„ЗАМАК У ПИРИНЕЈИМА“ и ЗАМКЕ ЗА ЧИТАОЦЕ

Фабула романа Јустејна Гордера Замак у Пиринејима је таква да ће се са њом идентификовати већина, сви који су доживели прву велику љубав, разишли се и – шта би се догодило када би се после много година поново срели? Средишњи део романа потврђује тему – класичан љубић, веома добро написан, са романтичним детаљима присећања на епизоде ранијег заједничког живота, излетима у околину и у „камено доба“, међусобним тражењима и садашњим реакцијама мужа на њихов сусрет. Интензивност емоција ствара осећање „као да живе у бигамији“.
Први део романа – који је уствари е-преписка двоје бивших љубавника после поновног сусрета – испресецана је забрињавајуће озбиљним пасажима о квантној физици чија основна премиса постаје важна за цео роман: две честице које имају заједничко порекло остају повезане и „осетиће оно што се догађа другој“, макар их цео свемир раздвајао. А када те „честице“ поседују свест, као људи, оне постају нека врста „духова у свемирском театру“... Такав спој романтике и спиритуалног тамо где га најмање очекујете развија радњу романа до појаве оностраног. 

 Слика по којој је роман добио име - Рене Магрит "Замак у Пиринејима"

 Лажна соба из романа - постер јесте на зиду, али је хотел стара, дрвена зграда...

Она се пита: да ли ће наша слободна душа преживети смрт тела? - Ти си се тада заиста обраћао мојој души, а не само мом телу, отварао си друга врата и моја душа ти је одговарала.... Твоја душа је долазила као анђео пола сата пре тебе...
Он одговара: свет је загонетка, а филозофи су се више трудили да га промене него да га разјасне. Био сам жртва највеће преваре на свету – да је „ја“ нешто што је потпуно одвојено од свега другог. То је егоцентрично ропство – присиљавају нас да поверујемо да је наш его само средиште свемира...

У трећем делу романа кроз дописивање се присећају дубоко личних, психолошких разлога растанка. „Свемирску“ тугу је сменило снажно осећање кривице због смрти треће особе, јавља се горчина, криза у односу и они постају „циници без заједничке перспективе“. „Престали смо да брбљамо и да се смејемо, били смо љубазни и пажљиви али више нисмо успевали да једно другом пружимо све најбоље“... „Носили смо у себи кривицу и срамоту на коју смо се подсећали сваки пут када бисмо се погледали“...
Растанак се поново догађа, и после тридесет година, али сада оптерећен трагедијом...
У овом роману постоји прича о развоју свемира и Земље као планете, а упоредо и о  љубавном односу и оностраном који се поново буде, све остало не постоји. Роман је постао типичан пример онога што сам Гордер назива „највећом преваром на свету“ и „егоцентричним ропством“ у коме је „наш его само средиште свемира“.
Ако волите љубиће, и протрчите кроз првих стотинак страна, ово ће бити роман за вас. Ако вас интересује онострано, трећи део је по вашем укусу. Ако желите популарни резиме развоја живота на планети и основе квантне физике, прочитајте први део романа. Ако тражите снажан и добар роман нашег времена који је шири од видокруга две међусобно занете особе, ову књигу немојте ни почињати да читате. 

Јустејн Гордер је написао више популарних романа. „Кћи директора циркуса“ садржи десетак изванредних, разрађених синопсиса за филмове – романе, и због тога је чувам, питајући се да ли су ти синопсиси оригинали или резимеи објављених књига – снимљених филмова. „Софијин свет“ је уствари популарно писана историја филозофије и цивилизација, са регистром појмова и имена на крају, и због тога је користим као прву информацију из тих области, као популарни лексикон. „Мистерију пасијанса“ сам два пута почињао да читам, па одустајао и на крају сам ту књигу поклонио библиотеци да тамо нађе правог читаоца...  „Замак у Пиринејима“ ћу задржати због популарног резимеа о развоју планете и живота у првом делу и због изнијансираног развоја односа од туге и кривице до разлаза у трећем делу који се понавља, али сада као трагични „римејк“.

Јустејн Гордер

ЕВО КАКО ИЗДАВАЧ ПРЕПОРУЧУЈЕ „ЗАМАК У ПИРИНЕЈИМА“:

„Стејн и Сулрун су били млади и заљубљени и пет интензивних година били су пар, а онда су се изненада разишли. Опет се срећу тридесет година касније, у старом планинском хотелу од дрвета уз који их везују снажне успомене и једна нерешена мистерија. Да ли је њихов сусрет баш на том месту, и баш тада, случајност?
Роман Јустејна Гордера Замак у Пиринејима сачињен је од електронских писама које размењују Стејн и Сулрун после судбоносног сусрета у хотелу. Гордер, велики мајстор приповедања и композиције, вешто нас води кроз напетост откривања мистерије давних догађаја. Но, далеко је важније што главни ликови различитим тумачењем тајни из прошлости заправо износе два основна приступа у тумачењу настанка и постојања света и човека у њему. И док Он усхићено верује у научну слику света, законе физике и математике и не верује да постоје више силе које управљају светом и нашим животом, дотле се Она препушта натприродним појавама, телепатији, духовима, видовитости, Богу и сновима.
У овој електронској струји мисли коначни одговор наравно не постоји нити га може бити, али нас Гордер и у овом роману враћа вечитој филозофској упитаности - ко смо, како смо настали, одакле потичемо. Загледан у бескрајни свемир позива нас да уживамо у томе што смо самим постојањем део највеће мистерије, али и опомиње да чувамо свет, јер тиме чувамо и човека (себе) у њему.“

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

УЛАЗАК У МАТРИКС Кајетана Ковича

Ових јесењих дана средином новембра, без неког видљивог повода, сетио сам се своје младићке мантре коју сам понављао у ритму корака док сам се ноћу, пешице, враћао кући кроз опустели Београд. Само пригушене светиљке, празне улице, црвено, жуто, зелено на семафорима и ја који упорно одбројавам:

Оче наш

Велики Строју,

ти што нам дајеш

и узимаш,

боју,

облик

и име;

што би хтео

да будемо исти

исти, исти,

као стројеви

по твојој слици

и прилици...

Те стихове тада младог словеначког песника Кајетана Ковича тада сам осећао као протест. Наговештај тихе побуне нас које су учили њиховим идеалима, оним које ни они сами нису поштовали ни остваривали.

Потом их је живот потиснуо, више их се нисам сећао мада су они трајали  у мени.

И сада, средином новембра, после четрдесет и више година, без неког видљивог повода, ево их опет:

Оче наш

Велики Строју... – појавише се у мени, без иједне грешке, до краја песме или строфе, као да сам их понављао све ове године.

Шта је било са Кајетаном Ковичем током ових четрдесет година? – упитао сам се. 

Престао да пева, слутио сам. Постао „апартчик“ у неком дому културе или секретар неке невладине организације? Можда новинар и песник, или професор?

Потражио сам свезнајућег Гугла и одмах сазнао да је Кајетан Кович објавио 14 књига поезије, 7 књига прозе, десетак књига за децу и постао словеначки академик. 

 

И да је рођен 1931. године а умро - 7. новембра ове, 2014. године у Љубљани.

Недељу дана пре него што су се његови давни стихови поново, после четрдесет година, појавили у мени. Седам дана је требало енергији његове поезије да обиђе све поштоваоце, па је дошао ред и на мене...

Ти стихови су остали исти али другачије звуче. Нешто друго значе.

Ослушните:

Оче наш Велики Строју,

ти што нам дајеш и узимаш,

боју, облик и име;

што би хтео да будемо исти, исти, исти,

као стројеви

по твојој слици и прилици...

Знате ли шта је то?

То више није протест. Ни ритам осамљених корака у ноћи. 

То је улазак у Матрикс.

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

http://vizant.blogspot.com/

http://osmehvizantije.blogspot.com/

http://internet-mreza.blogspot.com/

НОБЕЛОВАЦ МОДИАНО – ПРЕВЕР У ПРОЗИ

Francuski pisac, dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost: Nagrada opet uskraćena večitim favoritima, Amerikancima Filipu Rotu i Tomasu Pinčonu

Izbor francuskog pisca Patrika Modiana iznenadio mnoge

FRANCUSKI pisac Patrik Modiano (69) koji u romanima oslikava vreme i posledice nacističke okupacije svoje domovine tokom Drugog svetskog rata, ovogodišnji je dobitnik Nobelove nagrade za književnost. To je 11. francuski pisac koji je ovenčan ovim visokim priznanjem.

Švedska akademija dodelila mu je nagradu vrednu osam miliona kruna (1,1 miliona dolara) za "umetnost sećanja, sa kojim oživljava najneverovatnije ljudske sudbine i otkriva život". U obraćanju mnogobrojnim novinarima, stalni sekretar Švedske akademije Peter Englund nazvao ga je "Marselom Prustom našeg vremena".
Modiano, po Englundovim rečima, piše po obimu male knjige, do 150 stranica, sa varijacijama na istu temu: o uspomenama, gubitku, zaboravu, identitetu, nestalim osobama...
- Voli detektivski žanr i poigrava se njime, kao u priči o detektivu koji je izgubio pamćenje, i koji u svom poslednjem slučaju pokušava da otkrije istinu o sebi. Piše zabavne knjige, ali istovremeno govori i ključne stvari o sećanju i vremenu - rekao je Englund.
Iako su u prvim reakcijama svetski mediji zaključivali da je nagrada ponovo otišla u ruke nedovoljno poznatom autoru, da ga je Akademija podigla iz mrtvih, te da je "Nobel" opet nepravedno uskraćen Amerikancima Filipu Rotu i Tomasu Pinčonu, Modiano je veliko ime francuske i evropske književnosti.
Njegovo delo našim čitaocima približila je prevodilac iz Pariza Mirjana Uaknin, koja je do sada na srpski jezik za "Stubove kulture" prevela njegove romane "Dora Bruder", "Te neznanke", "Mala princeza", "Rodoslov" i "U kafeu izgubljene mladosti."
- Modiano je jedan od najznačajnijih francuskih pisaca koji uživa nepodeljene hvale i podršku, i publike i kritike. Vole ga podjednako, a ta nepodeljenost se retko sreće u književnom svetu. Svaki od njegovih romana je kulturni i književni događaj par ekselans. Nedeljama ostaje na listama najčitanijih i najprodavanijih knjiga - kaže Uakni za "Novosti".
Uprkos tome što njegova dela nailaze na veliki odjek, Modiano, po rečima naše sagovornice, nije medijski eksponiran:
- Vrlo je jednostavan, drži se po strani i mislim da ga ova situacija u kojoj se sada zasluženo našao, višestruko prevazilazi. Poznat je kao izuzetno povučen, skroman i jednostavan čovek koji vrlo malo komunicira sa javnošću. U njegovim romanima ponavljaju se određene teme, a jedna od njih je nemačka okupacija koju on zove "najtamnijom noći francuske istorije". Vrlo često se vraća i u pedesete i šezdesete, u kojima se pojavljuje njegova mladost kroz neprekidno citirana mnogostruka i haotična sećanja. Njegova rečenica je prepoznatljiva, kratka i ritmovana kao poezija. Nobelova nagrada je došla u prave ruke, velikoj, autentičnoj književnosti s romanima koji su toliko poetični, da se u njima radnja preliva između romanesknog i poetskog.
Ono što je obeležilo celokupno Modianovo stvaralaštvo je, po rečima Branke Geratović, asistenta na katedri za romanistiku Filološkog fakulteta, pokušaj da se kroz male porodične sudbine progovori o istoriji i njenim posledicama na obične ljudske živote.
- U njegovom stvaralaštvu mogu se jasno sagledati tri faze. Prvu je započeo romanom "Mesto za zvezdu" i nastavio "Porodičnom knjigom" i "Pedigreom" u kojima se bavi sećanjem na svog oca, francuskog Jevrejina koji je doživeo teška iskušenja za vreme okupacije i majke, flamanske glumice. Ovi romani koji govore o vremenu okupacije, jesu na neki način autobiografski, ali se to može uzeti samo uslovno. Druga faza počinje "Tužnom vilom", u kome preovlađuje ton melanholije, a glavni junaci su ljudi koji se osećaju kao da nemaju korene i otuda kod njih praznina i napuštenost. Toj fazi pripada i roman "Ulica mračnih kuća", za koju je dobio Gonkurovu nagradu, "Tako vrsni momci", "Izgubljeni kraj", "Avgustovska nedelja". Temama iz vremena okupacije pisac se vraća devedesetih godina kada je objavio romane "Svadbeno putovanje" i "Dora Bruder" - kaže Geratovićeva.

PRVA IZJAVA NOVOG NOBELOVCA: NEREALNO I BIZARNO

KADA je juče od svog izdavača Antoana Galimara saznao da je dobio Nobelovu nagradu za književnost, francuski pisac Patrik Modiano je, u svom stilu, zbunjeno poručio da je srećan, ali da je sve to malo nerealno i - bizarno.
- Sve mi se to čini malo irealnim, da me povezuju s ljudima koje sam obožavao - rekao je Modiano juče, donekle odstutno i skromno, na konferenciji za štampu u "Galimaru", sazvanoj povodom svečanog događaja, vezujući ovu svoju izjavu za svoja sećanja iz detinjstva na Albera Kamija, koji je dobio Nobelovu nagradu kada je Modiano imao 12 godina.
Novog francuskog nobelovca zanimalo je i zbog čega je izbor pao baš na njega.
- Želeo bih da znam kako su objasnili razloge za dodeljivanje nagrade. Nestrpljiv sam da saznam zbog čega su me izabrali - izjavio je Modiano.
A nagradu je posvetio svom unuku zato što je to, kako je rekao, "njegova zemlja". Kćer Patrika Modiano, spisateljica i pevačica Mari Modiano, udata je za švedskog pevača i kompozitora Petera fon Poehla. Inače, vest o nagradi stigla mu je dok sa ćerkom šetao Luksemburškim parkom.
NAGRADE
IZA sebe ima više od 40 knjiga i sva važna priznanja, među kojima su "Gonkurova", nagrada za roman Francuske akademije i Austrijska državna nagrada za evropsku literaturu, koju je dobio pre dve godine. Prošle nedelje "Galimar" mu je objavio novi roman "Da se ne izgubiš u predgrađu".
UVEK O NAMA
PO rečima Gojka Božovića, svojevremeno urednika u "Stubovima kulture" koji su objavili pet Modianovih romana, aktuelni nobelovac u svakoj od 20 knjiga pominje - našu zemlju. Beograd, Srbiju, Jugoslaviju, makar u jednoj rečenici.
- Nikada do kraja nismo odgonetnuli motiv zbog koga to radi - kaže Božović.
SARADNjA SA LUJOM MALOM
MODIANO je pisao i dečije knjige i scenarija za filmove, a Luj Mal je po njegovom romanu "Lakomb Lusijen" 1974. snimio istoimeni film koji je osvojio Baftu i bio nominovan za nagrade Oskar i Zlatni globus. Bio je i član žirija Kanskog festivala, a od 1965. do 1970. napisao je nekoliko desetina tekstova za pesme koje su izvodili poznati interpretatori. Otac je dve kćerke, Zine i Mari koja je već ugledna folk-džez pevačica i kantautor.

(Večernje novosti 10. oktobra 2014.  PATRIK MODIANO - PRUST NAŠEG VREMENA Nobelovac u svim delima pomenuo Srbiju)

 MODIANI VOLI PREVERA, NE I POLITIKU

Goran Čvorović | 11. oktobar 2014.

FRANCUSKI MEDIJI O PATRIKU MODIANU, NOVOM DOBITNIKU NOBELOVE NAGRADE ZA KNJIŽEVNOST
PARIZ - OD STALNOG DOPISNIKA
JA sam pas koji se pretvara da ima pedigre, kaže za sebe nobelovac Patrik Modiano, govoreći da njegov otac i majka nisu potpadali pod bilo koje definisano okruženje. U francuskoj štampi, posle objave da je ovom piscu pripalo najviše književno priznanje, pojavilo se dosta tekstova koji se bave upravo njegovim odnosom sa roditeljima.
Tema oca i očinstva u srži su njegovog stvaralaštva. To stalno traganje za neostvarenom roditeljskom srećom, a pre svega za očinskom slikom, osnovni je književni moto pisca nagrađenog zbog umetnosti sećanja kojima je evocirao najneuhvatljivije ljudske sudbine i razotkrio svet okupacije.
Njegovi otac i majka, nedefinisani trgovac Alber Modiano i flamanska glumica Luiza Kolpejn pronašli su se pod sumnjivim ratnim okolnostima u Parizu, "među ljudima koji su ličili na njih".
- Dva izgubljena i nesvesna leptira usred grada bez pogleda - kazaće Modiano.
Avanturista i crnoberzijanac, s vezama na svim stranama, borac za preživljavanje, otac Jevrejin koji je tokom rata u Parizu pod pseudonimom krio svoje poreklo, zauvek je ostao prisutan za Patrika Modiana. Njegova figura ostavila je traga na ličnosti pisca preseljenog u sopstvenu književnost, u priličnom otklonu od sadašnjosti.
Modiano je, prenose francuski mediji, čovek koji se divi Preveru, ne priča o politici i ekonomiji. Diskretan je i pomalo konfuzan sagovornik, što mu istovremeno daje notu simpatičnog, šarmantnog i dragog čoveka. U njegovom svetu mešaju se čudno, bizarno, neodređeno, maglovito, nejasno, poetsko, nesigurno i komplikovano, a u isto vreme kaže suštinu. Sakriven iza urođene stidljivosti, odgovara u literarnim slikama, a pišući, oštri mutne kadrove prošlosti.
Zato je i razumljivo što još nije svestan šta ga je zadesilo.
- Bio sam iznenađen. Sve je ovo neočekivano. Kad sam saznao, nastavio sam da hodam - opisao je Modiano trenutak kada je čuo da je postao nobelovac.
MISTERIOZNE KARTICE
IAKO oca nije dobro poznavao, Modiano je prekinuo sve kontakte s njim, ali je neprestano nastavio da traži vezu s nerasvetljenim ratnim periodom. Da bi to ostvario, paralelno s pisanjem knjiga, neprestano je ispunjavao kartice s imenima i adresama. Susrećući ljude koji bi na bilo koji način mogli da budu vezani za ono vreme i njegovog oca, kao detektiv prošlosti, precizno je ispisivao datume i ličnosti koji su istinski postojali. To ne želi da objavljuje jer nije literatura, ali u tome se, kaže, bolje snalazi nego u književnosti.

Patrik Modiano - Nobel za književnost 2014.

Objavio je preko dvadeset knjiga, a na njegova djela duboko je utjecala atmosfera u poslijeratnom Parizu i očevo zanemarivanje. Osim po književnim djelima poznat je i kao autor nekoliko scenarija prema vlastitim ili tuđim predlošcima
PATRICK MODIANO, jedan od najvažnijih suvremenih francuskih pisaca, dobitnik je Nobelove nagrade za književnost u 2014. godini. Prema obrazloženju Švedske akademije, nagrađen je za »umjetnost pamćenja kojom je evocirao neuhvatljive ljudske sudbine«.
Ove godine na kladionici Ladbrokes vodio je japanski pisac Haruki Murakami, a za njim su slijedili Ngugi Wa Thiong'o, Svetlana Aleksijevič, Adonis, Patrick Modiano, Jon Fosse, Philip Roth, Peter Handke, Assia Djebar, Peter Nadas, Ismail Kadare, Joyce Carol Oates, Adam Zagajewski, Nawal El Saadawi, Milan Kundera, Mircea Cartarescu, Thomas Pynchon, Cees Nooteboom, Bob Dylan, Bei Dao, Ko Un, Umberto Eco i drugi.
Patrick Modiano rođen je 30. srpnja 1945. u Parizu. Otac mu je bio Židov podrijetlom iz Aleksandrije, a majka Belgijanka koja je u Pariz došla 1942. okušati sreću kao komičarka. Roditelji koji su se upoznali u okupiranom Parizu živjeli su napola u tajnosti. Mladi Patrick proveo je cijelo djetinjstvo u atmosferi natopljenoj »otrovnim vonjem okupacije«, povezanoj sa stanovitim očevim problematičnim vezama i pričama koje je slušao. Lutajući između škole i hotela, između odsutnoga oca i majke na turneji, vrlo rano prepušten sam sebi, Patrick Modiano sačuvao je iz svoga pustolovnog djetinjstva prvotnu nostalgiju, koja se odražava u gotovo svim njegovim romanima i koja je okrutno prekinuta tragičnom smrću mlađega brata Rudyja 1957. kojemu je posvetio svoje prve knjige. Škole je pohađao u nekoliko gradova francuske provincije i u Parizu, ali studij nikada nije upisao. Od 1967. profesionalni je pisac.

У КАФЕУ ИЗГУБЉЕНЕ МЛАДОСТИ

Модиано се диви Преверу и то се види у овом роману – као да ноћу ходате улицама Париза. На Пруста може да подсети само по интересовању за прошлост, он је пре Превер у прози. Мене је повремено подсећао на Франсоаз Саган – слично пригушено безнађе, као и на  Селинџерове ликове који лутају тражећи себе.

