Жорж Амадо: ШАТРА ЧУДЕСА

Жорж Амадо (Баија, 1912–2001), највећи бразилски приповедач и један од најзначајнијих романописаца португалског језичког подручја, јавио се у књижевности своје земље почетком тридесетих година, заједно с генерацијом младих прозаиста пониклих на североистоку Бразила, који су својим првим делима с регионалним мотивима и темама утемељили савремени бразилски роман. У младости је био политички ангажован и као активан члан комунистичке партије Бразила више пута протериван из земље. Неколико година после Другог светског рата живео је у Француској и Чехословачкој, а 1952. вратио се у Бразил и потпуно посветио писању. Дело овог „најбразилскијег од свих бразилских писаца“, који је до последњих дана живота остао стваралачки активан, садржи преко тридесет романа, неколико романсираних биографија, на стотине чланака и новинских написа, једну збирку песама, књигу мемоарске прозе, десетине позоришних, филмских и телевизијских адаптација, а тешко је и набројати све језике на које је превођен и објављиван у огромним тиражима.

„Свет Амадове прозе омеђен је границама његовог завичаја, државе Баије, смештене између атлантске обале и тропских прашума у унутрашњости, са главним градом Салвадором, најстаријом бразилском престоницом и првим жариштем духовног живота новооткривене земље, који се у овој области континуирано развија још од XВИ века, уз врло богато и разноврсно народно стваралаштво. У том жарком поднебљу пуном климатских, географских и социјалних контраста, мешају се расе и нације, религије и обичаји, стварајући једну нову, јединствену и особену ’мелеску’ и синкретичку културу, која је у магијском реализму Жоржа Амада нашла свој аутентичан израз. Доследан свом уверењу да је сваки уметник универзалан само у мери у којој је и националан, и да ће његово дело ’постати бесмртно’ једино уколико носи обележја свог времена, Амадо је скоро пуних седам деценија настојао да оцрта националну физиономију, ону ’особену боју коже и духа’ која Бразилце разликује од свих других народа света, а Баијце од становника осталих крајева Бразила. Вођен својим приповедачким инстинктом и убеђењем да се ’права књижевност пише више крвљу него граматиком’, с барокном елоквенцијом сочним и сликовитим језиком, спајајући документарно и поетско, фактографију и легенду, Амадо испреда невероватне и истините приче свога краја, засноване на пишчевом непосредном искуству и колективном памћењу сачуваном у митовима и предањима“ (Јасмина Нешковић).

Међу раним романима са социјалном тематиком издвајају се Жубиаба (1935), Опака земља (1943) и Подземље слободе (1952), а светску славу донели су му романи у којима преовладавају елементи фантастике и магијског реализма, пре свих Габријела, каранфил и цимет (1958), Дона Флора и њена два мужа (1966), Шатра чудеса (1969), Тереза Батиста, уморна од рата (1972), Велика заседа (1984).

Добитник је многих бразилских и међународних књижевних признања, а више пута је био и у најужем избору за Нобелову награду.

Нашој читалачкој публици познат је по романима Опака земља (Просвета, 1949), који је с француског превео Боривоје Глишић, Капетани пјешчаног спруда (Зора, Загреб, 1959), који је с португалског превео Ладислав Гракалић, Велика заседа (БИГЗ, 1991) и Последњи дан смрти (Паидеиа, 2001), које је с португалског превела Јасмина Нешковић, и новели за децу Пругасти Мачак и Госпојица Ласта (Лагуна, 2006), у преводу с португалског Ане Кузмановић.

 www.amika.rs

ГРОЗНИЦА, С-МИСАО И ВРЕМЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

 Стојан Богдановић, песник и приповедач, филозоф и афористичар, али уједно и доктор наука и универзитетски професор, декан, аутор уџбеника и светски цењених радова из математике (више од 170 на нашем и енглеском језику) до сада је објавио око 20 књига: збирки поезије (од 1977. године), афоризама и кратких прича. Такав спој математике и књижевности догодио се и код наших савременика Ранка Рисојевића, Владимира Тасића и других, наших и страних писаца.

            Књига есеја „Грозница“ у издању „Нишког културног центра“ (2021) заиста је књига која ће вас бацити у грозницу саглашавања и негирања, уз многа лична преиспитивања на пуних 434 странице. После уводног текста истоименог као наслов књиге следи једанаест поглавља од тражења себе, есеја о сумњи, соли, стола и столице и сличних тема, преко актуелних питања болести рака и интернетских блог – појава, до Хамлета, Његоша, Миљковића и Бећковића, Ћирића и Чехова, Гомбровићевог става о песништву, Василевског и делима неколико сликара, до најинтересантнијих: с-мисао, постојање, виртуелност и појам времена који се помиње и у другим деловима књиге, као нека врста лајтмотива појаве кроз коју сви пролазимо а већ двадесет векова нико не зна шта је то – самостална супстанца или тек један елемент простора?

            Знамо ли шта је то есеј? Класична теорија види есеј као текст у коме аутор излаже своја размишљања о било ком предмету, не тражећи коначну истину. Сазнања до којих есејиста долази су субјективна. Вирџинија Вулф есеј повезује са забавном или рекреативном литературом која се чита у возу, током вожње на посао и са посла – оно што је данас преузела колумна у штампи. Филозофи Ђерђ Лукач и Теодор Адорно мисле да је повлашћени предмет есеја нешто што је претходно већ обликовано културом, и да зато есеј увек поседује критичку димензију и упућује изазов систематском мишљењу и његовом обухватању целине.

            Богдановић сматра да есеј “мора да садржи лични став, а пожељно је пренети и своје снажне емоције” (стр. 125), што поткрепљује позивом на Владана Десницу и дефинише да есеј као уметничко дело “мора да садржи песничку жичку” (стр. 292) да би на страни 396, у тексту оспоравања Гомбровићевог есеја “Против песништва” одредио да би есеј “морао бити озбиљан текст са завидном луцидношћу”. Оно што дозвољава себи: лични став, подсмех и иронију до гротеске, то оспорава Гомбровичу у наведеном есеју.

            И аутор овог текста сматра да је Гомбович претерао али треба имати у виду да он разматра да ли се песништво претворило у обред јер већина не разуме поезију. Гомбровић пише: “наше дивљење је указивање много веће части неразумљивом и неприхватљивом него знак стварног разумевања. Песник је свештеник који декламује стих, допуњује обред; и ми допуњујемо обред, клечећи пред поезијом”. Тачније би било рећи да поезију свако разуме на свој начин, пратећи своје емоције и да кроз поезију обредно слави своје емоције и себе, поистовећујући се са оним што најчешће није  - са самим песником. Биохемичари би одговорили да су емоције прецењене јер су оне реакција на спој различитих хемијских елемената у нама. И сви би били у праву јер посматрају свет, уметност, поезију из свог личног угла. “Свак прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности; свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича.” (Иво Андрић на додели Нобела).

            Богдановићеви есеји имају све одлике његове прозе: говорни урбани језик, лежерано хуморан, сатиричан  и елегантно нехајан у односу према догађајима, свету и проблемима. Без епске распричаности, чешће недоречен, јер се много шта подразумева, са стереотипима који овде не сметају јер дају ауру аутентичности.

Појаве и догађаји виђени су са дистанце која отвара просторе за хумор, иронију и сатирична поређења, понекад уздигнута до гротеске. Многе његове реченице имају двоструко значење и могу да буду и посебни афоризми.

            Да би постигао тај хуморни ефекат, скривени смисао или провокацију читаоца он образложене реченице своди на скраћени текст који му је потребан да омађија читаоца. Већина његових есеја су хуморни, али што је тема озбиљнија – у приказима наведених писаца и о текстовима са темом с-мисао, постојање, виртуелност и појам времена – подсмешљивост и иронија се губе, али не и пламсаји духовитости.  

            Први део „Грознице“ је пример „живота у култури подсмеха”. Ту влада слављење поезије и емоција, најчешће у хуморном и провокативном тону. Исмевање, подругивање или код нас жаргонски названо „зезање“ – није ново. Када није малициозно и не повређује друге оно је лака игра и згодан начин за оснаживање односа међу људима.  

             Глава девета ове збирке есеја посвећена је мисли, са великим М. Кроз тумачење Берђајева, Паскала, Керкегора и појма времена Богдановић подиже есејистички споменик Мисли и луцидно разматра појам Времена. „Верујем да је све мисао – пише он. Мисао објављује човека. Мисао је мера времена“. Та велика Мисао људска је у центру око кога се окреће време. Али да ли се време савија заједно са простором, да ли гравитација савија простор и време? То су питања на којима се сукобљава савремена физика са бесконачношћу простора око планете и на која, вероватно, још дуго неће имати доказане одговоре. До тада ћемо живету у овоме „сада“ које је само тренутак, а све што знамо о свету и видимо изнад нас је прошлост у којој живимо.

            Време руши и ствара, пише Богдановић „Човек би требало да прати своју мисао, само у њој смо слободни... Мисао је једини спасилац... а објављивањем мисли објављује се човек“.

