Нови роман Владимира
Кецмановића „Кад ђаволи полете“ (Лагуна, Београд, 2022) као да је писан на
леденој покорици. Односи између ликова, после зачудног почетка, претварају се у
чврсти и тамни лед бруталне употребе људи. Главни лик има име па чак и надимак
„од миља“ али током пуних 300 страница романа не проговара ни једну реч јер он не
припада себи. Он је „туђе тело“, има „туђу собу“ и гледа „туђим очима“. То што
види пореди са сценама и људима из „сиротишта“ из кога је усвојен и тако, у
секвенцама, сазнајемо за његову прошлост
и видимо пребогату, али ледену, бруталну и празну садашњост и будућност.
То двоструко удаљавање од другог и других уводи нас у савремене пентхаузе моћног америчког дипломате у Србији који учествује у бирању министара и повремено иде на посао са кога се враћа „урађен“ од пића и опијата. Сви други су „“туђа тела“ у његовој служби које треба употребити. Дечко усвојен из „сиротишта“ да би постао сексуални партнер средовечног Американца треба сам да изабере хоће ли да се врати у „пакао сиротишта“ или да остане у „рају“ као туђе тело за свакодневну употребу.
„Видео си да сам моћан, рекао је. Да сам те ус-во-јио иако то баш и није по закону. Одрас-тао си овде. У сиро-тиш-ту. Свашта си видео. Па вероват-но слутиш да ово нису чиста посла. Али да з-наш... Нећу да те терам да на силу будеш мој.
Ево, рекао је, нудим ти дил. Три месеца мораш да будеш код мене. После три месеца можеш да кажеш: Кеј, твој пакао је гори од пакла мог сиро-тишта. Хоћу да се вратим у свој пакао. И биће како ти кажеш, океј?”
Сцене сексуалних оргија нису чак ни порнографске, оне су бруталне и дубоко понижавајуће у својој огољености и одсусутву сваке емоције. Све су то „туђа тела“ употребљена као ствари, тела која у надокнаду живе у обиљу и сјају поседовања свега што постоји. Ђаволи из наслова су виртуелна бића из „ајфона“ који узлећу када је све остало немоћно да изазове емоције.
Кецмановић завршава рпман релативним
„хепиендом“ после осветничког чина који такође има своје ђаволе у заседи –
уцену која одређује будуће понашање и цео живот у празном сјају суровог
богаташког „раја“.
“Кецмановић својим особеним стилом и начином писања, пише у најави романа, указује да је његова прича о злостављању дечака тек метафора, симбол глобалног злостављања које трпимо и са којим живимо. “Кад ђаволи полете” горка је приповест у којој се сажимају бројне велике и битне теме – од суочавања појединца (иницијално аутсајдера) са светом до оцеубиства, у целости проткана референцама на Шекспировог Хамлета, почев од креда истакнутог на насловници да „не убија онај који држи нож, него онај ком остаје империја“”.
Роман је посвећен Џорџу Орвелу и
призива „Употребу човека“ од Александра Тишме. Ако је то једна страна медаље
овог друштва, овај Кецмановићев роман је његова брутална полеђина па се
„најгори од свих векова“ наставља и на следећи век. Злостављање и злоупотреба у
савременом „слободном и демократском друштву“ немају краја када су у питању
пребогати и политички недодирљиви, они који су свемоћни весници империје која верује
да ће вечито да траје.
Роман је награђен „Златним сунцокретом“ за најбољу књигу на српском језику у 2022. години. На промоцији романа Кецмановић је рекао да је прича о злостављању дечака тек метафора, симбол глобалног злостављања које трпимо и са којим живимо у свету, који је заснован на злостављању, политички коректном натурању приче о једној врсти злостављања како би се друга врста злостављања гурнула под тепих, а све са циљем да се људи злом баве парцијално, на површан и малоуман начин, да им се у руке гурне звечка којом ће махати док глобално злостављање траје ли траје.
Осетио сам потребу да испричам ову причу због навале, до идиотизма доведене политичке коректности која је почела не само да вређа интелигенцију већ и да представља физички притисак. Ово је метафора савременог света, орвеловског света, у којем је вечита експлоатација добила нове облике, у којем је хипокризија доведена до крајње тачке, и који до те мере личи на Орвелову антиутопију да се питам да ли је Орвел био толико генијалан да то предвиди или ’ови данас’ користе његове пројекције како им одговара. Јунак у роману не говори, јер његове речи немају значај, што је метафора за овај свет у којем они који немају моћ, њихово мишљење није важно и нико их не чује, рекао је Кецмановић.
Миливој Анђелковић