ПОСЕБНА ЗАНИМЉИВОСТ ОВОГ РОМАНА је слика Париза коју не познаје ни већина Парижана:

-         “ничија земља” на периферији Париза у којој живе емигранти, пропали и будући студенти, писци и уметници, они који се баве сумњивим пословима и представљају лажним именима. Мали део те “ничије земље” познају и посетиоци Париза у недефинисаним просторима испод  стубова ваздушног метроа, поред дугачких,  високих зидова париских гробаља и бескрајних фасада мрачних зграда, на далеким париским периферијама….

-         Кафеи у којима се окупљају млади људи који беже од своје криминалне прошлости, или траже себе и своје место у животу и Паризу, неколико старијих књижевника који не прихватају да су зашли у године… Они који су своји само кад беже од садашњице или сенки прошлости и свакодневно пролазе поред графита “Никада не ради”…

-         “путовања” која приређују и покушаји утврђивања “чворишних тачака” својих вечерњих и ноћних кретања по граду…

-         Описи париских књижара и сеанси код старијег уметника који их духовно усмеравају и упознају са вечним враћањем истог, изгубљеним хоризонтима, путовању у бескрај, зеленом светлошћу…

Занимљива је композиција романа: пет поглавља исказана кроз четири лика романа: студент, посматрач у кафеу, детектив који тражи несталу супругу и стаје на њену страну, Луки – главни лик романа и Ролан (4. и 5. поглавље), који постаје момак Луки и у мислима реконструише живот са њом на „ничијој земљи“ у Паризу и њен „слободни лет у светлост и празнину“...

Роман који ћете прочитати и други пут да би се ослободили омаглице коју ствари у вама.

Миливој Анђелковић 

U kafeu izgubljene mladosti

Tajanstvena mlada žena koja u svom okruženju izaziva fascinaciju, privatni detektiv koji traga možda upravo za njom, ljubavnici koji se sreću i razilaze na ukrštenim stazama svojih lutanja po noćnom Parizu, beg od ljubavi u brak i beg iz braka radi predavanja ljubavi, trenuci u kojima postaje jasno da je vreme mladosti ostalo nepovratno iza nas, to su elementi novog Modianovog romana, utopljeni u jezički gustu i muzikalnu pripovedačku atmosferu po kojoj je ovaj autor prepoznatljiv i voljen.

U KAFEU IZGUBLJENE MLADOSTI", PATRIK MODIANO,

"Stubovi kulture", prevod: Mirjana Avramović-Ouaknine

OVO JE KNJIGA jednog od najvažnijih francuskih pisaca druge polovine 20. veka, dobitnika prestižne "Gonkurove nagrade". Roman "U kafeu izgubljene mladosti" čine izukrštane ispovedne priče stalnih posetilaca kafana "Konde" i "Kanter", kojima je jedina zajednička kopča to što ih posećuje centralna ličnost svih ispovesti - tajanstvena Luki, pravim imenom Žaklin Delank. Obe kafane, takođe, imaju magnetno dejstvo da privlače najneobičnije goste, među kojima su najistaknutiji bučni pisci-u-nastajanju, studenti kojima se smučilo studiranje, ljudi bez jasno definisanog zanimanja, ali takvi da ih treba izbegavati u širokom luku, privatni detektivi i drugi umetnici. Luki je vanbračna ćerka zaposlenice u "Mulen Ružu" i vlasnika garaže, privođena zbog mladalačke skitnje, koja slučajno postaje sekretarica, supruga bezličnog Žana Pjera Šuroa, družbenica lepe Žanet poznate pod nadimkom Mrtvačka glava, stalna posetiteljka spiritističkih seansi izvesnog Gija de Vera, ljubavnica lika kog znamo samo pod lažnim imenom Rolan... Njena nemogućnost da se zaustavi na jednom mestu, uz jednu osobu, vodi je ka jedinoj sreći kojoj se na koncu prepušta - bestežinskom stanju, slobodnom letu, skoku s prozora. I put u ništavilo je bolji od dosadnog stajanja u mestu.

ŠTA JE VRLINA OVE KNJIGE: Modiano i u ovoj knjizi ostaje veran svom poetičkom načelu koje glasi: prošlost važnija od budućnosti, jer nam samo ona daje odgovor na pitanje ko smo i kuda idemo.
PRVA REČENICA GLASI: "Od dva ulaza u kafe ona se uvek služila manjim, onim koji su zvali vrata u senci."
POSLEDNJA REČENICA GLASI: "Imala je tek vremena da kaže, kao da samu sebe hrabri: 'Gotovo je, prepusti se...'"
KADA BI OVA KNJIGA IMALA MIRIS: Mirisala bi na jutro nakon noći provedene u jeftinoj hotelskoj sobi.
PRONAĐITE SLIČNE KNJIGE: Među drugim knjigama ovog autora, kao što su "Dora Bruder", "Te neznanke", "Mala princeza" ili "Rodoslov".
PREPORUKA ZA ČITANJE: U kafeu u kome ste izgubili mladost.

Autor: Srđan V. Tešin

ODLOMAK IZ ROMANA

Jedna knjižara i papirnica na Bulevaru Kliši ostajala je otvorena do jedan sat po ponoći. „Matei“. Na izlogu nije pisalo ništa drugo. Možda prezime vlasnika? Nisam se nikada usudila da to zapitam onog čoveka sa brkovima, tamne kose, koji je nosio karirani sako i uvek čitao za svojim pisaćim stolom. Kupci su ga stalno prekidali u čitanju da bi platitli razglednice i hartiju za pisma. U ono doba noći kada sam ja navraćala, gotovo da nije bilo kupaca osim ponekog iz kabarea „ Šansone“ iz susedstva. Međutim, najčešće smo u knjižari bili sami on i ja. U izlogu su na istaknutom mestu stajale uvek iste knjige, za koje sam ubrzo saznala da su romani naučne fantastike. Posavetovao me je da pročitam neke od njih. Sećam se tih naslova: Kamičak na nebu, Tajanstvena prolaznica, Otimači praznine. A sačuvala sam samo jedan: Kristal koji sneva.
Sa desne strane, na polici pored samog izloga, držao je polovne knjige iz astronomije. Jedna od njih, čije su narandžaste korice bile poluiscepane, posebno mi je privukla pažnju: Putovanje u beskraj. Nju još uvek čuvam. One subote uveče kada sam došla da je kupim, bila sam jedina mušterija u knjižari, u koju nije dopirala buka sa bulevara. Kroz staklo su se mogle razabrati svetleće reklame, pa i ona plavo-bela sa „Najlepšim nagim ženama na svetu“, ali su mi se činile daleke… Nisam se usudila da prekidam čoveka koji je sedeo i čitao glave zagnjurene u knjigu. Stajala sam desetak minuta ćuteći pre nego što se okrenuo ka meni. Pružila sam mu knjigu. Nasmešio se: „Vrlo dobra knjiga. Vrlo dobra.. Putovanje u beskraj…“ Već sam se pripremila da mu platim, kada je on odmahnuo rukom: „Ne… ne… poklanjam vam je … i želim vam srećno putovanje…“
Sigurno je da ta knjižara nije bila samo utočište već i etapa mog života. Često bih se u njoj zadržala do samog zatvaranja. Pored polica sa knjigama postavili su nekakvu stolicu, zapravo poveće merdevine. Smeštala sam se tu, listala knjige i stripove. Pitala sam se da li primećuje moje prisustvo. On mi se, ne prekidajući čitanje, obraćao samo jednom istom rečenicom: „Ima li ovde neki biser za vas?“ Mnogo posle toga neko me je uporno ubeđivao da je boja nečijeg glasa jedina stvar koju ne možemo upamtiti. Međutim, ja i danas u besanim noćima često čujem jedan glas sa pariskim naglaskom – naglaskom strmih ulica Monmartra – kako mi kaže: „Ima li ovde neki biser za vas?“ Ta rečenica nije izgubila ništa od svoje topline i tajanstvenosti.
Patrik Modiano, „U kafeu izgubljene mladosti“, prevela Mirjana Avramović-Ouknin, Stubovi kulture, Beograd, 2010.

PATRIK MODIANO, MALI DRAGULJ

Primerak „Malog Dragulja“ stigao je do mene dugim, zaobilaznim putem, zahvaljujući Nobelu i dobrim ljudima. Roman Patricka Modiana iz 2001. objavila je Fraktura (urednik Seid Serdarević) 2005. godine. Hrvatsko izdanje potpomoglo je francusko Ministarstvo vanjskih poslova preko Francuskog veleposlanstva u Hrvatskoj i njegovog Centra za kulturnu i jezičku suradnju.

Knjiga je u hrvatskoj javnosti prošla nezapaženo. O Modianu je krajem devedesetih i početkom nultih pisao Marinko Koščec (knjiga „Skice za portret savremene francuske proze“), krajem osamdesetih beogradski Nolit je objavio roman „Izgubljeni kraj“, a početkom osamdesetih je Zlatko Crnković u biblioteci Hit objavio Gouncourtom nagrađenu „Ulicu mračnih dućana“. No izlazak „Malog Dragulja“ čini se nije popratio niko osim Božidara Alajbegovića na portalu Lupiga.com.

Primerak poslan jednoj zagrebačkoj redakciji završio je u kartonskoj kutiji, zajedno s jučerašnjim novinama, i ostalim papirom za stari otpad. Iz kartonske kutije „Malog Dragulja“ je „spasio“ fotograf dotične redakcije. Modiano se tako preselio na jednu policu s knjigama, i ko zna kako bi dugo, i nemo, tamo stajao da  nije dobio poljubac Nobela. Leteći poljubac koji je stigao iz Skandinavije jednu odbačenu, pa onda zaboravljenu knjigu, najednom je pretvorila u belog labuda. Uz uobičajenu kafu tako me je dočekala i knjiga i priča o njoj.

Američki i britanski novinari kažu da je Patrick Modiano onaj koji je dobio Nobela umesto Philipa Rotha. To jest da je dobio još jedan beli Evropljanin, gotovo nepoznat izvan Francuske čak i boljim poznavaocima svetske književnosti (setimo se Le Clezia), koji je dobio Nobela umesto pisca koji svake godine uoči objave laureata dolazi u New York, priprema izjavu za javnost, čeka telefonski poziv, i onda se u tišini vraća kući (novinar Guardiana maštovito predlaže Charlieu Kaufmanu da o tome snimi film!).