            Тако се, по двадесет и неки пут, објавио и доктор математичких наука Стојан Богдановић, уједно и песник и приповедач, филозоф и афористичар -  обимном збирком есеја за чије потпуније сагледавање треба направити регистар тема као за научни рад. Од хумора и ироније пуних двосмислица преко квалитетних есеја о писцима до људске мисли и времена који све стварају али и руше. Књига која провоцира читаоца па, ако сте жељни полемике, ево вам прилике – ту је мало сазвежђе тема о којима се можете спорити са ставовима аутора.

            Миливој Анђелковић  www.amika.rs

ГОРАН ПЕТРОВИЋ: „ПАПИР СА ВОДЕНИМ ЗНАКОМ – РОМАН ДЕЛТА“

 Први из низа „романа делте“, односно „први ток“ како гласи поднаслов, почиње напоменом: „Ако имамо у виду величину света – онда је књижевност, све што је досад написано, тек цитат издвојен у покушају да се објасни суштина људског рода”. А овај део тог “цитата” је одличан роман пре свега о стварању и ствараоцима, али уједно љубавна прича, бајковита повест о ратном походу, сатирично-гротескна скаска, а може да се схвати и као новопронађена Бокачова новела која није ушла у “Декамерон”.

            Горан Петровић пише пробраним језиком и речима успева да све оживи: пламен свеће, пера за писање, сто, кипове и анђеле са фрески, стваралачко надахнуће које напушта писца током похода, гротескни тродневни рат сакупљача старих крпа („Немојте, браћо, иста смо сиротиња“) које се прерађују у најфинији и најскупљи папир. А тај папир из Амалфија, прве поморске републике Италије, служи само за најдискретније преписке и, по захтеву најелитнијих наручилаца, писани текст нестаје после договореног времена. Коришћен је, на пример,  за Тајни архив Ватикана у „Pro­ces­sus con­tra Tem­pla­ri­os” и за друге тајне текстове, за љубавну поруку норманске властелинке Марије са Сицилије у 12. веку, као и својевремено за династије Нормана, Анжуја и Бурбона, као и на дворовима у Палерму и Напуљу. И када напуљска краљица пожели такав папир за љубавно писмо она организује цео поход војника, писаца који ће то писмо написати и неизбежну комору са храном и вином.

            “Све је честица приче која се са небом дотиче”, пише Горан Петровић, а „хлеб  и  рукопис  у  основи истом служе, првим се толи трбух, а другим сити људски дух. Једно без другог не бива, не опстаје”.

            Пишући о стваралаштву и ствараоцима Горан Петровић ствара алегорију о садашњим временима. Описује мноштво самозваних који хоће да пођу као писци и “све челом о капију бију: Отворите, и ми бисмо нешто написали”! Еснаф произвођача из Амалфија многе поручиоце одбија јер нису достојни тог најфинијег папира а понеком одговоре: А шта кажете да ми вама платимо само да се одрекнете  стваралаштва? Незаборавна је сцена када у рано јутро краљица излази огрнута краљевским огртачем, са круном на глави и скиптром у руци а једини будан писац истрчава пред њу, срећан што се остали тек буде, и почиње да узвикује њено име и титулу, то понавља додајући сваки пут нове титуле, па баци капу на земљу и стане на њу да би био вишљи и узвикне све претходне титуле и опет дода нову… Ту су и приче о осликавању цркве сликара Анонимуса који се позива на сарадњу са великим Ђотом и обећава шест стотина година трајања фресака док са насликаних анђела отпада перје, па наук о постављању витража од уметника Атентина који се посече и на смрт искрвави да би поставио последње стакло а његов гроб надвиси све гробове великаша. Пробраних десет песника, који путују сваки у посебним колима, на сва догађања су равнодушни и мрзовољни,  понети својим уображеним величинама, да би на крају романа сваки упропастио добијени драгоцени лист, па љубавно писмо буде написано на последњем листу, цитирањем  речи старог, неписменог млинара.

            Краљица има надимак “Незасита” јер сваки њен љубавник нестаје без трага, што подсећа на султана из “Хиљаду и једне ноћи”. Сцене њеног јахања “по мушки”, одевеној само у ноћну кошуљу док је грање купина рањава по ногама до крви, имају сва обележја ренесансне ласцивности и владарске разузданости.

            Оно што се у овом приказу не може пренети је изванредан стил и пробрани језик ове књиге. Уз једну новину: цео роман је састављен од повезаних ситних “честица”, како их назива сам аутор. Свака има свој посебан кратак наслов који подсећа на кадрове књиге снимања и већина обухвата оно што би стало у један надахнути филмски кадар.

            “Идеја о књижевном серијалу као “Роману Делти” је постепено расла – каже Горан Петровић -  и заузимала све већи простор. Онда је био проблем за мене где почети, када и којим редоследом објављивати све те романе, како они да се рачвају. Други ток је роман  „Иконостас“ из домену жанра фантастике. Иконе ће на свом путу доживети многе невоље, пресретаће их Турци, разбојници, морске немани, временске непогоде, дочекивати и клањати им се верници, многе ће се заувек изгубити, а у деспотов двор стићи ће само једна, оштећена и готово непрепознатљива, тако да ни деспотов саветник Константин:Филозоф неће знати о ком је светитељу реч.

            Заиста је потрајало писање ових књига, више од 20 година… Роман се понашао као вода, цури кроз прсте, онда се направи локва, или барица, стално се разврстава.

            У романима се радња креће од 15. века, затим се провлачи кроз 17. век, и даље нас води крајем 19, 20. и улазимо у 21. век, а можда буде и једна футуристичка прича. Такође сам замислио да пружим велики простор у свим књигама, ван наше земље, тако да је “Папир” смештен у Италију, а “Иконостас” у Грчку, док ће трећа бити у Литванији, даље је ту и Цариград”, открива писац.

            И Александар Гаталица свој роман “25 сат” назива “делта-романом” јер се грана у више праваца. После вишетомних романа Добрице Ћосића са више од 3.000 ликова и шест томова “Златног руна” Борислава Пекића долази време “делта-романа”.

            Занимљиво је да је пре више од десет година на сцени Атељеа 212 извођена драма Горана Петровића “Матица” која делом говори о човеку који пише књигу у више томова.

            Најзад, треба нагласити да је ово једна од ређих књига “Лагуне” чије је прво издање штампано ћирилицом. Роман је награђен наградом “Београдски победник”.

            Аутор овог приказа је пре више година боравио у блиставом Амалфију који је са копнене стране заклоњен високим планинама  а са морске отворен према ширинама и лепотама Средоземља. Тада је посетио “Музеј папира”, на крају главне улице Амалфија, пред пут у брда, у некадашњем млину фамилије Милано из 14. века. Сачувани су сви уређаји и алати из старих времена и тада је, а вероватно и данас, још увек ручно израђиван папир од тканина, дебељушкасти „памучни” папир млечне боје, искрзане текстуре и неравних ивица.

            Амалфи је још у деветом веку формирао прву поморску републику, далеко пре Ђенове и Венеције. У европској књижевности је познат од Хенрика Ибзена који је ту завршио ЛУТКИН ДОМ, а у хотелу “Луна Конвенто” у соби 15 на зиду је његова фотографија и стари сто за којим је радио. Такође, завршни део романа КЋИ ДИРЕКТОРА ЦИРКУСА Јустина Гордера догађа се у Амалфију а секси сцена за време кише у једном од старих млинова за производњу хартије. Међутим, тек је Горан Петровић открио тајну најскупљег папира који може да сакрије исписани текст чим тајанствени догађај буде обављен.

            Па, упознајте се са тајнама Амалфија, стваралаштва, писаца, напуљске краљице и посебном лепотом једне изузетне књиге, меке и топле и поред крви која је понекад преплави.

www.amika.rs

САША РАДОЊИЋ: ТРАКТАТ О ШЕШИРИМА

РОМАН О ВРЕМЕНУ У БЛУЗ РИТМУ

            ТРАКТАТ О ШЕШИРИМА Саше Радоњића („Соларис“, 2021) књига је  тајни, „роман о времеплову“ како пише на корицама и „футуристички викенд роман“ у поднаслову саме књиге, чији је прави смисао и значење многоструко. Може се прочитати као импресивна и инспиративна стваралачка игра, као књига о тајнама времена и живота, и као књижевни експеримент са ликовима од којих  сваки, и мајмун и онај за кога је изричито речено да не постоји добија свој глас (део текста и могућност казивања), али и као књига неког ђаволка који се игра са читаоцима и писцем. Најкраће – то је роман – блуз коју ће сваки читалац „чути“ на други начин.

            То је свакако за похвалу, као и ватрометни развој фабуле који стално изненађује и вуче вас да наставите читање. Књига без конвенција и уходаних решења чији су ликови повремено стегнути неким обзирима па изненадно опијени налетом потпуне слободе – од љубавне игре до убиства конкурента. Претпостављам да је оваква књига могла да буде идеал негдашњих анархиста, као што је то била „Побуна анђела“ Анатола Франса.

Можда ће сазнање да је аутор уједно и блуз-музичар помоћи у њеном разумевању: онај који у себи већ обједињује већину старих, модерних и својих мелодија приредио нам је прозни концерт блуза, џеза, репа, сентиш мелодија и понеку оперску арију. Учествујете у дуготрајном пљеску, видите дубок наклон аутора (без ломљена гитаре) и одлазите са концерта - одлажете књигу смирени и срећни, певушећи у себи неколико мелодија које сте запамтили и откривајући онај други, дубљи ниво ове књиге – то је ипак трактат о путу или стази времена.

Два научника долазе до исте идеје: да закривљеност простора прати и закривљеност времена обликујући спирале које могу да се представе и као унутрашњост шешира, нарочито полуцилиндра. И тај шешир за посебне свечаности почиње да се појављује у свакодневним, еротским и циркуским сценама, поигравајући се са временом, ликовима књиге и самим читаоцем.

Један од одговора наћи ћете тамо где на најмање очекујете - и монологу мајмуна Хуга. Он тражи смисао у животним сликама око себе и закључује да је то „развратна целина којој је згуљена кожа... са лобање значења“. На крају романа, ђаволак који се појављује више пута у роману у препознатљивим сценама из историје књижевности, преузима и саму личност аутора и одбија свако наметнуто значење: „Ја се играм, непрекидно се играм... како то чини сваки овоземаљски ђаво од писца“.

Ђаволу, наравно, не треба веровати до краја. Он се, могуће је, игра са аутором и читаоцима али остаје истина нашег закривљеног времена које пролази а то је тек унутрашњост нашег полуцилиндра у бескрају времена. Њега и најмањи ветар одува ко зна где, као и судбине ликова, стварних, тек поменутих или непостојећих. Са нама остаје роман напете и и занимљиве приче о тајанственом појму личног закривљеног времена, налик на продужену блуз мелодију која се памти и опире коначном свођењу на једно значење.

Миливој Анђелковић

           amika.rs

Из приказа САШО ОГНЕНОВСКОГ НА  Sinhro.rs

Saša Radonjić u ovom svom „traktatu“ polazi od naizgled obične priče o nasledstvu koje pripada Fabijanu a koje dolazi od njegovog brata od strica Aksela. Prava fantazmagorije započinje sa dolaskom Fabijana u selu koje pisac a priori naziva Sutonom. Mala galerija likova gde se ističu majmun Hugo, grozničavi Gortan i jadna Greta ističe još jednu atmosferu u kojoj Fabijan pokušava da pohvata niti, ali se, čini se, još više zamotava u svet od kojeg s druge strane i ne beži i ne odustaje od svoje prisutnosti u njemu. Sva događanja sa prvog dela knjige polako postaju apsurdni i nedokučivi i to je sa strane stilskog aspekta vrlo legitimno. Lagitimno je zato što Saša Radonjić sa pravom ne insistira na horizontalnoj logici, nego na futurističkoj i pomalo apsurdnoj orijentisanosti. Njegov stil se odlikuje britkim i vrlo egzaktnim rečenicama, sa pasusima koji su savršeno organičeni, te je vrlo lako pratiti taj neosetni prelom sižea u monolog, u ispoved, pa i u naslovom napomenutom traktatu.

Књиге Саше Радоњића  Овде

https://sasaradonjic.rs/bibliografija.php

РОМАНИ КАРЛОСА ФУЕНТЕСА

ЧЕ ГЕВАРА ЈУЖНОАМЕРИЧКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Карлос Фуентес (Панама, 11. новембар 1928 — Мексико Сити, 15. мај 2012), мексички писац и есејиста, познат и читан у целој Јужној Америци и Европи. Добитник је  свих шпанских, јужноамеричких и других литерарних награда:   Награда “Ромуло Гаљегос”, Награда “Алфонсо Рејес”, мексичка Национална награда за књижевност, Сервантесова награда и Награда Принца од Астурије, Награда “Гринсан Кавур”, Награда “Пикасо”, Награда Шпанске краљевске академије, Награда “Галилеј”, Награда “Дон Кихот од Манче”. Често је био у најужем избору за Нобелову награду али једино њу није добио. Написао је низ есеја и есејистичких књига посвећених најактуелнијим питањима савремене политике, друштва, културе, екологије или медија.

По Фуентесовим романима снимљено је неколико филмова, он је такође и аутор је неколико филмских сценарија. Фуентесов рад је превођен на 24 језика. Остао је плодан аутор све до смрти - његов есеј о новој власти у Француској појавио се у новинама на дан његове смрти.

Мада је био и амбасадор, дипломата, професор, па и позната личност медијског живота, рано је показао склоност ка социјализму. Живео је у неколико престоница  јужне Америке у време када је Мексико национализовао своје изворе нафте уз жестоко противљење САД, подржавао кубанску револуцију, Кастра и Сандинистички фронт националног ослобођења.  Био је убеђен да је револуција увек боља од тоталитаризма или корумпиране демократије и тај став прожима његов живот и књижевно дело.

Четири године после смрти, 2016, појављује се његов роман “Ахил или герилац и убица” који је писао пуних двадесет година и оставио аманет да се објави тек кад  се постигне мир у Колумбији. За штампу га је, уз поговор, приредио Хулио Ортега а код нас превео Далибор Солдатић и објавио “Танеси”. Служећи се документима Фуентес је написао истиниту хронику прожету фикцијом. У овој  трагичној причи герилци имају имена Хомерових јунака а главног јунака описује као  неког ко “имао је савршен профил и очи палог свеца”. Његови јунаци пролази кроз музеје испуњене вековним културним наслеђем и експонатима народа Маја, Олмека и Астека а кад изађу на улицу суочи се са два века експеримената и пораза и “народом који гаји наду једино у Девицу од Гвадалупе и националну лутрију” (Октавио Паз).

То је вечити сукоб између идеала и реалности, правичности и и преваре. То је несрећна судбина јужноамеричких земаља разапетих између сна о демократији и јаве, где се над њима надносе доминације САД, нарко-картела и страначких борби за власт. Историја демократија је прича о насиљу, каже Фуентес и илуструје то кроз своје романе, новеле, есеје и драмска дела. Пише о моралној дилеми оних који се, као Фуентесов јунак Карлос Писаро, из идеала боре за правду: “ако револуција значи почети испочетка, да ли тај почетак може бити невин пошто се рађа из убијања противника”?

            Главни јунак је историјска личност, Карлос Писаро Леонгомес, колумбијски  вођа герилског левичарског Покрета 19. април (М-19), који је напустио покрет, одбацио оружје и постао регуларни кандидат за председника Републике. У јеку демократске предизборне кампање њега убија плаћени убица који га погађа изнад панцира  - у главу и врат. Убија га у авиону, током лета и бива елимисан од Писарових пратилаца. То изабрано место за атентат, одакле нема узмака, и њега осуђује на смрт. У његовим стварима налазе објашњење: две хиљаде америчких долара, исплаћено је његовој мајци за тај чин. У томе је сажета сва беда и немоћ јужноамеричких држава  и развоја демократије у њима. Довољан је мали свежањ долара да све револуције, покрети, идеје и узлети буду враћени на почетак – на војну владу или под власт корумпираних политичара.

            Овим романом Фуентес је опет све изненадио, као и за време живота, јер је сваки његов роман, новела, есеј или сценарио био нека провокација, побуна и преиспитивање у садржини али и у форми. Веровао је у разноликост култура, подстицаја, књижевних техника и различитости форме књижевних дела. Од свих могућности историјских догађања остварује се само једна, писао је, оно што није било чека свој тренутак да се догоди. Историја није понављање догађаја већ испољавање тих притајених, запостављених и потиснутих догађања.

            Постоји стварност књига, сматрао је, колико и стварност света и историје. Али те две стварности су несталне и променљиве, остављају мало трагова тако да је стварност књига једина која остаје да сведочи о прошлости и људској цивилизацији. Говорећи о Фуентесовим претходницима и савременицима, Далибор Солдатић каже: „Кроз универзално трага се за националним идентитетом а космополитски став изнова афирмише национално и оно што је суштински мексичко.“

Био је критичан према политици САД и однос према кубанској револуцији, супростављању покрету сандиниста у Никарагви, стратегији анти-тероризма, имиграционој политици САД и према улози САД у рату против нарко картела у Мексику. То га је довело до забране уласка у САД, све до одлуке Конгреса. Када није могао да путује на промоције својих књига, одговорао је: “Они још не схватају да су праве бомбе моје књиге, а не ја… САД су веома добре у разумевању себе, али веома лоше у разумевању других“.

У својој књизи “Ево шта мислим”, Фуентес пише: „Живимо у времену које је наше, али смо исто тако духови старог времена, као и гласници времена које ће тек доћи… Стопа неписмености, сиромаштва и незапослености у Латинској Америци била је толико висока кроз нашу историју да ако писци не говоре уместо народа, не би говорио нико.

Када будемо имали бољи, социјалнији, одговорнији, мање егоистичан, мање корумпиран систем, моћи ћемо да да обезбедимо посао милионима Мексиканаца који треба да граде наше путеве, бране, наше канализације, наше школе, све ствари које су остале неурађене у Мексику, иако имамо радну снагу. Виђам пуне возове мексичких радника који иду на север. Онда се питам, зашто не раде оно што треба да се уради у Оахаки, у Табаску, у Чијапасу, у Јукатану, свуда. Зашто? Зашто? Зашто? Дешава се нешто врло лоше, на обе стране границе.

