уторак, 01. јун 2021.

ОЛГА ТОКАРЧУК: МАЊЕ ЕГОИСТИЧНЕ ПРИЧЉИВОСТИ

ОЛГА ТОКАРЧУК: МАЊЕ ЕГОИСТИЧНЕ ПРИЧЉИВОСТИ


 <> пре свега, да се ограничи властита егоистична причљивост.
<> у улози читаоца, често ми смета та опширност, остатак „другог времена“, које данас више не постоји.
<> приповедања које би се подударало с нашим доживљајем времена и начинима нашег размишљања, потпуно другачијим
<> Ум који у свакодневном животу комуницира с ТВ-ом или компјутером више не опажа реалност као низ дешавања која следе једно за другим… То је пре нешто као прозори Wиндоwс-а, који се отварају и затварају, а ми их спајамо и дајемо им потпуни смисао.
<> реалност постојања више тачки гледишта. Свет је међусобно слагање тих тачака гледишта, потрага за заједничким имениоцем. 
<> Добри писци заиста се препознају по својим кратким причама. Треба господарити енергијом приче, знати пронаћи поенту. Треба бити сажет, али изразит. Роман пре свега служи увођењу у транс, а прича – увиду у мало просветљење.

Ове изводе из интервјуа Олге Тукарчук писци треба да науче напамет И понављају сваког јутра као обавезну дневну мантру, а посебно оно:

- пре свега, да се ограничи властита егоистична причљивост


Често када пишем, имам утисак да форма долази сама, да је то основни интелектуални чин који омогућава да се исприча прича. Не постоји прича без форме. Али тај утисак да форма „долази сама“, веома је површан. Заправо, то је дуг процес трагања. Када се, пак, нађем у улози читаоца, често ми смета та опширност, остатак „другог времена“, које данас више не постоји.

 


Од самог почетка сам интуитивно била у потрази за таквим начином приповедања које би се подударало с нашим доживљајем времена и начинима нашег размишљања, потпуно другачијим од доживљаја читалаца Мана, Пруста, па чак и Фокнера. Ум који у свакодневном животу комуницира с ТВ-ом или компјутером више не опажа реалност као низ дешавања која следе једно за другим, која „теку као река“. То је пре нешто као прозори Windows-a, који се отварају и затварају, а ми их спајамо и дајемо им потпуни смисао. То сам покушала да изразим у формули романа који сам именовала као „констелациони роман“.


Чини ми се да се много људи осећа лоше у огромном, сломљеном и пострелигијском свету. Велики религијски системи, умешани у ратове, компромитовани аферама и скандалима, нису више у стању да пруже неко разумно, потпуно значење свега што нас окружује. Тешко им је веровати. А ипак, очајнички жудимо за неким надређеним системом значења, независним од конкретног политичког ауторитета и вере. Трагамо, дакле, у мраку. Мит је за мене подршка, показује како неке приче трају. Стиче се утисак да трају вечно. Захваљујући њима имамо заједнички језик, можемо да комуницирамо једни с другима уз помоћ нечег већег од језика. Митови слободно прелазе границе култура и указују на то колико смо у суштини слични једни другима.
Данашње путовање је пре свега путовање у потрази за узбуђењем, заборавом, као у неком трансу. Потрага за нечим што може да нас превазиђе, затвори у себи. То је, у ствари, права религијска потреба, у најширем схватању религије као фактора захваљујући којем је људски свет могуће спознати.
Посао психолога указао ми је на реалност постојања више тачки гледишта. Свет је међусобно слагање тих тачака гледишта, потрага за заједничким имениоцем. Остала ми је навика да улазим у лик и гледам на ствари његовим очима, што веома помаже у изградњи ликова у романима.
Веома високо ценим кратку причу, вероватно више него роман. Треба заиста знати да се пише како би била написана добра кратка прича. Добри писци заиста се препознају по својим кратким причама. Треба господарити енергијом приче, знати пронаћи поенту. Треба бити сажет, али изразит. Треба бити у стању да се скицира лик или сцена у неколико реченица и, пре свега, да се ограничи властита егоистична причљивост. Роман пре свега служи увођењу у транс, а прича – увиду у мало просветљење. 
Марина Вулићевић

Олга Токарчук (1962), добитник Нобела за 2018. годину, романописац, есејиста, сценариста и песник, водеће је име Пољске међу писцима средње генерације.

Њене књиге преведене су на двадесет светских језика, а код нас их је, поред осталих, објављивао и „Нолит”. По образовању је психолог, и једно време радила је као терапеут. Добитница је више престижних књижевних награда, за роман „Бегуни” 2008. године добила је једно од најзначајнијих пољских признања за књижевност „Нике”. Према њеној причи „Генерална проба”, код нас је креирана представа „Акваријум”(драматизација и режија Олга Савин).


– Роман „Памтивек и друга доба”, објављен у Пољској 1996. године, означио је не само преломну тачку у књижевној каријери Олге Токарчук, већ је обележио и заокрет у фабули пољског романа. Још тада, половином деведесетих, критичари су је прогласили надом пољске прозе, и она је муњевито стекла наклоност читалаца у земљи и свету. Ова књига не само што је освојила највећи број награда, већ је уврштена у обавезну средњошколску лектиру. У Пољској се говорило о „световима Олге Токарчук”, новој стварности обликованој према саосећајном и проницљивом човеку, каква је и ауторка. „Памтивек и друга доба” необичан је роман, бајка о свету, породична сага у магичној атмосфери пољске провинције, роман-река необичне конструкције – рекла је преводилац Милица Маркић.
Олга Токарчук објаснила је да јој је роман „Памтивек и друга доба” отворио улаз у писање, да је та књига „детињство њеног писања”, а  открила је и појединости везане за начин на који ствара.
– Књига је потекла од успомена на моју баку, од њених прича, и то је детиње виђење света, уз светоназор одрасле особе. На почетку списатељске каријере схватила сам да ми не одговара линеарни начин писања, трагала сам за језиком који би био реалистичнији од језика традиционалног романа. Као психолог, размишљала сам о реалном, о ономе што делује на свест, о ономе што оставља последице, о имагинацији, магији. Тако су моје књиге реалистичне на необичан начин. Док пишем повезујем фрагменте фабуле, и називам то констелацијским романом. Отприлике, то је овако: стојимо на пољу и појединачне звезде видимо као целину… Свему дајем митолошки смисао, трудим се да из појединачног створим веће, опште. Роман „Бегуни” зрели је облик тог констелацијског, а „Памтивек” је тек његова најава – објаснила је Олга Токарчук.
Са позиције читаоца, пак, истиче да чезне за епском формом, као и сви прозни писци који желе велику форму у којој могу да се утопе.
– При том, свесна сам да је роман 19. века нешто већ превазиђено, тражим форме епског карактера, а истовремено трагам за новим формама. Потребно је приповедати о свету, иначе он ће се распасти.   

 

Роман Памтивек и друга доба, објављен у Пољској још 1996, означио је не само преломну тачку у књижевној каријери Олге Токарчук, него је обележио заокрет у фабули пољског романа. Још тада, половином деведестих година, критичари су прогласили Олгу Токарчук за наду пољске прозе и она је муњевито стекла наклоност читалаца како у земљи, тако и у свету. Ова књига не само што је освојила највећи број књижевних награда и признања, него је и уврштена у обавезну средњошколску лектиру.

"Откако памтим, желела сам да напишем овакву књигу. Да створим свет и да га опишем. То је повест света који, као и све што постоји - рађа се, живи и умире. Мит је универзални образац људске судбине, митови су ризница универзалија." - каже Олга Токарчук. Такав је и њен Памтивек - метафора света, живота, људи који по сваку цену и с различитим успехом настоје да дају смисао свом животу.

 

Књижевност је више од задовољства

– Што сам старија све више писца видим у улози неког ко је друштвено одговоран. Људи слушају писца. Често наступам по малим пољским местима и тамо се увек покрену и политичка питања. Говорим о правима људи, о карактеристикама “мушког” света у којем живимо и о ратничком менталитету. Када сам била млада, те теме ме уопште нису занимале. Данас је потпуно другачије.

