БРАНКО ЋОПИЋ: НЕЗАБОРАВНЕ СТРАНИЦЕ

Омиљени писац наше младости чији текстови и данас зраче поверењем у живот и свет у коме је све отворено и могуће.

…Добар дан, лијо, врлино чиста,
клањам се теби, са бодља триста.
Нек перје пијетла краси твој дом,
кокош нек сједи у лонцу твом!
Гускино крило лепеза твоја,
а јастук меки паткица која.
Живјела вјечно у миру, срећи,
никада лавеж не чула псећи…

… Наишла си као лак облачак,
твој ме поглед за трен обезнани,
заборавих име и очинство,
како ми се зову укућани.
Изневјерих попут сабље тупе.
Мала моја из Босанске Крупе!...

….Скоро плачући отклипсао сам тога дана кући и шмрцајући испричао дједу све што се у школи догодило. Ни слутио нисам каква ће се бура око тога подићи. Шта! Пред читавим разредом његовог унука, миљенца, теглити за уши, а уважену старину поспрдно назвати мудрим, боље речено будалом! Дотле ли смо дошли? И још рећи да вук није зелен већ некакав … хм! Е, то не може тек тако проћи. Сјутрадан, пушући попут гуска, дјед је доперјао заједно са мном у школско двориште и пред свом дјечурлијом разгаламио се на учитељицу:
-А је ли ти, шишкавицо, оваква и онаква, ти ми боље од мене знаш какав је вук, а! Није зелен? Пази ти ње! Ја се с вуцима родио и одрастао, читавог вијека с њима муку мучим, а она ти ту … По туру би тебе требало овим штапом па да се једном научиш памети. Извика се дјед, расплака се учитељица, а и ми, дјаци, од свега тога ухватисмо неку вајду: тога дана није било наставе. Већ сљедећег јутра дједа отјераше жандари. Одсједи старина седам дана у среској “бувари”, а кад се врати, ублиједио и мучаљив, он ми навече попријети прстом.
-А ти, језичко, нек те ја још једном чујем да блејиш какав је ко па ћу ти ја показати. Вук је зелен, хех! Шта те се тиче какав је вук.
-Па кад ме је она питала.
-Питала те, хм! Имао си да ћутиш па квит. Сљедећег прољећа, бујног и кишовитог, сљез у нашој башти расцвјета се као никада дотад, али старина као да га ни запазио није. Нису ту помагали ни сва тртљања неуморног рођака Саве, дјед је био слијеп и за боје и за све цвијеће овога свијета. Туга да те ухвати.

Минуло је од тих невеселих дана већ скоро пола вијека, дједа одавна нема на овоме свијету, а ја још ни данас посигурно не знам какве је боје сљез. Знам само да у прољеће иза наше потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио.

Бранко Ћопић

http://www.fondacija-bastasljezoveboje.com/branko-copic/

http://www.osbrankocopic.edu.rs/documents/BCopicEbooks/Branko%20Copic%20-%20Glava%20u%20klancu%20noge%20na%20vrancu.pdf

http://www.osbrankocopic.edu.rs/documents/Moj%20zivot%20i%20knjizevni%20rad-BCopic.pdf

http://www.osbrankocopic.edu.rs/documents/BCopicEbooks/Branko%20Copic%20-%20Magarece%20godine.pdf

http://www.osbrankocopic.edu.rs/documents/BCopicEbooks/Branko%20Copic%20-%20Orlovi%20rano%20lete.pdf

http://znakoviporedputa.com/poezija/805-je%C5%BEeva-ku%C4%87ica-branko-%C4%87opi%C4%87

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=420.0

http://www.6yka.com/novost/5240/branko-copic-mala-moja-iz-bosanske-krupe

http://www.spiritofbosnia.org/bs/volume-5-no-2-2010-april/a-garden-the-color-of-mallow/ 

Приредио

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/