Војне диктатуре из времена хладног рата опстајале су уз подршку САД. Пиночеу, или аргентинским хунтама, било је довољно да кажу „ми смо антикомунисти“ па да одмах добију подршку САД. Када се Хладни рат завршио, диктаторкски режими нису имали никакав раисон д’êтре. Демократске снаге су ступиле на сцену: демократски избори, демократски парламенти, слободна штампа, низ важних демократских победа, од Мексика, преко Чилеа и Бразила, до Аргентине. Сада долази друга фаза, када људи кажу: ове демократске слободе су океј, сјајне су, хоћемо да их очувамо – али када ћемо добити посао? Када ћемо јести? Када ћемо се школовати? Када ћемо имати неку перспективу?

Сада људи у Латинској Америци бирају владе за које мисле да могу да наставе демократске реформе али да их трансформишу у социјалне и економске реформе. То је, по мом мишљењу, изузетно важно, јер то значи да је левица напустила револуцинарна решења каква је предлагао Че Гевара и изабрала демократски пут. Сви су победили на изборима, чак и Уго Чавез, Моралес је изабран, Лула је изабран, Киршнер је изабран – нико није дошао на власт насилним методама, и то је велики напредак, имати формалне демократске слободе, и сада захтевати материјалну, конкретну добробит какву демократија наводно подразумева.

Америка је 75 година живела поред једнопартијског система у Мексику – ПРИ – а да није ни трепнула, да никад није затражила демократију у Мексику. Демократију смо добили јер су се Мексиканци изборили за демократију и уписали је у нашу историју. Демократија се не може извозити као кока-кола. Она се мора родити у земљи, поштујући културу и услове те земље. Доћи ће арапска демократија под арапским условима, према арапској вери, обичајима, историји, наслеђу. Она се не може наметнути, сваки покушај наметања је унапред осуђен на пропаст. Наравно, смешно је веровати да САД могу да наметну демократију. САД су живеле са Сомосом, Трухиљом, Батистом, Кастиљом Армасом, сви најгори диктатори које смо имали у Латинској Америци били су марионете САД – о каквој демократији причамо? Њу ћемо створити ми, не они.

Фуентесови романи директно исказују проблеме друштва а ипак нису памфлети – то су књижевна дела са свим одликама развијене књижевности. Он пише о револиционарима који одбацују своје револуционарне идеје како би постали моћни финансијери, истражује последице неједнакости и моралне корупције у Мексику, прича о младићу чија се стремљења према социјалној једнакости супростављају материјализму који влада у његовој породици, о бившем војнику  мексичке револуције који постаје богат и моћан кроз насиље, уцену, подмићивање и бруталну експлоатацију радника. Он истражује корупционе ефекте моћи и критикује деформисање оригиналне револуционарне идеје кроз класну доминацију, американизацију, финансијуску корупцију и неуспехе реформи државе. Критиковао је неспособност Мексика да спречи трговину дрогом и исказао симпатије према различитим покретима националног ослобођења у јужној Америци. Његови противници писали су да су то „класични марксистички романи” а њега називали “герилски кицош”. Марио Бенедети пише о Фуентесовој књижевности: „Ако их упоредимо са многим примерима псеудо-ангажоване књижевности у Латинској Америци или псеудо-књижевности која је ангажована, Фуентесови романи су узорни са више становишта. Пре него што постоје као друштвена критика, као разоткривање хипокризије, ови романи постоје као књижевност.“

Дело „Наша земља“ (“Тера Ностра”) из 1975, Фуентесов је најамбициознији роман. Његова три дела (Стари свет, Нови свет, Други свет) говоре о Шпанији и свим јужноамеричким цивилизацијама. Радња романа се смењује између 16. и 20. века, тражећи корене савременог друштва Јужне Америке и Мексика. Он, као и најпознатији мексички писци пре њега, не прихвата званичну историју и трага за националним идентитетом створеним када се шпанска култура, настала прожимањем хришћанства, јеврејства и ислама, суочила се са митовима, легендама и историјом Јужне Америке, препуне устанака, револуција и издаја њихових циљева када се освоји власт.

Богатством језика и визија, и бујицама речи у краћим одломцима који се уклапају у јединствену целину, са пригушеним позивом на великог Сервантеса и Дон Кихота, ова трилогија се завршава на Фуентесов начин: партијом карата коју у Паризу играју “одбеглице” -- главни ликови светски познатих романа Алеха Карпентјера, Хулија Кортасара, Кабрере Инфантеа, Хосеа Доноса, Гарсије Маркеса и Варгаса Љосе. Победник покерашке партије је онај који „сакупи највише љага, пораза и ужаса“. У игри “Надјебавања”са шпилом у коме су стандардне боје замењене са низовима “Злочина, Тирана, Империјализма и Неправде”. Док играју сазнајемо како је тиранин Боливије лично убио председника и дошао на власт, где су сакривене подземне тамнице и одреди плаћеника, како је диктатор Венецуеле објавио лажну вест о својој смрти да би видео ко ће све то да прославља… И све то у Паризу, где је роман и почео, док чекају крај света, последњег дана века који нестаје.

            У издању Архипелага објављени су Фуентесови романи “Срећне породице” (2008), “Адам у рају” (2010) и збирка есеја “Воља и судбина” (2013), у преводу Ксеније Шуловић.  “Адам у рају” је трилер о успону новог богаташа и међусобним везама новца, криминала и политике. За разлику од већине сличних романа, овде Фуентес посматра изнутра све те политичко-криминалне акције и односе, задржавајући благу ноту надмоћног хумора и ироније. “Владе одлазе, оружје остаје”, пише он док главни лик из иностранства доводи стране плаћенике  са призвуком фашистичких назива да се безобзирно и сурово обрачунају са домаћим мафијашима и политичарима. У исто време народу се подмеће “чудо” са легендарним Светим Дететом и Девицом од Гваделупе да би се тиме бавио и имао неку наду.

            “Срећне породице” су комплексан роман са 16 прича о породицама и љубави. Фуентес исписује узбудљиву повест модерног Мексика и Јужне Америке представљајући целокупно друштво – од председничких палата и нових класа у настајању, до друштвеног дна у коме царују беда и сваковрсни изазови голог опстанка. Фуентес приказује љубав у свим облицима: љубав супружника, љубав љубавника, љубав родитеља и деце, љубав ближњих, љубав случајних сапутника, вишеструке љубави и међусобно исплеплетане односе…

Уобличио је велику прича о изузетним судбинама познатих и обичних људи, али и појединачне приче о љубави, страсти, љубомори, мржњи и патњи, исписујући их на свој карактеристиччан начин: изнутра, из позиције ликова приче и са благом иронијом онога који је све то већ више пута преживео. Роман има специфичну композицију: после сваке приче долази неки “Хор” у стиховима– Хор напуштене деце, убијених мајки и слично – који је поетски вапај, објашњење, емотивни узлет… Последњи “Хор” састоји се од само две речи: “насиље, насиље”.

Фуентес је себе описивао као премодернистичког писца који је користио само оловке, пера и папир. Истицао је да пре него што отпочне са писањем себи постави питање „За кога ја то пишем“. Касније је делимично прихватио електронску технологију, писао и на Твитеру  где његова последња порука гласи:

„Мора постојати нешто изван покоља и варваризма што ће подржати егзистенцију људске врсте и сви ми морамо то тражити”.

Миливој Анђелковић

             www.amika.rs

ОЛГА ТОКАРЧУК: МАЊЕ ЕГОИСТИЧНЕ ПРИЧЉИВОСТИ

ОЛГА ТОКАРЧУК: МАЊЕ ЕГОИСТИЧНЕ ПРИЧЉИВОСТИ

 <> пре свега, да се ограничи властита егоистична причљивост.
<> у улози читаоца, често ми смета та опширност, остатак „другог времена“, које данас више не постоји.
<> приповедања које би се подударало с нашим доживљајем времена и начинима нашег размишљања, потпуно другачијим
<> Ум који у свакодневном животу комуницира с ТВ-ом или компјутером више не опажа реалност као низ дешавања која следе једно за другим… То је пре нешто као прозори Wиндоwс-а, који се отварају и затварају, а ми их спајамо и дајемо им потпуни смисао.
<> реалност постојања више тачки гледишта. Свет је међусобно слагање тих тачака гледишта, потрага за заједничким имениоцем. 
<> Добри писци заиста се препознају по својим кратким причама. Треба господарити енергијом приче, знати пронаћи поенту. Треба бити сажет, али изразит. Роман пре свега служи увођењу у транс, а прича – увиду у мало просветљење.

Ове изводе из интервјуа Олге Тукарчук писци треба да науче напамет И понављају сваког јутра као обавезну дневну мантру, а посебно оно:

- пре свега, да се ограничи властита егоистична причљивост

Често када пишем, имам утисак да форма долази сама, да је то основни интелектуални чин који омогућава да се исприча прича. Не постоји прича без форме. Али тај утисак да форма „долази сама“, веома је површан. Заправо, то је дуг процес трагања. Када се, пак, нађем у улози читаоца, често ми смета та опширност, остатак „другог времена“, које данас више не постоји.

 

Од самог почетка сам интуитивно била у потрази за таквим начином приповедања које би се подударало с нашим доживљајем времена и начинима нашег размишљања, потпуно другачијим од доживљаја читалаца Мана, Пруста, па чак и Фокнера. Ум који у свакодневном животу комуницира с ТВ-ом или компјутером више не опажа реалност као низ дешавања која следе једно за другим, која „теку као река“. То је пре нешто као прозори Windows-a, који се отварају и затварају, а ми их спајамо и дајемо им потпуни смисао. То сам покушала да изразим у формули романа који сам именовала као „констелациони роман“.

