I ta varvarska istorija postoji...
Spaljivanje knjiga je pravo
varvarstvo, jer se time
unistavaju mnogobrojni zapisi koji su ostali kao nasledje iz proslosti i
o kojoj
mozemo da saznamo (pored arheoloskih iskopina) i iz tih drevnih knjiga.
Vec
svaka rec je mala dragocenost, svaka knjiga malo bogatstvo, a da ne
govorimo o biblioteci cije je blago zaista neprocenjivo.
ISTORIJA
SPALJIVANJA KNJIGA
Taj
varvarski čin već se toliko puta događao da može da se napiše istorija spaljivanja knjiga:
“Mladi španski monah Dijego de
Landa stigao je 1549. godine u tek osvojeni Meksiko i odlučio da iskoreni i sam duh paganske vere.
U jednom od hramova Maja otkrivena je
ogromna biblioteka drevnih
rukopisa. Po njegovoj naredbi vojnici
su ceo dan na trg ispred hrama iznosili
knjige i svitke sa nerazumljivim crtežima i znacima. Kad je iznošenje bilo
završeno, Dijego de Landa je zapaljenu baklju lično prineo rukopisima.
"Te
knjige" – pisao je on zatim – "nisu sadržale ništa osim
sujeverja i đavolovih
izmišljotina. Sve smo ih spalili."
Iz svih biblioteka i od svih letopisa
Maja samo tri rukopisa sačuvana su do
naših dana.
Isto
tako tužnu sudbinu doživelo je i pismo Inka. Kad je izbila epidemija
zapitali su žreca šta da se radi, a on je odgovorio: "Treba
zabraniti
pismenost." Onda su po naređenju vrhovnog Inke uništili sve pisane
spomenike, a upotreba pisma je zabranjena. Samo je u hramu Sunca ostalo
nekoliko platana sa opisom istorije Inka. Ulaz u prostoriju u kojoj su
platna
čuvana bio je dozvoljen samo vladarima i žrecima – čuvarima.
Mnogo godina posle uništenja rukopisa i zabrane upotrebe pisma pod
pretnjom smrtne kazne, jedan od žreca se ipak odlučio da sačini azbuku i
bio
je
živ spaljen.
Španci su uspeli da nekako dođu do četiri rukopisa ispisana na platnu i
1572. godine poslali su ih u Madrid
kralju Filipu. Dragocena pošiljka nikada
nije
stigla u Španiju, jer je potonuo brod kojim je putovala preko Atlantika.
Jedini spomenici pismenosti Inka, za koje znamo, bila su baš ta
izgubljena
platna.
Istoričari smatraju da je biblioteka Kartagine
imala više od 500.000 knjiga.
Od
tog mnoštva sačuvano je samo jedno jedino delo ranije prevedeno na
latinski jezik. Trudeći se da unište narod, njegovu kulturu i njegovu istoriju,
Rimljani su sve spalili.
Tako
su postupali i muslimanski zavojevači. Oni su knjige oduzimali silom ili
su
bogato nagrađivali one koji bi ih dobrovoljno predavali. Sve što je bilo
sakupljeno, progutala je vatra.
Uništavanje rukopisa i pisanih spomenika očigledno je staro kao i sama
pismenost.
Spaljena su sva dela grčkog filozofa Protagore (V vek PHE). Tokom 2,5
milenijuma zlokobno trepere svetla te
lomače, jedne od prvih na kojoj su
gorele knjige.
U
III veku p.n.e i u Kini su zapaljene lomače. To je prvi imperator dinastije
Cing
spaljivao Konfučijeva dela.
Sirijski car Antioh Epifan spalio je knjige napisane na hebrejskom
jeziku, a
godine 272. p.n.e buknule su lomače u Rimu.
Eto
zbog čega su od opsežnih svedočanstava o prošlosti, od brojnih
istorijskih, literarnih i
naučnih radova do nas stigli samo žalosni fragmenti.
Prinuđeni smo da na osnovu tih odlomaka, tih nepovezanih svedočanstava
rekonstruišemo prošlost.
Može
li, recimo, naša predstava o Sofoklu biti potpuna i tačna kada znamo
da
je napisao oko 120 drama, a do nas je stiglo samo sedam? Koliko znamo
o
Euripidu kada je od njegovih stotinu drama sačuvano samo devetnaest?
Od čitavog Aristotelovog opusa ostalo je
samo jedno jedino delo, sve ostalo
su
zapisi njegovih učenika i savremenika.
Zna
se da je jedan od najznačajnijih istoričara starog veka Tit Livije (58. p.n.e
– 17. n.e) napisao opsežno delo Istorija
Rima u 142 knjige. Sačuvano je
samo
35 knjiga.
Vreme nije bilo mnogo blagonaklonije ni prema delima drugih drevnih
autora.
Spašeno je samo 5 od 40 Polibijevih knjiga, a od 30 Tacitovih, samo
četiri.
Plinije Stariji napisao je 20 istorijskih dela – sva su izgubljena.
Biblioteka grada Pergama u Maloj Aziji imala je oko 200.000 knjiga i
svitaka.
Ugrabio ih je rimski imperator Antonije i poklonio Kleopatri. Od te
ogromne
biblioteke nije ostao ni pepeo. Nestale su i biblioteke hrama Pta u
Memfisu i
knjižnica Jerusalemskog hrama.
Tužna sudbina zadesila je obe Ptolomejeve biblioteke. Jedna je sadržala
40.000, a druga 500.000 svitaka (po nekim podacima čak i 700.000),
većinom unikata. Kada je 47. godine PHE Julije Cezar zapalio egipatsku
flotu u aleksandrijskoj luci i kad se vatra prenela i na grad,
nastradala je prva,
manja biblioteka. Za vreme vladavine Dioklecijana i u godinama posle
njega,
neuke gomile su provaljivale u drugu biblioteku i spaljivale dragocene
rukopise. Osvojivši Aleksandriju,
arapski muslimani su okončali uništavanje
biblioteke.”
Aleksandar
Gorbovski
SPALJIVANJE
NARODNE BIBLIOTEKE U BEOGRADU
"Narodna biblioteka je spaljena i porusena u aprilskom ratu 1941.
godine.
Krajem iste godine zgariste je zatrpano sutom koji se i danas izdize
iznad
nivoa okolnih ulica za vise od dva metra.
Iskopavanja zgarista obavljena su 1976. godine. Otkriveni su ostaci
zgrade
Biblioteke i ugljenisane knjige. Prilikom sondiranja terena naislo se na
arheolosko nalaziste koje je iskopavano, sa prekidima, od 1978. do 1988.
godine. Rec je o rimskoj gradjevini velikih razmera, najverovatnije o
reprezentativnom javnom kupatilu, a period nastanka locira se u I i II
vek nase
ere.
Rimske terme i srusena biblioteka prakticno cine dva sprata. Zidni i
podni toplotni kanali, bazeni, freske, mozaici, keramika i novac iz tog
davnog
vremena – velikim delom jos neistrazeni .
Kada
je nemacka vojska kapitulirala na tlu Jugoslavije, general Ler je izjavio:
»Firer mi je naredio da porusimo Beograd,
da razbijemo Jugoslaviju. U
prvom naletu trebalo je da srusimo Narodnu biblioteku Srbije, pa tek
onda
ono
sto je za nas vojnicki interesantno«. Na pitanje zasto bas biblioteku,
odgovorio je: »Zato sto je u toj ustanovi
cuvano ono sto je vekovima cinilo
kulturni identitet tog naroda«.
U
bombardovanju je izgorelo pola miliona knjiga, od kojih 1500 rukopisnih,
srednjovekovnih, stampane knjige od 15. do 17. veka, zbirka turskih
rukopisa, rukopisa nasih pisaca i prosvetitelja. Ostali smo bez skoro
celog
knjizevnog nasledja i srednjovekovnih pisanih izvora. Strucnjaci kazu da
se
ovakvo unistenje jednog knjizevnog
bogatstva moze meriti samo sa
tragedijom nestanka Aleksandrijske biblioteke.
Prilikom iskopavanja zgarista nadjeno je mnogo ugljenisanih knjiga.
Stotine
kubika u pepeo pretvorenih knjiga, a medju njima ocuvanih tridesetak
listova
jedne rukopisne knjige iz 16. ili 17. veka i oko 200 fragmenata listova
starijih
rukopisnih knjiga od 13. do 16. veka. Strucnjaci tvrde da su zgariste
biblioteke opljackali Nemci i da su odnete dragocene rukopisne
knjige."
NOC
U BAGDADU APRILA 2003.
U
Bagdadu americki tenkovi su se rasporedili ispred Nacionalnog muzeja,
opremljeni za ratno kampovanje na asfaltu. TV ekipe i fotoreporteri su
to
usputno spakovale u efikasne snimke i jednu pateticnu recenicu.
Onda
je tenkovskoj zastiti iz staba stigla grdnja, otprilike: - Sta to radite,
mamlazi, to nije Ministarstvo za naftu, ono je ispred, na drugom kraju
ulice!
Momci su uvezbano spakovali kamp-opremu a rulja je pocela da se okuplja;
upalili su motore – nestrpljenje je raslo – i odbrektali niz bulevar.
Poslednji
tenkovi su jos tresli plocnik pred Nacionalnim muzejom kada su prvi
redovi
groznicave i pohlepne rulje provalili u zgradu, lomeci sve pred sobom,
da se
docepaju preostalih zlatnih predmeta i dragulja...
Iste
noci u Basri, koja je bila pod engleskom vojnom „zastitom”, do temelja je
izgorela Gradska biblioteka…
Milivoj Anđelković
I
Нема коментара:
Постави коментар