САТИРА О БУДУЋНОСТИ И ЕЛЕКТРОНИЦИ

  Виктор Пељевин: “КГБТ+” – роман (“Лом”, 2023        

  Роман Виктора Пељевина поседује две карактеристике по којима ћете га препознати чак и ако немате корице и почетак књиге: филозофију будизма и способност изналажења запрепашћујућих, нових, електронско-технолошких али ипак невероватних будућности.

            У овом роману јапански официр у Бурми, током Другог светског рата, кроз разговаре са будистичким монахом о махајана будизму тражи могућност да се реинкарнира у нови живот у коме би остварио свој животни сан: да се бави уметношћу. То му успева и он се поново рађа као Рус на чији животни пут повреме)но утиче њeгов учитељ из претходног живота, Јапанац.

            То је будућност у коме су жене супериорна бића, која могу да користе и тиранишу слабији пол – мушкарце због наслеђене кривице ранијих генерација. Међутим оне се радије међусобно боре, наге у аренама, а побеђује она која током борбе доживи више оргазама. Главни лик романа постаје један од најпознатијих “забијача” – репера коме је музика и спектакл иза њега само позадина да у свест присутних унесе одређене поруке – “мема забоје”. Те поруке су углавном познате истине изречене у новој форми и са развијеном аналитиком што доприноси њиховој убедљивости. Ево извода из једне од најпознатијих у том будућем свету:

            „Живимо  само онда кад нешто радимо први пут. Чудо и јесте у томе што ми заправо све и увек радимо први пут, пошто се свет стално мења заједно с нама. Али о томе не размишљамо. Уместо нас почиње да живи сећање на то какви смо били јуче. Ми препуштамо своју власт над стварношћу навици и тонемо у сан. Нестајемо. Често на цео живот. Чини се да смо живи, али пристајемо да умремо, јер је тако сигурније. . . То и јесте једина смрт која постоји. А живот је само оно што се дешава први пут. Сваки пут када, не плашећи се бола, отварамо слепљене капке и удишемо оштри ваздух нечег новог. . . “

            Као перспективног преузима га и контролише продуцент симболичног имена и вишеполне оријентације. Добија савршени музички студио са опремом, уметничко име КГБТ+ и музу – девојку која је биолошки андроид. Продуцент је такође подређен вишим инстанцама, све до “теглираних мозгова” старих вођа који још увек управљају Русијом, а слично је и удругим државама. Они утичу на све појаве – од моде, музике и филозофије, политике и идеологија, преко финансија до  изазивања ратова. Током све успешније каријере светске тајне службе му организују концерт у Венецуели за највећег магната Ротшилда кога треба уклонити. После холивудски сладуњаве еротске борбе његова муза – андроид и тајни агент уништава Ротшилдов мозак и сама гине. То је “последња велика руска победа”, пише Пељевин и музичара КГБТ+ смешта у затвор са виртуелним сапатницима:
            „У ћелији су са мном били Чехов, Толстој, Чајковски, Жуков (онај маршал) и Гагарин. Узгред, када се у својим затворским забојима позивам на Толстоја, најчешће се има у виду мој виртуелни сусед из ћелије. Сви су они стално спавали на горњим креветима. Мене су ротирали по доњим. . . . Јутро је почињало тиме што је Гагарин, који је лежао на горњем кревету, лудачки викао: „Стигли смо!“ И праснуо би у смех. Будила се цела ћелија (у ствари само ја, наравно, остало је било лажа). Моји суседи су своје незадовољство због наступања новог дана изражавали у себи својственом стилу – Толстој је аристократски псовао, Чехов је скидао цвикер и брисао га ћебетом, Жуков је шапутао нешто о казненом батаљону, а Чајковски почињао да фалшира мелодију из једног од својих комада. . . “

            Пељевин наводи две основе за роман: бајку  "Снежна краљица" данског аутора Ханса Кристијана Андерсена и песму Битлса “Let It Be”. У бајци ђаво, у обличју трола је направио магично огледало које искривљује изглед свега и показујући само лоше и ружне аспекте људи. Када ђаво и други тролови покушају да подигну огледало на небо да заварају анђеле и виде Бога, оно пада, и разбија се у милијарду комадића, ситних као зрна песка. Ветар разноси крхотине по целој Земљи и она улазе у срца и очи људи, леде им срца и претварају очи у огледало које види само лоше и ружно у људима и стварима. По именима девојчице и дечака из бајке Пељевин је одредио имена два главна лика: Герда и Кеј.

            Песму Битлса “Let It Be - Нека буде” Кеј, под уметничким именом КГБТ+ разрађује у најзрелијој фази и то постаје познати покрет. Сам Пељевин наводи да је то музичка интерпретација одговора на најпознатију молитву хришћанства “Оче наш … да дође царство Твоје, да буде воља Твоја, и на земљи као и на небу…” Завршава роман са  “Let It Be – Не постоји други пут до среће” и то се најпре може схватити као коначна иронична констатација о Русији и свету, данас и у будућности.

            У роману је много иронично-сатиричних опаски, а и цела фабула романа је једна велика сатира, до гротеске, на низ појава у Русији и свету. На неколико места се помињу зле судбине Путинових опонената. Он описује продор на “исток” где коњица прелази границу са мајушним садницама на леђима. Пише: Русе је могуће користити на све начине, и они могу да подрже тврдом силом сваки актиелни наратив; Уметника нема више од трећине, остали глуме креативну опозицију. Музичари мењајући тембр и темпо дресирају Бетовена као циркуску веверицу. Такође: “Све велике књиге Европе уче како да се убију краљеви и спале градови”, пише Пељевин. Наш је проблем што ми као народ и духовна култура нисмо пошли за Толстојем, већ за Лењином и Стаљином; Време у Русији не пролази. Оно стоји као колац. Вековима; Већ пет векова живимо од конфискације до мобилизације. Ми смо потрошни материјал. Историја нема никакав субјект. Само лобање…

            По структури и развоју главног лика, роман “КГБТ+” подсећа на претходне “Емпире В” и “iPhuck 10”. Преводилац Наталија Ненезић није имала нимало лак посао јер је требало пронаћи речи за нове, двосмислене и нео-технолошке и електронске термине.

 WWW.AMIKA.RS www.amika.rs