Фабула романа Јустејна Гордера Замак у Пиринејима је таква да ће се са њом идентификовати већина, сви који су доживели прву велику љубав, разишли се и – шта би се догодило када би се после много година поново срели? Средишњи део романа потврђује тему – класичан љубић, веома добро написан, са романтичним детаљима присећања на епизоде ранијег заједничког живота, излетима у околину и у „камено доба“, међусобним тражењима и садашњим реакцијама мужа на њихов сусрет. Интензивност емоција ствара осећање „као да живе у бигамији“.
Први део романа – који је уствари е-преписка двоје бивших љубавника после поновног сусрета – испресецана је забрињавајуће озбиљним пасажима о квантној физици чија основна премиса постаје важна за цео роман: две честице које имају заједничко порекло остају повезане и „осетиће оно што се догађа другој“, макар их цео свемир раздвајао. А када те „честице“ поседују свест, као људи, оне постају нека врста „духова у свемирском театру“... Такав спој романтике и спиритуалног тамо где га најмање очекујете развија радњу романа до појаве оностраног.
Слика по којој је роман добио име - Рене Магрит "Замак у Пиринејима"
Лажна соба из романа - постер јесте на зиду, али је хотел стара, дрвена зграда...
Он одговара: свет је загонетка, а филозофи су се више трудили да га промене него да га разјасне. Био сам жртва највеће преваре на свету – да је „ја“ нешто што је потпуно одвојено од свега другог. То је егоцентрично ропство – присиљавају нас да поверујемо да је наш его само средиште свемира...
У трећем делу романа кроз дописивање се присећају дубоко личних, психолошких разлога растанка. „Свемирску“ тугу је сменило снажно осећање кривице због смрти треће особе, јавља се горчина, криза у односу и они постају „циници без заједничке перспективе“. „Престали смо да брбљамо и да се смејемо, били смо љубазни и пажљиви али више нисмо успевали да једно другом пружимо све најбоље“... „Носили смо у себи кривицу и срамоту на коју смо се подсећали сваки пут када бисмо се погледали“...
Растанак се поново догађа, и после тридесет година, али сада оптерећен трагедијом...
У овом роману постоји прича о развоју свемира и Земље као планете, а упоредо и о љубавном односу и оностраном који се поново буде, све остало не постоји. Роман је постао типичан пример онога што сам Гордер назива „највећом преваром на свету“ и „егоцентричним ропством“ у коме је „наш его само средиште свемира“.
Ако волите љубиће, и протрчите кроз првих стотинак страна, ово ће бити роман за вас. Ако вас интересује онострано, трећи део је по вашем укусу. Ако желите популарни резиме развоја живота на планети и основе квантне физике, прочитајте први део романа. Ако тражите снажан и добар роман нашег времена који је шири од видокруга две међусобно занете особе, ову књигу немојте ни почињати да читате.
Јустејн Гордер је написао више популарних романа. „Кћи директора циркуса“ садржи десетак изванредних, разрађених синопсиса за филмове – романе, и због тога је чувам, питајући се да ли су ти синопсиси оригинали или резимеи објављених књига – снимљених филмова. „Софијин свет“ је уствари популарно писана историја филозофије и цивилизација, са регистром појмова и имена на крају, и због тога је користим као прву информацију из тих области, као популарни лексикон. „Мистерију пасијанса“ сам два пута почињао да читам, па одустајао и на крају сам ту књигу поклонио библиотеци да тамо нађе правог читаоца... „Замак у Пиринејима“ ћу задржати због популарног резимеа о развоју планете и живота у првом делу и због изнијансираног развоја односа од туге и кривице до разлаза у трећем делу који се понавља, али сада као трагични „римејк“.
Јустејн Гордер
ЕВО КАКО ИЗДАВАЧ ПРЕПОРУЧУЈЕ „ЗАМАК У ПИРИНЕЈИМА“:
„Стејн и Сулрун су били млади и заљубљени и пет интензивних година били су пар, а онда су се изненада разишли. Опет се срећу тридесет година касније, у старом планинском хотелу од дрвета уз који их везују снажне успомене и једна нерешена мистерија. Да ли је њихов сусрет баш на том месту, и баш тада, случајност?
Роман Јустејна Гордера Замак у Пиринејима сачињен је од електронских писама које размењују Стејн и Сулрун после судбоносног сусрета у хотелу. Гордер, велики мајстор приповедања и композиције, вешто нас води кроз напетост откривања мистерије давних догађаја. Но, далеко је важније што главни ликови различитим тумачењем тајни из прошлости заправо износе два основна приступа у тумачењу настанка и постојања света и човека у њему. И док Он усхићено верује у научну слику света, законе физике и математике и не верује да постоје више силе које управљају светом и нашим животом, дотле се Она препушта натприродним појавама, телепатији, духовима, видовитости, Богу и сновима.
У овој електронској струји мисли коначни одговор наравно не постоји нити га може бити, али нас Гордер и у овом роману враћа вечитој филозофској упитаности - ко смо, како смо настали, одакле потичемо. Загледан у бескрајни свемир позива нас да уживамо у томе што смо самим постојањем део највеће мистерије, али и опомиње да чувамо свет, јер тиме чувамо и човека (себе) у њему.“
Миливој Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар