РОМАН О ВРЕМЕНУ У БЛУЗ РИТМУ
ТРАКТАТ
О ШЕШИРИМА Саше Радоњића („Соларис“, 2021) књига је тајни, „роман о времеплову“ како пише на
корицама и „футуристички викенд роман“ у поднаслову саме књиге, чији је прави
смисао и значење многоструко. Може се прочитати као импресивна и инспиративна
стваралачка игра, као књига о тајнама времена и живота, и као књижевни
експеримент са ликовима од којих сваки, и
мајмун и онај за кога је изричито речено да не постоји добија свој глас (део
текста и могућност казивања), али и као књига неког ђаволка који се игра са
читаоцима и писцем. Најкраће – то је роман – блуз коју ће сваки читалац „чути“
на други начин.
То је свакако за похвалу, као и ватрометни развој фабуле који стално изненађује и вуче вас да наставите читање. Књига без конвенција и уходаних решења чији су ликови повремено стегнути неким обзирима па изненадно опијени налетом потпуне слободе – од љубавне игре до убиства конкурента. Претпостављам да је оваква књига могла да буде идеал негдашњих анархиста, као што је то била „Побуна анђела“ Анатола Франса.
Можда ће сазнање да је аутор уједно и блуз-музичар помоћи у њеном
разумевању: онај који у себи већ обједињује већину старих, модерних и својих
мелодија приредио нам је прозни концерт блуза, џеза, репа, сентиш мелодија и
понеку оперску арију. Учествујете у дуготрајном пљеску, видите дубок наклон
аутора (без ломљена гитаре) и одлазите са концерта - одлажете књигу смирени и
срећни, певушећи у себи неколико мелодија које сте запамтили и откривајући онај
други, дубљи ниво ове књиге – то је ипак трактат о путу или стази времена.
Два научника долазе до исте идеје: да закривљеност простора прати и
закривљеност времена обликујући спирале које могу да се представе и као
унутрашњост шешира, нарочито полуцилиндра. И тај шешир за посебне свечаности
почиње да се појављује у свакодневним, еротским и циркуским сценама, поигравајући
се са временом, ликовима књиге и самим читаоцем.
Један од одговора наћи ћете тамо где на најмање очекујете - и монологу
мајмуна Хуга. Он тражи смисао у животним сликама око себе и закључује да је то
„развратна целина којој је згуљена кожа... са лобање значења“. На крају романа,
ђаволак који се појављује више пута у роману у препознатљивим сценама из
историје књижевности, преузима и саму личност аутора и одбија свако наметнуто
значење: „Ја се играм, непрекидно се играм... како то чини сваки овоземаљски
ђаво од писца“.
Ђаволу, наравно, не треба веровати до краја. Он се, могуће је, игра са аутором
и читаоцима али остаје истина нашег закривљеног времена које пролази а то је
тек унутрашњост нашег полуцилиндра у бескрају времена. Њега и најмањи ветар
одува ко зна где, као и судбине ликова, стварних, тек поменутих или
непостојећих. Са нама остаје роман напете и и занимљиве приче о тајанственом
појму личног закривљеног времена, налик на продужену блуз мелодију која се
памти и опире коначном свођењу на једно значење.
Миливој Анђелковић
Из приказа САШО ОГНЕНОВСКОГ НА
Saša Radonjić u ovom svom „traktatu“ polazi od naizgled obične priče o nasledstvu koje pripada Fabijanu a koje dolazi od njegovog brata od strica Aksela. Prava fantazmagorije započinje sa dolaskom Fabijana u selu koje pisac a priori naziva Sutonom. Mala galerija likova gde se ističu majmun Hugo, grozničavi Gortan i jadna Greta ističe još jednu atmosferu u kojoj Fabijan pokušava da pohvata niti, ali se, čini se, još više zamotava u svet od kojeg s druge strane i ne beži i ne odustaje od svoje prisutnosti u njemu. Sva događanja sa prvog dela knjige polako postaju apsurdni i nedokučivi i to je sa strane stilskog aspekta vrlo legitimno. Lagitimno je zato što Saša Radonjić sa pravom ne insistira na horizontalnoj logici, nego na futurističkoj i pomalo apsurdnoj orijentisanosti. Njegov stil se odlikuje britkim i vrlo egzaktnim rečenicama, sa pasusima koji su savršeno organičeni, te je vrlo lako pratiti taj neosetni prelom sižea u monolog, u ispoved, pa i u naslovom napomenutom traktatu.
Књиге Саше Радоњића Овде