Чини ми се да се много људи осећа лоше у огромном, сломљеном и пострелигијском свету. Велики религијски системи, умешани у ратове, компромитовани аферама и скандалима, нису више у стању да пруже неко разумно, потпуно значење свега што нас окружује. Тешко им је веровати. А ипак, очајнички жудимо за неким надређеним системом значења, независним од конкретног политичког ауторитета и вере. Трагамо, дакле, у мраку. Мит је за мене подршка, показује како неке приче трају. Стиче се утисак да трају вечно. Захваљујући њима имамо заједнички језик, можемо да комуницирамо једни с другима уз помоћ нечег већег од језика. Митови слободно прелазе границе култура и указују на то колико смо у суштини слични једни другима.
Данашње путовање је пре свега путовање у потрази за узбуђењем, заборавом, као у неком трансу. Потрага за нечим што може да нас превазиђе, затвори у себи. То је, у ствари, права религијска потреба, у најширем схватању религије као фактора захваљујући којем је људски свет могуће спознати.
Посао психолога указао ми је на реалност постојања више тачки гледишта. Свет је међусобно слагање тих тачака гледишта, потрага за заједничким имениоцем. Остала ми је навика да улазим у лик и гледам на ствари његовим очима, што веома помаже у изградњи ликова у романима.
Веома високо ценим кратку причу, вероватно више него роман. Треба заиста знати да се пише како би била написана добра кратка прича. Добри писци заиста се препознају по својим кратким причама. Треба господарити енергијом приче, знати пронаћи поенту. Треба бити сажет, али изразит. Треба бити у стању да се скицира лик или сцена у неколико реченица и, пре свега, да се ограничи властита егоистична причљивост. Роман пре свега служи увођењу у транс, а прича – увиду у мало просветљење. 
Марина Вулићевић

Олга Токарчук (1962), добитник Нобела за 2018. годину, романописац, есејиста, сценариста и песник, водеће је име Пољске међу писцима средње генерације.

Њене књиге преведене су на двадесет светских језика, а код нас их је, поред осталих, објављивао и „Нолит”. По образовању је психолог, и једно време радила је као терапеут. Добитница је више престижних књижевних награда, за роман „Бегуни” 2008. године добила је једно од најзначајнијих пољских признања за књижевност „Нике”. Према њеној причи „Генерална проба”, код нас је креирана представа „Акваријум”(драматизација и режија Олга Савин).

– Роман „Памтивек и друга доба”, објављен у Пољској 1996. године, означио је не само преломну тачку у књижевној каријери Олге Токарчук, већ је обележио и заокрет у фабули пољског романа. Још тада, половином деведесетих, критичари су је прогласили надом пољске прозе, и она је муњевито стекла наклоност читалаца у земљи и свету. Ова књига не само што је освојила највећи број награда, већ је уврштена у обавезну средњошколску лектиру. У Пољској се говорило о „световима Олге Токарчук”, новој стварности обликованој према саосећајном и проницљивом човеку, каква је и ауторка. „Памтивек и друга доба” необичан је роман, бајка о свету, породична сага у магичној атмосфери пољске провинције, роман-река необичне конструкције – рекла је преводилац Милица Маркић.
Олга Токарчук објаснила је да јој је роман „Памтивек и друга доба” отворио улаз у писање, да је та књига „детињство њеног писања”, а  открила је и појединости везане за начин на који ствара.
– Књига је потекла од успомена на моју баку, од њених прича, и то је детиње виђење света, уз светоназор одрасле особе. На почетку списатељске каријере схватила сам да ми не одговара линеарни начин писања, трагала сам за језиком који би био реалистичнији од језика традиционалног романа. Као психолог, размишљала сам о реалном, о ономе што делује на свест, о ономе што оставља последице, о имагинацији, магији. Тако су моје књиге реалистичне на необичан начин. Док пишем повезујем фрагменте фабуле, и називам то констелацијским романом. Отприлике, то је овако: стојимо на пољу и појединачне звезде видимо као целину… Свему дајем митолошки смисао, трудим се да из појединачног створим веће, опште. Роман „Бегуни” зрели је облик тог констелацијског, а „Памтивек” је тек његова најава – објаснила је Олга Токарчук.
Са позиције читаоца, пак, истиче да чезне за епском формом, као и сви прозни писци који желе велику форму у којој могу да се утопе.
– При том, свесна сам да је роман 19. века нешто већ превазиђено, тражим форме епског карактера, а истовремено трагам за новим формама. Потребно је приповедати о свету, иначе он ће се распасти.   

 

Роман Памтивек и друга доба, објављен у Пољској још 1996, означио је не само преломну тачку у књижевној каријери Олге Токарчук, него је обележио заокрет у фабули пољског романа. Још тада, половином деведестих година, критичари су прогласили Олгу Токарчук за наду пољске прозе и она је муњевито стекла наклоност читалаца како у земљи, тако и у свету. Ова књига не само што је освојила највећи број књижевних награда и признања, него је и уврштена у обавезну средњошколску лектиру.

"Откако памтим, желела сам да напишем овакву књигу. Да створим свет и да га опишем. То је повест света који, као и све што постоји - рађа се, живи и умире. Мит је универзални образац људске судбине, митови су ризница универзалија." - каже Олга Токарчук. Такав је и њен Памтивек - метафора света, живота, људи који по сваку цену и с различитим успехом настоје да дају смисао свом животу.

 

Књижевност је више од задовољства

– Што сам старија све више писца видим у улози неког ко је друштвено одговоран. Људи слушају писца. Често наступам по малим пољским местима и тамо се увек покрену и политичка питања. Говорим о правима људи, о карактеристикама “мушког” света у којем живимо и о ратничком менталитету. Када сам била млада, те теме ме уопште нису занимале. Данас је потпуно другачије.

* Пред нашим читаоцима је сада и роман “Памтивек и друга доба” који је 1996. године, када се појавио у Пољској, означио преломну тачку не само у вашој каријери, него је представљао и заокрет у фабули пољског романа. Он представља својеврсну историју света, а поводом објављивања ове књиге сте изјавили да сте одувек хтели да напишете овакву књигу?

– Откад памтим себе, управо сам овакву књигу желела да напишем. Да створим свет и да га опишем јер, мит је универзални образац људске судбине, митови су ризница универзалија. “Памтивек” је метафора света, живота, људи који по сваку цену настоје да дају смисао свом животу. То раде са више или мање успеха. Простор у овом роману сам организовала по принципу мандале – квадрата у кругу што је геометријска представа савршенства и пуноће. То је свет из којег има два излаза: један је у вис – према космичком принципу, а други је у страну јер невидљиву границу у шуми прекорачује само онај који се усуди да преломи своје мисаоне и животне навике.

* Били сте психотерапеут, а онда сте написали први роман “У потрази за књигом”. Данас се ваше књиге објављују у великим тиражима, не само у Пољској, него и у Немачкој и у Француској. Преведене су на 34 језика. Да ли је било тешко објавити прву књигу?

– Тешко, веома тешко. У време када сам је писала није било компјутера. Рукопис сам откуцала у четири примерка од којих је последња копија била потпуно размазана. Три копије сам послала на адресе различитих издавача, а ту последњу оставила себи. Два издавача су ме одмах одбила, а трећи је, када сам их назвала, потврдио да је рукопис добио и да ће га размотрити у неком догледном времену. Тај издавач је био у Варшави, а ја сам у то време живела далеко од главног града. Села сам у воз, путовала целу ноћ, а када сам стигла, примила ме је секретарица издавачке куће. Она ме је обавестила да нису заинтересовани да објаве моју књигу, а мени је било важно само да ми врате копију рукописа која је читљивија од оне моје разливене. Спровела ме је у огромну просторију пуну ормана са полицама на којима је било хиљаде рукописа. “Овде негде је и ваш рукопис”, рекла је секретарица. Била је то иницијација у књижевности. Схватила сам да је таквих као ја читаво мноштво и да када ступам на тај пут књижевности – ступам на врло ризично тло. Ту, у тој просторији сам схватила колико је то тежак пут. И нисам нашла мој рукопис тада.

* Ко вас је, на крају, први објавио?

– Дакле, остала сам са мојом разливеном копијом. Један човек, хипик, имао је своју издавачку кућу. Заједно смо радили на тексту, да га дешифрујемо, поправљамо… била је то књига “У потрази за књигом” која је на срећу, добила веома важну награду и та ми је награда била улазница за друге издавачке куће. Али, често мислим на све оне људе чији су рукописи чамили у оном орману заједно с мојим и питам се шта је било са њима.

* За мнноге књиге, па тако и за “Бегуне” и “Памтивек и друга доба” добили сте признања управо од читалаца. Шта вам значи читалац, особа која је “са друге стране”?

– Када сам почела да пишем нисам имала појма да са друге стране постоји неко, да је читалац уопште ту. Након објављивања прве књиге, након што сам примила писма од неких који су књигу прочитали, схватила сам да има неког и на тој другој страни. Управо када сам спознала читаоца, писање је постало мој посао, мој рад. Више и не знам ништа друго да радим, већ да на тај начин комуницирам са светом. Не верујем у књижевност која је писана за фиоку. Као што је свака изговорена реч неком упућена, тако је и свака написана реч намењена неком. Стално понављам да је књижевност један од најсавршенијих видова комуникације. Пишем романе који имају велико поштовање према читаоцу. Сматрам да не постоји ништа што може имати само једну једину интерпретацију. Читаоцу увек дајем за право да има своју интерпретацију, чак и када је она у супротности са оним на чега сам ја мислила док сам писала.

* Да ли је управо та слобода тумачења основа за тврдњу да је књижевност савршен вид комуникације?

– Књижевност треба да буде језик солидарности, нешто што нас повезује. Читање књижевности је једини морални, људски начин комуникације. Немојте да читамо књиге само из задовољства, зато да би нам било добро. Читајмо књиге да бисмо схватили шта је други хтео да нам каже. Ако будемо слушали једни друге, свет заиста може боље да изгледа. Заиста мислим да је књижевност више од задовољства, више од чињења задовољства. Свет је данас огроман и многи људи пишу. Позив писца је престао да буде покривен ауром изузетности, али писање књижевности је једноставно бољи начин комуникације међу људима.

* Да ли сте “комуницирали” са нашом књижевношћу, читали неке од наших писаца?

– Данила Киша. Он је мајстор средњоевропске књижевности. Веома често посежем за његовим књигама. Волим његов језик, његов начин приповедања, његову осетљивост, сензибилитет. Читала сам и Павића. Када сам први пут прочитала “Хазарски речник” била сам млада и то је на мене оставило огроман утисак. Просто нисам могла да верујем да неко може тако да пише. Павић је дао потпуно нови дах европској књижевности. Он је књижевност отргнуо од линеарног манира.

* Да ли себе доживљавате као средњоевропског писца?

– Апсолутно. Када год гостујем у западним земљама, у Немачкој, Француској и другим, у сусретима са читаоцима, увек наглашавам да сам средњоевропски писац. Мислим да ми овде имамо један сензибилитет који је јединствен у свету: помањкање вере у стварност, уочавање стварности у фрагментима, необичну склоност ка мистицизму и необичан песнички језик.

ДАНАС, Београд, 27. о4. 2013.

Роман Памтивек и друга доба  Олге Токарчук  (1962), издавачка кућа Паидеиа објавила је прошле године поводом гостовања ове светски признате ауторке у нашој земљи, као својеврсну најаву за свечани догађај који је убрзо уследио. Наиме, управо беседом ове књижевнице, отворен је протекли, 58. Међународни београдски сајам књига. Заслугом Милице Маркић, која је превела ово, као и претходна дела Олге Токарчук (романе У потрази за Књигом (2002), Дневна кућа, ноћна кућа (2002) и Бегуни (2010), као и књигу прозе Свирка на много бубњева (2004)), српски читалац, поред изузетног читалачког ужитка и естетског доживљаја највишег реда, сада има могућност да стекне потпуни увид у развој овог снажног и аутентичног приповедачког гласа.

Ово романескно остварење, објављено у Пољској 1996. године, стекло је у домовини Олге Токарчук велики број читалаца  и  наклоност књижевних критичара који су га означили као тачку на којој свој преображај доживљава читаво пољско прозно стваралаштво. Зато је сврстано и у обавезну средњошколску лектиру. О настанку овог дела, које је својом магичном атмосфером, ониричношћу и поетским језиком, убрзо освојило читаоце на двадесетак језика света, ауторка каже да представља детињство њеног писања и да је настао као успомена на њену баку и древне приповести које јој је она казивала у раном детињству. Олга Токарчук у овом свом виђењу света исписује причу о становницима Памтивека, пољског села коме на првим страницама романа, прецизно уцртава положај у својој имагинарној географији. Она испреда низ приповедачких нити о животу породица и појединаца током читавог протеклог века, чврсто их уплићући и тако одржавајући чврстом изузетно захтевну, необичну и фрагментарну, конструкцију свог дела. Становници овог места у дубокој провинцији, међусобно су веома различити, али, без обзира на те, наизглед непремостиве разлике међу њиховим световима и добима у којима обитавају, њихове животе суштински обележава настојање да открију смисао свог постојања. То својим амбициозним и прагматичним делањем чине чланови породица Небесниј и Божин, то чини жупник бесомучно се борећи са реком која се излива на поља. На свој, посве другачији начин, препуштањем својим опсесијама и животној стихији, то чине и наизглед њима неједнаки и сасвим немоћни: несрећна девојка Стрна, рођена без могућности избора, старица Флорентина, опхрвана породичним губицима, као и младић Исидор,онеспособљен за самостални живот. Али, то чини, без обзира на повлашћени социјални статус, и властелин Попјелски, налазећи себе у чудесној игри, занет толико да не примећује ни крупне друштвене промене у свету око себе, чак ни онда када оне задесе његову породицу. Сви они живе у Памтивеку, свикли на зла из властитог окружења, а прибојавајући се чак и добра које долази из даљине. Међу њима има отпадника који су, у страху од људског зла, постали ближи зверињу и биљкама, који према поретку у овој чудесној метафори света Олге Токарчук, заузимају место равноправно са људима, живећи аутентичније и интензивније.

Као пролог овом роману, али и читавом њеном опусу, могу стајати речи његове ауторке записане на страницама њеног књижевног првенца: Писање романа за мене је причање бајки самом себи у зрелости. Онако како то раде деца пре него што заспе…Управо таква је ова књига, писана с наивном вером детета од двадесет и нешто година да што год се људима  дешавало – има свој смисао. Онај ко у овим речима Олге Токарчук препозна истински позив на читалачко уживање, посве сигурно ће постати читалац који ће се њеном делу, као обећању наде, често враћати.

Оливера Недељковић

Azer Tipura

„Samo je književnost u stanju dopustiti nam da uđemo duboko u život drugoga bića, shvatimo njegove razloge, podijelimo njegove osjećaje, proživimo njegovu sudbinu.“ Olga Tokarčuk

Olga Tokarčuk – Pamtivek i druga doba

Prije Nobelove nagrade jedva da sam i čuo za Olgu Tokarčuk, mada je i pri tome nesretno ostala u sjeni Handkea. Nek nam je to na pameti kad se sjetimo svih onih dana svrstavanja i lomljenja kopalja oko Handkea, u hiljadama komentara gdje je većina bila od onih koji ga i ne čitaju, zapravo rijetko šta i čitaju. Svrha nagrade je i afirmacija, pa sam se upecao i kupio njenu prvu knjigu koja mi došla pod ruku. Čime je definitivno prešla na sunčanu stranu ulice.

U opisu knjige može stajati bajkovito, ali ne slatko; pitko, ali ne i plitko - jednostavnog, a bogatog stila i sadržaja. Splela je Olga divote i užas u životima kao rijetko ko. Geografski je riječ o nekom kraju u Poljskoj, selu Pamtiveku, koje kao da se nalazi na granici civilizacije i slavenskog paganskog svijeta (i prastarih vlažnih slavenskih šuma) i predstavlja jezgro svijeta od nastanka do danas. Pamtivek predstavlja daleku provinciju ali ga ništa nije moglo mašiti baš kao da je i u centru svijeta, nijedna vojska, nijedna ideologija i društvena nevolja. Vremenski pratimo period od 1914.godine do komunističkog doba u Poljskoj. Toponimi su slavenski lijepi i svrsishodni: rijeke Tamnava i Belanica, selo Grgečevo, Gundeljev brežuljak jer: „Na bogu je da stvara, a na čoveku da imena nadeva.“

Poglavlja su povezana i tako skladna tvore mozaik života ljudske zajednice, gdje naziv poglavlja uz ime ličnosti sadrži i riječ doba, čime vidimo i događaje i život iz perspektive samih likova. Likvi su raznoliki, sa svojim manama i vrlinama, gdje ove druge pretegnu, a ne bude jeftino: vojnici, seljaci, supružnici, otpadnici od društva, plemići, djeca, starci, bolesnici, osobenjaci-čudaci koji i postoje pošto „možda svaka normalna porodica mora da ima takav osigurač normalnosti, nekog ko će preuzeti na sebe sve deliće ludila koje nosimo u sebi.“ U likovima se tu negdje krije i jedna od poenti romana, gdje svaki čovjek treba i može da se pronađe i ostvari u nečemu, a da ne zgriješi – bez obzira na kontekst vremena i življenja – u neimaštini, strasti, bunilu, u bolesti, ratu, u hladnoći i teretu bogatstva...

Ne volim podjele muški-ženski pisci ali ovakvo, bajkovito, pisanje o dobrim i lošim vremenima i samim nama mogla je napisati samo žena. Postigla je sve ono iz svoje izreke s početka teksta. Mogu misliti kako su joj dobra djela iz kasniije i poznatije faze ( hvaljeni romani „Beguni“ i „Knjige Jakubove“) ako je ova knjiga iz ranijeg vremena.

 

Milivoj Andjelkovic Изванредна књига. Европски Маркес. Свет, мит и Бог - наиме у роману се у 8 поглавља наводи "игра" којом се бави локални племић у којој се играч креће кроз осам сфера Бога - од младог и нејаког до Бога престарелог и немоћног - то је вероватно симболика живота сваког од нас...
О. Т. о роману;"На почетку списатељске каријере схватила сам да ми не одговара линеарни начин писања, трагала сам за језиком који би био реалистичнији од језика традиционалног романа. Као психолог, размишљала сам о реалном, о ономе што делује на свест, о ономе што оставља последице, о имагинацији, магији. Тако су моје књиге реалистичне на необичан начин. Док пишем повезујем фрагменте фабуле, и називам то констелацијским романом.".

