нашим усмерењем, да се то и деси у реалном нашем
видокругу, и то је прихватљивије од тога да се то никад неће десити. Али, можемо
рећи и ово: „Зар једном нисмо „васкрсли” и онда стално васкрсавамо, или то
чинимо помало – ми и умиремо и васкрсавамо” А, с тим, имамо и уверење да се то
неће десити, много штошта нас упућује на то, да се то не може догодити, и то
уверење такво иде из те неке доследности која је чврста, то је наша доследност
самима себи. И то нас васкрснуће, та помисао о томе, то нас потпуније
расветљава од било чега другог што нам се реално догађа. На то су упућивале и
те Дирерове графике. И осећао сам се свечано, док сам гледао ту изложбу. И те
графике биле су свечане у тишини тог простора, као и посетиоци ове изложбе, и
ја сам то био, и чинило ми се, да то и нису биле графике, већ неко показивање
нас самих нама самима.
11. Ми смо добитници. Похвала речима *
Јер свету је
нешто недостајало, и онда смо ми. И тај Дух јединствени је с нама, и то имамо,
и то смо добили, и тај велики Ред, и то смо добили. И говор и језик и ту
лексику велику смо изградили. И најдаље је постало блиско. И то Најтеже постало
је лако. И опасност је добила своју „фонему” и своју ознаку и заставу. Ми смо
то велико завршавање света, и то разликовање његово, и препознавање његово, и
то грађење и изграђи- вање лексике његове и наше и тог унутрашњег света нашег,
и тих великих говора и творевина наших. * Речи имају свој ред и поредак, оне
тако прелазе унутра, и једино тако прелазе унутра, оне у томе додирну и не до-
дирну слух, и онда пређу унутра и постану слике и смисао у томе реду и поретку,
и ми сами тако говоримо, и слуша- мо се и дочекујемо се у тим говорима, и друге
дочекујемо и слушамо, и свет, и све то друго чујемо, и слушамо, и прелазимо у
то унутрашње подручје наше, и чувамо то спољашње и то далеко и блиско и лако, и
тешко у сликама и представама својим, то је наша допуна света, и то најчу- десније
постојање његово и наше, ми смо његова допуна и завршавање његово, и то његово
откривање, ми смо ти његови откриваоци и „обједриоци”, и носиоци његови, и
слушаоци његови, и саздани смо за речи, и за те непотро- шиве и поновљиве речи,
оне се троше, и слух их прима, и ми их примамо и дочекујемо и прихватамо, и
свет у њима примамо, и све то друго се прима, и то се разликује и за- вршава и
отвара унутра и, онда, то су ти духови наши и доносиоци наши и водичи наши и
никуда нас не воде и свуда нас воде, и изван света нас воде.
15. Винчанска статуета за Божидара Шујицу
Гледање је
чудесност сама! Та отвореност и прозирност, и то завршено, и окончано, и то
блиско, и то примајуће, и тај пролаз до нас, и онда Свет и Себе и друге гледамо
и не гледамо, и Постојеће само, и Непостојеће. Али, о гледању најбоље говори
једна статуета винчанска, тај Винчанац који је стајао на овом истом месту на
коме стоји нас петнаестак излетника, а међу нама су и песник Б. Ш, и кустос
музеја Д. Ј., тај Винчанац гледао је ту вечну и спокојну реку, као и ми сада, и
онда се досетио себе, и свог гледања те воде, и онда је извајао ту свевидећу
статуету и оставио уместо себе, да нас наредне сачека и угледа, тако је и себе
сачувао за нас касније, и гледа нас тај Винчанац, и та његова статуета нас
гледа, и он је са том статуетом, само је унутра, у нама, и то је можда
најстарији Винчанац којег ми гледамо Један је Почетак Тада смо почели, кад смо
се угледали, кад смо се први пут угледали и онда се стално гледамо и стално
почињемо и изненађени смо тиме. Али смо и од раније. Али, једном се угледамо, и
први пут се угледамо, а то је изненађујуће, и све то друго је из- ненађујуће, и
онда се гледамо, и стално се гледамо, и споља се гледамо и унутра се гледамо. И
још се гледамо и сагле- давамо у поретку временском. И ту временску вертикалу
имамо, и унутрашњу и спољашњу. И ту просторну хори- зонталу имамо, и то
следимо. И себе од раније следимо и гледамо и чувамо. И своје ликове и слике
гледамо и чувамо. И то све друго што сусрећемо, то и остављамо, и одлазимо, али
и задржавамо и чувамо. И на томе настојимо и то нам је основно занимање, и то
М. П. описује у једној својој песми, то наше унутрашње и спољашње гледање, то
је наша политика и наша фило- зофија. Ми? Сами? Ми смо тај узлет највиши, и то
сагледавање, и гледање, и себе угледамо, и онда се гледамо, и стално је то
гледање и откривање, и тело своје гледамо, и разликујемо, и издвајамо се, и то
је то најчудније издвајање, и сама је загонетка, и мистерија, и спољашњост
своју издвајамо, и унутрашњост своју, реалнију од камена и цвета, и од сна
реалнију. И сам свет издвојимо и гледамо, и то откривамо, и себе откри- вамо.
Али, мало откријемо од свега тога. Али су питања стална и онда су та
истрајавања и та објашњења, и себе и Свет објашњавамо. Али се не можемо објаснити,
ни себе, ни Свет не можемо објаснити, немамо довољно времена. Или се негде
ухвати тај погрешан корак и онда смо по- грешни и слаби и узалудни и луди и
сулуди, а понекад и луцидни и мудри и стичемо ту мудрост и онда умремо и то нам
је најмудрије што учинимо. Али смо и после смрти, и код других смо, и код тих
наредних, и њима стигнемо, и то је с тим другим и с нама. То стра/х/отно, исто
и друго И тога смо се досетили, тога стра/х/отног, и тога Самог, како не бисмо,
кад је Смрт с нама. И то смо присвојили и следимо ту логику, то је та
„препелице” и та логика језе и студи, и тела нашег, и то нису само досећања! И
моћ имамо, то је наша моћ над нама, зар бисмо постојали без ње? Блиски смо
смрти. И ледени смо страх и та језа. И та смо „препелица”. И снове истањене до
прозирности и нестанка. А кад се више не могу истањивати, тада нестану, и ја
нестанем. „Ствари” и снови, „Ствари су у говору тек ствари”, то је рекао тај
монсртуозни и легендарни. И онда чујем и гледам те „ствари” у речима, и те речи
чујем, и то је „стуб” коначни, и бесконачни И сањам, и сам сам сан, један сан.
И истањујем се до прозирности и нестанка, а кад се више не могу истањивати,
тада нестанем, и нема ме! И снова нема, и „ствари”! Исто Шта све имам И Сјајну
звезду имам. И то Само, и Друго. И Свет и Себе, и та досећања највећа. И то
негледано имам. И Тело своје. И речи! И „стуб” коначни и бесконачни! Онда чујем
речи и „говоре”. И то неслушано чујемо. И истањујем се до нестанка. А кад се
више не могу истањивати тада нестанем. И нестанак имам. Један је певао Ја сам
чистота и постојање Ја сам та Храброст И то сам што је без речи и без ичег И то
сам само удаљавање највеће И близак сам себи и далеко сам од себе И не
постојим! Тако је певао тај један што је полудео Тај је размислио и о себи и о
Богу, и о себи и о свом нестанку, и о највећем нестанку и зато је полудео и
онда је враћајући се кући из једне јужне земље запевао у возу. И ућутао. Али је
и тада певао и слушао своју песму
Ми смо извођачи
својих „рола”, ми смо то „позориште”, и гледамо себе, и играмо своје роле и
разоткривамо се и нестајемо и остајемо, да бисмо то изводили и гледали то. А то
је, наравно, другачије од позоришне сцене, то постојање наше, и пролажење наше.
И не глумимо у томе позоришту, премда и то радимо. Ми нисмо глумци. Али,
„играмо” своје „улоге” и умиремо на животним „даскама”, и гледамо то и не
гледамо. И још смо актери тог „театра”. И своје заносе „играмо” и опредељења и
те подухвате. И то сагледавамо, у сваком трену то сагледавамо, и себе
сагледавамо, и те заносе своје највише. Ми смо и гледаоци у том „театру” и то
што се дешавало у томе животном простору, то гледамо, и изненађени смо тим, и
томе аплаудирамо. И храбри смо у томе и истрајавамо у томе. Сагледавање После
дугог разоткривања време је за сагледавање и за писање! Скоро да смо се
разоткрили. А ово што пишем, ово нису никакве похвале, ово су најцрње листе.
Јер то што Исто је протекло и завршило се, тај велики протекли свет, то је
најстрашнији свет, и то нам припада, и то имамо, тај протекли свет, и то
сагледавамо и у сваком трену то сагле- давамо, и то имам у виду, то што се
дешавало с нама, и са свима нама. И онда читамо те „папире” и те „представе” и
те наше одигране драме, и те замисли највеће наше су одигране, и ми садашњи смо
„одиграни” и на крају смо те драме, и на почетку. Прошло А то што је прошло,
сав тај прошли свет, та историја, и сам тај ужас, то нама садашњим припада, и
то смо прис- војили, ми неподељени, и недоступности, и неописиви, ми у тим
висинама и оностраности и самости. И имамо то прошло, и историју, и чувамо то,
и све протекло наше чу- вамо, и ликове своје чувамо, и гледамо, и то што је
прошло и завршило се, и због тога су сви „репова подавијени”, то сам прочитао у
једној причи „Пси...”.
Забављачи
Ми мађионичари и
кловнови? Ми допиремо до себе и не допиремо до себе, И до других допиремо, и не
допиремо. И други то раде, и они су „џак соли” прогутали, и онда се и они
забављају и засмејавају и растужују, и допиру до себе и до нас, и до тих којих
нема, и ликују и тријумфују, и долазе и доносе себе и своје срце доносе на
својим длановима, и нама долазе, и себи долазе и изводе своје представе у тим
аренама светским, и поклањају нам себе, и срце своје по- клањају, и варају себе
и не варају, и онда нас запрепасте, и нас и себе изненаде и запрепасте, и онда
и они и ми носимо та своја срца на својим длановима и та запрепашћења и, онда,
допиремо до себе постојећих и непостојећих, и до оних којих нема допиремо, и
онда ћутимо и онда смо то ћутање највеће. (А ми сами? Нас нема. Али мађионичари
и кловнови допиру до нас и до себе, они су изградили своју вештину, и онда су
на тим концима и допиру до нас, и до себе, и цео живот су потрошили, и онда су
допрли до нас постојећих и нас непостојећих, и до тих којих нема и има, и до
себе, ти мађионичари и кловнови, тужни и весели, ти извођачи својих вештина и
представа.)
22. Кишни Мантил. Трансценденција
1. Негде сам
заборавио тај мантил, то се десило тада, кад сам га домислио, и сад сам без
њега. И жао ми је што сам изгубио тај мантил, често се сећам тога мантила, и често
сам с њим и без њега. Али, знам да то није решење, морам набавити нови мантил,
или наћи тај стари. Јер у ово доба много је кишних дана, и много је тих дана, и
то су моји дани. Али, ја сам нашао и једно друго решење, то је то кад сањам тај
мантил, тада увек издвојим тај консонант „н” у кишном мантилу, и у још једној
речи коју сам увек забора- вљао, кад бих се пробудио из тога сна. Али сам се
једном сетио, била је то та трећа реч у овом наслову, и у другом делу овог
текста нешто ћу рећи о њој
2. А тај мантил?
То је сив и лак мантил. А испод њега је друга одећа итд., а испод сам ја, а
онда је моје сећање и моје надање и та нека усправљеност моја. А са моје
спољашње стране, и са спољашње стране тога мантила, са те стране су други
пролазници са својим мантилима, а с њима је и све то друго, и ти познаници и те
разне „стране” града, и сам град, и свет и, на крају, на то се надовезивала и
Трансценденција, и све то се надовезивало на мене, и на тај кишни мантил на
мени и тада сам у том мантилу и с том трансценденцијом допирао изван свега, и
до неизрецивог сам допирао, и врло често сам покушавао да о томе говорим, и то
сам „ништа” и то „неизрециво” носио собом кад бих залазио у овај шарени градски
свет и, понекад сам, због тога, изгледао чудно, кад бих се поја- вио у томе
мантилу и у тој Трансценденцији и вукао то неизрециво са собом и ту иманенцију.
3. Кад су једном предложили да се упозна са мном, повикао је: „Зар с тим, у
томе мантилу!” Али знам да није желео да се упозна са мном, не због мог
мантила, већ због мене, имали смо ми један сусрет од раније и због тога му је
било непријатно да се упозна са мном. Али се упознао са мном, био је у својој
кожној јакни, и са својом трансценденцијом, али се то није могло мерити са
мојим кишним мантилом и мојом трансценденцијом.
4. Касније сам,
пошто сам тај мантил негде заборавио, а с њим и своју трансценденцију, да ли
сам их заборавио на факултету, или у кафани, не знам, ја сам касније загледао
пролазнике, да неко од њих не носи мој мантил и моју тран- сценденцију на себи.
А онда сам то препознао, и мантил и трансценденција били су на једном клошару
који је играо на метро-станици у граду у коме сам боравио, и мантил и
трансценденцију сам препозна по томе „н” у тим речима које је изговарао тај
клошар, и онда сам се успињао уз своје „уже” до себе и до те Целине и
Затворености и до Речи и до њиховог Звука и до Највишег и Самог и Смисла самог
и Отворености саме и Страхоте саме и Трансценденције саме. Али, ја нисам то. Ја
сам коначан. А мој „мантил”? Једном је прешао у реч и сад је у слуху и у сну. И
сам консонант „н” је у слуху и сну.
Сликари и ти други
Један је од
раније сликао своје портрете, и прелазио у њих, и у томе последњем је нестао и
тако је он завршио то сликање и само је тај последњи портрет изложен на овој
сликаревој изложби. И ја сликам тако, и прелазим у своје портрете и слике, и
сваког тренутка прелазим у слике, и унутра прелазим у слике, и тамо сам исликан
на тој унутрашњој „површини”, и тиме те слике чине и тај временски „стуб”
(свака слика има „површину” и „време”, те две „фурије”, и обе су гладне и
незасите, па ма колико прелазио тамо). Али, ја сам изван слика. Али прелазим у
те „слике”, и имам их после тога прелажења, то је узајамно, то моје прелажење у
слике и то остајање моје изван слика, да бих их гледао. Али једном пређем
линију постојања и нестанем, а тада нестану и моје слике. Али, код неких сли-
кара те слике остају и после његовог нестанка. А тај нестанак? То је једном, и
то ми се деси једном, тај нестанак, и то више не чекам. И моје слике нестану са
мном. * И код других су та нестајања и остајања у сликама, а не само код тог
ранијег сликара, и код ових садашњих, и сви они прелазе у своје портрете, а то
је тако и код других, и сви се труде око својих слика и прошлих времена. И ја
нестајем и у близини сам нестанка и онда прелазим у слике, и онда се чувам, у
томе се „нестајању” чувам, и прелазим у слике. Али, нестанем, и у тој последњој
слици нестанем и останем. * А прошла времена? И прошлост? Ми имамо прошлост, то
је велика прошлост и одмах се препознаје, и издиже у слике – ми носимо те
слике, то су те слике које чувају то протекло, и нас протекле чувају, те слике
нам припадају и стално се продукују у нама, то су та „планта” и представе, и те
синтезе тога што смо били, и чувамо се у њима проте- кли, и гледамо се у њима –
гледамо те своје „слике”, и тако гледамо тај прошли и протекли свет, и због
тога су слике, оне носе нас протекле и чувају нас протекле, и онда је у тим
сликама то што је прошло време, и историја, и тај наш временски распоред, на
пример, то долажење из наредног времена, из тих пројекција и замисли и идеја и
намера, а у тој сфери се пројектује и то друго наредно и утопијско, и онда се
из тог наредног прелази у прошло, то су те слике и, онда, у томе то је исто код
сваког сликара, понављање тога претходног и ранијег, али је и ново и стално је
ново, сваки је у томе помакнут, и то је изворно и ново код сваког појединачно,
али се и понавља и на тој основи се понавља, и то се свима дешава, и то је због
те основе која је иста за све и то је „платно” или онтолошка „основа”, (о томе
почињању и „почетку” писао је један филозоф), и то се „исто” и то „ново”
показује и на нашим лицима, и на телу нашем, и у нашем ходу, и у пословима које
обављамо, а онда, с тим нашим новим активностима, с њима је увек присутна и та
наша основица која нас држи, али смо увек и несигурни, и у највећој мери смо
несигурни и увек нас прати и сумња и неизвесност у исход тих подухвата које
подузимамо. И те приче имамо о нама и о тим подухватима, и онда шта све улази у
то нестајање и остајање наше, и онда имамо те слике о томе протеклом и
завршеном свету и о нама протеклим. А то нестајање, то је јединствено. Јер
стално нестајемо. Повученост унутра „Ја знам сада ово: ја сам неизбежан”. Томас
Вулф Ја сам пристигао из безмерне несигурности и унутра- шњости, и из
„непостојања”. Ја сам сада са другима и са другима се одмеравам, и са светом. И
то је заводљиво. Ја сам исписао тај сандук папира, и то се поставља тако, као
сама неизбежност моја, и то сам урадио и тај сам рукопис предао издавачу на читање
и то су ти домети моји, у томе је папиру сада моја прошлост, ја сам „ту”
упоредо, и у себи, и са собом, и писао сам и описивао свој унутрашњи живот и
сад чекам да се то „прихвати”, и да постане неизбежно и код других и у њиховој
унутрашњости. И гризе ме сумња, јер и они имају своју унутрашњост и зашто би
онда прихватали то што сам ја исписао? * Ја то овако разумем, ту своју сумњу и
те друге. Ја јесам и сам сам смисао. Већ тиме што Јесам, ја сам смисао. И
помакнут сам и имам свој смисао. И неизбежан сам. И за себе сам неизбежан и за
друге. И други су тако, помакнути у себе, и онда се и они у тој разлици
откривају и показују се себи и другима. И ја сам, наравно, пре тога показивања
и откривања, ја сам повучен у безмерну унутрашњост и то сам, у тој не- извесности,
и у тој отворености се одлучујем, и онда се по томе налогу откривам и по тој
одлуци и онда сам до сада исписао брда и брда те хартије и по томе сам и код
других и код себе. И било би ми жао да се то уништи, ја бих то да се среди и
објави, и да постане доступно другима. * Ја сам сан и утопија. Ја сам то од
почетка, и у тој сам повучености „унутра” и пишем, и исписујем брда хартије о
себи и другима, и онима који су били! И сама сам прича. И по томе сам
неизбрисив. И онда се следим, и то је из распореда звезда, то ме тај распоред
звездани позвало и саопштило ми то у једној непроспаваној ноћи, и то је то
суштинско саопштење, и онда ме то води до чистих решења и усмерења и онда сам
то изненађење. * И смрт имам. И, наравно, ја постојећи, ја никуда више не могу,
само код тих других, и у то Ништа. И дугог обја- шњења немам. И онда сам анђео,
или сатана. И у томе сам Киносаргу. И о томе пишем. И своју прошлост имам. Али,
нисам то! Али, то ми припада, то прошло, и чувам то, у сећању и унутра то
чувам, и онда то прошло, то је моје, али и није само моје, већ и других, и оних
који су били и оних наредних, и расподељено је и свачије и то је та мистерија
тога што је прошло, и то је то подручје у коме се борави и ја у томе боравим и
изван сам тога и тамо сам, и о томе говорим, и кад ћутим, о томе говорим, о
томе што сам био – сад је то друго, и код других је, и код мене је, и у тим је
папирима исписано, али то нисам, то је то друго. И то је мистерија и тајна тога
што је протекло, и прошло, и то нас држи заједно, то прошло и, онда, кад нисмо
заједно, и тада смо заједно, и носимо ликове и те „инсерте”, и онда се сећамо
тог протеклог и прошлог, и то сећање имамо, и то је због прошлог, и историје и
то је та „легенда”, и тих носилаца ранијих се сећамо, и досежемо до њих и свих
тих прича и подвига, а с тим су и друга дешавања, и „ћутања” и та линија
истрајавања и та тражења и изграђивање нашег света. Али, ми садашњи, ми смо то
друго. Ми смо истањеност и непромењеност, и та досегнутост до краја, и онда се
нестане. А остане само та прича и ти постојећи воле то.
5. И то вучемо са
собом, ту историју и то прошло време, и саму прошлост, и те ударце и те
антагонизме, и све то што смо починили једни другима, то су ти „филмови” страве
и ужаса и у нама и на нашим „екранима”, то нас упућују на тај реализам смрти.
Али смо сами упућени на тај реализам. То што је говорио тај М. или С. Ево шта
је Тај рекао * „Шта је човек? Створен је само за мучење! Јер је кона- чан, јер
је рањив, јер је несигуран, и зашто не бих мучио та створења, и то радим, и
дуго то радим, и већ ми се не мили да их мучим, доста сам то радио. Али ме
„позивају” да то радим, тако су саздани. И сами то раде уместо мене, сами себе
муче и међу собом се муче. И згрожен сам над њиховом судбином. И што год ураде,
погреше. То је сам ужас! И прикупљају тај ужас. Сами су тај ужас, то нисам само
ја, тај ужас. И кад су заједно сам су ужас, и кад се гледају и воле, и кад се
убијају, то је исто, и то је тај ужас. Тако су саздани! Ако бих некоме показао
ужас сам, онда бих показао на човека, и на себе, и рекао бих: ’Ево ужаса. Ми
смо то! И човек је то, и ја сам то! И сваког дана и сваког трена смо све
ужаснији.’” * Али, ко може рећи ко је ближе истини? Али, верујем да ми је тај
М. или С., ближи од оног који је узвикнуо да је Бог. И више је разлога за нас
ужасне, него за нас божанске. А један од разлог јесте смрт, и тај „М” или „С”
се позива на Смрт, и њу имамо од почетка, и стално смо с њом. И суочени смо с
њом, и фасцинирани и освоје- ни њом унутра и споља. А Бога смо тек касније
створили. А „смрт” сама, она је суштина наша, она нас држи и утемељује и
одржава, и прима. Ми се једном досетимо ње, и онда сам дух и сам ум постанемо,
и то је због ње, и то су ти демони страсни и разроки. И рањиви смо и смртни, и
та друга досећања имамо, и преваре и обмане, и шта смо још чинили, то је
историја и прошлост наша! И Бога смо изградили, и противника његовог, тога М.
или С. који му пружа отпор – тај М. или С. само је оличење наше, и слика наша,
и у томе смо раздору између сатанског и божанског. И сам смо ужас. Претече и
следбеници * Тај М. или С., што тако говори о себи и о нама, тај има своје
претече, и код старих Грка их има, и много их је с тим уверењем о смртности
појединца, и о бесмртности рода, то је тај „утешни” старогрчки принцип, и за
тај принцип они нашли су „форму”, то је „трагедија” или трагичка игра, у њој се
изражава коначност појединца, и његова рањи- вост, и слобода и заблуда, и све
то што иде с тим, то је та „скица” за досадашње човечанство, то је трагедија, и
то се није напуштало све до ових времена. * И Сократ се питао о коначности и
смрти, и о себи, тај сатир и демон неумиљати, и он је трагичар, и стицао је
знања о себи и смрти, и гледао како му кукута одузима удове, то је искористио,
да би се домогао појма о себи и смрти, и био је и убица и самоубица, због себе
и своје смрти. И припремио је много тих других и различитих, и тога М. или С.
је припремио. * Опет, тај својеглави, тај М. или С. сам има и своје след-
бенике, О. Б. Л. је један од њих, он је суштински режисер (н)овог времена, то смо
назвали „ТЕРОРИЗАМ”. И ту је, у тој „форми” преокренуто то грчко „уверење”
(упркос све- му ужасу) да је појединац смртан, а род бесмртан – сад је
појединац постао господар рода, тај појединац, тај „један” има те моћи и над
собом и над родом, те исувише велике моћи. Зато је Ниче узвикнуо да је „човек
постао бог”, и то је очигледно данас, и то је тај неки прелом и тај страхотни
преокрет, и с тим се онда почиње, и сва нова питања по- чињу с тим, и она од
раније, и ова садашња, и она будућа и непостављена – та велика моћ, та исувише
велика моћ довела је до тога да важи то друго, да сада и „род” постаје смртан,
и род је доведен у питање, наиме, сам опстанак људског рода. А с тим је и сам
свет доведен у питање. Сада смо сви О. Б. Л-ни., или ћемо то постати. * Ја сам
овде издвојио неколико фрагмената из говора Б. Л. О-ме. који сам једном чуо:
„Господо политичари и филозофи, Свет се не
може више развијати на принципима науке, филозофије и технике, ти принципи су
довели у питање опстајање човечанства. Морају се тражити други принципи, и
друге моћи, и други односи. И, немојмо се заваравати, сад је свако
терориста. И свако је опасан. И то иде с тим моћима које производимо, и тим
узвисивањима, јер смо свакакви! И те смо најопасније фурије и најстра- хотнији
демони и богови и те највеће моћи имамо. Мрачни су нам изгледи. Свет је рањив и
уништив. Свако га може ранити или уништити.”
„Ми смо у тој
јурњави и трчимо и летимо и заиста ле- тимо. Али, наш прави лет је тај
унутрашњи лет, и то нас надопуњује, можда је то тако. Сетите се Аристотела и
њего- вог actusa purusa, и те јурњаве према томе чистом, Ми смо и
умни, и исувише умни, и исувише унутрашњи, и више смо то, него то спољашње, и
то смо највише унутрашње.” * „Садашњи „свет” је несигуран и повредив.” * „Наука
и знање су опасна моћ. Или то једном постану, те моћи постану опасне моћи. И
стално је то грађење и успињање, и свуда се успињемо и, онда то остаје трајно с
нама, и припада свима, и то носимо као своје власништво, и као део себе, то
такорећи постане то што смо ми сами, то постане наша унутрашњост и наш дух и не
можемо то напустити – увек рушимо за собом „лествице којима се пењемо”, и
остајемо с тим што смо открили, с тим остајемо трајно, а то је и припрема и за
те друге сврхе, и те ефекте, тако и знање успостављамо, а с тим и себе, и онда
вајамо и изграђујемо те своје светове, и онда, то је то неизбежно.” * „И онда
су те безмерне опасности за нас. И свако је по- вредив, и несигуран, и ма
колико се чували, не можемо се сачувати. И свет нас просто мами да га разарамо,
то је тај сигурни и несигурни свет. Можда бисмо сви почели да се преиспитујемо,
да је тај један клекнуо пред тим самоубицама, и рекао: „Тражимо милост!” Можда
би то био почетак нечег другог. Али тај није молио за опроштај и милост, и то
говори о нама, то што је тај урадио, он се светио, и о тој „сласти” његовој, и
то је та опција наша, или једна од опција наших.” * „Али, с овим садашњим, и с
овим овако како је, ваља се сетити Аристотела, по њему су само Хелени носиоци
формативног принципа, наиме културе, науке и филозо- фије, а сви други су
носиоци материјалног принципа, то су робови, и они су то по том материјалном
принципу, то је његова метафизичка теорија о разликама међу људима, о слободним
и робовима, неки су по природи робови, и служе полису и господарима и носиоцима
ума. Наравно, то иде заједно, „форма” и „материја” и то је суштинско за све, и
за људе, и за полис, и за човечанство, и то обја- шњење је и данас владајуће,
та два принципа припадају нашој појединачности и томе „једном”, које је и тело
и дух, и чине тај индивидуум, који се онда по томе издваја између свих других и
по томе добија своје место у полису и своју позицију у односу на све друге.”
„По Хајдегеру
„смрт” је одређујућа за нашу позицију, ми смо се домогли „смрти”, то је решења
за нас, ми смо смртни и то је одлучујуће за наш природни поредак, и за наш
однос према другима, и за сагледавање нас самих у односу на све друго, и та
искуства стичемо – смрт је уву- чена у наша унутрашња и спољашња дешавања, и у
наше моћни, и слабости, и због ње смо увек и слаби, и јаки, с њом су наши
подвизи и наши фронтови и све те битке.” * „Ја сам сам насупрот смрти, то ona чини, смрт сама, и то увиђамо, то је та
највећа самост, и апсолутна самост – постојимо насупрот смрти, и садашњи смо, и
реални смо зато што смо смртни и насупрот смрти, и наш живот је због смрти – ми
смо садашњи насупрот смрти, нисмо ни прошли, ни будући, већ садашњи, због
смрти, и тај увид о смрти и нама уважавамо – ми смо садашњи њени носиоци, она
је негде у прошлом или у будућем времену, а ми смо са- дашњи, и онда
успостављамо то прошло, или будуће време. И тај прошли и протекли свет, ми
садашњи успостављамо тај временски поредак, и „смрт” своју успостављамо у томе
прошлом и наредном времену, и та временска творевина, то је заиста чудесна
творевина, коју само ми садашњи ус- постављамо.” * „Наша „коначност” и „смрт”,
то нас води до моћи, један стекне моћ над свима другим, и над собом, између
осталог, и та таква моћ, и то реално, и то што је драстично реално, и то су
продори у то непознато, и друго, и с тим је и та велика наша пробуђеност, и то
су те припремљености за домете изненађујуће и највеће, и не знамо где то све
сме- ра, и какви се антагонизми међу нама успостављају; и то што почиње – већ
смо стигли у нешто опасно и опасније од свега прошлог – у то данашње, и уз то
улази и све то друго, и наука и технологија, и њихова доступност сви- ма –
„знање” је постало доступно свима, и свет је постао рањив и уништив, и рањивији
је сада него раније и тиме је то опаснији.”
28. Прича Ја сам
творац приче. Али ко сам ја? Али, приђи ближе, да не би полудео! * Али имам
причу, и свако има своју причу, и то носи, и своју биографију носи, и то прошло
своје, то је стално, то унутрашње корачање, и нестајање и прелажење. И око тога
се трудимо, и за то смо везани и фасцинирани тим нестајањем и остајањем, и
остајемо и чекамо тај нестанак. * И ту „шему” за причу имамо у виду. * А то
прелажење наше, то смо ми у причи. И ту своју причу носимо собом, ми смо и
преостали, ми остајемо и изван наше приче, то смо ми преостали, и носимо себе
протекле са собом, и то је наша прича, наиме наша неза- вршена прича, и онда је
завршимо, и нестанемо, тако се завршава свака прича. И, опет, свако имају своју
причу. Али им је то „основа”, то пролажење наше и тај нестанак наш, и то је то
онтолошко. А ти други, и сви који су преостали могу, поред своје приче,
ишчитавати и нашу причу. И онда и то ишчитавање улази у њихову причу и
сједињује се с том њиховом причом. * Ми преостали дочекујемо то од раније, и
све то нам од раније пристиже, или нас чека, и доступно нам је, то је та
историја, која је за нас преостале постала „објект”. Али, с тим, са том
историјом, смо и у неком раздвајању од своје приче. Али смо и у некој блискости
с том историјом, и у томе има мудрости и „контекста”, и то је та „шема” која се
сама по себи намеће, кад имамо себе у виду, и у томе има мудрости и тога
„досећања”, што је то протекло наше с нама, и у нашем сећању. Али је и изван
нас, али је другачије записано и то су ти трагови, и ти записи.
27. Записивање у
свеске и унутрашње записивање и непостојање моје, да ли се то тако може рећи
Јер сам и то Звездано и то Нетакнуто, и нема ме, и у том смислу узимам себе.
Али сам и реалан и прелазим у своју причу, и такав, постојећи и реалан,
прелазим у причу, и увиђам то, и у те увиде прелазим, али ја нисам та прича,
али ни ти увиди, и то нисам. А те две „стране” моје, „прича” моја, и ја ван
приче, то је Постојање моје, и то што је Непостојање моје, то иде заједно. Али,
ја сам и то изван тога. Ја сам то што је са сваком речи коју овде исписујем, и
то што је са тим што сам ја, док седим и исписује ове речи. И нисам постојање и
непостојање. Ја сам та безмерна разлика између мене постојећег и мене
непостојећег и моје „приче” и тога нечег што ја сам. А, сама прича? * И то ми припада, то пролажење и остајање моје, и то имамо,
и те представе о себи протеклом. А то је и са свима другима. И то што је од
раније везано је за нас садашње и постојеће. Или је спремљено за нас садашње и
и за те наредне. И све то носимо, ми садашњи то носимо, и себе од „раније”, и
тај „смотак” свој прошли носимо са собом, и то унутрашње чуло је због тога што
смо ми од раније, и дух сам је због тога од раније, и ми садашњи, ми постојећи
као да смо због тога од раније, и то сада тако изгледа, да смо ми садашњи због
тога од раније, и због те историје наше, да смо ми садашњи само сећање тога
прошлог. * Али ми сами? Ми нисмо прича, и то у причи нисмо. Ми смо то што је
изван приче, и нема нас. Али нас и има. А, можда је сама ова реченица коју
исписујем та „ствар” због које нас нема. Само је ова реченица. Али је ја
исписујем. * И нема нас. Али пишемо и исписујемо своје приче и настављамо приче
других, и завршавамо их и не завршава- мо. И наше приче су непотпуне, и могу се
стално допуњава- ти, и никад се не завршавају. А зато је та наша „жудња” да их
окончамо. И онда то радимо. И нема нас. Али причамо своје приче. Али то није
само реторика, то је заиста бреме које носимо, и највеће бреме, та незавршеност
прича, и то је с нама, и кад завршимо своју причу, ти преостали настављају ту
причу. * А, та потпуна прича, и с(з)авршена прича, то се заврши смрћу аутора,
писци и песници понекад окончавају своје приче и песме својим самоубиством.
Али, то не мења саму „приче”, и позицију аутора. * Многи изврше самоубиство, то
је обично тада, кад за- врше своје писање, и многи изврше самоубиство, многи то
ураде због тога да их не би нека мрачна сила и „дубина” убила. То сами учине са
собом. Али то је погрешно, јер та „дубина” и у њима делује, и не треба је
помагати. Али завр- ше своју песму завршавањем свог живота. И онда, њихова смрт
учини и њихове песме познатим. Или пак њихове песме учине њихову смрт познатом.
* (Д. С. сакупио је податке у десетак томова о писцима и песницима самоубицама,
то су изузетне књиге, ти писци и песници самоубице исписали су и те књиге и ту
„Грама- тику смрти”.) Сви ти писци и песници, и сви ми, сви смо у близини тога
подручја, у близини нестанка и смрти – то усмерење према нестајању и смрти, то
је код свих, али код писаца и песника је то изразитије, они су „суштина”
постојања, и то су самоубилачко и убилачко стари Грци изражавали у „трагедији”.
* ...Јер нас нема, само је наша прича, то је та прошлост наша, и наша завршена
ауто/биографија, и то је сада о/ста- вљено другима, то је то што је историја, и
ти други су сада пресуђивачи, ти други и наредни преузимају историју, али нико
није сигуран како ће се односити према тим прошлим причама, и то је та стална
несигурност и неутврђеност, и „понуда” је упућена тим још непостојећим и питање
је да ли једна прича или песма стићи њима. * Али, то са „причом”, то можемо
узимати и овако, наша прича је и завршена и није завршена. Или, сама прича се
прича и приповеда изнутра, и почиње и завршава се с нама, и то нас чини
постојећим и непостојећим. * Нас има, и нема нас. И пролазимо и остајемо. И
имамо своју причу, и своју незавршену причу имамо, и можемо је завршити у
сваком тренутку, и тај такав наш „излазак” у слободу јесте самоубиство. (Овде
треба имати у виду шта је Достојевски мислио о тој апсолутној слободи, кад је
та слобода, и чему води, кад је освојимо – ево те његове логеме: ако нема бога,
онда је апсолутна слобода, а потврда да она постоји јесу самоубице, то су ти
безбожници). Јер можемо завршити своју причу тим самоубиством, то је очигледно.
И та „одлука” улази у причу и историју. * Али ми сами? Ми смо у позицији да нас
има и нема, и сл.
Причање...
Ја нестајем, тако
причам причу о себи, и то је то неиз- бежно дешавање моје, и то постојање моје,
и то ме запре- пашћује. Ја сам и нестали и преостајући, и имам тај увид о томе
пролажењу у своју причу и о томе преостајању, и то сам ја, сам тај увид о себи
протеклом и о себи преостајућем. Али, нисам то од раније. Али, имам то од раније.
И смрт имам, и онда сам ужас сам. И опет, ја сам и то одступање од тога и од
смрти. И онда сам ја у висини и слободи – по Хајдегеру, кад пристигнем у
слободу, онда сам у томе не- завичајном, и у себи сам, и ништа друго немам сем
самог себе, и онда се одлучим, једном се то уради, и та одлука је истрајна, и
ја истрајавам у њој, и ја сам у њој, и то је то људско, али је моје, и у томе
истрајавам, и то онда припада историји и, опет, у тој одлуци и у томе
истрајавању могу „пасти” и одустати од те одлуке и слободе, и могу прећи у то
непостојање, и сл. Себи причам причу о себи И, пре свега, себи причам причу. И
увек је то, не може се без приче, и не постоји се без приче – то пролажење, то
је причање приче, и то је моје постојање и нестајање. А кад се заврши дан, тада
је ноћ за сећање и за снове. * И, опет, у томе преостајем, непознат себи, и
онда се помичем у непостојање, и тамо се, у непостојању, пока- зујем себи
непостојећи, и откривам се себи непостојећи, и то је то моје помакнуће у то
непостојање и, опет, у томе преостајем и задржавам ликове себе протеклог. Али,
то помакнуће, то није корачање по земљи, то је другачије, то је нешто са
постојањем, то постојање носи у себи, то помакнуће у непостојање, и то само ми
имамо, то наравно имају сви, али сви немају с/вест о томе. И само су неки са
том с/вешћу о томе, и то је у тој с/вести завршено до краја, * Али, једном
нестанем. И много тога са мном нестане. Али и остане код других. Али ја не
останем. Ја сам тра- гичан. И свако је од нас трагичан. И свако има тај крај, и
тај нестанак, то је нека катаклизма наша, или неко разарање неке „тачке” у
нама, или негде у свету, нека се „честица” распадне, или се помакне са свог
места, или из свог тре- нутка, у неки други тренутак, или убрза своје кретање,
или успори, и онда нестанемо. О „крају”, наравно, има много више тих прича и
разних домишљања, и много их је, и узбуђења има много више, него о рођењу, чак
смо установили и „трагедију” као књи- жевни жанр о томе што називамо „крај” или
нашим нес- танком, или нашом смрћу, и у тим трагичним причама показују се сви
ти могући начини на који се може нестати. И њихови аутори настоје да расветле
тај „крај” или „нес- танак”, и то прелажење из постојања у непостојање. Јер тај
нестанак се стално догађа, то умирање је стално с нама, ми заправо умиремо чим
се родимо и то врло рано осетимо и онда се упитамо шта је то, зашто је то, и
при томе имамо другачије осећање од осећања радости због тога што ко- рачамо по
земљи, итд. * И Аристотел је своју теорију о трагедији као књижевној форми засновао
на томе осећању због нестанка и смрти – то су, по њему, осећања страха и
сажаљења – задатак трагичке радње, коју песници и писци смишљају, јесте у томе
да нас ослободе тих осећања, то је по њему „катарза”, то је очишћење од тих
осећања. И то такво схватање „трагедије”, да то кажем, или то такво схватање
нас самих, можемо и прихвати, да нас гле- дање „позоришне представе” ослободи
тога осећања због нестанка, и тих питања о свему томе што је с нама. И то
можемо свакако разумевати. И то је тражење неког изла- за. И то се уклапа у ту
веру и уверење старих Грка, то је то њихово веровање у науку и метафизику и
технику и у све друге форме које су изграђивали и изградили, и саму Исто
књижевност су изградили, итд., да нас све што чинимо, да цела цивилизација учествује
у томе, да се појми тај неста- нак. И не само да се појми, већ и да изменимо
себе, наиме, да то што је нестајање и нестанак наш, да то укинемо. И ево, докле
смо стигли. И изгледа тако, да немамо друге могућности. Али, имамо и те узвике
од раније, један је узвикнуо: „Натраг ка природи”. Други су предлагали друге
солуције, једно решење је на плану друштвених односа, и сл. Али, имамо и друге
могућности, Сад можемо и неста- ти. И на земљи и под земљом и у космосу су
средства за уништавање. * Ову сам дигресију учинио да бих можда и овако видело
то наше постојање и пролажење, и то наше чување тога прошлог, и то је, верујем,
значајно, то наше унутрашње причање. И те наше приче су трагичне, или
полутрагичне. Али су на крају трагичне. И у то се осведочујемо. И свако се у то
осведочи. И једном нестанемо. И непознати себи нестанемо. * Ја сам далеко од
„приче”, и близу приче, и пристижем у причу, али сам и изван приче и чувам
причу и то протекло и прошло, и то је стално са мном, и са свима другима и,
онда пролазимо, и у томе, ми смо то исто, и то што се не дешава, и остајемо, и
то је стално, и онда бих да то разумем, и онда имам та уверења и те
очигледности и те заставе и гледања. И смрт имамо, и она је нека „бесмртност”,
коју додирујемо, и у томе смо изградили и историју, и у ту причу пристижемо. *
Али, у томе је и то друго, што би се назвало биолошки процес. Али, и то је у
тим временским сегментима у којима су и наше приче.
Имамо приче
И разне приче
имамо, и причамо их, и нестајемо у њима, и чувамо се у њима Ми смо још
непротекли, и причамо те приче, и смишљамо их и за себе и за друге, и
пролазимо, и то нам је основно „занимање”, то причање и пролажење и нестајање,
и остајемо, и обављамо те своје послове, и много је тога што урадимо, и то је
стално с нама. * Али то имамо у виду, тај нестанак, и онда су и те замисли и
пројекције с нама, и то изграђујемо, и то идеално и те „шеме” и ту идеалну
историју изграђујемо, и то је стално с нама, ми смо и то наредно и замисао и
онда изграђујемо то прошло према себи још непротеклим, и то што су та писма, и
знакови, и „трагови”, и то исписујемо, и то остаје, и то читају ти други и ти
наредни, и то остаје и после нас, то протекло наше, и чува се то протекло у тим
траговима и знацима за те друге, и за то наредно време, и те наредне, и то
имамо у виду причајући своју причу, и сви то имају имају у виду, и онда су ти
други, и то њихово читање историје и тих завршених и незавршених прича Ја сам исписујем
своју причу, и то од почетка радим, и од почетка причам своју причу, и видим и
чујем ту причу, и то издељено, и те фрагменте, и ту целину имам, и од почетка
имамо ту причу, то је моја прича, и у свакој је секунди то моја прича, и у сну
је то моја прича. Ја сам то Неподељено... Али, ја сам? Ја сам то Исто. И то
увек Исти. И то непо- дељено Исто. * И кад нестанем, онда нестанем одједном. И
све нестане одједном, и моје сећање, и моје чекање, и то што је прошло нестане,
и то што чекам нестане, и то наредно време нес- тане и ништа не остане. И то је
другачије од нестајања и остајања, то је тај потпуни нестанак. Једном се то
деси, из- губим се, нема ме пред собом и све друго изгубим, све што је са мном
изгубим, и причу, и друге, и онда ничег нема, ни мене, ни других, ни овог
оваквог говора за мене, о мени. Али, зато неко други прича о мојој смрти. Али,
кад исп- рича причу о мени и о себи, и он нестане. И иста је „шема”. Али је и
другачије.