Naravno, odgovor na to zašto akademici nisu skloni američkoj književnost daje sama nagrada Patricku Modianu. Rothovi romani su romani u klasičnom smislu. Recimo „Američka pastorala“, tu se prati nekoliko likova, kroz nekoliko pripovednih linija, u nekoliko različitih razdoblja, pokriva se ovo i ono, od džainizma do „Dubokog grla“. „Američka pastorala“ je poput velikog, sjajnog i nezaboravnog hollywoodskog filma. Ona je nešto poput oscarovskog romana. Patrick Modiano s druge strane piše kratke (150 stranica u proseku), kamerne,  jednostavne romane, koji se mahom bave sećanjem, identitetom, i odrastanjem bez roditelja. Modiano nije glamurozan, očigledno velik poput Rotha, no on je nešto što američki roman (Rothov, Franzenov, ili Eugenidesov) nije. On je elitistički. A znamo, u Stockholmu se, bez obzira na pompu, ne dele Oscari nego Nobel.

„Mali Dragulj“ možda nije najbolji roman za predstavljanje Patricka Modiana. Među najznačajnijim naslovima uz „Ulicu mračnih dućana“ (1980.) spominje se debitantski roman „Place de l'Etoile“ (1968.), te „Pedigre“ (2004.). No nismo mi odabrali „Mali Dragulj“, nego je on, spasivši se iz kartonske kutije, odabrao nas. A uz to „Mali Dragulj“ ima i sve karakteristike Modianova romana. 

Negde nakon rata malena devojčica stigla je iz Pariza na seosku stanicu sa ceduljom oko vrata. Na cedulji je pisalo: „Therese Carderes, kod gospođe Catillon, Ulica Breau, Fossombronne-la-Foret“. Majka je otpratila devojčicu na voz i obesila joj cedulju oko vrata. Inače, majka je devojčicu znala zvati i Mali Dragulj. No na seoskoj železničkoj stanici na kojoj je niko nije dočekao devojčica je shvatila da može zaboraviti Malog Dragulja. I na majku, što se toga tiče, plesačicu koja je zbog nezgode „s gležnjevima“ morala prekinuti s klasičnim plesom i nastupati u opskurnim predstavama.

Dvanaest godina kasnije Therese će na jednoj stanici pariškog metroa prepoznati svoju majku, ili barem ono što bi mogla biti njena majka. U snovima bi joj uvek policijski komesar ili zaposlenik u mrtvačnici pružao fotografiju majke, no ona je nije mogla prepoznati. Sada je bila sigurna da je žena u otrcanom žutom kaputu njena majka. Sledeći majku pariškim metrom, ulicama, bistroima i predgrađima, Therese pokušava rekonstruisati svoje detinjstvo: stanove u kojima je žijela, poslove kojima se majka bavila, dane provedene s muškarcem kojeg je posećivala (možda njenim ocem?), sećanjima na psa kog joj je neko poklonio, a za kojeg je majka tvrdila da se izgubio kad ga je izvela u šetnju.

Ovde naravno imamo mnoge biografske elemente Patricka Modiana. Rođen 1945. u Parizu, Modiano je odrastao u Flandriji s majčinim roditeljima. Majka mu je bila glumica poreklom iz Belgije, otac sefardski Židov iz Aleksandrije, kog je viđao manje i od majke. Tema ostavljenog deteta, kao i pitanja sećanja i identiteta, uz tematizovanje vremena okupacije predstavljaju glavni motiv njegove književnosti. Posredi je određena detekcijska forma, natopljena žanrom krimića ili noira, ali razlomljena, nedovršena.

Modianov otac ozlojeđen sinovljevim debitantskim romanom i njegovim prikazom okupacije navodno je pokušao otkupiti čitavo izdanje. Nešto pre toga zvao je policiju kad mu je sin tražio novac. Therese će slediti staricu sve do vrata njenog stana, ali tu će stati. Za nju se zla kob i ružna sećanja svode na jedno lice – „ono moje majke“. Ponovo rođenje moraće potražiti negde drugde, na nekom drugom mestu. Upozorenje: poslednje slike najupečatljivije su u celom romanu…

Nije iznenađujuće što su Amerikanci iznenađeni odabirom iz Skandinavije: Philip Roth je vratio u život Anne Frank („Pisac iz sene“, s Annom Frank koja je preživela holokaust), da ne nabrajamo neka druga njegova literarna čuda, a Modianovi likovi ne uspevaju vratiti u život ni sami sebe. No „Mali Dragulj“ zanimljiv je roman. Naglasak je dakako na „mali“. I na tematskoj jednodimenzionalnosti (pitanje zanemarene dece ne dovodi se u vezu s oslobađanjem žena), na intimi, na žanrovskoj redukciji, na melankoličnoj atmosferi zadimljenih bistroa i chet-bakerovskog „blue jazza“… Što je sve onima iz Stockholma bilo dovoljno da, nakon pomnog čitanja kompletnog Modianova opusa, Philipa Rotha još jednom pošalju kući bez pehara.

Prevod; Latica Bilopavlović

Preuzeto sa http://livano85.blogspot.nl/2014/10/patrick-modianomali-dragulj.html

U izdanju zagrebačkog »Znanja« 1980. objavljena je Modianova knjiga »Ulica mračnih dućana«, a 2005. zaprešićka »Fraktura« objavila je njegov »Mali dragulj« – djelo koje predstavlja potragu za izgubljenim, idiličnim svijetom djetinjstva, za neostvarenim snovima, za toplinom doma i majčinskom ljubavi. Patrick Modiano jedan je od onih velikih pisaca koji riječima uspijevaju stvoriti čitav unutarnji svemir svojih likova. Stilski izbrušen, istančan poput najfinijeg nakita, »Mali Dragulj« napeta je i uzbudljiva emocionalna drama mlade djevojke u Parizu ranih šezdesetih. Prema Nathalie Meyer, Modiano zapravo u svim svojim djelima opisuje nestanak predmeta i bića. Svaki je element osuđen na nestanak, a likovi, ispunjeni nedostatkom i odsustvom, ne mogu prihvatiti te promjene, ne mogu živjeti u svijetu u kojem se orijentiri sve više i više brišu. Vrlo jasan i precizan stil – to »bijelo pisanje« koje karakterizira književnost druge polovine 20. stoljeća – daje svu svoju snagu romanu »Mali dragulj« čineći ga uzbudljivim i potresnim.

Autor nije potpisan

Dora Bruder

Patrik Modiano (autor)  Mirjana Avramović Uaknine (prevod)

„Nikada neću saznati kako je provodila svoje dane, gde se skrivala, u čijem se društvu nalazila onih zimskih meseci posle svog prvog bekstva ili kada je, u proleće, ponovo iščezla na nekoliko sedmica. I tu je njena tajna. Mala i dragocena tajna koju dželati, naredbe, vlast koja se zove okupacijskom, zatvori, kasarne, logori, istorija ili vreme – sve ono što nas prlja i razara – nikada nisu bili kadri da joj ukradu.“

REC #50 - OKTOBAR 1998.

DRAGANA BESARA o romanu DORA BRUDER

Proslost kao zadatak "Imali ste pravo kad ste mi rekli da u zivotu nije vazna buducnost, vec proslost", kaze junak Modianoovog romana ULICA MRACNIH DUCANA, formulisuci tako jedno od osnovnih kreativnih nacela ovog francuskog pisca. Proslost, sopstvena ili tudja, jeste ona konfuzna arhiva cijim prelistavanjem mozda mozemo da dokucimo ko smo i kuda idemo, ali arhiva u kojoj su mnoga odeljenja unistena, spaljena, bespovratno izgubljena.

Na osnovu Modianoovih romana koji su nam dostupni u prevodu (Ulica mracnih ducana /1978/, Izgubljeni kraj /1985/ i Dora Bruder /1997/), moze se naslutiti obris jedne literarne konstrukcije, i odrediti cilj jednog knjizevnog poduhvata: proslost, jer ona nudi odgovor. Patrik Modiano, medjutim, ostaje dosledno i svesno na poziciji projektanta koji zna da njegova gradjevina nikad nece biti sazidana, stavise on postaje svestan da najlepse zgrade nikad nisu postale opipljive.

U romanu Dora Bruder akcija popunjavanja lakuna iz proslosti dobila je svoje konkretnije usmerenje: otkriva se sudbina jedne jevrejske devojcice. Kao sto je u Ulici mracnih ducana ili Izgubljenom kraju laka prica, u ritmu kriminalistickog romana, predstavljala sredstvo za otvaranje teme identiteta i egzistencije, tako i u Dori Bruder istrazivanje na tragu jednog novinskog oglasa vodi do pitanja jevrejstva, odnosno sudbine tog naroda u okupiranoj Francuskoj. Problem identiteta i samospoznaje dobio je svoju istorijsku dimenziju, sto bi moglo da predstavlja zaokret u piscevom opusu, da ne kazemo "novu fazu". Fokusiranje na "jevrejsko pitanje" kod Modianoa jeste zadrzavanje pogleda na velikoj i mracnoj temi.

Knjizevni postupak doziveo je modifikaciju uslovljenu specificnoscu materijala. Pomenuti obrazac krimi-romana, uocljiviji u prethodnim delima, koriscen je i u Dori Bruder, sto nije bezrazlozno: i u ovoj prici je rec o zlocinu, o ubistvu naroda. Kao sto svaki detektiv polazi od istrgnutih i nepotpunih podataka, da bi kroz istrazivanje i razgovor sa svedocima rekonstruisao pravi tok dogadjaja, pripovedac polazi od jednog suvoparnog oglasa. Nizu se nepouzdana svedocenja, kratki i hladni izvodi iz raznoraznih kartoteka, navode se sve moguce pretpostavke da bi se eliminisale one manje verovatne, traze se odgovori u opstim uslovima zivota, u naredbama koje su u odredjenom trenutku vazile, cak i u vremenskim prognozama, a sve da bi se dobio odgovor na pitanje sta je bilo sa Dorom Bruder.

Kao u krimicu, kraj je rezervisan za odgonetku: "I oboje, otac i kcer, napustili su Dransi 18. septembra, sa jos hiljadu muskaraca i zena, u transportu koji je upucen u Ausvic." Struktura citavog zlocina, nacin njegovog izvrsenja i zlocinac -- sve je sadrzano u imenu logora. Ritam kriminalistickog romana, sa svojstvenim ubrzavanjem u skladu sa brojem prikupljenih podataka, ostaje u Modianoovom romanu ona metalna konstrukcija koja cini celinu obuhvatnom. Na taj skelet dodaje se malter smesan od asocijativnog, pretpostavljenog, zamisljenog, proosecanog. Svaki sturi detalj se boji, ozivljava, pokrece:

"Neki policijski sluzbenik izdao je 18. ili u toku 19. juna nalog kojim se Dora Bruder salje u logor Turel. Da li se to desilo u prostorijama komesarijata Klinjankur ili na keju Zevr? Nalog je morao biti napisan u dva primerka i prosledjen sprovodniku kola za prevoz zatvorenika, sa pecatom i potpisom. Da li je ovaj sluzbenik u casu stavljanja potpisa odmerio posledice toga cina?"

