понедељак, 11. август 2014.

ISTORIJA SPALJIVANJA KNJIGA


                                I ta varvarska istorija postoji...
                                Spaljivanje knjiga je pravo varvarstvo, jer se time
                  unistavaju mnogobrojni zapisi koji su ostali kao nasledje iz proslosti i o kojoj
                  mozemo da saznamo (pored arheoloskih iskopina) i iz tih drevnih knjiga. Vec
                  svaka rec je mala dragocenost, svaka knjiga malo bogatstvo, a da ne
                  govorimo o biblioteci cije je blago zaista neprocenjivo.

                                                ISTORIJA SPALJIVANJA KNJIGA
           Taj varvarski čin već se toliko puta događao da može da se napiše istorija                           spaljivanja knjiga:

                                “Mladi španski monah Dijego de Landa stigao je 1549. godine u tek osvojeni Meksiko i odlučio da iskoreni i sam duh paganske vere.
                      U jednom od hramova Maja otkrivena je ogromna biblioteka drevnih
                  rukopisa. Po njegovoj naredbi vojnici su ceo dan na trg ispred hrama iznosili
                  knjige i svitke sa nerazumljivim crtežima i znacima. Kad je iznošenje bilo
                  završeno, Dijego de Landa je zapaljenu baklju lično prineo rukopisima. "Te
                  knjige" – pisao je on zatim – "nisu sadržale ništa osim sujeverja i đavolovih
                  izmišljotina. Sve smo ih spalili."

                  Iz svih biblioteka i od svih letopisa Maja samo tri rukopisa sačuvana su do
                  naših dana.

                  Isto tako tužnu sudbinu doživelo je i pismo Inka. Kad je izbila epidemija
                  zapitali su žreca šta da se radi, a on je odgovorio: "Treba zabraniti
                  pismenost." Onda su po naređenju vrhovnog Inke uništili sve pisane
                  spomenike, a upotreba pisma je zabranjena. Samo je u hramu Sunca ostalo
                  nekoliko platana sa opisom istorije Inka. Ulaz u prostoriju u kojoj su platna
                  čuvana bio je dozvoljen samo vladarima i žrecima – čuvarima.

                  Mnogo godina posle uništenja rukopisa i zabrane upotrebe pisma pod
                  pretnjom smrtne kazne, jedan od žreca se ipak odlučio da sačini azbuku i bio
                  je živ spaljen.

                  Španci su uspeli da nekako dođu do četiri rukopisa ispisana na platnu i
                  1572. godine poslali su ih u Madrid kralju Filipu. Dragocena pošiljka nikada
                  nije stigla u Španiju, jer je potonuo brod kojim je putovala preko Atlantika.
                  Jedini spomenici pismenosti Inka, za koje znamo, bila su baš ta izgubljena
                  platna.

                  Istoričari smatraju da je biblioteka Kartagine imala više od 500.000 knjiga.
                  Od tog mnoštva sačuvano je samo jedno jedino delo ranije prevedeno na
                  latinski jezik. Trudeći se da unište narod, njegovu kulturu i njegovu istoriju,
                  Rimljani su sve spalili.

                  Tako su postupali i muslimanski zavojevači. Oni su knjige oduzimali silom ili
                  su bogato nagrađivali one koji bi ih dobrovoljno predavali. Sve što je bilo
                  sakupljeno, progutala je vatra.
                  Uništavanje rukopisa i pisanih spomenika očigledno je staro kao i sama
                  pismenost.

                  Spaljena su sva dela grčkog filozofa Protagore (V vek PHE). Tokom 2,5
                  milenijuma zlokobno trepere svetla te lomače, jedne od prvih na kojoj su
                  gorele knjige.

                  U III veku p.n.e i u Kini su zapaljene lomače. To je prvi imperator dinastije
                  Cing spaljivao Konfučijeva dela.

                  Sirijski car Antioh Epifan spalio je knjige napisane na hebrejskom jeziku, a
                  godine 272. p.n.e buknule su lomače u Rimu. 
                  Eto zbog čega su od opsežnih svedočanstava o prošlosti, od brojnih
                  istorijskih, literarnih i naučnih radova do nas stigli samo žalosni fragmenti.
                  Prinuđeni smo da na osnovu tih odlomaka, tih nepovezanih svedočanstava
                  rekonstruišemo prošlost.

                  Može li, recimo, naša predstava o Sofoklu biti potpuna i tačna kada znamo
                  da je napisao oko 120 drama, a do nas je stiglo samo sedam? Koliko znamo
                  o Euripidu kada je od njegovih stotinu drama sačuvano samo devetnaest?
                  Od čitavog Aristotelovog opusa ostalo je samo jedno jedino delo, sve ostalo
                  su zapisi njegovih učenika i savremenika.

                  Zna se da je jedan od najznačajnijih istoričara starog veka Tit Livije (58. p.n.e
                  – 17. n.e) napisao opsežno delo Istorija Rima u 142 knjige. Sačuvano je
                  samo 35 knjiga.

                  Vreme nije bilo mnogo blagonaklonije ni prema delima drugih drevnih autora.
                  Spašeno je samo 5 od 40 Polibijevih knjiga, a od 30 Tacitovih, samo četiri.
                  Plinije Stariji napisao je 20 istorijskih dela – sva su izgubljena.

                  Biblioteka grada Pergama u Maloj Aziji imala je oko 200.000 knjiga i svitaka.
                  Ugrabio ih je rimski imperator Antonije i poklonio Kleopatri. Od te ogromne
                  biblioteke nije ostao ni pepeo. Nestale su i biblioteke hrama Pta u Memfisu i
                  knjižnica Jerusalemskog hrama.

                  Tužna sudbina zadesila je obe Ptolomejeve biblioteke. Jedna je sadržala
                  40.000, a druga 500.000 svitaka (po nekim podacima čak i 700.000),
                  većinom unikata. Kada je 47. godine PHE Julije Cezar zapalio egipatsku
                  flotu u aleksandrijskoj luci i kad se vatra prenela i na grad, nastradala je prva,
                  manja biblioteka. Za vreme vladavine Dioklecijana i u godinama posle njega,
                  neuke gomile su provaljivale u drugu biblioteku i spaljivale dragocene
                  rukopise. Osvojivši Aleksandriju, arapski muslimani su okončali uništavanje
                  biblioteke.”
                                 
                                Aleksandar Gorbovski

                                SPALJIVANJE NARODNE BIBLIOTEKE U BEOGRADU

                  "Narodna biblioteka je spaljena i porusena u aprilskom ratu 1941. godine.
                  Krajem iste godine zgariste je zatrpano sutom koji se i danas izdize iznad
                  nivoa okolnih ulica za vise od dva metra.
                  Iskopavanja zgarista obavljena su 1976. godine. Otkriveni su ostaci zgrade
                  Biblioteke i ugljenisane knjige. Prilikom sondiranja terena naislo se na
                  arheolosko nalaziste koje je iskopavano, sa prekidima, od 1978. do 1988.
                  godine. Rec je o rimskoj gradjevini velikih razmera, najverovatnije o
                  reprezentativnom javnom kupatilu, a period nastanka locira se u I i II vek nase
                  ere. Rimske terme i srusena biblioteka prakticno cine dva sprata. Zidni i
                  podni toplotni kanali, bazeni, freske, mozaici, keramika i novac iz tog davnog
                  vremena – velikim delom jos neistrazeni .

                  Kada je nemacka vojska kapitulirala na tlu Jugoslavije, general Ler je izjavio:
                  »Firer mi je naredio da porusimo Beograd, da razbijemo Jugoslaviju. U
                  prvom naletu trebalo je da srusimo Narodnu biblioteku Srbije, pa tek onda
                  ono sto je za nas vojnicki interesantno«. Na pitanje zasto bas biblioteku,
                  odgovorio je: »Zato sto je u toj ustanovi cuvano ono sto je vekovima cinilo
                  kulturni identitet tog naroda«.

                  U bombardovanju je izgorelo pola miliona knjiga, od kojih 1500 rukopisnih,
                  srednjovekovnih, stampane knjige od 15. do 17. veka, zbirka turskih
                  rukopisa, rukopisa nasih pisaca i prosvetitelja. Ostali smo bez skoro celog
                  knjizevnog nasledja i srednjovekovnih pisanih izvora. Strucnjaci kazu da se
                  ovakvo unistenje jednog knjizevnog bogatstva moze meriti samo sa
                  tragedijom nestanka Aleksandrijske biblioteke.

                  Prilikom iskopavanja zgarista nadjeno je mnogo ugljenisanih knjiga. Stotine
                              kubika u pepeo pretvorenih knjiga, a medju njima ocuvanih tridesetak listova
                  jedne rukopisne knjige iz 16. ili 17. veka i oko 200 fragmenata listova starijih
                  rukopisnih knjiga od 13. do 16. veka. Strucnjaci tvrde da su zgariste
                  biblioteke opljackali Nemci i da su odnete dragocene rukopisne knjige."

                                NOC U BAGDADU APRILA 2003.

                  U Bagdadu americki tenkovi su se rasporedili ispred Nacionalnog muzeja,
                  opremljeni za ratno kampovanje na asfaltu. TV ekipe i fotoreporteri su to
                  usputno spakovale u efikasne snimke i jednu pateticnu recenicu.

                  Onda je tenkovskoj zastiti iz staba stigla grdnja, otprilike: - Sta to radite,
                  mamlazi, to nije Ministarstvo za naftu, ono je ispred, na drugom kraju ulice!

                  Momci su uvezbano spakovali kamp-opremu a rulja je pocela da se okuplja;
                  upalili su motore – nestrpljenje je raslo – i odbrektali niz bulevar. Poslednji
                  tenkovi su jos tresli plocnik pred Nacionalnim muzejom kada su prvi redovi
                  groznicave i pohlepne rulje provalili u zgradu, lomeci sve pred sobom, da se
                  docepaju preostalih zlatnih predmeta i dragulja...

                 Iste noci u Basri, koja je bila pod engleskom vojnom „zastitom”, do temelja je izgorela Gradska biblioteka…      
                         
          Milivoj Anđelković





                        I

Нема коментара:

Постави коментар