РОМАН О ПОТРОШЕНИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА
„Сага о стрицу и оцу“
(„Завод за уџбенике“, Београд, 2012) Јована Павића обухвата цео век – од Првог
светског рата до данашњих дана и животе три генерације Срба из Смоковића, српског
села крај Задра.
Последњи дани старог Душана Рељића, које проводи сређујући
породичну и личну документацију, оптерећени су сазнањем да је његово родно
место „најсрушеније село у овом несрећном лудилу и рату, од Задра, преко Босне
до Вуковара“. Они који нису побегли – побијени су, куће, школа и црква су
опљачкане, па миниране, сви виногради и стабла храстова, смокава и маслина су
посечена, тесани камен, сувозидине и ограде су однете и терен поравнат за
одлагање смећа. Да ме неко спусти до куће где сам рођен и провео живот, не бих
знао где сам – прича му стари избеглица из Смоковића.
Та апокалиптична слика
и сазнање да се на томе обогатила „шака разбојника и лопова“ са обе стране
постаје претешко бреме које породичну и личну историју врхуни осећањем узалудности
и потребом да се она у сећањима „преобликује“ не би ли тако другачије утицала
на садашњост.
Та прастара жеља за променом
оваквог света постаје прича о генерацијама потрошеним у забораву и негирању
предака и прошлости да би уздизали нове богове који ће их довести до поравнатих
Смоковића и препродаје чарапа на пијаци. А једино њено могуће преобликовање је
нова, јаснија слика проживљеног, прожета иронично-сатиричним тоновима који је
чине сношљивијом и сведоче о исконској унутрашњој снази отпора и моћи опстанка.
„Марк-твеновски“ живописне,
дубоко проживљене и аутобиографске су странице о деци и страдањима у временима
окупација и ослобођења. Промене власти – италијанске, четничке, партизанске и
усташке – прате све језивији призори смрти, смењујући се, као у Шекспировим
драмама, са хумористичким пасажима снажног иронично-подсмевачког отпора свакој
сили и власти. У присећањима и старачком јаду Душан Рељић ствара мост између
усташког бестијалног убијања, клања и спаљивања 1943. и догађања педесет година
касније – 1993.
Време
када је „Маркс био старији од Бога“ сажето је у два најважнија догађаја. Први је пријем на посао и сатирично-гротескно писање биографије за посао - "личног житија“; као
и лик друга Челичног, масовика који „густира“ сваку своју реч и као „ми“
одлучује о свему. Да би био примљен, Душан Рељић се претвара у „личност са две
душе“ која вешто прикрива своје знање и праве могућности.
Други је одлука „виших органа“ да уништи издату
књигу. У питању је аутобиографски
догађај – Јован Павић је био политички прогањан јер је 1971. године, као
управник центра за културу Народног универзитета ,,Браћа Стаменковић“, објавио
књигу политичких есеја Добрице Ћосића „Моћ
и стрепње“. Тадашња политичка
олигархија је покренула, преко партијске комисије Централног
комитета Савеза комуниста Југославије, политичку и полицијску кампању против књиге
и њеног аутора. Књига је забрањена, а
издавач и уредници су кажњени забраном издавачких послова и губитком радних места. Уз то, добили су већ написан текст са осудом
књиге и жестоком самокритиком својих поступака, уз налог да га потпишу и објаве
у листу „Политика“...
У роману Душан Рељић се суочава са таквом осудом и
прогоном. Добија поменути текст за потпис и објављивање
и, сећајући се тога, схвата
да „човекова немоћ увек надвладава његову моћ“. Познаници и пријатељи се претварају у „кевтаче,
хајкаче, ловце и штројаче“ јер су дубоко уверени да гонећи Душана Рељића
спасавају нешто велико. Касније, када Бог постане старији од Маркса, тврде да
су у свему томе они били „жртве система“ и тако коначно побеђују сада већ
старог Душана Рељића. Завршна сцена романа је снажан симбол узалудне
потрошености једног живота и целе породичне лозе.
„Сага о стрицу и оцу“
други је роман Јована Павића (рођеног 1934. у Смоковићу крај Задра), аутора још
четири збирке песама и дугогодишњег уредника Завода за уџбенике - Београд у
коме је покренуо низ библиотека. Написана сигурном руком доброг писца ослобођеног
непотребне распричаности ово је књига уздржаних емоција које се отварају у читаоцу и
подстичу његово интересовање. Проживљен, делом аутобиографски и повремено
искуствено мудар овај роман на 180 страна (у ликовно успелој опреми мр Тијане
Ранчић) обасјава читав век страдања приморских Срба, судбине породица и
појединаца у њима.
Миливој Анђелковић