* Пред нашим читаоцима је сада и роман “Памтивек и друга доба” који је 1996. године, када се појавио у Пољској, означио преломну тачку не само у вашој каријери, него је представљао и заокрет у фабули пољског романа. Он представља својеврсну историју света, а поводом објављивања ове књиге сте изјавили да сте одувек хтели да напишете овакву књигу?

– Откад памтим себе, управо сам овакву књигу желела да напишем. Да створим свет и да га опишем јер, мит је универзални образац људске судбине, митови су ризница универзалија. “Памтивек” је метафора света, живота, људи који по сваку цену настоје да дају смисао свом животу. То раде са више или мање успеха. Простор у овом роману сам организовала по принципу мандале – квадрата у кругу што је геометријска представа савршенства и пуноће. То је свет из којег има два излаза: један је у вис – према космичком принципу, а други је у страну јер невидљиву границу у шуми прекорачује само онај који се усуди да преломи своје мисаоне и животне навике.

* Били сте психотерапеут, а онда сте написали први роман “У потрази за књигом”. Данас се ваше књиге објављују у великим тиражима, не само у Пољској, него и у Немачкој и у Француској. Преведене су на 34 језика. Да ли је било тешко објавити прву књигу?

– Тешко, веома тешко. У време када сам је писала није било компјутера. Рукопис сам откуцала у четири примерка од којих је последња копија била потпуно размазана. Три копије сам послала на адресе различитих издавача, а ту последњу оставила себи. Два издавача су ме одмах одбила, а трећи је, када сам их назвала, потврдио да је рукопис добио и да ће га размотрити у неком догледном времену. Тај издавач је био у Варшави, а ја сам у то време живела далеко од главног града. Села сам у воз, путовала целу ноћ, а када сам стигла, примила ме је секретарица издавачке куће. Она ме је обавестила да нису заинтересовани да објаве моју књигу, а мени је било важно само да ми врате копију рукописа која је читљивија од оне моје разливене. Спровела ме је у огромну просторију пуну ормана са полицама на којима је било хиљаде рукописа. “Овде негде је и ваш рукопис”, рекла је секретарица. Била је то иницијација у књижевности. Схватила сам да је таквих као ја читаво мноштво и да када ступам на тај пут књижевности – ступам на врло ризично тло. Ту, у тој просторији сам схватила колико је то тежак пут. И нисам нашла мој рукопис тада.

* Ко вас је, на крају, први објавио?

– Дакле, остала сам са мојом разливеном копијом. Један човек, хипик, имао је своју издавачку кућу. Заједно смо радили на тексту, да га дешифрујемо, поправљамо… била је то књига “У потрази за књигом” која је на срећу, добила веома важну награду и та ми је награда била улазница за друге издавачке куће. Али, често мислим на све оне људе чији су рукописи чамили у оном орману заједно с мојим и питам се шта је било са њима.

* За мнноге књиге, па тако и за “Бегуне” и “Памтивек и друга доба” добили сте признања управо од читалаца. Шта вам значи читалац, особа која је “са друге стране”?

– Када сам почела да пишем нисам имала појма да са друге стране постоји неко, да је читалац уопште ту. Након објављивања прве књиге, након што сам примила писма од неких који су књигу прочитали, схватила сам да има неког и на тој другој страни. Управо када сам спознала читаоца, писање је постало мој посао, мој рад. Више и не знам ништа друго да радим, већ да на тај начин комуницирам са светом. Не верујем у књижевност која је писана за фиоку. Као што је свака изговорена реч неком упућена, тако је и свака написана реч намењена неком. Стално понављам да је књижевност један од најсавршенијих видова комуникације. Пишем романе који имају велико поштовање према читаоцу. Сматрам да не постоји ништа што може имати само једну једину интерпретацију. Читаоцу увек дајем за право да има своју интерпретацију, чак и када је она у супротности са оним на чега сам ја мислила док сам писала.

* Да ли је управо та слобода тумачења основа за тврдњу да је књижевност савршен вид комуникације?