Данас је 10. јуни
2009. година (тај рођендан нећу открити) Данас се и то десило у мојој животној
причи, присти- гао је Л Џ, он сада има тај домет највећи, и тај искорак у
најдаље времене, и то имам у виду. А то је пре њега имао Л. С. П. А, онда је касније, док сам писао
друге текстове, пристигла и Е. Џ. И онда причамо причу, и свако прича своју
причу, и ту заједничку причу причамо. А, те приче? Свако их прича, и тада их
прича, кад их и не прича. Сви смо приповедачи. И свако је другачије помакнут. И
другачије је нагнут у томе приповедању и дешавању, свако има то нагнуће, и ту
трку низ то своје нагнуће, и лепа је реч „на- гнуће”, и ја то имам, и то је
мудрост сама, то нагнуће и та прича, и није измишљена, и зато је то, да би се
избегла „ра- сутост”, и свако повезује своја „зрнца” у целину, и унутра је то
повезано и осмишљено, и чува се у тој „отворености” живота и чврсто је унутра,
насупрот „отвореностима” и спољашњим и унутрашњим, и та „прича” је сам смисао,
и тај велики смисао. И, опет, свако је приповедање „посеб- но”, и за сваку
причу имамо то „место”. И чини ми се да то покушавам да докучим.
32. Време Можемо
ли се открити,
1 „Време је
најмудрије” рекао је Талес... Јер ми смо време... Или, овако, ми смо то своје
долажење себи и то своје пролажење и своје остајање... То смо назвали
„време”... И онда смо се сместили у то време... И онда нас све чува у себи, и
прошле и наредне, и нас садашње, и смеле и слабе, и све све нас открива... То
се ми сами себи откривамо, себи се непрошлим откривамо, и прошли, и садашњи, и
наредни себи непрошлим се откривамо, и смрт своју откривамо и кад нестанемо,
онда смо у прошлом времену... И зато, по Талесу, ништа мудрије од времена и те
временске стазе, и ништа мудрије од нас... Можемо ли се открити,
2. Ми смо тајна... Или смо код тога тешког и
најтежег и, то је тако, изван смо себе, и са собом смо, и увиђамо то, и сами
смо то увиђање, и те досетке имамо, и умне досетке... И Талес је то покушао, са
тим умностима... Али пресудно је и код њега било то „нестајање”, и то је
разрешење, можда је тако мислио, и то „подземље” наше, и нестајање наше, и тај
нестанак, то није то... Већ Време... Тога смо се досетили за Нестајање... А то
Нестајање... То је досећање... „Баш лепо”, како би рекао тај Идиот у Рилкеовој
„Сликовници”.
„Досетка”
временска, 1. Или смо та „пукотина” временска, и спајамо наредно време са
прошлим. Или, нас нема. Али се откривамо и играмо те двоструке, или троструке
роле своје, и себе садашње, и наредне, и прошле играмо... Однекуд, да ли из
себе, или из „ничег” стижемо на те позорнице временске, и играмо те своје
роле... Али, не откривамо се... Јер нас нема. Ми смо Сада Али, ми Садашњи? Ми
смо та „пукотина” између себе наредних и прошлих. И нема нас садашњих. Само смо
прошли и наредни. Али се прошли и наредни показујемо себи Садашњим, тако смо
саздани... Али нас нема, нас садашњих... Само смо протекли и наредни, чудног ли
логоса нашег...! Ми све завршимо и не завршимо 1. И сам свет завршимо И свој
свет завршимо и спољаши и унутрашњи свој свет завршимо, и то завршавање, то смо
ми. Али нас нема. 2. А онда се свет заврши сам собом и наш свет се завршава сам
собом и свака реч се заврши сама собом... Ми смо ван света и ван речи, и не
говоримо о себи, јер нас нема. 3. Нема нас... И ништа чуд/ес/није од нас...
Само се гледамо и претурамо по себи непостојећим... И прошлим и наредним... И
по себи садашњим, гледамо се унутра и споља и тај унутрашњи и спољашњи свет
свој... И по њему претурамо и јуримо и користимо све то што нађемо! И има
нас... И тај сусрет наш са нама то је најстра/ш/с/није! Али... Нема нас...!
4. Далеко смо од
себе И од свега, и чисти смо, и нема нас. Али имамо то спољашње и унутрашње, и
гледамо то, у то смо сигурни, и себе гледамо и дочекујемо. Али нас нема.. Ја се
себи откривам, пре свега, себи, а коме бих? То је мој посао, то откривање моје.
и показивање моје, -то је моје нестајање, и суштина моја је у нестајању и
смрти, и зато и преостајем да би се открио и показао себи, ја сам сама та
чудесност, тако мислим о себи и близак сам себи, и далеко, и откривам се себи,
и стичем та искуства о себи, и због смрти и нестанка то стичем, и с тим сам,
као и други, с тим најстрахотнијим, и то упознамо, то најстрахотније, и спремимо
се за сусрет с тим
Много је речи о
нама! И са сваком почињемо, и увек почињемо, и увек је то почињање, и то
уважавам, то што ми налаже здрав резон, ту строгу логику уважавам, и речи имам
у виду, и њихово понављање и ту непотрошивост њихову, јер нам много доносе и с
њима све имамо! 3. Та времена наша! То прошло и будуће и садашње! То нас чува,
ми смо их изградили, и сместили смо се у та времена, и она нас чувају. И сва та
догађања наша чувају, у њима су и снови, и слики наше, и биографије наше, и сви
изгледи наши, и то чувају та врмена! И то што нам је блиско, и далеко од нас,
чувају та времена. И нас чувају, тако је бар мислио Талес. Али, ми нисмо у
времену, нас нема!
4. Ми смо са
„стране”. И нема нас. Али временујемо. И тело нам временује, и оно је у времену
и временује, и крвоток наш временује, и наше срце временује. И наш дух
временује. И наша унутрашњост временује. И свака „крпица” наша временује. И реч
„временовање” временује. И време наше временује, и то наредно, и протекло и
садашње наше време, и све у њима временује. 5. И свет је сада, и камен И ја сам
сада и моје памћење је сада. И моја смрт је сада. И моја прошлост је сада, и то
наредно моје је сада. И „сат” на мојој руци је сада И протекло време је сада и
наредно, и њихов „разлаз”, и то је сада, и гледамо све то. И наредно и прошло
време видимо на тој „справи” на руци, и то је сада, та „с/п/т/рава”, и те
„полуге”, пролазећи своје „тачке”, тако временују „време” и прошло и наредно
време и садашње време временују, а то је и наше „врменовање”, и сл. Ми сами? Ми
смо тајна И себи смо тајна, и другима. И понашамо се у складу са собом, и
нестајемо, и остајемо, и исти смо, и нисмо исти. И наредни смо, и прошли, и
садашњи. И једно смо исто. И то друго. И ту смо „шему” уобичајену изградили о
себи, и то је та приближна „шема” о нама. 7. И садашње време имамо. И наредно и
прошло време имамо. И своје рођење имамо и свој почетак и своју смрт и свој
нестанак и свој „круг” имамо, -ми смо негде са стране, и нема нас и онда у тој
причи о нама, долазимо сами себи и, онда, свако носи свој „круг” и своју тајну
носи, и своје постојање и своје непостојање носи. 8. Где смо? И кад смо ми? Ми
смо у тој „пукотини” између себе наредних и прошлих и нема нас и прелазимо у
себе прошле и у то своје наредно и откривамо се себи садашњим и
непостојећим Исто и онда то своје прошло
и наредно чувамо и „себе” прошле гледамо и наредне и сећамо се прошлих и чекамо
себе наредне ми садашњи и непостојећи. 9. То смо ми, кад се угледамо! И
говоримо о себи. и онда су ти домети говорни, и тело наше говори, и унутрашњост
наша, тако загонетку своју откривамо и тај ужас свој откривамо у томе. Али нас
нема, и тог спајања, и раздвајања, и те „танкости” наше нема у гледању и
слушању нашем,и не стижемо у чула, или мало стижемо! 10. И тада се изградимо!
Тад, кад се угледамо, и чујемо, то се једном деси, и тад припаднемо себи, и
онда се изграђујемо, и то од раније градимо, -пролазимо и нестајемо и тако
градимо то своје прошло, и то што смо били, то је у сећању нашем, а са тим и
поуздање своје имамо и тај „крик”, и то прошло, и то будуће, и у тим дешавањима
то смо исто, и то је та неосвојеност и неприсвојивост наша, и то имамо, због
смрти, и њу смо изградили, и она је с нама, и онда смо према себи обзир и
милост, и онда је то апсолутно узвишавање, и та језа и та сласт постојања! И
тај лет у висину! Али нас нема. Али онда је свет, и сам свет себе гледа, и
слуша своје говоре, и описује сам себе и не стиже у томе.
49. Прича о пастиру, орачу и млинару
Нисам баш сигуран
у то шта треба да запишем од онога што се издешавало. Али настојим да то
запишем, и то је моја „права” намера. И имам у виду та дешавање и своја
искуства са другима, то је то наше време. * Али имам намеру да, после овог што
сада пишем, испри- чам причу о пастиру, орачу и млинару, једне вечери, било је
то поодавно, у шали смо доделили себи те улоге пастира, орача и млинара, те
вечери то је С. П. расподелио, свако се нашао у једној од тих улога и почели
смо да их играмо већ те вечери. О томе бих писао кад завршим овај текст. И ту
намеру треба овако разумети, ја сам већ доста тога исписао о пастиру, орачу и
млинару, и доста је тога и у овом тексту који сада заврашавам. Али, чини ми се,
да свему томе што сам до сада писао недостају и то о пастиру, орачу и млинару,
то су ти текстови који се односе и на нас и на те „улога” о којима смо
разговорали, у том смислу треба узети и моју намеру да напишем и текст о нама и
улогама, које смо себи доделили, ми смо имали и те неке диспози- ције за те
улоге, али наше „припадање” тим улогама имало је и ту неку „условљеност”, то је
то шта смо радили. Али, али те улоге су биле већ изграђене у томе прошлом, и то
смо имали у виду, да је свака од тих „рола”, које смо себи доделили,
представљала једну епоху, и у томе смо видели и себе те вечери у једном хотелу,
нас је С. П. сјајно разврстао и распоредио, и те вечери В. И. постаао је
пастир, ја сам постао орач, а С. П. млинар. И томе смо се смејали. У свему
томе, сад ми се тако чини, у томе нестајању и остајању ми смо преузимали и
одрећене „шеме”, и о томе смо те вечери разговорали, и у тим „шемама” видели
смо и те своје улоге и, наравно, тај наш разговор о томе, то је то „драмско”
преузимање и дешавање, а не стварно, то је то „епско” дешавање, како би рекао
један филозоф, јер и то имамо, то „имагинарно” дешавање, и те замисли, и у томе
и то од раније преузимамо, и у томе свако нам је дешавање на располагању, и то
што се заиста дешавало и што је има- ло своје носиоце и извођаче, свако касније
може преузети неку од тих улога, и то је тада, кад то реално постане има-
гинарно, и кад се само замишља, и у томе преузимању тога од раније ми смо те
вечери постали носиоци тих улога од раније, и то нам је припадало по томе што
је протекло, и свима кснијим то припада, и свима је на располагању то прошло, и
доступно је и нама и нашим замислима, и само је то што су те наше замисли, и
имамо то велико писмо и ту прошлост и ту „торбу” тога прошлог, и те трагове и
записе, и тако смо с тим што се дешавало од раније! А то прошло, то је то што
је разумљиво само по себи, то је то што су живели ти од раније, и њихова прича
свима припада, или би то тако могло бити и, онда, то прошло и нама припада, и
онда имамо ту замисао и имагинацију да бисмо и то преузимали, и онда то ради
свако по неком свом увиђању и избору.
И овде је С. П.,
аутор те идеје о пастиру, орачу и млинару, учинио ту накнадну синтезу, и то је
он изговорио и то ми се допало, и имало је нешто и с тим што сам и ја сам носио
са собом. И зато овај текст посвећујем С. П. и тој давној вечери, кад смо
постали пастири, орачи и млинари. Ми смо постојање и смисао
1. Али и
„непостојање” имамo. И не
можемо се обмањи- вати o
томе, тако смо саздани, и најближи смо себи и при- падамо себи, и то је, сама
та блискост, то је сам ум, и сам дух, и то Само, и то је то што је са собом и
увек је са собом и себи припада и све му припада, и само „непостојање”. И онда
кад се обмањујемо, не обмањујемо се, и то смо ми, ти необмањивачи.
2. И на самој смо
ивици „постојања”, и увек смо на тој ивици и блиски постојању и ништавилу. И ја
сам близак себи и та сам неодвојовост од себе. Ја сам Једно. Ја сам Постојање и
Једино. Ја сам Постојање и сам Смисао. Ја сам Висина и Највише.
3. И то Ништа
имам. И то је то „тежиште”, то неодређено „тежиште”, и онда је све друго
одређено и постављено на своје место и у тој је некој нормалности и у
коначности и нестајању и нестанак, и то своје уобичајено кретање имамо и своје
покрете, и своје време постојања. И „богове” смо изградили насупрот себи. Али
нисмо се помакли из тога Ништавила.
4. Ја само
покушавам да опишем себе. И ово је такав по- кушај. И сви други описи су само
покушаји. Али све то је тај један недовршен опис. После сваке речи почињем опис
и то описивање. И ово је такав покушај и та је не- довршеност, и то је, кад са
сваком речи почиње тај опис, сваку реч изаберем међу хиљадаљма других, и у томе
не знамо да ли је то права реч и одговарајућа реч, и ја то не знам, и то сам
осетио у једној болници, наиме једном сам тамо посетио једну особу, реч је о Љ.
Б. она је боравила у тој болници, седео сам с њом у дворишту те болнице по коме
су се кретали други болесници, који су у томе кре- тању чинили неке чудне
покрете, скоро да су једном ногом играли неку заносу игру, док су другом стјали
чврсто на тлу и онда би међу тим/реалним и долазећим покретима изабирали један,
и спустали своју ногу и своје тело на тло, и онда би се одизала друга нога у
висину, и покушавало то бирање и као да су ти људи покушавали њоме да ухвате
неки замах за свој лет, и онда би од тих покрета изабрали онај одговрајући
корак који их је спуштао на земљу, то сам видео кад сам посетио ту особу у тој
болници, и та особа се касније утопила у једном језеру, намрено је узела велику
дозу таблета за спавање и заспала у дубинама тога језера. И та особа, после тог
сна, написала је две збирке изузетних песама.
5. И онда „ми” у
опису? Или ја сам? Ја сам исувише савр- шен за опис и не могу се описати. Или
су моји описи неса- вршени, моји описи о мени. И онда су стални ти покушаји
моји и наши да се опишемо, и тога се „описа” не можемо одрећи, и ја се држим
описа и прво то, тај опис. Али се не могу се описати. Али се описујем, Али и
све то друго што чинимо и сви ти покушаји и то од почетка што покушава- мо, и
све те књиге које пишемо, не могу нас описати, и не могу открити „суштину” нашу
и те домете наше, и тај сан наш и то тамно и тешко које одмах стекнемо. Али
тражимо и то лако и светло и то најтеже и то оп- исујемо. * Али, тих говора
савршенихх? Њих нема Али се чују ти несавршени. И ово је један од тих
говора/скаски, наиме то што сам видео у дворишту те болнице, то је то што су
ра- дили ти болесници док су се кретали по томе тлу чбрстом, и не знам, да ли
су се то они тако играли сами пред собом и покаѕивали се себи, или су заиста
тако ходали. 6. Моје постојање је мој смисао и то је највише што имам, насупрот
ништавилу и непостојању. И зато што постојим, зато сам смисао сам, -моје
постојање је мој смисао и, онда, и то могу увидети, и то сопствено увиђање себе
самог могу увидети, и то сагледа- вање постојања самог, и то сагледавање света
самог и свега тога другог и другојачијег.
7. Али,
васкрсење? Али, прво је коначност. То је то што најтајанственије? И то носимо
собом, и то „преко света” носимо. И нестанемо. А онда је васкрсење, после смрти
је васкрсење, и то је та творевина, и то је наша најсмелија досетка, и то је
тај логос о коначности таквој, и васкрсењу, то је по угледу на то овоземаљско
дешавање наше, јер и овде нестајемо и остајемо и, онда то прошло, ми преостали
преузимамо и чувамо, те ликове нас протеклих унутра чувамо.
8. Али сам и на
крају, и на своме сам крају и у близини смрти и прошао сам много и имам много,
и исувше, и све то носим са собом. И то коначно своје имамо, и то окончано, и
то што је у времену окончана, и то време не/постојања имамо. И све то друго
имамо на томе путу сусретања, и то је с нама и то нису обмане.
9. И постојимо! И
насупрот нестајању постојимо, -с тим нестајањем и нестанком постојимо, и сама
смо храброст, и сама смо та страхота и ужас! И ту коначност смо издвоји- ли, и
ништа страхотније од те коначности, и то је прво, и то је одмах с нама, та
„коначност” и „смрт”, и то имамо, и то је одрђујуће за нас, и то је та „основа”
наша. И онда се почиње и неки је „круг” несигурни, и унутра се пролази. 10. И
ту пробуђеност имамо, и то је зато, што је нестанак с нама, и та дубина и то
„дно” и „бездно”, и то је с нама, и онда су ти говори и та досећања и те
метафоре због нес- тајања и нестанка, и сам дух је зато, и ми припадамо томе, и
опет, у томе стојимо са стране, и онда нас нема, и онда је све друго. Али, све
је још забрињавајуће и несигурно. И, онда, никад довољно храбрости и смелости у
томе описивању, никад довољно говора о томе.
11. И та смо
несигурност у томе „незавичајном”, и у „ниче- му”, и онда се одлучујемо, и то
је с нама, и онда, у томе од- лучивању имамо у виду и себе и те околности
своје, и себе имамо у виду у томе „ничем” и „слободи” и у тој безмерној
отворености, и сви имамо то, и настојимо да то одредимо, и онда истрајавамо у
тим одлукама, и тим „нагнућима” и усмрењима. Али се у сваком тренутку
одлучујемо, и кад се не одлучујемо одлучујемо се, и другачије се одлучујемо, и
у тој одлуци истрајавамо до краја, и у томе налазимо и себе и друге, и онда се
држимо заједно и истрајавамо у истој одлуци, и у тим конвенцијама и
институцијама.
Не/завичајно. Реч
и језик
1. И „језик” је
из те слободе и у томе је то истрајавање, то је најчвршће истрајањање, и то је
та највршћа „конвенција”, и то је то пристајање уз то исто, то је „глас” у томе
безмерно отвореном, и то смо изградили, те речи и „језик”, и то је из тога
„незавичајног”, тако је то названо, и из „ничег” и из те „унутрашњости”, и из
тог имагинарног „простора” и то користимо у нашим практичним пословима, те речи
има- мо, и довлачимо их у слух и унутра, и на то се ослањамо и на томе смо
изградили ту „умност”, и то је с тим, та умност наша, и сва та увиђања и
просуђивања, и онда то је опет тако, да то можемо напустити, и то је та сфера
слободе.
2. И друге
договоре и друге институције успостављамо у тим „отвореностима”, и „полис” је
на томе заснована, на одлуци, и политичка делатност, и сви ти пројекти и визије
и утопијске идеје, и те пројекције и намере и замисли, и сва та историја, и те
промене и догађања, и све невоље и сукоби, и ратови и револуције, и то и не
може другачије, и то нам припада, сама та слобода и та њена сфера и онда смо ти
демони и те „експлозије”
3. Али, само
одлучивање? И одлука? Због чега се одлу- чујемо? Због тога што смо непотпуни,
зато се одлучујемо, и те „одлуке”, то су ти „скокови” или „гестови”, и то што
је с неким „средиштем” или „циљем”, и у томе ми смо сами та „тачка”, и онда се
одлучујемо, и сами смо тај домет и тај „скок” и зато је то, и зато је то
одлучивање и то досезање до најдаљег, и зато се одлучујемо и то је тражење себе
и тих других, и зато је то идеално и унутрашње, и онда смо у тој највећој
пробуђености, и општости и неодређености, и онда се одлучујемо, а с тим је и
моја авантура, и ја сам с тим, и то сагледавање моје које, онда, описујем, и
настојим да то изразим и опишем, то сагледавање.
4. Али имам то
што сам прошао, и то сам сагледао, та де- шавања завршена, и све то имам, та
своја дешавања, и ја сам то, тај носач неописиви тога догађања, и „јесам”, и то
сам изван својих одлука, и могу нестати, али то не укида моје постојање, -ја
сам то, ако бих покушао тај опис, или сам најближе томе што ми овде, у овом што
покушавам, тешко полази за руком. Али, зато ми је дато и то друго, и то
различито, и то је утешно. Али сам с тим што сагледа- вам, и сам само то што
сагледава, и само сам посматрање и увиђање. И зато се одлучујем, и зато је то одлучивање,
да би се постигло што више. Ако не све!
5. Јер и тада,
кад се одлучимо /кад се постави идеја и циљ/, и тада смо та отвореност, ми смо
то не/потпуно, и зато је та отвореност, и те су странпутице у томе, и то
упућује на нас, и време је зато, и то нам припада, и то је та отвореност и,
онда, настојимо у томе издржавању и у томе смо пристајању уз „идеју”, и то је
решење и то су наша осмишљавања, насупрот тој отворености, то су та наша
увиђања, и сами смо то увиђање, и онда су ти арти- зми, и „моћи”, и сам дух је
с тим, и то су та опредељење и пристајања уз идеју. Али смо и отворени и за све
друге аргументе, и та друга одлучивања, и стално је то с нама и та могућност
другог, и то је наше „стање”, и то прво наше, и та прва наша позиција, и та
„мучнина” и, онда је сама реч то најуближе расветљење
55. О чему бисмо
сад? Моја моћ Кири Темкову (23. 09. 1972. год.) Имам ту моћ над собом, и над
другима. Али, то је моја моћ, то сам ја сам, и то је то, кад се ради о тој
моћи. И свако је за себе припремљен. А то није игра, ни понављање, и у сваком
смо тренутку с тим, и то је то најтеже, и то носимо, и то одлучивање имамо, и
„пробуђеност” о томе имамо, и о самом опстајању, и то је у нашој моћи, то
опстајање, и одлучујемо о томе, и онда смо код те одлуке, и можемо се одлучити,
и нестати, и то је тај мој нестанак. Али ја сам тако у сваком тренутку, и
нестајем у сваком тренутку и прола- зим. Онда нестанем, и сам то учиним, или
други то учине. Или, према тим унутрашњим „околностима” нестајемо, и то је
припремљено, то нестајање према тим унутрашњим околностима, или према тим
светским околностима. Уз то, и моћ имамо над собом, и то је највећа моћ, и шта
бисмо још? И та смо „залутала природа”, како би рекао Хегел.
О чему бисмо сад?
Ми смо крај света
1. Ми сами? Свако
је од нас то највише, и то једино, и танкост сама, и сама танкост „света”. Ми
смо то неизречено, и та танкост, и то тајновито. Ми смо крај света, и његово
завршавање, и његово допи- рање до краја, и то смо, та мистерија „плава”, и та
загонетка. Ми завршавамо свет, и кад га завршимо, тад се свет од- воји од нас,
и тад смо ми без света и без себе, и тад нас нема.
2. Ја сам
затворен, и тајновит, и осмехнут према другима, и само ми веровање припада, кад
сам са другима. Само је неизвесност и опасност, то је са другима. Али смо и
отворе- ни, и у сваком смо кораку отворени, и сама смо извесност и тако се
јављамо другима, и ја сам тај отворени и покретни „циљ” и сам „плен” и други су
тако. Али смо и затворени и тајна. А не бисмо се могли тако гледати, и јављати
једни другима, такви, отворени, без те затворености, и отуда смо, и остајемо
тамо, и зато се јављамо, зато што смо затворени и онда се отварамо, и на томе
смо домаку извесности. Али смо и тамо, и онда остајемо тамо, и сама смо
затвореност, и та сачуваност и тајна! Много је прошло! Скоро све! Али, ми нисмо
прошли, ми смо још та танкост сама. Али смо и томе прошлом блиски, и тај стуб
„непо- стојећи” имамо, и онда смо ми, то је та танкост наша, и то је та
безмерна разлика између нас прошлих и нас садашњих. Али смо и блиски прошлим, и
са прошлошћу, и с њом смо. Али, то после нас? И то наредно? И то нас привлачи,
и то што још није, и томе јуримо, томе што није! Ми смо и то изградили. И,
онда, то јури, та не-стрела. Али, одакле полази? И према чему? Али имамо ту
не-стре- лу, зар бисмо без тога? И онда и то имамо, и то Само, и сам ужас и
понор, и онда смо с тим! Нас је време изабрало Нас је време изабрало, и онда
смо у својој великој аван- тури. А време је од почетка, и није се могло избећи,
и носи све, и прошлост, и то што није, и то открива, и зато је Талес рекао да
је „време најмудрије”, јер има и прошло, и наредно, и садашње, и нас чека и
дочекује, и онда пристиг- немо, и кажемо да то што је прошло ије било, и
увиђамо да је то прошло и „наредно”, и то наредно има „прошло”, и ми смо у томе
редоследу, и ми смо и пре тих наредних и после прошлих. И то уверење имамо и
чврсто се држимо тога уверења и те умности. Али, нађемо се, и своју осу нађемо
И то прошло и будуће нађемо, и себе, и свој „почетак” нађемо, и онда смо на „почетку”
и увек смо на „почетку” и онда се одлучујемо, и у сваком се трену одлучујемо, и
у пробуђености највећој, и страху, и почињемо, и од себе по- чињемо, и од
„ничега”, и то нам припада, то непостојање, и то што није, то је та слобода и
бесконачна могућност, и онда се одлучујемо, и у томе смо у мудрости и знању, и
имамо то извесно и неизвесно, и онда смо у чекању и очекивању, и О чему бисмо
сад? Моја моћ у томе узбудљивом чекању,
и у томе највишем, и гледању, и говору, и у нади, и у својим намерама у свету,
и у својим безмерним намерама у свету, и у томе смо изједначени са светом, и
заиста смо у тим усмерењима, и онда се одлучујемо у томе и, онда, ништа
суровије и озбиљније, и реалније од тога одлучивања и бирања нашег, и то је тај
чудесни удес наш, и онда смо и у највишим дометима, и моћ имамо над собом. * И
продоре имамо и захвате, и проналазимо их, и у томе смо стално, у тим продорима
и захватима, и тражимо их, и у тим смо сагледаностима, и себе сагледавамо, и то
„ништа” сагледавамо, и у то смо се винули, у та сагледавања своја, и у томе
смо, у тим највишим продорима, и у томе лирском самом. И то смо неиспостављиво
и то тако различито и изне- нађујуће! Али, и то је из тога удеса, и из исте
основе, и с тим је и то лирско само, и то имамо, и то шта нас не угрожава, и
онда се и постављамо у то најсигурније, и онда смо и у томе „лаком” и то нас
прати, то у томе најсигурнијем, и то имамо, и та наша међусобна растојања, и
свој простор и, опет, ту безмерну празнину имамо, и ту отвореност света према
нама, и онда смо изненађени тим пукотинама, и из њих не можемо.
О себи говоримо
(Ниш, 24–29. 07. 1972. године)
1. И о себи
говоримо, и тај говор наш о нама, и то је изу- зетно у сваком свом тренутку, и
то о чему говоримо, то само о себи говори, и у гласу је, и у представи, и
слици, и ми сами говоримо о себи и о нама и о постојању нашем и чувамо се у
нашем говору и у представама нашим, и у на- шем искуству и сами смо тај говор
неокончани. И свечани смо, и у томе смо „патосу”, и у тој изузетности највећој.
И чувамо се у говору и пролазимо! Али и остајемо и не пролазимо, и нисмо у томе
говору. Зар има страхотније изузетности од нас?
2. Ми смо
„градитељи” који граде овај свет. И много нас је. Свако од нас гради овај свет,
и у сваком тренутку. И на сваком месту. И звезде то граде, и изграђују себе и
нас у нама. И сам свет гради и изграђује себе. И све се доводи до завршетка и
учвршћености и не поправља се. И чува се! И има пуну меру и досеже пун домет и
импресивно је у томе непрола- жењу. Али и пролази! И у сваком је тренутку опет
одме- рено и пристиже себи и пролази и дочекује се, и чува се, и само себе
чува. Али, то што је прошло, и нестало, то је и отворено, и унутра је то
отворено, и споља.
3. Ми смо и
клесари тога „камена”. И држимо своје кле- сарско „длето”, и ја то држим, и
онда се одлучујемо о томе ударању, и код сваког клесарског ударца можемо
застати, и сваки тај удар зауставља то нестајање и отвара то нес- тајање и то
је тај ред клесања тог камена, и тога „света”, и тај „говор” његов, камена
самог и тога света, и то је та целина, и то има своје време, али је сваки
претходни тренутак са оним каснијим и изједначени су у тој отворености и дос-
тупности. И од сваког се пође. А нама, наравно, преостаје много, да бисмо то
отворили и открили, то је то прошло, и стално то отварамо и откривамо, и имамо
те своје продоре у прошло и историју, и ми сами припадамо томе прошлом, и имамо
своје време у томе прошлом.
55. О чему бисмо
сад? Моми Стојковићу
1. То клесари
раде, ти који клешу камен, и клешући камен они клешу своју визију, и град
клешу, тај град је пре себе, и то је унутра, и у камену је, и у нама је, и лако
је – али је и у камену, и то онда води клесаре и њихове руке, и кле- сање
камена је клесање града, и то је та форма камена, та визија града, и у томе се
клесању успоставља град, и то је знак тога клесања и од тога се иде у много
смерова и у саму прошлост, и у то што је прошло, и онда се стигне до почетка, и
то је тај камен и клесар и то је тај почетак града. И онда „град” има своју
прошлост, односно историју, и говори о томе, и прво говори о свом настанку, и
то му је прошлост, и „град” носи собом свој говор о томе прошлом, и тај његов
говор се окончава, и не окончава, и чека нас, и онда свако од нас почиње, и
окончава његов говор, и сви смо с тим, и сама смо инвенција с тим, и у тим
сажи- мањима, и у тим речима, и оне су инвентивне, и свака је велики чувар тога
прошлог као и сам „град”, и тога про- теклог и тога „клесања”, и пролажења и
остајања, и у томе пролажењу и клесању „камена” издвојио се овај град у овом
тренутку.
2. А колико је
тога ту, и тога у сваком наредном тренутку, то је и тајновито, и непредвидиво,
и у сваком је протеклом тренутку завршено и у томе истом тренутку и почиње, али
само у једном тренутку дође до светлости и јављања – тако је то и с овим градом,
и он је почео у једном тренутку и у сваком је наредном јављао се и светлео и
носи са собом све те раније тренутке, и град је као и „текст” – и текст почиње,
и може почети од сваке речи у себи, али само с једном изграђује себе, и град
тако почиње, од сваког камена и сваког ударца длета о камен и сваког тог
клесања камена које отвора његову унутрашњост, тако постоји овај град у камену.
А клесари његови? Они су у својим дилемама и неси- гурностима и одлученостима
извели ове грађевине око којих сад и преда мном јуре ласте и голубови, и изнад
тих кровова, и круже изнад тих грађевина и тако су, да сва- ком измаме поглед
нагоре – и ми смо ту своји и код свог аутентичног гледања и своје лудости.
3. И онда се
забављамо голубовима на облим ивицама ка- мених стубова ових грађевина –
голубови су део тог камена – и онда је необично кад се откину и полете и као да
су зато овде да би нас забављали својим полетањем, голубови леже сигурно на
камену, и онда се откину и полете! И то је онда необично, овде смо код својих аутентичних
лудости. * Или, сам град? Он има своју Целину. А то имам у виду. А та Целина
није само то што је његова територија – у то улази и градско Време, и то Прошло
његово време, и његова Прошлост и то Наредно време, и Време сви нас, и оних
који су га насељавали и дограђивали, и време оних који ће бити после нас, и
време онога што ће се све догађа- ти мећу њима, и све то има неке своје
„пролазе” и своје „скраћене” прилазе, и то се постигне интуицијом, сама та
Целина допушта ту интуицију и инвенцију. А то што се нашло, што сам ја нашао у
овом граду, то се расподелило у те тренутке, и сваки тај тренутак и то време,
то је двој- но, јер је у сваком и то прошло и то наредно, и овај наш, с нама,
има ту своју завршену прошлост, и то оформљено и протекло, и то што је било
наредно, па је протекло, и учврстило се, и то је тај тренутак, и један је, и
тај бисмо тренутак да расветлимо. Али не стигнемо, ми нестанемо и не сачекамо
да се расветлимо.
4. Али, овај град
се стално гради у тим нашим расветљењи- ма, и у томе се гради, и ко год у њега
пристигне, гради овај град, свако „истеше” свој сан и свој „камен”, а много их
је тесало и сањало и унутра се тесало и постојало, једном сам то видео на
једној великој грађевини, коју је градио и мој отац, видео сам те клесаче камена,
били су местимично бели од камене прашине која се стварала у томе клесању,
имали су разне алате, „тестере”, „шпицеве”, клинове и чекиће, ти алати било су
разних дебљина и дужина, и служили су за разне намене у обради камена, на
пример, клиновима су се разбијале велике стене које су у својој тежини
изгледале несавладиве, и разбијали су их тако што су у њихове споља- шње
пукотине и „назнаке” забијали те клинове и онда би те стене пуцале, и
раздвајале се унутра, и показивале своју унутрашњост која је собом изазивала и
то запрепашћење да је сада први пут видимо, ти клесари знали су за све те
њихове тајне и „слабости” и то су немилосрдно користили, да би их савладали и
обрадили до коначне форме, и онда би их уграђивали у ту велику грађевину.
5. А сам камен? Он
се троши, али и истрајава, насупрот тим притисцима и ударцима чекићем, и много
је времена требало да се изведу ове грађевине, и да се овај камен са- влада, и
да се истеше, и да нађе своје место, и тесали су га они пре нас, и ми га тешемо
и у њему се исписујемо, и они наредни вероватно ће „клесати” свој камен и
уграђивати га у овај град. Тако је и камен с нама, и пре је нас, и после нас, и
у овом је тренутку у коме смо ми. И имамо тај један тренутак, и то је тај
тренутак клесања, и сви други тренуци су такви, и они пре нас, и ови наши, и
сви су то наредни.
6. А ти клесари,
и ми сами, и сви ми, имамо снове и узлете и те ужасе, који се машају са тим
великим нашим прегнући- ма, и зар бисмо без тих узлета и ужаса и тих прегнућа
из/ градили овај град, и сном смо опседнути и ужасом и тај- ном, и изградили
смо свој град, клесали смо овај камен, и имали смо смелости и „унутрашњости” и
своја усмерења, и онда смо и својим додирима и својим гледањима и својим
помислима градили овај град, и он нас је постављао у ту позицију, ми смо овде и
с „краја”, и с нама се све завршава, и у нашем гледању, и у нашем присуству, и
тако клешемо свој град – сада су с нама и голубови на чесми, неке су клесари
исклесали од камена, и остали су ту поред ти других који лете и мешају се с њима.
А има их много, тих летача који слећу овде да пију воду, и мешају се с овим
који не лете и онда се збуњујемо око тога. * И још, колико је тих других који
су овамо доспели, и ко зна одакле, и зашто, и ја сам један од тих, и свако је
опет са својим разлозима, и има своју извесност, и разуман је, и одређен, и има
своје снове и облаке и своје усмерење, и своју је тајну и своју прошлост је
донео овамо.
Имамо време И
гледамо то „време”, оно није ни висина, ни дужина, оно је наш „оријентир”, и
сви смо с њим, оно је из наше пробуђености о нашем крају, и о нашем нестанку, и
зато је најдубље везано за нас, то смо изградили, и склоњени смо негде на
страну, и изван, и то време нас стално пробуђује о нама, о постојању нашем и о
непостојању нашем, и о на- шем крају, и о свему другом с тим, и то је то што је
с нама, и отуда смо, из тога одбројавања временског, и то време нас је
поставило, и то најстрахотније, то нестајање само и то пролажење, и зар нисмо с
тим? И та искуства о томе имамо, и те неке сазданости имамо, и то одбројавање
тих трену- така, и то протицање и остајање, и онда је нестанак! И то смо
уверење стекли о себи. И тај страх нас конституише. И смрт је страхотнија сада,
и у овом времену, него од раније. Време само? Оно је средишње, и зар би било
што друго? И с том је таквом постављеношћу, која је општа и једина и
најмудрија! Само то пролажење, то долажење и пролажење и нестајање! И онда се
остаје да би се видело то пролажење, и то је то! И то такво пролажење
(с)казаљки, то њихово долажење до линије, и одлажење до друге, и то такво
кретање, и ос- тајање после одласка, и кретања до друге бројке и линије, то су
ти једва чујни „ударци”, и те секунде, које се чују и кад се не чују, и пролазе
и стално пролазе, и то је тај след страхотни, и то је то само средиште, и то
што је прво, и то што се одмах нашло и што се одмах прима и не доводи се у
питање и то је то само што имамо, и то смо уочили и изградили, ту „справу” смо
изградили, коју носимо собом с тим одбројавањем времена, и то видимо и чујемо!
* А тај „механизам”, то и не мора постојати, то одброја- вање је по себи, и
унутра је, и тако је унутра, да је и споља- шње унутра, и одвојено је унутра, и
од саме унутрашњости, и унутра одбројавамо своје секунде и минуте, као и споља,
и унутра се то види и чује, и то је то страхотно одбројавање и с тим је та
највећа наша пробуђеност, и ми сами. Пародија о времену Судбина сама, та Дама!
Трен за Треном нестајемо. То је све! Само скаче та Справа. И кад стане, ради та
Страва! Сат нам је Судбина дала! Трен за треном нестајемо, то је све, тако ради
та Справа! И кад стане ради та Справа, та Страва! Време, стуб Крису * То је
стуб, или тако нешто, то је један бесконачан стуб, који пробија од почетка до
краја, то је од свих стубова најчвршћи наш стуб, и најјачи, и онај који је
трајан, и она најсветлија нит и то најсветлије које расветљава унутра и најјаче
светли и буди и пробуђује и држи и носи у тој унутрашњости и оно према чему се
одмеравамо и меримо и градимо и изграђујемо и једном изградимо, и то смо ми, то
чврсто и крхко, и то изграђено и одмерено тим стубом временским, и то је наш
стуб, и с нама је, и то је то што је само најтеже и најлакше и средиште само,
које се из- двојило, и пре је свега тога што сусреће, и после је свега што је
прошло и нестало, и то имамо – то смо ми сами, са тим годинама, данима и
тренуцима и, опет, после себе несталих и других који су нестали, и пре оних
који ће доћи, који ће приспети – ми садашњи смо у тој позицији чекања и
највећег чекања, и свако је од нас то окусио, и имао је времена да окуси те
„горчине” светске и своје горчине. * То време? То је тај стуб, или тако што, то
што је само за себе и само у себи и хладно је и неуклоњиво и то се гле- да и
чује, то невидљиво и нечујно, и може се видети, кад се боље загледа, то једино
и јединствено и додирнути се може, то недодирљиво и лако и тешко и најтеже и
најлакше, само то време и тај стуб који је близак и далек и најдаљи и најближи
и исувише близу.
Поговор Небојша Симић
Језик и то после
„Ми постојимо и
не постојимо. И пролазимо и пре/остајемо. И гледамо се и не гледамо. И Једни
смо Једини и Исти! И са собом смо и са Светом. И са Другима. Али смо и безмерно
другачији. И нисмо дељиви. И нисмо протекли и наредни. И унутра нисмо и споља.
И има нас и нема. И свој разлог постојања имамо. И зато смо будни и пробуђени и
коначни, и тиме смо заокупљени. Лука Прошић, из „Кишног мантила...” Пада киша
речи у текст. Текст се претвара у цвет. Цвет је отисак лавиринта. Светлост је
јака и у ономе што јесте и у ономе што није. Имамо звук и имамо то пре звука. А
имамо и одјек који ће тек доћи и њега имамо и то је наше и тада је наше имање
најтање. Али пролазимо и не можемо проћи. Али пролазимо поред себе и долазимо
себи и имамо себе у оном најдаљем, и они смо који ће доћи после нас, и ово смо
сада, и то имамо и те представе имамо и то ћемо чувати и тада ћемо доћи и биће
то наше краљевско гледање у сну и слуху и опет ћемо бити најаснији себи и опет
нећемо бити ту, али ће бити гозба, и на столу свега, на њему и ништавила, и
наше гледање и наше кружење око тамне звезде у нама и крила ће нам нарасти и
додирнућемо бесмртност и сијаћемо над Водама. *** Славимо себе и одзвањамо себи
додирнути и преостајући у изобиљу свом, претешки и бесконачни себи у навирању и
у недодирнутост склоњени. Али знамо за смрт, и она је само наша, и наш кишни
мантил, и наш тајни разлог слободе слива се низ наше тело, то уље прочишћења,
очарано нашом коначношћу. А ми смо садашњи и само садашњи и сва наша помакнућа
и наш крај и наша пукотина и то је садашње и наше време је садашње и круг
будућности који правимо и оно што ће доћи и оно што је разбијено нашом
прошлошћу све је нама садашње. И сами смо и исти и истина смо и опсена и нема
нас а ту смо и себе гледамо увек и једино а наш страх нас чини мудрим и високим
и пламтимо у себи, грејемо себе и непрестано описујемо себе као чудо над
чудима. Наше гледање је наша страст наш слух, наше ћутање, наши додири наше
пролажење и наше поновно долажење наш црвени цвет у грудима, та птица у кавезу
на- ших ребара све је то наша страст. Зато ми имамо све и можемо све и са собом
смо увек и са свиме што постоји и са оним што не постоји, што је грч у мислима
тек што се истањило до нестајања и са оним што ће тек можда доћи и што ће бити
једро, сочно и свеже. Све можемо и немоћни смо кад смо најмоћнији уплашени од
сопствене сенке од сопственог описаног лика умноженог у рој мноштва у кошници
нашој. Тада смо склони тузи и очајању јер не видимо се јасно и мутни смо себи и
клизимо из себе у све што постоји и тада смо без мере. И тајну смо изабрали и
бескрај распрострли и све је закључано нашим уснама и дишемо и издишемо и
нестајемо и постојимо нестајући и смрт нас не завршава нити нас почиње. Смрт
нас само начини истим.
Белешка о аутору
Лука Прошић (1935) је, у звању редовног професора, предавао
Увод у фолозофију на Семинару за друштвене науке Филолошког факултета у
Београду до 2003. године. Предавао је Историју социјалних теорија и Социологију
сазнања на Филозофском факултету у Нишу, на Филозоф- ском факултету у Приштини
Историју филозофије, а на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу Увод у
филозофију. Подручје истраживања: филозофија политике, филозофија и социологија
науке, онтологија и антропо- логија, теорија књижевности и поезије. Објавио је
књиге: Игра и време, Реч и род, Јесмо једном, Филозофске основе младог Маркса,
Хајдегерове слике, Никуда, Стара грчка филозофија, Увод у филозофију/Историја
филозофије, Успињање уз чистоту (поезија Добривоја Јевтића), Ромски есеји,
Мелпомена. Био је уредник часописа Градина.
Миливој Анђелковић