Goli fakti se okruzuju nizom pitanja, koja pokusavaju da zatrpaju te goleme rupe u znanju, odnosno u slici sveta. Pitanje tako postaje jedini suvisli odgovor koji covek moze da pruzi onim mracnim mestima. Na toj nejasnoj slici proslosti, na kojoj su se slike ljudi pretvorile u blede konture, posmatrac se hvata za retke jasnije detalje. Ulice, trgovi, imena starih zdanja nizu se u nekom sopstvenom ritmu, dobijajuci funkciju ucvrscivaca fluida proslosti. Vidjeno i nasluceno, registrovano i neuhvatljivo (zabelezeno, mozda, negde, u necijem nejasnom secanju), mesaju se da bi stvorili novu, literarnu, cinjenicno-fiktivnu dimenziju.

Odgovor na konkretna pitanja, smatra Modiano, pruza izgleda samo fikcija:

"Progonila me je izuzetna preciznost nekih detalja: Bulevar Ornano 41, 155 centimetara, ovalno lice, sivosmedje oci, sivi sportski kaput, bordo dzemper, teget suknja i sesir, ravne braon cipele. A tama, nepoznato, zaborav i nistavilo svuda okolo. (...) Zato me je nedovoljnost koju sam osecao podstakla da napisem jedan roman, Svadbeno putovanje, kao mogucnost da i dalje posvecujem svoju paznju Dori Bruder, i, mozda, pomislio sam, da osvetlim ili odgonetnem nesto o njoj, neki kraj kojim se kretala, nekakvu pojedinost njenog zivota."

Najzad, knjizevnost postaje jedino sredstvo priblizavanja tajni, a Modiano na pojedinim mestima otkriva i zasto: knjizevnost jeste razumevanje i komunikacija. Zato je mogao u Igoovom delu da nadje jos neke dragocene podatke vezane posredno za Doru Bruder, zato u piscevu vizuru i dolaze imena nekih drugih pisaca, koji su neposredno pre Modianoovog rodjenja "iscrpli sve zalihe patnje", i sa kojima ga povezuju neke cudesne koincidencije. I pored cvrstine nekih nepobitnih dokaza, svi oni, u Modianoovom romanu, ostaju nekorisni, sve dotle dok ih ne oplodi mocna sposobnost empatije.

Traganje za Dorom Bruder ukrsta se sa traganjem za sopstvenom prosloscu, da bi se dalje disperzivno prostiralo na sudbine svih onih imenovanih ili samo oznacenih brojevima koji su na ivici zaborava. Svi podaci ostaju nesigurni sve dok ih ne potkrepi "osecaj":

"Toga popodneva, ne znam zbog cega, imao sam utisak da hodam po necijim tragovima."

Sazivljavanje sa sudbinom drugih da bi se ona konacno osvetlila, pisanje fikcije da bi se dobio odgovor na postavljena pitanja, jeste ona problematicna pozicija na kojoj Modiano stoji, cini se cvrsce i odlucnije nego u Izgubljenom kraju i Ulici mracnih ducana. Medjutim, sada se ne radi vise samo o tome da se proslo otkrije, da se sazna, da se popune praznine; u Dori Bruder to postaje neka vrsta obaveze, koja ipak nailazi na sopstvene granice. Upravo na tom "pogranicnom podrucju" pisac razvija strategiju "resavanja slucaja" na nacin koji mu je jedino dostupan. Pomenuta istoricnost je, cini se, odgovorna za stvaranje nove, tvrdje, izrazitije nijanse u piscevom odnosu prema proslosti. Jer, radi se o zlocinu velikih razmera, i zlocin je predati ga zaboravu:

 "Izgradili su autoput, srusili niske kuce, izmenili pejzaz tog severoistocnog predgradja da bi postalo, kao i nekadasnje ostrvce 16, sto je moguce vise beznacajno i bezbojno."

Hvatanje proslosti nije vise samo put u traganju za identitetom, vec odgovornost, teska duznost generacija koje su ipak zivele u periodu kada su sve nedace izgledale kao parodija patnji iz 40-ih.

Na kraju Ulice mracnih ducana junak ipak ne uspeva da potvrdi do kraja svoj identitet, i rezignirano se miri sa tim; na kraju Dore Bruder ne dolazi do pomirljive racionalizacije besmislenog traganja za necijim tragovima, vec do neceg sto pre lici na pomirenje, odnosno na "kompromis". Pisac nikada nece saznati neke detalje iz Dorinog zivota, i mnogo toga ostace zauvek tajna: "mala i dragocena tajna koju dzelati, naredbe, vlast koja se zove okupacijskom, zatvori, kasarne, logori, Istorija ili vreme -- sve ono sto nas prlja i razara -- nikada nisu bili kadri da joj ukradu."

Ovaj zavrsetak sa pomalo pateticnim prizvukom krije u sebi onaj ambivalentni karakter citavog dela koji se ispoljava kao dominantni kvalitet Modianoovih romana. To je melanz solidne faktografske gradje i rasipne mastovitosti koja svoju snagu crpe iz nedovoljnosti cinjenica. I kao sto su neki tajnoviti delovi Dorinog zivota, za utehu, jedini netaknuti, tako su i fikcionalni pasazi dela, stranice satkane od slutnji i predosecanja, zalog njegove snage. Odnosno, ta snaga je upravo onoliko relevantna koliko je zaista utesna cinjenica da je Dora Bruder, ubijena u Ausvicu, nesto uspela da sacuva od svojih krvnika.

Priredio

Milivoj Anđelković

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

РАБЛЕ И ВИНАВЕРОВ ПРЕВОД

Ко је Рабле?

Fransoa Rable je najpotpuniji i najizrazitiji predstavnik francuske renesanse

"Rabelais, najveći duh modernog čovječanstva, taj čovjek koji je sažeo Pitagoru, Hipokrata, Aristofana i Dantea, reče, ima tome već tri stoljeća: čovjek je jedan mikrokozam." - Honoré de Balzac

“Gargantua i Pantagruel” roman Fransoa Rablea u pet knjiga. 

Satirična alegorija o dva džina Gargantui i Pantagruelu, njihovom životu, čudesnom rođenju, školovanju i fantastičnim dogodovštinama. Najveći spomenik francuskog jezika 16. veka, napisan na 'vulgarnom' narodnom francuskom ( u to vreme jezik učenih je bio latinski). Iako se i sam u svojim učenim publikacijama i prepisci služio latinskim, Rable će za veličanje ideja humanizma i renesanse uzeti i poslužiti se plebejskim književnim rodom, satirično iskorišćenim pikarskim romanom, plebejskim književnim izrazom, govorom širokih narodnih masa.

'Smej se, ko hoće da bude čojstven, 
Smeh je čoveku zaista svojstven" – moto je ovog romana.

О Telemskoj opatiji – utopističkom manastiru – Rable piše:

 »ljudi slobodni [...]imaju od prirode nagon i podstrek koji ih nagoni uvek na vrlinu i da ono što rade uvek bude dobro, a poroka da se klone«; dok »kada su ljudi gadnim ugnjetavanjem i zulumom poniženi i porobljeni, oni uništavaju u sebi plemenitu težnju kojom su ka vrlini naginjali, da bi zbacili sa sebe taj jaram robovanja: jer, mi se uvek zabranjenih stvari poduhvatamo i priželjkujemo ono što nam je uskraćeno«. Stoga jedino pravilo koje vlada u ovoj zajednici glasi: «Čini što ti se ushte”.

Klasično djelo svjetske književnosti, djelo furioznoga ritma i otkačene genijalnosti, grandiozna je groteska prožeta vitalističkim viđenjem čudesnih doživljaja i djela dvojice divova. Pantagruelizam predstavlja beletristički i enciklopedijski fenomen Rableovog  ostrašćenoga zanimanja za ljude oko njega i za ono što oni u svojoj bogougodnoj nesavršenosti čine. Oko realnoga, svakodnevnog pantagruelizma kojemu je glavna misao vodilja: biti miran, zdrav, radostan te ponajprije sit i napit - gradi Rabelais istovremeno eruditsko i parodijsko djelo, u isti mah stvar posve neozbiljnu i ozbiljnu, knjigu začudne mašte, opscene komike i nezamislivih dosjetaka, razigranoga jezika začinjenog sočnim psovkama i nenadmašivim igrama riječi. S druge strane, nudi Rable i duhovni pantagruelizam koji je odnjegovan na temeljitom poznavanju antičke književne i kulturne baštine i antidogmatskom mišljenju: u tom smislu, Rabelais progovara gotovo moralistički o najvažnijim pitanjima humanističke tradicije.

Позната је АНЕГДОТА О ЈЕДНОМ РАБЛЕОВОМ ПУТОВАЊУ. Наиме, када је једном приликом требало да отпутује у Париз, а није имао пребијене паре, отишао је у крчму и на сто ставио три (празна) умотана пакета. На једном је писало „Отров за краља”, на другом „Отров за кардинала”, а на трећем „Отров за престолонаследника”. Будући да је на сваком јавном месту и тада, баш као и данас, било дежурних шпијуна, у крчму је убрзо грунула стража и Рабле је кочијом спроведен у Париз на саслушање. Тек када је стигао у престоницу, испричао им је зашто се одлучио на превару.

(Тако је било онда. Данас би провео годину дана у истражном затвору, и бар три године због доказане намере тероризма, а можда и више јер су отрови могли да буду преузети из кутија пре хапшења…)

ВЕЛИКА ЈЕ СРЕЋА ШТО ЈЕ РАБЛЕОВА ДЕЛА - „ГАРГАНТУА” И „ПАНТАГРУЕЛ” НА СРПСКИ ЈЕЗИК ПРЕВЕО СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР (1891-1955), велики песник, преводилац, савршени познавалац језика и ретко обдарени филолог. О Раблеу, Винавер је педесетих година прошлог века написао и ово:

„Рабле се правио шерет-будала и само тако избегао ломачу. То је, уосталом, очигледно из дубље анализе текста. Његови јаросни напади на католичку цркву и на папу донели би му смрт да није умео да изврдава - и то изванредним језичким шеретлуцима којима нема равних у светској књижевности. Он је играо игру у вратоломне скокове и у тобожно безазлено снебивање. Сви који су имали посла са цензуром, покушавали су ту исту игру, пре свега сличне језичне шеретлуке. (...) Наш неукроћени језик дорастао је делима која кључају животном снагом. Преводити Раблеа била ми је сласт, јер сам доживљавао не само Раблеа него и наш језик. Трудио сам се цео тај наш језик, исконских лепота, да ставим у службу онога чији убојити смех грми над вековима људског умља и безумља”.

Винавер код нас први преводи Хашековог „Доброг војника Швејка“, Раблеовог „Гаргантуу и Пантагруела“, Керолову „Алису у земљи чуда“, Твенове „Доживљаје Тома Сојера и Хаклбери Фина“

РЕЧНИК СРПСКИХ СТАРИХ, ЗАБОРАВЉЕНИХ ИЛИ НОВИХ РЕЧИ могао би се саставити на основу овог Винаверовог превода Раблеа. Већи део „Гаргантуа и Пантагруела“ прочитао сам због српског језика, Винаверовог превода и препева, а не због Раблеа.

Те речи сам ту и тамо обележавао у књизи (сада је сва ишарана)  и ево неких са почетка:

вејач овејане суштине

испичутуре

тулумуна

подбрцкивање

грашак са сланином и коментаром

керефеке од устука

чати књигу

доболело од хладноће

игре намицаљке

маснокљука

ливада двотравка

рупометаши

непрегорник

тринкајмо, тринкај - важан глагол за ову књигу

устук

оцедина

боре и наборке

укрстке кујунџијске

штрчкови

рубин пламенитак

приче и опричке

исфронцлати

офирмописати

чарлама

крњетак

ћупа са вином

гузобришљиви

претанан

прдизвек

кењац

зијав

свети Фрч

Јанко Клаћен Недоклаћен

мутвак

теолошки и теолочки

кашљивко

собица милостица

крке из затрке

авајска беседа

одробити

слепац обештапљен

магарац обескускуњен

крава обезмеденичена

стихосастави

прочачкати акта

првозорка

поткрмљен...

... до стране 57, од укупно 786 страница ових пет Раблеових књига у издању „Просвете“ године 1950... и још две-три:

шушумига

шигумицу

загајдићу у гајде, нека се нагајди коме је год до гајди...

Негде при крају књиге, међу многим заборављеним или новим бисерима нашег  језика нађем и глагол

ОШЉАРИТИ – за који сам био убеђен да је новијег датума, али ето, он је постојао још 1950. године....

И, шта више да вам кажем? Изгледа да смо више заборавили него научили и створили...

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

ВИШЕ О РАБЛЕУ:

http://www.politikin-zabavnik.rs/2007/2894/03.php

https://www.scribd.com/doc/73198377/Rable

http://sr.wikipedia.org/sr/Gargantua_i_Pantagruel

Bahtin: Rable http://www.zaprokul.org.rs/Media/Document/CasopisKultura/590.pdf

ВИШЕ О ВИНАВЕРУ

http://sr.wikipedia.org/sr/Stanislav_Vinaver

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР - ЧУДЕСНИ СРБИН

У јунско топло вече, у башти хотела Мажестик, док се по осталим кафићима на ТВ-екранима пратило европско фудбалско првенство, са Гојком Тешићем, који крајичком ока хвата напете ситуације око голова, развезао сам разговор о јединственом интелектуалцу, писцу, песнику, преводиоцу. Изненађен је мојом радозналошћу, није је очекивао. Свикао се на овдашњу равнодушност према Станиславу Винаверу.

- Таквог нема, нити ће га икада више бити у српској култури - причвршћује Тешић. - Најфасцинантнија књижевна чињеница модерне српске књижевности...

Станислав Винавер је прерано нестао из свог живота, у пуној стваралачкој снази. Врло брзо је и његово дело ишчезло из нашег живота. Гојко Тешић данас из мрака овдашње тупости враћа огромно, савремено дело Винавера.

- Биће то мој тестаментарни пројекат... Највећа ствар коју сам урадио у животу - саопштава ми Тешић тоном фаталистичког посвећеника.

Балканско рмбање

Годинама сам ту и тамо по антикварницама наилазио тек на по који Винаверов рукопис. У књижарама га готово и није било, нити у часописима, у новинама га нико није помињао.

Годинама нисам имао с ким ни да разговарам о њему и његовом делу. Случајно сам био налетео на његов подстицајан текст За модернизацију нашег говора, граматика и надграматика, али није било интелектуалца с којим би се могло расправљати на ту тему, није их интересовала, остао је непрочитан. А у њему Винавер је још пре шездесет година разматрао у којој мери београдски говор (тонски акценат) оспособљава језик за брже, модерније мишљење, за разлику од оног из западних крајева Балкана спорог, патријахалног са којим, како је говорио, р м б а м о, са којим се лепо пева, али и конзервативно мисли.

Деведесетих година, приликом слома Титове Југославије и разних интервенција великих сила на Балкан, од дипломатских до војних, једна књига је свим западним политичарима изграђивала појмове и представе о том изненада подивљалом Балкану. Била је то књига Црно јагње и сиви соко Ребеке Вест. Коаутор је практично био Станислав Винавер (у књизи Константин), који је госпођу Вест провео кроз Балкан, дао јој све информације из свог енциклопедијског знања, а и радио на финализирању књиге чији је, пред Други светски рат, наслов био Гоне wитх тхе Балканс. Ни тада се, међутим, у нашој јавности није појавила запитаност Ко је тај Винавер који је тако исцрпно преко Ребеке Вест наше савременике на Западу упознао с нама. Остали смо равнодушни чак и када је 2004. књига преведена и издата у Београду.

Критика избезумљене романтике

Графички атеље Дерета је 2005. публиковао Винаверову студију Заноси и пркоси Лазе Костића, ремек-дело српске књижевности и публицистике, нема боље анализе и приказа наше духовности и културе и сијамске повезаности са Европом, рекло би се рентгенски снимак српског генетског кода. А тек у каквим је спектакуларним интернационалним димензијама открио Лазу Костића! Прошла је незапажено као и приликом првог објављивања 1963, а објављена је тек седам година после ауторове смрти, јер су за живота одбили да га штампају. Та Винаверова књига је за данашњу транзицијом распамећену Србију преко потребна, актуелна, отрежњујућа. Да је масовно читана када је и написана, вероватно бисмо културно зрелији дочекали растакања и кризу деведесетих. Били би обазривији према примитивном национализму, а дебилној политици многи интелектуалци не би тако жарко чинодејствовали. Књига о Лази Костићу јесте убитачна критика избезумљене националне романтике и тупавог популизма, који још увек овде узимају свој данак, а и даље се продају као „демократија“.

Занемарљиво мало се зна о Винаверовом узбудљивом животу. Прошао је све српске голготе до половине двадесетог века. Један од хиљаду и триста каплара са мајком је преко Албаније стигао на Крф, оца су му Аустријанци осудили на смрт. Студирао је по европским престоницама математику, физику, музику, социологију. Путовао с краја на крај Европе, био у Русији у време Октобарске револуције. Гестапо га одводи у немачке логоре, а мајку Ружу ликвидира у београдским гасним коморама. Сво време пише, пише и дише - безброј есеја, путописа, песама, прича, критика, репортажа за новине.

Винавер је знао и говорио седам језика, био је космополита, што је у српској провинцијалној култури грех. Био је енциклопедијски образован, духовни горостас, што је такође овде грех. И што је најгоре радио је много и урадио много. Преводи, студије, текстови (Хемингвеј, Гогољ, Гете, Бергсон, Рембо, Кено, Нервал, Валери, Рабле, Стерн, Киплинг, Керол, Пруст, Т.С. Елиот), познавалац филма, атомске физике, математике, позоришта, сликарства, један од највећих стручњака за музику код нас (класика, Орф, опере, Стравински, Шенберг, џез, Гершвин), балкански етнолог и антрополог. Требало би прочитати његове есеје о Венецији и Бечу писаних још 1924 и упоредити их са муцавим аналфабетским путописима наших савременика фолирантског образовања на тему Венеције.

Погрешан избор нације

Пореклом пољски Јеврејин, одлучио је да буде Србин. Погрешио је. Јевреји га не би препустили забораву. Чудесни Србин, Србин до коске и душе. Ниједан Србин са не знам каквим набуџеним родословом није тако српски језик провео кроз модерну европску културу и науку, као што је и Енглескињу Ребеку Вест кроз наше крајеве па је постала стручњак за балканске народе. После другог светског рата у опустошеној земљи он својим еруптивним радом уздиже културу и духовност преводима Тристама Шендија, Доброг војника Швејка, Гаргантуе и Пантагруела, Хиљаду и једне ноћи, Велико завештање Франсоа Вијона... Повезује социјалистичку државу са грађанском цивилизацијом. Али, у тим његовим преводима, рецимо Раблеа, може се учити српски језик, може се ући у сво његово богатство и нијансе. Данас његов превод Раблеа треба читати управо зато - да се учи српски, који је озбиљно нарушен популизмом и неписменошћу политичара, новинара и естраде, као и буквалним преводима са енглеског.

Али, он је иритирао. Иритирао је тесногруде професоре и бахате младе игноранте, распојасане културтрегере, хистеричне агитпроповце, усплахирене етаблиране књижевнике, уреднике и новинаре на све спремне, лицемерне малограђане, каријеристичке џимрије... Увек је био спреман без обзира на цену да се жестоко спори са догматицима и идеолозима. Записао је: „Нема почетника који не сматра да може да ме у свако доба и у сваком листу или листићу најбаналније нападне. Ја волим полемике, али са мном се не дискутује, мене нападају и негирају... Мени се не даје ни прилике ни простора да објавим своје чланке. Обично ме сматрају за лудог и пустог. Према мени су, најблаже речено, некоректни. Када ја говорим у Удружењу књижевника нападне ме њих двадесет, ја их све поклопим, а мој одговор не изађе у новинама, него само напишу да је Винавер говорио забавно.“ Његова ерудиција била је црвена марама за незналице па су га чак називали „колаборационистом“, њега - логораша чију је мајку Гестапо ликвидирао! Каква блесава мржња!

Репетирање деструкције

И тако су игноранти и пигмеји убили овог горостаса. Није могао више, препукло му је срце. Остаје нам само да размишљамо колико би београдска култура била богатија да је имала слуха за Винавера. Макар да су га поштовали! Али не, деструкција и завист су пружале чаршијско-оргијастичко задовољство. Београд је показао сву своју чаршијску злобу и скоројевићску бахатост. Није то било тако давно, па није чудно што се и репетира до данашњег дана. Однос према Винаверу је показатељ српске културне лажи. Има оних који патетично говоре о нашем великом средњем веку, о нашој култури и споменицима на Косову коју нам уништавају непријатељи, али крију Винавера, ту духовну катедралу, у ћутању даве најевропскијег Србина и кидају онај духовни низ који би се могао успоставити између Лазе Костића, Винавера и Радомира Константиновића. За њих је то субверзиван низ који би мејнстрим културног и политичког живота одвојио од смртоносне епике зомбираних националиста. Дуго се код нас гајила и гаји снисходљивост према простом. У комунизму се клечало пред „радником“ и култура се саображавала његовим схватањима. Данас се клечи пред „народом“ и културе све мање има. Од „народа“, од Србије, прави се и еталон демократије, тако да су демократе постале и највећи промотери популизма. Готово до радикалског усијања (одстранили су само границе Велике Србије). Демократија, међутим, није прост пук, већ институције, закон, ред, нити је култура оно што воли пук банално, већ поштовање високих вредности и значајних дела. Зато је у Београду Винавер лоше прошао, јер није био прост, хтео је много, хтео је да европску цивилизацију доведе у Београд, а није био ни коруптибилан да би се подпрцавао са распиштољеним буразерским ништитељима.

Ускоро сабрана дела

Винавер је у Београду радио, писао, објављивао од 1909 до 1955, спојио је деветнаести и двадесети век. Његово дело не само да је модерно, забавно, едукативно - оно показује димензије аутентичног интелектуалца - све испод тога је фолиража, аматеризам, духовна неписменост, антидемократија. Или како би Винавер рекао - р м б а њ е. Баш овакво какво смо рмбали последњих тридесет година.

Гојко Тешић је затечен мојим интересовањем, већ четрдесет година његов покушај да спреми и изда сабрана дела Винарева овде наилази на одбијање. Управо се вратио из Загреба, из потраге за текстовима објављеним у часописима по библиотекама који су у бомбардованој београдској библиотеци нестали.

- Покушавам од седамдесетих година прошлог века да објавим Винаверова дела. Прво сам понудио Милошу Стамболићу и Нолиту. Никада ми није одговорио зашто није пристао. Затим сам осамдесетих понудио Милану Комненићу који је био уредник Просвете. Одговорио ми је да „ми имамо много веће писце од Винавера који су заслужили објављивање пре него он“. Питао сам - који су то већи од њега. Одговорио ми је: „Миодраг Булатовић“. Једине две издавачке куће које су имале вољу биле су Вук Караџић и Народна књига, али саме нису могле...

Шта је тебе привукло да се тако упорно толико година бавиш Винавером и то упркос томе што су га и кад су га сви одбацили, питам Тешића?

- Морам рећи да је сан о објављивању Винаверових дела вишедеценијски. Још као гимназијалац у Ужицу прочитао сам Винаверову „Надграматику“ у блиставом избору Радомира Константиновића који је најзаслужнији за његову рехабилитацију, повратак у контекст модерне српске књижевности и под магијом винаверовског језичког пијанства и дан данас сам. На студијама књижевности на прави начин сам почео сањати сан о приређивању Винаверових дела и о тој идеји стално сам разговарао с Константиновићем за кога могу рећи да је начудеснији баштиник баш винаверовске традиције у српском есеју. Сањати један сан скоро четири деценије с уверењем да га никад нећу остварити јесте нешто што ме испуњавало неописивом сетом која се мешала с тугом. Знао сам да ми је то напросто заветни, тестаментарни задатак. И усред лета прошле године догодило се нешто што и дан-данас не могу да верујем. Господин Слободан Гавриловић ми једноставно, сасвим ненадано саопштава да имам неодложни задатак да приредим Винаверова дела што пре, како знам и умем. Све се то дешава 26. јула прошле године, иако смо на дневном реду Винавера имали често. У том тренутку стекли су се услови - пронађен је суиздавач - Завод за уџбенике Србије, трага се, још увек, за трећим, из Винаверовог Шапца..

Објављивање сабраних дела Станислава Винавера је капитални посао за српску културу И издавачки подухват деценије, прилика за нову политику. Када његова дела угледају светло дана разговори са Европском унијом могу да почну. Винавер је студирао математику код Поенкареа, а социологију код Диркема, занимљиво је да су његово публиковање управо покренули социолог мр Слободан Гавриловић И математичар др Милољуб Албијанић, водећи људи Службеног гласника И Завода за уџбенике Србије. Пажња! Социолог И математичар! Добар шамар за тзв посленике у култури, књижевнике, критичаре, академике... Свакако да овај посао од националног значаја не би био тако успешан без вредног И беспоштедног учествовања уреднице Милке Зјачић Аврамовић, дизајнера Горана Ратковића, техничког уредника Миодрага Пањића И лектора др Александра Гордића.

ЧОВЕК ОД РЕЧИ - СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

Љубавник српског језика

Иако је немогуће доказати, сматра се да нема тог српског писца који је више волео језик. У његово време толика посвећеност речима није била цењена

Причу о Станиславу Винаверу није лако написати. На пример, како је почети, приказати читаоцу помоћу неколико одредница, као што је уобичајено? Немогуће, зато што је Станислав Винавер био и један од најзанимљивијих, најевропејскијих, најважнијих писаца српске књижевности прошлог века, и преводилац чудесне вештине, и писац путописа, па и новинар, критичар, одличан полемичар, али и покретач модерног у култури, кад је на париској Сорбони студирао математику код Анрија Поенкареа, филозофију код Анрија Бергсона и музику код Ванде Ландовске, па је затим, не баш у првој младости, у Београду дипломирао физику, кад је био и један од 1300 каплара у Првом светском рату, затим и непосредни сведок Октобарске револуције, заробљеник немачких логора током Другог светског рата, био је присни пријатељ важних европских песника и писаца, био је и страсни јогин, дипломата, противник идеолошких догми, кад је имао широко знање, био је заљубљеник у музику, у уметност, у речи, у Београд, био је поштовања вредан ерудита, бриљантан стилиста, духовит... и још много, много тога.

Затим, требало би, наравно, навести и описати његове радове, али би набрајање неколико наслова, колико приличи новинском тексту, можда могло само да илуструје Винаверов опус. Прву збирку песама „Мјећа” објавио је у двадесетој години, касније збирке поезије „Варош злих волшебника”, „Чувари света”, „Ратни другови” и „Европска ноћ” врхови су наше модерне поезије, његове „Приче које су изгубиле равнотежу” означавају почетак авангарде у српској књижевности, „Манифест експресионистичке школе”, увод програмске књиге нове српске књижевности „Громобран свемира” први је авангардни манифест у нашој књижевности. Путописи „Руске поворке” и „Немачка у врењу” важни су документи о догађањима којима је присуствовао, чувеном „Пантологијом новије српске пеленгирике”, коментаром тадашње лирике признатих српских песника, пародију је учинио поезијом, „Чардак ни на небу ни на земљи” и „Језик наш насушни” есеји су о књижевности, култури и језику. Превео је „1001 ноћ”, Раблеове „Гаргантуа и Пантагруел”, Гетеове „Јаде младог Вертера”, Хашекове „Доживљаје доброг војника Швејка”, Твеновог „Тома Сојера”... Писао је у листу „Прогрес”, „Зенит”, загребачкој „Критици”, „Мисао”, „Политици”, сарађивао је у Радио Београду, био је уредник новинске агенције „Тањуг”, а у часопису „Република” три године је у рубрици „Београдско огледало” описивао културни живот свог града. Требало би, свакако, рећи и да је све ово што је набројано и све оно што није, а чега има више од наведеног, Станислав Винавер постигао за кратко време: рођен је 1891. године, а умро је у шездесет четвртој.

Закључак је да се прича о Станиславу Винаверу мора свести само на детаље истргнуте из његовог живота.

Цврчци су највећи на свету

У детињству, које је провео у Шапцу где је рођен, како је открио у интервјуу објављеном након његове смрти у листу „Република”, волео је ноћу да отвори прозор и слуша - жабе.

„Страшно сам волео да слушам жабе, ту тешку меланхолију њиховог крекетања. Једна од друге се разликују за осмину тона. У почетку када их слушате то је само један огроман хор, касније осетите те осминске интервале. Пропутовао сам цео свет, а само сам једанпут чуо нешто веће. То су цврчци. На Звездари има један зид изнад Дунава, тамо их има лети сигурно преко пет стотина хиљада. Скоро сваки дан одлазим да их слушам. У почетку сам разликовао око педесет звукова, сада разазнајем пет до шест хиљада тонова у том концерту. Музика цврчака је музика малих интервалских распона. Као музика српског језика. Наш језик је био као жабе, цврчци и фрула. Ја сам у српском осетио фрулу, покушао сам да дам реченице са зрикавцима, жабама и фрулом.”

У гимназији је, сећао се, обожавао музику и математику.

„Ту сам налазио крајњи смисао живота. Чинило ми се необично важно да потпуно савладам математику. За музику сам мислио да представља крајњу чувствителну границу. Свирао сам клавир и важио за вундеркинда. Мислио сам само на те две ствари. Књижевност ми није изгледала велика ствар. Био сам заљубљен у срж, хтео сам да уђем у истину, а поезија ми је изгледала заобилазна.”

По једном интервјуу Винаверовог сина Константина, основна преокупација му је „био језик, и то српски језик. Сматрао је да га чује и изнутра и споља. Имао је један љубавнички однос према језику”. Само у текстовима о речима, Винавер истиче своја осећања према теми, а у онима других тема, превладава интелектуалац - научник који своје мишљење или оцену износи првенствено помоћу чињеница. На пример, у есеју „Језичке могућности”, сликовити изрази сугеришу да Винавер из дна душе жели да убеди саговорника да „под језиком не треба разумети принову у речима и поштовање ове или оне синтетичке финоће. Под језиком ваља шире схватити жубор језика, матице у њему, убрзање, успорење, ток, шум, темпо, убедљивост, таласање, динамику језика.” Целог живота му је био „највећи проблем како ући у суштину мелодијског у српском језику, а затим како из ње изаћи.” Сматра да „речи нису ништа - мелодија је све. Кад кажете, рецимо: Све, све али занат. Идеја нам јаснија бити не може, а могли сте да за исту ствар употребите грдне речи да бисте је објаснили”.

Писац „винаверизама”

У тексту „Београдски говорни језик” у рубрици „Београдско огледало”, пун хвале објашњава „нови жив говорни језик” који се појавио у Београду: „Израђен је читав систем убрзаног и сликовитог изражавања. Исковани су не само изрази и облици, него и звучни обрти на читав низ конструкција.” Наглашава да је „ово све извео сам народ, а не књижевници, који су робовали старом епском изражавању, а плашили се новога живота језика као шатровачкога, мангупскога, фрајерскога или вулгарнога”. А затим им и директно замера: „Писци се боје живих обрта као нечега, неосвештанога исувише локалнога, па и наивнога. Међутим, наиван је епски начин изражавања, а нови ритмови и нове говорне мелодије омогућавају нам да боље и разговетније изразимо дубљи и замршенији живот данашњице.”