 

Subotnja matineja

Olga Tokarczuk: Dom beguna

Još početkom ovoga milenija postojao je Nakladni zavod Matice hrvatske. Izdavali su, u pravilu, ružno dizajnirane, dobre i važne, ponekad marginalne i dosadne knjige, ali i zaturenije, skrivenije, vrhunce suvremene europske književnosti, koje u Hrvatskoj ne bi imao tko drugi da objavi. Između ostalih, dva romana poljske prozaistkinje Olge Tokarczuk (1962.): “Pravijek i ostala vremena” te “Dom danji dom noćni”.

Oba se naslova, još uvijek, mogu naći po magacinima i skrivenijim policama, u drugim redovima, iza novijih izdanja, zagrebačkih i hrvatskih knjižara. Objavljene u izvanredno pažljivom prijevodu Pere Mioča, ove su knjige u vrijeme svoga izlaska ugluho prošle – premda ne toliko gluho koliko u današnje vrijeme prolazi sve – a ni u međuvremenu se nisu pročule. Iste godine kad i “Dom danji dom noćni”, objavljena je i sveščica s tri priče Olge Tokarczuk, u prijevodu Đurđice Čilić Škeljo. Izdavač, Naklada MD, također više ne postoji. Bilo je to kalendarski ne tako davne 2003.

Olga Tokarczuk živi u Sudetima, blizu Nowe Rude, nekada je radila kao psihoterapeutkinja, a danas predaje kreativno pisanje na opolskom sveučilištu. U domovini je jedan od najčitanijih pisaca, čije se knjige dočekuju uz veliki interes publike i blagonaklonost kritike, dok je izvan Poljske, vjerojatno, među najvažnijim europskim prozaistima današnjice. Njezina pripovjedna manira, model koji ponavlja i varira iz knjige u knjigu, nije, međutim, nimalo jednostavna, traži vrlo pažljive prevoditelje i čitatelje: izmjenjuju se različiti narativni i vremenski tokovi, različite razine stvarnosti, pa i autorski prosede, jer autorica lako i često prelazi iz čvrstoga realizma i dokumentarizma u snovitu i oniričku prozu, u bajku, u unutrašnji monolog, a zatim, opet, u realističku i dnevničku prozu. Ne bi to bilo neobično, pisci, dobri pa i loši, često i rado stvaraju zbrku, vezuju pripovijest u mrtvi čvor, sve nastojeći da impresioniraju nesretnoga čitatelja svojim virtuoznim umijećem pripovijedanja, pritom pokazujući ravnodušnost ili prezir prema činjenici da bi mu, možda, moglo biti dosadno ili da mu, možda, mozak nije opremljen dodatnom opremom, neophodnom za praćenje takvoga šizofrenoga proznog višeglasja, ali kod romana Olge Tokarczuk nikakve muke u čitanju nema. Sve je tako dobro i tako jasno, i čovjek se, uskoro, nakon samo nekoliko stranica, privikne na njezina pravila, pa mu se učini da samo tako i treba pisati. A kada se to pomisli, to je prvi sigurni dokaz kako se ima posla s velikim piscem. Veliki pisci vas, naime, bez imalo namjere, uvjere da  se treba pisati jedino tako kao što oni pišu. Istina, to je nevolja nenačitanih književnih talibana iz europske provincije: oni će povjerovati prvome velikom piscu da se samo tako smije pisati, pa neće dalje ni čitati. I tako se onda rode loši epigoni velikih pisaca… Ali ni danas, na žalost, nećemo imati vremena da kažemo koju o njima.

Roman “Dom danji dom noćni” bez sumnje je, uspijete li ga pronaći, jedan od najfascinantijih komada suvremene proze što leži na policama domaćih knjižara. Dijelom, posvećen je pokrajini u kojoj Olga Tokarczuk živi, opustošenoj i etnički očišćenoj nakon 1945. Među kućama koje više nisu kuće, u selima koja više ne postoje i gradovima koji su izmijenili svoja unutarnja lica, premda su fasade ostale iste – nalik na ljude presađenih mozgova, u svijetu duhova i u unutarnjem svijetu onih koji su se tu, mimo vlastitoga izbora doselili, kao prognanici iz nekoga drugog grada, žitelji nekih drugih, danas mrtvih kuća, teče jedna fascinantna i uvelike neprepričljiva priča Olge Tokarczuk. Ali “Dom danji dom noćni” nije neprepričljiv na način hermetične proze ili defabuliziranih romana, naprotiv, sve bi se tu moglo nanovo ispričati i prepričati, ali bi takvo prepričavanje trajalo duže, mnogo duže, nego sama knjiga. Nevjerojatno je, naime, što je sve, i kako, kod Olge Tokarczuk kondenzirano, a svejedno je sve vrlo zračno, prostrano i široko, nigdje osjećaja pretrpanosti.

Recimo, ima u romanu jedna epizoda, snažna kao čestit infarkt miokarda, o paru njemačkih umirovljenika, koji dolaze da vide selo iz kojeg je on, jednom davno, odlazio. Tu priču, vrlo dokumentarnu i stvarnu, autorica oslobađa svakog političkog viška i povijesnog konteksta, svega onog od čega bi drugi, možda također dobar pisac, stvorio dramu. Umjesto da na bilo koji način tematizira njegovo nijemstvo ili svoje poljaštvo, ona stvar uzdiže do razine srca, koje na kraju prepukne, do onoga elementarnog čovještva, kada više za nijednu nesreću nikakve utjehe nema. Tu priču o mrtvome Nijemcu i njegovoj živoj ženi, Olga Tokarczuk umjela je ispričati bez imalo prigodnih sentimenata i političke dopadljivosti, a njezin čitatelj iz daleka ne može a da ne zamišlja što su sve osjećali, o čemu su mislili i kakvu su katarzu doživljavali – jer da, uvijek je riječ o katarzi – njezini poljski čitatelji, desetine tisuća njih, kada su čitali o dvoje Nijemaca koji se na kraju vraćaju da vide svoj dom.

Prije dvije godine, u Beogradu, u izdanju Paideje, u izvanrednom srpskom prijevodu Milice Markić, objavljen je roman “Beguni”, za koji je 2008. Olga konačno dobila nagradu Nike – jednu od nekoliko velikih poljskih književnih nagrada – u čijem se finalu, ranije, nekoliko puta našla. Beguni su, piše u “Velikom pravoslavnom bogoslovskom enciklopedijskom rečniku”, koji je izdala novosadska Pravoslavna reč: “ogranak sekte bezpopovaca. Sektu je osnovao izvesni Jefimije iz Perejaslavlja, krajem XVIII veka. Beguni smatraju da je carska vlast čulno ovaploćenje antihrista, a duhovna i građanska vlast je njegovo ispoljavanje. Zbog toga se kriju i beže ne bi li tako prekinuli sve veze sa društvom i izbegli građanske dužnosti koje su vidljivi znaci antihristove vladavine: služenje vojnog roka, lična dokumenta, zakletve, plaćanje priloga i poreza.”

Netko površan, a bogme i poglup, kazao bi da su beguni ustvari nomadi, te da je ovo roman o nomadizmu. Istina je, međutim, da priča teče na putovanjima, fizičkim ili unutrašnjim, Olginim ili Olginih likova, i da se, kao i u prethodnim romanima, izmjenjuju razine i strategije pripovijedanja, pa čas čitamo dnevnik, čas izvještaj s putovanja i reportažu, čas napeti fikcionalni tekst. Pa tako i priču o onome što se na otoku Visu dogodilo jednoj poljskoj porodici, ocu, majci i djetetu. Odljetovali su oni, tako, svoj godišnji odmor, bilo im je lijepo, kao što obično na Visu i jest lijepo, ne samo strancima nego i domaćima, da bi se zadnjega dana dogodilo nešto za stranice crne kronike: nestali su dijete i žena, a muškarac je ostao sam i nije znao što da čini. Pojavila se policija, pojavio se vlasnik lokalnog restorana, koji baš i nije restoran, nego on kuha po svom, za goste koji mu dođu i s kojima se, katkad, sprijatelji, a katkad ih pošalje k vragu (da, prepoznaje se u njemu stvarna osoba pisca i gostoprimca Senka Karuze), ali ni od njega, kao ni od policajaca, pomoći nema. Osim što sumnja na čas pada na nesretnoga Poljaka…

Od te priče, koja na kraju ostane i nedovršena, netko drugi bi napisao roman, bestseler, krimić, možda i veliki roman, ali ne i Olga Tokarczuk. Ona ga započne, a zatim, u skladu sa svojom poetikom, nastavi dalje. I da to dalje nije tako sjajno napisano, čitatelj bi, valjda, iznervirano bacio roman negdje u najdalji ugao sobe…

“Svako ko je ikada pokušao da piše romane zna koliko je to teško zanimanje, nesumnjivo jedan od najgorih načina samozapošljavanja. Treba sve vreme da ostaješ u sebi, u samici, u potpunoj osami. To su kontrolisana psihoza, paranoja i opsesija upregunute u posao, zbog čega su lišene perjanica, turnira i venecijanskih maski po kojima ih poznajemo, tačnije, prerušene su u kasapske kecelje i gumenjake, s nožem za čiščenje iznutrica.” Tako piše Olga Tokarczuk, spremajući se tek da nas uplete u tu strašnu otočku priču, u taj, možda, i san, ali ni tog trenutka, kao ni kasnije, čitatelj ne može ni pretpostaviti gdje će s ovom knjigom završiti.