– Књижевност треба да буде језик солидарности, нешто што нас повезује. Читање књижевности је једини морални, људски начин комуникације. Немојте да читамо књиге само из задовољства, зато да би нам било добро. Читајмо књиге да бисмо схватили шта је други хтео да нам каже. Ако будемо слушали једни друге, свет заиста може боље да изгледа. Заиста мислим да је књижевност више од задовољства, више од чињења задовољства. Свет је данас огроман и многи људи пишу. Позив писца је престао да буде покривен ауром изузетности, али писање књижевности је једноставно бољи начин комуникације међу људима.

* Да ли сте “комуницирали” са нашом књижевношћу, читали неке од наших писаца?

– Данила Киша. Он је мајстор средњоевропске књижевности. Веома често посежем за његовим књигама. Волим његов језик, његов начин приповедања, његову осетљивост, сензибилитет. Читала сам и Павића. Када сам први пут прочитала “Хазарски речник” била сам млада и то је на мене оставило огроман утисак. Просто нисам могла да верујем да неко може тако да пише. Павић је дао потпуно нови дах европској књижевности. Он је књижевност отргнуо од линеарног манира.

* Да ли себе доживљавате као средњоевропског писца?

– Апсолутно. Када год гостујем у западним земљама, у Немачкој, Француској и другим, у сусретима са читаоцима, увек наглашавам да сам средњоевропски писац. Мислим да ми овде имамо један сензибилитет који је јединствен у свету: помањкање вере у стварност, уочавање стварности у фрагментима, необичну склоност ка мистицизму и необичан песнички језик.

ДАНАС, Београд, 27. о4. 2013.

Роман Памтивек и друга доба  Олге Токарчук  (1962), издавачка кућа Паидеиа објавила је прошле године поводом гостовања ове светски признате ауторке у нашој земљи, као својеврсну најаву за свечани догађај који је убрзо уследио. Наиме, управо беседом ове књижевнице, отворен је протекли, 58. Међународни београдски сајам књига. Заслугом Милице Маркић, која је превела ово, као и претходна дела Олге Токарчук (романе У потрази за Књигом (2002), Дневна кућа, ноћна кућа (2002) и Бегуни (2010), као и књигу прозе Свирка на много бубњева (2004)), српски читалац, поред изузетног читалачког ужитка и естетског доживљаја највишег реда, сада има могућност да стекне потпуни увид у развој овог снажног и аутентичног приповедачког гласа.

Ово романескно остварење, објављено у Пољској 1996. године, стекло је у домовини Олге Токарчук велики број читалаца  и  наклоност књижевних критичара који су га означили као тачку на којој свој преображај доживљава читаво пољско прозно стваралаштво. Зато је сврстано и у обавезну средњошколску лектиру. О настанку овог дела, које је својом магичном атмосфером, ониричношћу и поетским језиком, убрзо освојило читаоце на двадесетак језика света, ауторка каже да представља детињство њеног писања и да је настао као успомена на њену баку и древне приповести које јој је она казивала у раном детињству. Олга Токарчук у овом свом виђењу света исписује причу о становницима Памтивека, пољског села коме на првим страницама романа, прецизно уцртава положај у својој имагинарној географији. Она испреда низ приповедачких нити о животу породица и појединаца током читавог протеклог века, чврсто их уплићући и тако одржавајући чврстом изузетно захтевну, необичну и фрагментарну, конструкцију свог дела. Становници овог места у дубокој провинцији, међусобно су веома различити, али, без обзира на те, наизглед непремостиве разлике међу њиховим световима и добима у којима обитавају, њихове животе суштински обележава настојање да открију смисао свог постојања. То својим амбициозним и прагматичним делањем чине чланови породица Небесниј и Божин, то чини жупник бесомучно се борећи са реком која се излива на поља. На свој, посве другачији начин, препуштањем својим опсесијама и животној стихији, то чине и наизглед њима неједнаки и сасвим немоћни: несрећна девојка Стрна, рођена без могућности избора, старица Флорентина, опхрвана породичним губицима, као и младић Исидор,онеспособљен за самостални живот. Али, то чини, без обзира на повлашћени социјални статус, и властелин Попјелски, налазећи себе у чудесној игри, занет толико да не примећује ни крупне друштвене промене у свету око себе, чак ни онда када оне задесе његову породицу. Сви они живе у Памтивеку, свикли на зла из властитог окружења, а прибојавајући се чак и добра које долази из даљине. Међу њима има отпадника који су, у страху од људског зла, постали ближи зверињу и биљкама, који према поретку у овој чудесној метафори света Олге Токарчук, заузимају место равноправно са људима, живећи аутентичније и интензивније.

Као пролог овом роману, али и читавом њеном опусу, могу стајати речи његове ауторке записане на страницама њеног књижевног првенца: Писање романа за мене је причање бајки самом себи у зрелости. Онако како то раде деца пре него што заспе…Управо таква је ова књига, писана с наивном вером детета од двадесет и нешто година да што год се људима  дешавало – има свој смисао. Онај ко у овим речима Олге Токарчук препозна истински позив на читалачко уживање, посве сигурно ће постати читалац који ће се њеном делу, као обећању наде, често враћати.

Оливера Недељковић

Azer Tipura

„Samo je književnost u stanju dopustiti nam da uđemo duboko u život drugoga bića, shvatimo njegove razloge, podijelimo njegove osjećaje, proživimo njegovu sudbinu.“ Olga Tokarčuk

Olga Tokarčuk – Pamtivek i druga doba

Prije Nobelove nagrade jedva da sam i čuo za Olgu Tokarčuk, mada je i pri tome nesretno ostala u sjeni Handkea. Nek nam je to na pameti kad se sjetimo svih onih dana svrstavanja i lomljenja kopalja oko Handkea, u hiljadama komentara gdje je većina bila od onih koji ga i ne čitaju, zapravo rijetko šta i čitaju. Svrha nagrade je i afirmacija, pa sam se upecao i kupio njenu prvu knjigu koja mi došla pod ruku. Čime je definitivno prešla na sunčanu stranu ulice.

U opisu knjige može stajati bajkovito, ali ne slatko; pitko, ali ne i plitko - jednostavnog, a bogatog stila i sadržaja. Splela je Olga divote i užas u životima kao rijetko ko. Geografski je riječ o nekom kraju u Poljskoj, selu Pamtiveku, koje kao da se nalazi na granici civilizacije i slavenskog paganskog svijeta (i prastarih vlažnih slavenskih šuma) i predstavlja jezgro svijeta od nastanka do danas. Pamtivek predstavlja daleku provinciju ali ga ništa nije moglo mašiti baš kao da je i u centru svijeta, nijedna vojska, nijedna ideologija i društvena nevolja. Vremenski pratimo period od 1914.godine do komunističkog doba u Poljskoj. Toponimi su slavenski lijepi i svrsishodni: rijeke Tamnava i Belanica, selo Grgečevo, Gundeljev brežuljak jer: „Na bogu je da stvara, a na čoveku da imena nadeva.“

Poglavlja su povezana i tako skladna tvore mozaik života ljudske zajednice, gdje naziv poglavlja uz ime ličnosti sadrži i riječ doba, čime vidimo i događaje i život iz perspektive samih likova. Likvi su raznoliki, sa svojim manama i vrlinama, gdje ove druge pretegnu, a ne bude jeftino: vojnici, seljaci, supružnici, otpadnici od društva, plemići, djeca, starci, bolesnici, osobenjaci-čudaci koji i postoje pošto „možda svaka normalna porodica mora da ima takav osigurač normalnosti, nekog ko će preuzeti na sebe sve deliće ludila koje nosimo u sebi.“ U likovima se tu negdje krije i jedna od poenti romana, gdje svaki čovjek treba i može da se pronađe i ostvari u nečemu, a da ne zgriješi – bez obzira na kontekst vremena i življenja – u neimaštini, strasti, bunilu, u bolesti, ratu, u hladnoći i teretu bogatstva...

Ne volim podjele muški-ženski pisci ali ovakvo, bajkovito, pisanje o dobrim i lošim vremenima i samim nama mogla je napisati samo žena. Postigla je sve ono iz svoje izreke s početka teksta. Mogu misliti kako su joj dobra djela iz kasniije i poznatije faze ( hvaljeni romani „Beguni“ i „Knjige Jakubove“) ako je ova knjiga iz ranijeg vremena.

 

Milivoj Andjelkovic Изванредна књига. Европски Маркес. Свет, мит и Бог - наиме у роману се у 8 поглавља наводи "игра" којом се бави локални племић у којој се играч креће кроз осам сфера Бога - од младог и нејаког до Бога престарелог и немоћног - то је вероватно симболика живота сваког од нас...
О. Т. о роману;"На почетку списатељске каријере схватила сам да ми не одговара линеарни начин писања, трагала сам за језиком који би био реалистичнији од језика традиционалног романа. Као психолог, размишљала сам о реалном, о ономе што делује на свест, о ономе што оставља последице, о имагинацији, магији. Тако су моје књиге реалистичне на необичан начин. Док пишем повезујем фрагменте фабуле, и називам то констелацијским романом.".

 

Subotnja matineja

Olga Tokarczuk: Dom beguna

Još početkom ovoga milenija postojao je Nakladni zavod Matice hrvatske. Izdavali su, u pravilu, ružno dizajnirane, dobre i važne, ponekad marginalne i dosadne knjige, ali i zaturenije, skrivenije, vrhunce suvremene europske književnosti, koje u Hrvatskoj ne bi imao tko drugi da objavi. Između ostalih, dva romana poljske prozaistkinje Olge Tokarczuk (1962.): “Pravijek i ostala vremena” te “Dom danji dom noćni”.

Oba se naslova, još uvijek, mogu naći po magacinima i skrivenijim policama, u drugim redovima, iza novijih izdanja, zagrebačkih i hrvatskih knjižara. Objavljene u izvanredno pažljivom prijevodu Pere Mioča, ove su knjige u vrijeme svoga izlaska ugluho prošle – premda ne toliko gluho koliko u današnje vrijeme prolazi sve – a ni u međuvremenu se nisu pročule. Iste godine kad i “Dom danji dom noćni”, objavljena je i sveščica s tri priče Olge Tokarczuk, u prijevodu Đurđice Čilić Škeljo. Izdavač, Naklada MD, također više ne postoji. Bilo je to kalendarski ne tako davne 2003.

Olga Tokarczuk živi u Sudetima, blizu Nowe Rude, nekada je radila kao psihoterapeutkinja, a danas predaje kreativno pisanje na opolskom sveučilištu. U domovini je jedan od najčitanijih pisaca, čije se knjige dočekuju uz veliki interes publike i blagonaklonost kritike, dok je izvan Poljske, vjerojatno, među najvažnijim europskim prozaistima današnjice. Njezina pripovjedna manira, model koji ponavlja i varira iz knjige u knjigu, nije, međutim, nimalo jednostavna, traži vrlo pažljive prevoditelje i čitatelje: izmjenjuju se različiti narativni i vremenski tokovi, različite razine stvarnosti, pa i autorski prosede, jer autorica lako i često prelazi iz čvrstoga realizma i dokumentarizma u snovitu i oniričku prozu, u bajku, u unutrašnji monolog, a zatim, opet, u realističku i dnevničku prozu. Ne bi to bilo neobično, pisci, dobri pa i loši, često i rado stvaraju zbrku, vezuju pripovijest u mrtvi čvor, sve nastojeći da impresioniraju nesretnoga čitatelja svojim virtuoznim umijećem pripovijedanja, pritom pokazujući ravnodušnost ili prezir prema činjenici da bi mu, možda, moglo biti dosadno ili da mu, možda, mozak nije opremljen dodatnom opremom, neophodnom za praćenje takvoga šizofrenoga proznog višeglasja, ali kod romana Olge Tokarczuk nikakve muke u čitanju nema. Sve je tako dobro i tako jasno, i čovjek se, uskoro, nakon samo nekoliko stranica, privikne na njezina pravila, pa mu se učini da samo tako i treba pisati. A kada se to pomisli, to je prvi sigurni dokaz kako se ima posla s velikim piscem. Veliki pisci vas, naime, bez imalo namjere, uvjere da  se treba pisati jedino tako kao što oni pišu. Istina, to je nevolja nenačitanih književnih talibana iz europske provincije: oni će povjerovati prvome velikom piscu da se samo tako smije pisati, pa neće dalje ni čitati. I tako se onda rode loši epigoni velikih pisaca… Ali ni danas, na žalost, nećemo imati vremena da kažemo koju o njima.

Roman “Dom danji dom noćni” bez sumnje je, uspijete li ga pronaći, jedan od najfascinantijih komada suvremene proze što leži na policama domaćih knjižara. Dijelom, posvećen je pokrajini u kojoj Olga Tokarczuk živi, opustošenoj i etnički očišćenoj nakon 1945. Među kućama koje više nisu kuće, u selima koja više ne postoje i gradovima koji su izmijenili svoja unutarnja lica, premda su fasade ostale iste – nalik na ljude presađenih mozgova, u svijetu duhova i u unutarnjem svijetu onih koji su se tu, mimo vlastitoga izbora doselili, kao prognanici iz nekoga drugog grada, žitelji nekih drugih, danas mrtvih kuća, teče jedna fascinantna i uvelike neprepričljiva priča Olge Tokarczuk. Ali “Dom danji dom noćni” nije neprepričljiv na način hermetične proze ili defabuliziranih romana, naprotiv, sve bi se tu moglo nanovo ispričati i prepričati, ali bi takvo prepričavanje trajalo duže, mnogo duže, nego sama knjiga. Nevjerojatno je, naime, što je sve, i kako, kod Olge Tokarczuk kondenzirano, a svejedno je sve vrlo zračno, prostrano i široko, nigdje osjećaja pretrpanosti.

Recimo, ima u romanu jedna epizoda, snažna kao čestit infarkt miokarda, o paru njemačkih umirovljenika, koji dolaze da vide selo iz kojeg je on, jednom davno, odlazio. Tu priču, vrlo dokumentarnu i stvarnu, autorica oslobađa svakog političkog viška i povijesnog konteksta, svega onog od čega bi drugi, možda također dobar pisac, stvorio dramu. Umjesto da na bilo koji način tematizira njegovo nijemstvo ili svoje poljaštvo, ona stvar uzdiže do razine srca, koje na kraju prepukne, do onoga elementarnog čovještva, kada više za nijednu nesreću nikakve utjehe nema. Tu priču o mrtvome Nijemcu i njegovoj živoj ženi, Olga Tokarczuk umjela je ispričati bez imalo prigodnih sentimenata i političke dopadljivosti, a njezin čitatelj iz daleka ne može a da ne zamišlja što su sve osjećali, o čemu su mislili i kakvu su katarzu doživljavali – jer da, uvijek je riječ o katarzi – njezini poljski čitatelji, desetine tisuća njih, kada su čitali o dvoje Nijemaca koji se na kraju vraćaju da vide svoj dom.

Prije dvije godine, u Beogradu, u izdanju Paideje, u izvanrednom srpskom prijevodu Milice Markić, objavljen je roman “Beguni”, za koji je 2008. Olga konačno dobila nagradu Nike – jednu od nekoliko velikih poljskih književnih nagrada – u čijem se finalu, ranije, nekoliko puta našla. Beguni su, piše u “Velikom pravoslavnom bogoslovskom enciklopedijskom rečniku”, koji je izdala novosadska Pravoslavna reč: “ogranak sekte bezpopovaca. Sektu je osnovao izvesni Jefimije iz Perejaslavlja, krajem XVIII veka. Beguni smatraju da je carska vlast čulno ovaploćenje antihrista, a duhovna i građanska vlast je njegovo ispoljavanje. Zbog toga se kriju i beže ne bi li tako prekinuli sve veze sa društvom i izbegli građanske dužnosti koje su vidljivi znaci antihristove vladavine: služenje vojnog roka, lična dokumenta, zakletve, plaćanje priloga i poreza.”

Netko površan, a bogme i poglup, kazao bi da su beguni ustvari nomadi, te da je ovo roman o nomadizmu. Istina je, međutim, da priča teče na putovanjima, fizičkim ili unutrašnjim, Olginim ili Olginih likova, i da se, kao i u prethodnim romanima, izmjenjuju razine i strategije pripovijedanja, pa čas čitamo dnevnik, čas izvještaj s putovanja i reportažu, čas napeti fikcionalni tekst. Pa tako i priču o onome što se na otoku Visu dogodilo jednoj poljskoj porodici, ocu, majci i djetetu. Odljetovali su oni, tako, svoj godišnji odmor, bilo im je lijepo, kao što obično na Visu i jest lijepo, ne samo strancima nego i domaćima, da bi se zadnjega dana dogodilo nešto za stranice crne kronike: nestali su dijete i žena, a muškarac je ostao sam i nije znao što da čini. Pojavila se policija, pojavio se vlasnik lokalnog restorana, koji baš i nije restoran, nego on kuha po svom, za goste koji mu dođu i s kojima se, katkad, sprijatelji, a katkad ih pošalje k vragu (da, prepoznaje se u njemu stvarna osoba pisca i gostoprimca Senka Karuze), ali ni od njega, kao ni od policajaca, pomoći nema. Osim što sumnja na čas pada na nesretnoga Poljaka…

Od te priče, koja na kraju ostane i nedovršena, netko drugi bi napisao roman, bestseler, krimić, možda i veliki roman, ali ne i Olga Tokarczuk. Ona ga započne, a zatim, u skladu sa svojom poetikom, nastavi dalje. I da to dalje nije tako sjajno napisano, čitatelj bi, valjda, iznervirano bacio roman negdje u najdalji ugao sobe…

“Svako ko je ikada pokušao da piše romane zna koliko je to teško zanimanje, nesumnjivo jedan od najgorih načina samozapošljavanja. Treba sve vreme da ostaješ u sebi, u samici, u potpunoj osami. To su kontrolisana psihoza, paranoja i opsesija upregunute u posao, zbog čega su lišene perjanica, turnira i venecijanskih maski po kojima ih poznajemo, tačnije, prerušene su u kasapske kecelje i gumenjake, s nožem za čiščenje iznutrica.” Tako piše Olga Tokarczuk, spremajući se tek da nas uplete u tu strašnu otočku priču, u taj, možda, i san, ali ni tog trenutka, kao ni kasnije, čitatelj ne može ni pretpostaviti gdje će s ovom knjigom završiti.

Kasnije, mnogo kasnije, na 209. stranici, piše ovo: “U jednom dalekoistočnom gradu vegetarijanski restorani uobičajili su da budu obeleženi crvenim svastikama, pradavnim znacima Sunca i životne snage. To veoma olakšava život vegetarijanca u stranom gradu – dovoljno je da podigneš glavu i rukovodiš se tim znakom. Tamo služe kari s povrćem (više varijanti), pakoru, samosu i kormu, pilave, ćufte, kao i moje omiljene štapiće od pirinča uvijene u listiće osušenih algi.

Posle nekoliko dana imam uslovni refleks kao Pavlovljev pas –  pođe mi voda na usta čim vidim svastiku.”

Postoje pisci koji su vam nalik, čak i kada niste vegetarijanac i ne volite putovati: zato sam, jesenas u Wroclawu, Olgu Tokarczuk morao zagrliti kao sebe samoga, čim sam je sreo.

miljenko jergović 29. 12. 2012.

 МАГИЈСКИ РОМАНИ

Олга Т. Као психолог, размишљала сам о реалном, о ономе што делује на свест, о ономе што оставља последице, о имагинацији, магији. Тако су моје књиге реалистичне на необичан начин. Док пишем повезујем фрагменте фабуле, и називам то констелацијским романом.".

 До сада су писци писали прво из себе, из својих визија и сновиђења, па о себи, па су транспоновали стварност, па јој давали општа и симболична значења, затим провоцирали на све начине језиком, формом, животом, Олга Токарчук залази у рецепцију читалаца и одатле пише своје магијске романе.


www.amika.rs



Нема коментара:

Постави коментар