Писци, препознавши се у Винаверовим есејима, а и они који су се само солидарисали с њима, јавно су га нападали. Он их је лако и очигледно побеђивао. Тако је с јесени 1952. године Бора Дреновац напао Винаверов чланак о песнику Лази Костићу замерајући му што није доказао величину Лазе Костића него је само додирнуо тезе из свог дугогодишњег рада о њему. „Није задатак новинског чланка да тезе доказује до краја. Ја сам то покушао у моме делу о Лази Костићу. То сам дело писао неколико година. Оно је моје животно дело. Оно је мој прилог једном значајном поглављу наше књижевности. Бора Дреновац сматра да ја нисам компетентан за тако шта, он ме подругљиво назива: лингвистом, математичарем, физичарем и песником. У ствари, ја сам математику и физику студирао на Сорбони, лингвистиком се бавим откако сам писац, а писац сам већ преко четрдесет година.”

Каже се да је Станислав Винавер био највише нападани писац. „Нема почетника који не сматра да може да ме у свако доба и у сваком листу или листићу најбаналније нападне. Ја волим полемике, али са мном се не дискутује, мене нападају и негирају. Имао сам великих разочарања, мало званичног успеха код професорског света. Када сам био најискренији приговарали су ми да правим винаверизме. Мени се не даје ни прилике ни простора да објавим своје чланке. Обично ме сматрају за лудог и пустог. Према мени су, најблаже речено, некоректни.”

Кад му је током расправе у Удружењу књижевника Србије, у пролеће 1953. године, некадашњи надреалиста Марко Ристић замерио што говори о роботима и машинама, Винавер се овако одбранио: „Мислим да и једни и други, у ово доба електронских рачунаљки, великих техничких радова и атомских оруђа, сачињавају већи део стварности. Писци који презиру математику и физику, и не схватају довољно језик којим пишу (не схватају довољно у смислу продубљивања његова) - ти су писци данас застарели. Они не схватају динамику наше и светске стварности. По неки пут, они нису чак ни на висини фолклора, то јест прохујалих језичких и психичких техника, које су некада означавале неопходни прилазак тадашњој стварности. Доба које је презирало математику, физику, машине, техничке уређаје, конструкцију и језичне слутње - то је доба прохујало. Писци који то не знају, наивни су, најблаже речено.”

Највећи сукоб између Винавера и писаца конзервативног мишљења, пре свих с Михаилом Лалићем, Миланом Богдановићем и с Марком Ристићем, збио се на Изванредном пленуму Савеза књижевника Југославије у новембру 1954. године. У свом „Београдском огледалу” Винавер је обавестио читаоце да је Пленум трајао четири дана, да су реферати били унапред одређени па је „свака импровизација била искључена”, односно да није било „живих акцената” и да је „недостајала вибрација истинске живе речи”. Напад на свој рад описао је овако: „Када сам, на крају дискусије, затражио реч по личном питању (јер сам био очебрснут као зачетник нашег књижевног метежа, као човек који је унео атоме и теорију релативитета у нашу песничку тематику) тако често ми је одузимао реч у сличним приликама, овај ми је пут, не без два прекида, допустио да се и моје мњење саслуша. То мњење је ишло у прилог модернога великога замаха књижевности на Западу.” Раша Попов, књижевник, сећа се да је тада с колегама студентима уживао док су наглас по ходницима Филолошког факултета читали стенограм Винаверовог одговора на Лалићев напад да је у српску поезију увео атоме: „Парафразирам по сећању: О сурови Лалићу! Зашто си напао Демокрита. Лалићу, Лалићу, за мене је највеће част што си ме прогласио за атомског песника. Немам ја толике снаге колику ми ти приписујеш!” Објашњавајући да је стварност „пуна покрета, суноврата, снова, чежњи, борбе, слутње” па је зато језик, тврдио је Винавер пред својим неистомишљеницима, недовољно средство да би се објаснила „и зато прибегавамо апстракцијама”.

Непуну годину након тог догађаја, у последњем интервјуу, рекао је: „Када ја говорим у Удружењу књижевника нападне ме њих двадесет, ја их све поклопим, а мој говор не изађе у новинама, него само напишу да је Винавер говорио забавно.”

Свим срцем и знањем Винавер је настојао да стваралаштво ослободи прописа и правила. Зато су и разумљива његова реаговања у „Београдском огледалу” на све што је настојало да спута слободу стваралачког духа. Када су крајем 1954. године лингвистички стручњаци окупљени око професора Јована Белића у Матици српској опет одлучили да писање речника српског језика мора да сачека прецизна правила правописа, Винавер је иронично написао: „Уверен сам да нико од мојих читалаца није довољно свестан шта значи да имате посла са правописним фанатицима, цепидлакама и бирократама. Они траже све под конац, мада немају довољно ни калема ни конца, да њима све одмере и домере. Они би били у стању да укину читав писмени и неписмени живот нације све док се не дође до њиховог узор-правописа. Они би забранили људима да говоре, да се воле, да рађају децу све док се не утврди како се пише свака пристојна и скаредна реч нашег језика. Они би забранили читаву и званичну и личну преписку, издавање упутстава, пасоша, исправа и прописа; штампање новчаница; забранили би школе па и дечја забавишта докле се год не буде знало шта ћемо са апострофом и треба ли рећи воћство или воћтво или бундевавство!” А затим подсећа да „ми сви ипак пишемо доста разговетно и Иво Андрић, Бора Станковић, Црњански, Растко Петровић, Настасијевић, Ујевић, да само њих споменем, написаше и под досадашњим правописом, ремек-

-дела са којима нисмо постидни у великом свету! Али свакако би их који правописни фанатик назвао лошим књижевницима, што су реч претци писали са т а не преци.”

У својим преводима, Винавер је открио до тада неслућене могућности и лепоте српског језика. Као да је тиме исказао своју посвећеност и љубав према језику.

Брат Рабле

Поводом 147. рођендана Ханса Кристијана Андерсена, записао је и следеће: „Ја сам преводио Андерсена годинама, и годинама сам носио у глави и у срцу његове јунаке и јунакиње. Природно је и ја да сам се замислио: Ко ли су и какви су? Не мислим да је моја одгонетка ни најбоља ни коначна, али сам се толико бавио Андерсеном да је она, ипак, један прилог томе питању.” Каже да је преводећи Андерсена осетио „да пре свега треба ући у душу његових личности. Свака бубица, зверчица, пуж и ружа, сваки ту има своју изванредно компликовану душу, са безброј ћудљивих и неодредљивих заокрета. Ту мора да буде стила: да би се сви ти заокрети осетили речима. Ту мора да буде самосвојнога говора: свака личност живи оним што говори на свој особени начин: дугме, перо, метла, исто као и виле, вештице, стари ислужени војници, лабуди, првосвештеници, принцезе, снешко белић, фуруна, напрстак, и плехани војник. Сви су они истинити а ипак пуни ћуди, пуни живота који се не може обухватити формулама. Око свачијег језика трудио сам се месецима. Сваки говори и другима и себи, и сваки изражава много више но што те речи обично казују. Сваки изражава своју суштину, али и изненадне решености које су кадре да судбини дају сасвим други правац. Живот је и правило, и ћуд, инат, мерак и изненађење. Чудо треба дати, код Андерсена, стилски, а не што бисмо празним речима рекли да се догодило. Никад се не зна код Андерсена ни шта ће доћи ни како ће доћи, а кад је дошло знамо да је тако требало да буде. То је вез стилски.”

Многи тадашњи преводиоци нису се слагали с њим. Винавер се, међутим, није поколебао. „Мислим да сам ја остао у праву тражећи у Андерсену пре свега стил, са свим стилским лепотама и ћудљивостима. Свака вила Андерсенова ћудљива је. То зна и наша бајка: створења њена пуна су ћефова, ината и непредвидљивих нагона. Андерсен је за мене пре свега стилиста. Ко нема стила нека га не преводи.”

Франсоа Раблеа Винавер сматра језичким генијем. У тексту поводом 400 година од Раблеове смрти у „Београдском огледалу”, Винавер указује да „велики део његовог смеха не долази само од ситуација, изненађења и тријумфа људских особина над механичким, него долази од самог језика: од оне слободе у игри речима, у игри граматиком и синтаксом” и тиме противречи и свом професору Бергсону. „Рабле влада могућностима свога језика, француског, и тако се утисак игре и слободе код њега пење до већих и пространијих видика, но код било и једног писца света. Рабле је непреводљив, просто зато што тражи од преводиоца исту ту игру с језиком - а ту је игра мало коме дата. Рабле кује речи, барата њима као мађионичар, упућује их где му се прохте и како захте. Отуда она његова беспримерена ведрина и лакоћа: израз је лак и лакши него лак; чини нам се да речи, ето, послују за нас, и да оне сав напор примају на себе место да и ми сами запнемо.”

И, на крају тог текста могућа је одгонетка зашто је Винаверов превод романа „Гаргантуа и Пантагруел” међу најбољим преводима свих преведених књига на српски језик. „Својим преводом Раблеа хтео сам да се одужим своме родном језику, који је диван, крепак и изванредно изразит - и ведро слободан. Без љубави према српскоме, не верујем да би ми превод прешао границе које се морају прећи да бисмо се иоле приближили Раблеу. Превести Раблеа - значи волети Раблеа, али пре свега волети свој језик необузданом љубављу, која једина налази праве обрте: крајње слободе природности и безмерне прикладности. Нападали су ме неки педанти; они верују само у буквалне преводе оваквих ремек-дела, која се у ствари само могу - препевати.”

Можда и као нека врста наравоученија, ево за крај детаља о прошлости и садашњости: „Сматрам да је модеран само онај који је разумео старо, па умео да га одбаци. Ако старо не можете да одбаците онда падате у понављање. А задатак је песника да траже, мисле и говоре. Без компромиса. Сви компромиси у том правцу ми изгледају кобна литерарна политика. Литература мора да одбаци све што је мртво. Напред се иде само са великом литературом која је до краја верна себи.”

Станислав Винавер деценијама је био непомињани писац. А онда је, однедавно, почео да се појављује у делима других писаца и уметника. Тако је стигао у 21. век коме је, очигледно, све време припадао.

Соња Ћирић

ЗАСТАРЕЛИ ПИСЦИ

"Писци који презиру математику и физику... ти су писци данас застарели. Они не схватају динамику наше и светске стварности. По неки пут, они нису чак ни на висини фолклора, то јест прохујалих језичких и психичких техника, које су некада означавале неопходни прилазак тадашњој стварности. Доба које је презирало математику, физику, машине, техничке уређаје, конструкцију и језичне слутње – то је доба прохујало. Писци који то не знају, наивни су, најблаже речено."

Станислав Винавер, Удружење књижевника Србије, дебата у пролећа 1953.

www.amika.rs