Kasnije, mnogo kasnije, na 209. stranici, piše ovo: “U jednom dalekoistočnom gradu vegetarijanski restorani uobičajili su da budu obeleženi crvenim svastikama, pradavnim znacima Sunca i životne snage. To veoma olakšava život vegetarijanca u stranom gradu – dovoljno je da podigneš glavu i rukovodiš se tim znakom. Tamo služe kari s povrćem (više varijanti), pakoru, samosu i kormu, pilave, ćufte, kao i moje omiljene štapiće od pirinča uvijene u listiće osušenih algi.

Posle nekoliko dana imam uslovni refleks kao Pavlovljev pas –  pođe mi voda na usta čim vidim svastiku.”

Postoje pisci koji su vam nalik, čak i kada niste vegetarijanac i ne volite putovati: zato sam, jesenas u Wroclawu, Olgu Tokarczuk morao zagrliti kao sebe samoga, čim sam je sreo.

miljenko jergović 29. 12. 2012.

 МАГИЈСКИ РОМАНИ

Олга Т. Као психолог, размишљала сам о реалном, о ономе што делује на свест, о ономе што оставља последице, о имагинацији, магији. Тако су моје књиге реалистичне на необичан начин. Док пишем повезујем фрагменте фабуле, и називам то констелацијским романом.".

 До сада су писци писали прво из себе, из својих визија и сновиђења, па о себи, па су транспоновали стварност, па јој давали општа и симболична значења, затим провоцирали на све начине језиком, формом, животом, Олга Токарчук залази у рецепцију читалаца и одатле пише своје магијске романе.

www.amika.rs

ВИКТОР ПЕЉЕВИН: „Т“ – МУЛТИРОМАН О СТВАРАЊЕ ИЛУЗИЈА

ВИКТОР ПЕЉЕВИН: „Т“ – МУЛТИРОМАН О СТВАРАЊЕ ИЛУЗИЈА

(„Плато“ и „Б и С“, Београд, 2013, превод Наталија Ненезић)

 "Ништа није онако као што изгледа“ основна је одлика сваке књиге Виктора Пељевина. А како  јесте, то сам читалац треба да закључи крећући се кроз различите просторе и времена романа.

Његови романи се не испуштају из руку и невероватна су мешавина акције, фантастике, будизма, симболизма, руске и светске стварности, као и недефинисаних времена и простора. Кроз гротеске, ироније и духовитости које су често на граници пародије, Пељевинова наглашена енергија духа и стваралачка моћ  трансформише познато у неочекиване завршне метафоричности у свакој књизи.

Називају га „мајстор светске класе“, „идол омладине“, „шаман за контакте са натприродним“ „тумач епохе“, „визионар будућности“ – и он све то јесте. Међутим, са ликовима његових романа је немогућа идентификација, он тражи другачијег читаоца који препознаје ситуације и појаве, историјске и друштвене околности које никад нису онакве какве изгледају читаоцу и ликовима романа.

Роман чији је наслов „Т“ почиње као акциони у коме се полако помаља метафизичка прича у позадини. Током романа та позадинска прича постаје основна, а авантуре грофа Т. (у коме препознајемо Толстоја) прелазе у симболичку раван.

Наиме, гроф Т. није лик „антигрофа“ као то у почетку изгледа, већ је усмераван  књижевни лик који својим деловањем ствара роман који управо читате. Он непрекидно покушава да се сети своје прошлости и тражи смисао и узроке хаотичности света и свог понашања. Његовим активностима, емоцијама, дилемама, размишљањима и сексуалношћу управљају демони – писци бестселера из сенке са подељеним надлежностима - шта ће и како ће гроф Т. деловати, мислити и радити  зависи од тога ко се тог тренутка прихватио писања. Та позадинске прича се постепено помаља, постаје основна; и сам гроф Т. тога постаје свестан али не може да јој се супротстави мада сам ствара стварност у којој се налази.

Ти „демони“ који усмеравају грофа Т. – писци подељених надлежности су:

1.     писац задужен за „еротику, гламур и непротивљење злу насиљем“ – врло тражен, наплаћује „за стубац од осамсто долара па навише“;

2.     писац задужен за акцију и  сукобе, за пуцање, скакање и борбе, „геније, супердрагоцени кадар“ који се никад не понавља и „иде као алва“ па је стално заузет и повремено „ради левом ногом“;

3.     писац задужен за психоделичне садржаје и измењена стања свести, лаке па и тешке дроге;

4.     писац задужен за унутрашње монологе и ток свести, метафизичар апсолута;

5.     уредник пројекта који „пегла“ и усклађује написане текстове;

6.     маркетинг који утврђују вредност пројекта у свакој етапи;

7.     писац кога ангажују на крају пројекта – реалиста који ће завршити роман.

Сам пројект током писања доживљава трансформације јер се мењају околности и финансијери – од „националног пројекта“ који прихватају „структуре силе – чекисти“, по коме се гроф Толстој враћа у окриље цркве, богато плаћеног из буџета, прелази се на комерцијални акциони трилер под контролом „либерала“ који тек треба продати на тржишту и гроф постаје Т. Када сви финансијери издају, појављује се војска са намером да роман претвори у „ироничну ретро-пуцачину“ за конзоле - игрицу у комплету са књигом, у коју ће „упрегнути све покојнике“ – Толстоја, Достојевског, Соловјова, императора... као дивље борце – рмпалије који у слободно време читају Конфучија и продати је Западу јер у земљи „ништа не може да се прода, све прекопирају и покраду“. Када црква пристане да финансира пројект он се при крају приближава првобитној замисли ангажовањем новог „демона“ - писца „реалисте“.

Таква сижејна линија се може разумети на више нивоа:

-         као гротеска о стварању бестселера;

-         алегорија о манипулацијама друштвеном стварношћу „којом управља десет превараната из три компаније“;

-         сатира на прекрајање прошлости уздизањем и срозавањем личности и догађаја;

-         пример како се поставке из теорије књижевности примењују у стварању романа;

-         алегорије које ће препознати познаваоци источних религија...

Пељевинови ликови и ситуације развијају се до гротеске, апсурда или пародије, зависно од фазе у којој се пројект романа налази. Гроф Т. је мајстор борилачких вештина наоружан са више туцета танких ножева за бацање и „челичном брадом“ ојачаном жицама, Достојевски у подземном свету у заседи чека нападе мртвих да би од њих отео вотку и кобасицу и удахнуо душу коју они још увек имају, Аксиња током неколико недеља објављује три романа о свом полусатном сусрету у сену са Толстојем (ради са две стенографкиње и дактилографкињама и „ствара“ један роман недељно), монах искаче из воза и лебди на раширеној мантији да би се створио на броду – реконструкцији света из далеке прошлости, идоли подземног света су са мачјим главама, емоције се појачавају „доливањем из кантице са емоцијама“, Толстој пре писања навлачи на руку „белу гласе-рукавицу“, а његово „упрошћавање“ се свело на плаћеног мужика – двојника који излази на орање испред Јасне Пољане два пута дневно, када пролазе возови...

Расправе о будистичком појму празнине воде се на више места у роману, јер  се писањем ствара свет који испуњава и обликује празнину која опет ствара празнину као једину чисту есенцију свега... Иначе роман „Чапајев и Празнина“ вероватно је најбоље дело Виктора Пељевина и један од најбољих светских романа почетка трећег миленијума. Светску славу су стекли и други Пељевинови романи: „Омон Ра“, „Генерација П“, „Империја В“...

У „Империји В“ Пељевин развија сложену причу о вампирима који су створили људе за своје потребе. Светом влада тајна структура Халдејаца и еволуирани богови (Хера Озирис...) и велика богиња Иштар. Савремени вампири више не сисају крв, а преситили су се богатства и новца. Они се хране енергијом коју људи  стварају у борби за живот и престиж. Људима управљају преко главних вампирских уметности - гламура и дискурса, чија је суштина у маскирању и контроли. Гламур су лепе слике, а дискурс – наметнуте приче о тим сликама...

Аутор овог текста је више пута почињао да пише о роману „Чапајев и Празнина“ али је сваки пут констатовао да тај роман превазилази његове могућности јер је Пељевин бољи писац него што је он читалац. Остала је само прва реченица: "Када би речи постале делатне у мењању света, Пељевин би обавио већи део посла" - а онда је схватио да Пељевинова гротеска, иронија и духовитост, енергија духа и стваралачка моћ трансформације познатог, и завршна метафоричност сваке његове књиге, уопште томе и не теже, и да је та прва реченица површна и недовољна јер обухвата само пену уместо дубине.

"Свет је виц који је Бог испричао сам себи" (Пељевин) а већина књига осталих писаца су вицеви „са брадом“ које читаоци одмах препознају јер су читали Пељевина.

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs