Жорж Амадо: ШАТРА ЧУДЕСА

Жорж Амадо (Баија, 1912–2001), највећи бразилски приповедач и један од најзначајнијих романописаца португалског језичког подручја, јавио се у књижевности своје земље почетком тридесетих година, заједно с генерацијом младих прозаиста пониклих на североистоку Бразила, који су својим првим делима с регионалним мотивима и темама утемељили савремени бразилски роман. У младости је био политички ангажован и као активан члан комунистичке партије Бразила више пута протериван из земље. Неколико година после Другог светског рата живео је у Француској и Чехословачкој, а 1952. вратио се у Бразил и потпуно посветио писању. Дело овог „најбразилскијег од свих бразилских писаца“, који је до последњих дана живота остао стваралачки активан, садржи преко тридесет романа, неколико романсираних биографија, на стотине чланака и новинских написа, једну збирку песама, књигу мемоарске прозе, десетине позоришних, филмских и телевизијских адаптација, а тешко је и набројати све језике на које је превођен и објављиван у огромним тиражима.

„Свет Амадове прозе омеђен је границама његовог завичаја, државе Баије, смештене између атлантске обале и тропских прашума у унутрашњости, са главним градом Салвадором, најстаријом бразилском престоницом и првим жариштем духовног живота новооткривене земље, који се у овој области континуирано развија још од XВИ века, уз врло богато и разноврсно народно стваралаштво. У том жарком поднебљу пуном климатских, географских и социјалних контраста, мешају се расе и нације, религије и обичаји, стварајући једну нову, јединствену и особену ’мелеску’ и синкретичку културу, која је у магијском реализму Жоржа Амада нашла свој аутентичан израз. Доследан свом уверењу да је сваки уметник универзалан само у мери у којој је и националан, и да ће његово дело ’постати бесмртно’ једино уколико носи обележја свог времена, Амадо је скоро пуних седам деценија настојао да оцрта националну физиономију, ону ’особену боју коже и духа’ која Бразилце разликује од свих других народа света, а Баијце од становника осталих крајева Бразила. Вођен својим приповедачким инстинктом и убеђењем да се ’права књижевност пише више крвљу него граматиком’, с барокном елоквенцијом сочним и сликовитим језиком, спајајући документарно и поетско, фактографију и легенду, Амадо испреда невероватне и истините приче свога краја, засноване на пишчевом непосредном искуству и колективном памћењу сачуваном у митовима и предањима“ (Јасмина Нешковић).

Међу раним романима са социјалном тематиком издвајају се Жубиаба (1935), Опака земља (1943) и Подземље слободе (1952), а светску славу донели су му романи у којима преовладавају елементи фантастике и магијског реализма, пре свих Габријела, каранфил и цимет (1958), Дона Флора и њена два мужа (1966), Шатра чудеса (1969), Тереза Батиста, уморна од рата (1972), Велика заседа (1984).

Добитник је многих бразилских и међународних књижевних признања, а више пута је био и у најужем избору за Нобелову награду.

Нашој читалачкој публици познат је по романима Опака земља (Просвета, 1949), који је с француског превео Боривоје Глишић, Капетани пјешчаног спруда (Зора, Загреб, 1959), који је с португалског превео Ладислав Гракалић, Велика заседа (БИГЗ, 1991) и Последњи дан смрти (Паидеиа, 2001), које је с португалског превела Јасмина Нешковић, и новели за децу Пругасти Мачак и Госпојица Ласта (Лагуна, 2006), у преводу с португалског Ане Кузмановић.

 www.amika.rs

ГРОЗНИЦА, С-МИСАО И ВРЕМЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

 Стојан Богдановић, песник и приповедач, филозоф и афористичар, али уједно и доктор наука и универзитетски професор, декан, аутор уџбеника и светски цењених радова из математике (више од 170 на нашем и енглеском језику) до сада је објавио око 20 књига: збирки поезије (од 1977. године), афоризама и кратких прича. Такав спој математике и књижевности догодио се и код наших савременика Ранка Рисојевића, Владимира Тасића и других, наших и страних писаца.

            Књига есеја „Грозница“ у издању „Нишког културног центра“ (2021) заиста је књига која ће вас бацити у грозницу саглашавања и негирања, уз многа лична преиспитивања на пуних 434 странице. После уводног текста истоименог као наслов књиге следи једанаест поглавља од тражења себе, есеја о сумњи, соли, стола и столице и сличних тема, преко актуелних питања болести рака и интернетских блог – појава, до Хамлета, Његоша, Миљковића и Бећковића, Ћирића и Чехова, Гомбровићевог става о песништву, Василевског и делима неколико сликара, до најинтересантнијих: с-мисао, постојање, виртуелност и појам времена који се помиње и у другим деловима књиге, као нека врста лајтмотива појаве кроз коју сви пролазимо а већ двадесет векова нико не зна шта је то – самостална супстанца или тек један елемент простора?

            Знамо ли шта је то есеј? Класична теорија види есеј као текст у коме аутор излаже своја размишљања о било ком предмету, не тражећи коначну истину. Сазнања до којих есејиста долази су субјективна. Вирџинија Вулф есеј повезује са забавном или рекреативном литературом која се чита у возу, током вожње на посао и са посла – оно што је данас преузела колумна у штампи. Филозофи Ђерђ Лукач и Теодор Адорно мисле да је повлашћени предмет есеја нешто што је претходно већ обликовано културом, и да зато есеј увек поседује критичку димензију и упућује изазов систематском мишљењу и његовом обухватању целине.

            Богдановић сматра да есеј “мора да садржи лични став, а пожељно је пренети и своје снажне емоције” (стр. 125), што поткрепљује позивом на Владана Десницу и дефинише да есеј као уметничко дело “мора да садржи песничку жичку” (стр. 292) да би на страни 396, у тексту оспоравања Гомбровићевог есеја “Против песништва” одредио да би есеј “морао бити озбиљан текст са завидном луцидношћу”. Оно што дозвољава себи: лични став, подсмех и иронију до гротеске, то оспорава Гомбровичу у наведеном есеју.

            И аутор овог текста сматра да је Гомбович претерао али треба имати у виду да он разматра да ли се песништво претворило у обред јер већина не разуме поезију. Гомбровић пише: “наше дивљење је указивање много веће части неразумљивом и неприхватљивом него знак стварног разумевања. Песник је свештеник који декламује стих, допуњује обред; и ми допуњујемо обред, клечећи пред поезијом”. Тачније би било рећи да поезију свако разуме на свој начин, пратећи своје емоције и да кроз поезију обредно слави своје емоције и себе, поистовећујући се са оним што најчешће није  - са самим песником. Биохемичари би одговорили да су емоције прецењене јер су оне реакција на спој различитих хемијских елемената у нама. И сви би били у праву јер посматрају свет, уметност, поезију из свог личног угла. “Свак прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности; свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича.” (Иво Андрић на додели Нобела).

            Богдановићеви есеји имају све одлике његове прозе: говорни урбани језик, лежерано хуморан, сатиричан  и елегантно нехајан у односу према догађајима, свету и проблемима. Без епске распричаности, чешће недоречен, јер се много шта подразумева, са стереотипима који овде не сметају јер дају ауру аутентичности.

Појаве и догађаји виђени су са дистанце која отвара просторе за хумор, иронију и сатирична поређења, понекад уздигнута до гротеске. Многе његове реченице имају двоструко значење и могу да буду и посебни афоризми.

            Да би постигао тај хуморни ефекат, скривени смисао или провокацију читаоца он образложене реченице своди на скраћени текст који му је потребан да омађија читаоца. Већина његових есеја су хуморни, али што је тема озбиљнија – у приказима наведених писаца и о текстовима са темом с-мисао, постојање, виртуелност и појам времена – подсмешљивост и иронија се губе, али не и пламсаји духовитости.  

            Први део „Грознице“ је пример „живота у култури подсмеха”. Ту влада слављење поезије и емоција, најчешће у хуморном и провокативном тону. Исмевање, подругивање или код нас жаргонски названо „зезање“ – није ново. Када није малициозно и не повређује друге оно је лака игра и згодан начин за оснаживање односа међу људима.  

             Глава девета ове збирке есеја посвећена је мисли, са великим М. Кроз тумачење Берђајева, Паскала, Керкегора и појма времена Богдановић подиже есејистички споменик Мисли и луцидно разматра појам Времена. „Верујем да је све мисао – пише он. Мисао објављује човека. Мисао је мера времена“. Та велика Мисао људска је у центру око кога се окреће време. Али да ли се време савија заједно са простором, да ли гравитација савија простор и време? То су питања на којима се сукобљава савремена физика са бесконачношћу простора око планете и на која, вероватно, још дуго неће имати доказане одговоре. До тада ћемо живету у овоме „сада“ које је само тренутак, а све што знамо о свету и видимо изнад нас је прошлост у којој живимо.

            Време руши и ствара, пише Богдановић „Човек би требало да прати своју мисао, само у њој смо слободни... Мисао је једини спасилац... а објављивањем мисли објављује се човек“.

            Тако се, по двадесет и неки пут, објавио и доктор математичких наука Стојан Богдановић, уједно и песник и приповедач, филозоф и афористичар -  обимном збирком есеја за чије потпуније сагледавање треба направити регистар тема као за научни рад. Од хумора и ироније пуних двосмислица преко квалитетних есеја о писцима до људске мисли и времена који све стварају али и руше. Књига која провоцира читаоца па, ако сте жељни полемике, ево вам прилике – ту је мало сазвежђе тема о којима се можете спорити са ставовима аутора.

            Миливој Анђелковић  www.amika.rs