АНАТОЛ ФРАНС: О ЉУБАВИ, АНЂЕЛИМА И СНОВИМА

Етапе љубавног загрљаја

«Створена да се допада и да зачарава, она се лако свлачила као жена која зна да јој лепо стоји да буде гола и која пристаје да покаже своју лепоту...

-          најпре ју је волео са мрачним бесом човека којим је овладала богиња Потребе

-          затим по саветима Венере и обичају Ероса

-          потом по инвенцијама похотљивог духа

-          па по природи љубавника да траже задовољење вољене особе

-          на крају обоје падоше у нем и млак умор.

 Аутор је АНАТОЛ ФРАНС, роман «ПОБУНА АНЂЕЛА», објављен 1914, код нас 1922.

 

На љубавну тему роман има и кратак курс завођења дат на две стране текста, разрађен као сусрет Мориса и Бушоте – од упознавања до секса; одличан лик Бушоте, певачице у кабареу која «воли да се даје, а не да је узимају» и више других љубавних сцена и парова.

У многим детаљима овај роман је сасвим актуелан – понашање власти, улога новца, манипулација демократијом и републиканским уређењем, много одличних опсервација о људима, понашањима, сликарима, библиофилима, манипулацијама Бога да дође на власт и његовим стварним дометима итд, посебно побуњеним анђелима који могу да се схвате и као анархисти тадашњег времена, односно борци за промене у свим временима.

Снага романа је у слици друштва и у две детаљно описане битке милиона побуњених анђела (који су побегли на Земљу где живе са «кћерима људи» и припремају се за борбу) против небеских армија, прве која се догодила пре свих времена и друге – детаљно описане такође - која ће се тек догодити и која ће донети победу побуњеницима «када униште незнање и страх». Колико ја знам, то се још није догодило.

Анатол Франс (Jacques Anatole François Thibault) (Париз, 16. април 1844. - Saint-Cyr-sour-Loire, 12. октобар 1924.), француски књижевник.

Рођен у породици познатог паришког књижара, рано улази у свијет књига, међу којима ће као књижевник и библиотекар провести сав свој живот. Алфред Драјфусова афера, у којој се оштро заложио за ревизију процеса, значи прекретницу у његовом животу и стварању - излази из књишке изолације, приступа социјалистима и прелази на идеолошки ангажовану књижевност.

У првом радобљу свог књижевног рада Франс је прије свега естета и дилетант, те објављује стихове у духу Парнаса, импресионистичке критике и романе, у којима, без обзира третира ли савремену ("Злочин Силвестра Бонарда", 1881.) или историјску тематику ("Таис", 1890., "Печењарница краљице Педик", 1893. и др), доминира скептицизам и естетицизам.

Након Дрејфусове афере даје оштру друштвену критику у "Савременој историји"' и у низу филозофско-сатиричких романа ("Острво пингвина", 1908., "Богови су жедни", 1912, "Побуна анђела", 1914.). Написао је и неколико дјела аутобиографског карактера ('"Књига мога пријатеља"', 1885, '"Мали Пјер"', 1918. и др.).

Мада није никад постигао широку популарност, Франс је био један од најистакнутијих књижевника на размеђу векова и глас свијести своје генерације, а скептицизмом, духовитошћу и иронијом, рафинираним смислом за љепоту и изванредним стилом, привлачи и данас интелектуалну књижевну публику.

Добитник је Нобелове награде за књижевност за 1921. годину.

Остала дјела:

"Црвени љиљан"

"Живот у цвату"

Члан Француске академије постао је 1896, на позицији бр. 38. био је у периоду 1896-1924.

АНАТОЛ ФРАНС "ЦРВЕН КРИН"

"- Ви дакле мислите да жена треба да се сједини са мужем чак и после смрти?- Извесно да треба. Брак је за време и вечност. Па ви не знате за историју двају младих супруга који су се волели у провинцији Оверњ? Умрли су скоро у исто време и положени у два гроба раздвојена једним путем. Али је дивља ружа сваке ноћи пребацивала своју расцветану врежу с једног гроба на други. Морали су саставити ковчеге."

"Љубав је као и побожност, долази касно. У двадесет година жена није ни заљубљена ни побожна, сем какве специјалне наклоности, неке врсте урођене светости. Жена најчешће подлеже љубави и страсти тек у доба када је самоћа више не плаши. Страст је доиста сува пустиња, запаљена Тебаида. Страст је профани аскетизам, исто тако тежак као и верски аскетизам. Отуда су велике љубавнице исто тако ретке као и велике покајнице. Они који добро познају живот и свет, знају да жене не мећу радо на своје нежне груди костретну кошуљу истинске љубави."

"- Хоћете да говорите о некоме кога сам јуче видела на станици? Уверавам вас да је био најобичнији сусрет.
Он осети бол приметивши да се она не усуђује да каже име онога о коме је говорила.
- Тереза, он није дошао ради вас? Није ли вас он нагнао да ми на обали Арна кажете "Не могу!" Он вам није ништа?
- Уверавам вас да ме ни у ком погледу не интересује и да не схватам шта можете мислити.
- Жена не може бити љубоморна на исти начин као и човек, нити осетити оно што нама даје највише патње.
- Ништа о томе не знам. Зашто?
- Зашто? Зато што у крви, у месу жене нема оног лудог и племенитог беснила за поседовањем, оног старинског инстинкта од кога је човек створио право. Човек је бог који своје створење хоће цело. Од незапамћених векова жена је створена за деобу. Наше страсти одређује прошлост, тамна прошлост. Већ смо били тако стари како смо се родили! Љубомора је за жену само повреда самољубља. Код човека је то мучење дубоко као морални бол, стално као физичка бол... Питаш зашто? Зато што си ти упркос мојој потчињености и мом поштовању, упркос страху који ми уливаш, материја а ја идеја, ти ствар а ја душа, ти глина а ја мајстор! Шта је смерни и груби грнчар крај лепе амфоре? Он је бедан. Јест, ја сам љубоморан. Знам добро шта је у мојој љубомори. Кад је испитујем, налазим у њој наследне предрасуде, гордост дивљака, болесну осетљивост, смешу глупе силе и свирепе слабости."

"Не волиш ме више. Али, тим горе по тебе! Ја тебе волим. Није требало да се даш. Не надај се да ћеш се извући. Све си учинила да те волим, да сам ти привржен, да не могу живети без тебе. Познали смо заједно задовољства која се не дају замислити. Ни ти се ниси одрицала свога дела. Нисам те ја на силу узео! Хтела си. Још пре шест недеља била си задовољна. Била си за мене све. Ја сам био све за тебе. Било је тренутака када више нисмо знали да ли сам ја ти, ни да ли си ти ја, и сад хоћеш да те наједанпут не знам више, да будеш за мене туђинка? Твоји пољупци, твој дах на моме врату, твоји узвици, све то, дакле, није истина? Све то ја измишљам, је ли? Па добро, ја се нисам изменио. Ја сам оно што сам и био! Немаш ништа да ми пребациш. Нисам те варао са другим женама. Не због тога да бих то себи записао као заслугу. Нисам могао. Када је човек тебе спознао, и најлепше су му бљутаве. Никада нисам помислио да те варам. Зашто ме не би више волела? Одговори ми, одговори... Реци да ме још волиш. Реци, јер је то истина. Тереза, одмах ћеш осетити да ме волиш као што си ме некад волела...

Он полете ка њој, ватрен, раширених руку.

Она га, очију пуних страха одби са леденом грозом.

Он разуме, заустави се и рече: "Имаш љубавника!"

ANATOL FRANS, SAVREMENA ISTORIJA 

Ko vas tera da progonite laz da istrazujete istinu? Na tako nesto mogla vas je navesti samo dekadenska radoznalost, kaznjiva drskost intelektualaca.
Retko se voli ono sto se ima. I zato stvarnost nije mnogo draga. Treba mudrosti pa njome biti zadovoljan.

Ali sta je vreme, ako ne sami pokreti prirode a mogu li ja reci da su oni dugi ili kratki ? Priroda je svirepa i svakidasnja. Ali otkuda dolazi da ja to znam? I kako da izadjem izvan nje, da bih je upoznao i procenio? Mozda bih nasao da je vasiona bolja, kad bih u njoj imao kakvo drugo mesto?
Potomak dugog niza neznanih predaka, medju kojima je neminovno bilo surovih i varvarskih dusa, naslednik bezbrojnih pokoljenja ljudi, antropoida i lukavih divljih zivotinja od kojih svi vodimo poreklo, vanredni profesor Fakulteta knjizevnosti bio je nasledio, sa zivotnim klicama, rusilacke nagone prastarog covecanstva. Ti se nagoni probudise pod potrersom....Ali u tom htenju ne bese ni snage ni trajanja. Sa njegovom krvozednoscu dogodi se ono sto i sa njegova cetiri kurijacka zuba u ustima i sa njegovim noktima na prstima mesojede zivotinje; prvobitna silina im se mnogo smanjila.
Imao je ostar duh, ali sve njegove bodlje nisu bile okrenute napolje, pa se cesto i sam ubadao na igle svoje kritike.
Hocu da verujem da je organski zivot samo osobena bolest ove male i ruzne planete, zalosno bi bilo misliti da se jede i da se biva do u beskrajnost nebesa.
Misljenja su samo igre recima.

ANATOL FRANS, EPIKUTOV VRT, 1895 GOD.

 Rod ljudski nije podlozan neogranicenom napredovanju. Da se on razvije bilo je potrebno da na zemlji budu izvesni fizicki i hemijski uslovi koji nikako nisu stalni. Bilo je vreme kada nasa planeta nije bila pogodna za coveka: ona je bila suvise topla i suvise vlazna. Doci ce i vreme kad mu vise nece pogodovati: bice suvise hladna i suvise suha. Kad se sunce bude ugasilo, sto ne moze izostati, davno pre toga zemlja ce biti biti bez ljudi. Poslednji bice isto tako nesposobni i glupi kao sto su bili prvi. Oni ce zaboraviti sve vestine i sva znanja. Oni ce se bedno ispruziti u pecinama, ukraj glecera cije ce providne gromade tada klizati nad iscezlim rusevinama varosi u kojima se sad misli, voli, pati, nada. Svi brestovi, sve lipe bice izumrle od zime: i jele ce vladati same na sledjenoj zemlji. Ovi poslednji ljudi, ocajni, ne shvatajuci da su to, nece nista znati o nama, nista o nasem geniju , nista o nasoj ljubavi, a ipak oni ce biti nasa novo rodjena deca i krv nase krvi. Slab jedan ostatak kraljevske inteligencije, nesiguran u njihovoj otupeloj lubalnji, odrzace im jos neko vreme prevlast nad merdevinama namnozenim oko njihovih pecina. Narodi i plemena bice iscezla pod snegovima i ledom, sa varosima putevima, vrtovima starog sveta. Jedva nekolike porodice opstojace. Zene, deca, starci, ukoceni jedan preko drugog, videce kroz otvore njihove pecine kako se nad njihovim glavama tuzno uspinje jedno tamno sunce po kome ce, kao po ugarku koji se gasi protrcavati ridji plameni, dok ce zaslepljujuci sneg zvezda i dalje sijati celoga dana u crnom nebu, kroz ledeni zrak. Eto sta ce se videti: ali, u svojoj gluposti, oni cak nece znati da vide nesto.Jednoga dana, poslednji od njih ispustice bez mrznje i bez ljubavi u dusmansko nebo zadnji ljudski dah. A zemlja ce produziti da se kotrlja, noseci kroz cutljive prostore pepele covecanstva, Homerove poeme i uzvisene odlomke grckih mramora, priljubljene uz njene ohladnele bokove. I nikava misao vise nece poleteti put beskraja, iz nedara ovog globusa gde se dusa toliko usudjivala, nikakva ljudska misao bar. Jer ko moze reci da druga kakva misao nece doci do svesti o sebi i da taj grob u kome cemo mi pocivati nece biti kolevka jedne nove duse? Kakve duse, ja ne znam. Duse insekta, mozda.

САЊАЈТЕ…

Анатол Франс; одломак из његовог говора француским студентима на отварању Куће студената 1910. године у Паризу; забележен у Српском књижевном гласнику 1911. године

»Сањајте! Без сна живот више нема смисла и не нуди

више занимљивости. Тако је корисно и лепо бити сањалица,

нарочито ако човек уме да догради своје снове и да им

научну структуру. Сањајте и, ох, не будите сувише разумни!

Не будите мудрица. Мудровање је најнижа врлина.

Сањајте и не плашите се да ћете градити куле у ваздуху,

да ће вас сматрати утопистима…

Утопист! То је уобичајена увредљива реч коју

ограничени духови бацају великим духовима

и којом се гоне господари мисли –

они који својом маштом достижу неслућене висине!«

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/