МИХАИЛО ЛАЛИЋ – ПИСАЦ ЗА БУДУЋА ВРЕМЕНА

Због израженог става против сваког насиља, против тога да човек неизоставно човеку мора бити вук, Михаило Лалић није био довољно цењен у новим околностима свековрсне политизације књижевности. Отуда и готово једногласно одбацивање писца и његових романа из наших балканских крчми, средина које нису могле искористити Лалићеву оставштину за писање својих националних и идеолошких програма
Ненад Обрадовић Културни додатак - објављено: 16.05.2014.

Међу његовим књижевним делима посебно се издваја роман „Лелејска гора“ који је био део ђачке лектире. У дневничкој прози „Прелазни период“ (1988) објашњавао је природу и порекло „лелејства“. Пошто је цитирао Шатобријанову мисао да је „у свим земљама природна пјесма човјекова тужна“, Лалић наставља: Не знам је ли веселије код других, али код Црногораца и осталих Динараца баш је тако, зато сам их и назвао лелејцима, признајући да сам и ја један од њих. Ту вазда сретнем динарску тугу и питам се: је ли она само зла слутња, или је дуго искуство научило наше људе да су нам сва радовања варке. (Википедија)

KAKAV JE ČOVEK? - To je pitanje na koje Lalić traži odgovor. Njegov prozni opus nije ništa drugo do skupljanje zagonetki i traženje odgonetki o odnosima među ljudima. U "Svadbi" čovek je "najjeftiinija zverka, on može izdržati gdje ni drvo ni kamen ne ostaju".

LELEJSKA GORA je velika poema o mnogim vidovima postojenja i ispoljavanja prirode po sebi i u odnosu na čovjeka. Veličanstvena priroda, predstavljena je kao jedno ogromno živo biće sa bezbroj manifestacija svoga življenja. Lalić je uspio da nađe izraz za sve te manifestacije ne opisujući šta priroda čini i kako izgleda, nego je iznutra sagledajući i predstavljajući je na naeobično plastičan način i čudesno pjesnički način.

Više negoli drugi Lalićevi romani, Lelejska gora se može označiti kao roman prostora. Već naslovom imenuje se prostor. Ukleti prostor, lelejski. Prostor sâm govori. Ključne kategorije Lalićevih romana su: ljudi, prostor i vrijeme. Ćovek je tamo prognan i prinuđen da ga - nezaštićen - dijeli sa zvjerinjem, divljom florom, divljinom neorganskog okoliša i svojim ne manje divljim progoniteljima, ljudima - hajkačima. Junakov je lelejski dom - svugdje i nigdje. U tim uslovima čovjek teško može ostati ljudski cjelovito, moralno odgovorno i idejno dosledno biće. Prostor koji je ovdje nazvan Lelejska gora jeste umjetnički konstrukt, tj. u romaneskne svrhe smišljen i oblikovan umjetnički prostor. 

Svi objekti lelejskog prostora osim instrumentalne (za datu priliku udešene) funkcije, imaju, ili mogu imati, i – simboličku funkciju. Kada se, na primer, prvim koracima Tajovića i drugova zaroni u maglu lelejskog podneblja i tamo počinje tražiti zagubljeni put, dobar čitalac mora shvatiti da riječima put i magla romansijer smjera i na našto drugo a ne samo što cilja da vjerno slika određene komunikacione objekte i meterološke uslove oko njih. Zamagljena besputica, na širem semantičkom planu, signalizira izvjesno duhovno bespuće, zatamljene vidike, ne samo aktuelnih putnika kroz maglene prostore lelejske nego i gubitak perspektive: pokreta, društva, države, čovječanstva. Zatim Tajović povezuje sudbinu opalog lišća sa svojom odvojeničkom situacijom.

Sjedim i gledam otkinuto lišće ispod drveća. Nije imalo vremena da svene, zaleno je kao juče (...), a mrtvo je. Zaista je mrtvo, a htjelo bi da se otme- pokušava da treperi i da se okrene prema suncu što povremeno progrije i bljesne izmađu oblaka. Ništa mu to ne pomaže: veze su mu pokidane, sasvim je slobodno i otpisano, može kud hoće- samo ne da se vrati gdje je bilo. Nekako je slično sa mnom, poklapa se sve do kraja- veze su mi pokidane, slobodan sam i suvišan, mogu kud hoću, samo ne tamo gdje sam bio...

Konstituisana po načelu antidoma, lelejska oblast značenjski ne smije biti omeđena. Stoga je svako omeđavanje - geografsko pogotovo – nasilna redukcija umjetnikove intencije. Taj lelejski antidom jeste pogodno tlo za demonstraciju zla, primjenu sudbinskih naloga, ali i za realizovanje međuljudskih zloća. Ladov pakao je Lelejska gora, i to ne samo njegov pakao. Već i Masnikov, i Trobrkov i Taslačev i Nika Sajkova, pakao gerilcu i četničkoj patroli, koja u nju sa strahom stupi ili zaluta. Nju ne znaju ni seljaci koji samo malo niže u selima žive, samo joj je poneko od njih ime čuo. Sam Lado Tajović priznaje da je još od ranog djetinjstva nosio stalno u sebi nejasan pojam o toj Gori, o Lelejskoj, što je lijepa i prokleta, što je pusta i samotna, za zmajeve i đavole, a ne za ljude određena. 

Lado, ostaje čovjek, a kada uđe u lelejsku goru postaje Lado-đavo, pa Đavo, jer je u toj lijepoj i prokletoj gori samo đavo mogao opstati. Taj prelazak Lada u Lado-đavo prati prelazak realnog u metafizički hronotop. Tj. imamo jedan isti hronotop posmatran iz vizure Lada i njegovog alter ega. To je metod analitičkog sagledavanja sa druge prostorne ili vremenske tačke, iz drukčije psihološke pozicije u istoj prostorno-vremenskoj situaciji, iz novog vidnog ugla savršenijim izražajnim sredstvima. Tako se otkriva svijet novog reljefa, još jedan svijet drukčijih svojstava i dimenzija od onog koji poznajemo. Šklovski bi rekao- to je tipičan primjer očuđavanja. 

Pisac docrta drugu, nepokazanu stranu, ili vidljivu obogati novim sadržajem: poetskom slikom pojača kazano, začini zgodom, osvijetli duhovitošću, intenzivira dramatičnošću, utemelji sadašnju pretpostavku osloncem iz prošlosti. Lado pojavni svijet, ponekad, gleda kroz drugu optiku, putem mašte, kroz buncanje i san, što daje idealne mogućnosti da se, bez većih prepreka, spaja nespojivo, poredi i suprotstavlja ono što je u fenomenalnom i inteligibilnom svijetu razdvojeno. Ladovi susreti sa prirodom, odnosi prema njoj i razmišljanja o prirodi prikazani su kroz cijeli roman u jednom spektru raznovrsnih osjećanja, doživljaja i viđenja, koji, kako vrijeme protiče, sazrijevaju do sasvim filozofskog, gotovo nenaučnog gledanja na prirodu. 

U prvim glavama romana, Lado, posmatra prirodu objektivno i doživljava je kao nešto što je sasvim izvan njega. Čak je se i plaši. Malo prije bile su tu livade, divljine i žbunje oko puteljaka. S one strane doline, ako se dobro sjećam, širila se visoravan s jarugama. Sad je sve drukčije- magla legla preko ruševina, rastače ih polagano i uporno tišuni... Ponekad se ukaže neka stijena- maglom napadnut i preobličen ostatak obale. Ne znam je li to stijena ili je pramen magle između dvije pukotine koje same zarastaju čim se dodirnu...

Sledeći opis pokazuje junakovu odrođenost od prirode:
Jedna jela oborena nekad davno, izgrižena vremenom, bjelasa se u raspadanju kao oglodan kostur morske nemani... Naokolo su borovnjaci, u njihove se žilave spletove propada do koljena... Ima grana, izmađu njih se naziru male smrče pretvorene u aveti... Jedna nepredviđena šuma, ne znam ni otkud šuma, iznenada me opkoljava krivim sabljurinama grana.

Ovako doživljava prirodu čovjek koji je još nije 'iskusio', nije se podredio njenim principima i nije osjetio surovost samoće u njoj. Još uvjek je on 'samo' Lado, student sa asvalta, neiskusan. Njegova svijest je još uvjek nepromijenjena, tako je i pogled na svijet oko njega realan. Kasnije će dokučiti da je osnovni i univerzalni princip koji vlada u prirodi- princip nemilosrdnog egoizma vrste i jedinke. 

Priroda se može savladati samo saznanjem i primjenom njenih zakona. Tako Lado, nesvjesno, dobija svoga 'vodiča' kroz zakone prirode. Što dalje spoznaje i zalazi u šumu tako dobija na snazi njegov alter ego, koji ga podređuje zakonima prirode. Sada više u njegovim očima jela nije oglodani kostur i ne asocira na neki strašni, zaumni svijet aveti i priviđenja, već nešto drago, prisno, i blisko i prijatno kao drag čovjek. Ili nešto što mu se ponire, što bode i šiba, šuma majka i šuma dušmanica, koja mu smrt želi i predviđa. Tek ulaskom u Lelejsku goru, isključivanjem sebe iz svijeta u kojem je živio, Lado Tajović stiče mogućnost da nadvlada uslove koji su ga stvarali i oblikovali i otkriva neslućenu širinu i dubinu, ponor sopstvene ličnosti, ambise svijesti i podsvijesti. 

U toj 'pustinji' Lelejskoj, Lado, svjesno gazi hrišćanske Božije zapovijesti i 'zapovijesti' partijske discipline i morala. Tako postaje negativan junak, antijunak. Njegov nepostojani moral i njegov nepouzdani karakter ne uspijevaju da izdrže iskušenja gladi, samoće, straha, sumnji, hajki. Čovjek u njemu izmeće se iz sebe i počinje živjeti elementarnim životom zvijeri čiji postupci bivaju motivisani isključivo instiktima i nagonima. Sa zvijerima čovjek postaje zvijer.

STRUKTURA ROMANA " LELEJSKA GORA "

Roman Lelejska gora je vrlo široka priča o jednoj godini partizanskog ratovanja u Crnoj Gori,1942. godine.U osnovi priče je sudbina jedne partizanske grupe koja je ostala posle povlačenja glavnine u Bosnu. Ova grupa luta dolinama i vrletima Lelejske gore, gonjena neprijateljskim hajkama i zasedama, glađu, strahom i neizvjesnošću. I ta malena grupa, koju čine Lado, Ivan, Vasilj, razdvaja se sticajem raznih okolnosti. Lado Tajović ostaje sam, batrga po bespućima u potrazi za drugovima, skloništem, hranom. Samoća deluje razarajuće na ratnikovu psihu, u čoveku se bude omame, košmari i snovi, ličnost se podvaja, čovek se moralno survava i poživotinjuje: postaje krvožednik, osvetnik, ubica, besomučnik. Povremeni dodiri sa ljudima (Luka, Iva, Neda) prosvetljavaju Lada Tajovića, da bi opet , kada ostane sam, počeo da luta po gori kao zver. Susret sa Jakšom, i kasnije Vasilijem, čini Lada čovekom koji je svestan onoga što je bilo, što je valjalo i što nije. pronalaženje staze doživljava se kao otkrovenje , vera u svetlost i sunce:

Ostvarena je simetrija izlaza i bezizlaza,tame i svetlosti:prvo poglavlje romana ima naslov "MAGLA",a poslednje ima naslov "IZ MAGLE"-dok je u prvom poglavlju čovek izgubljen u gori pritisnutoj maglom i ne može da nađe iz nje izlaz (pronađena zakrpa pokazuje da su se kretali u krug),u poslednjem grupa nailazi na stazu i izlaz iz magle:

Nagnuh se da vidim,s nevjericom,i opipah ga dlanovima.Jeste,put je,stari onaj kojim su često odlazili u zbjegove i vraćali se s dogovora da se dignu na oružje.Sam se prikrao i ćutke se ponudio da nas odvede.Skoro se umiljava oko nogu,žut,mokar,ispalih rebara od vjernosti,kao pseto koje je dugo lutalo i uzalud tražilo ljude.Pomilovah ga,dođe mi da ga poljubim-jer on je najbliži naš ovdje i ostaće poslije nas da se odupire još neko vrijeme. (...) Koračam njime i brišem znoj,i jedva se uzdržavam da ne zapjevam.Odavno mi nije bilo tako lijepo da znam gdje sam i da ne sumnjam griješim li ili ne griješim što to činim.

RADNJA ROMANA je vrlo razvijena,razuđena i složena.Iako je psihološka supstanca dominantna,posebno prisutna i dobro motivisana u liku gl. junaka Lada Tajovića,dinamizam spoljašnjih zbivanja je snažno prisutan.Time je ostvarena ravnoteža spoljašnjeg i unutrašnjeg,akcionog i psihološkog.U skladu s tim je i lagano pomeranje konflikata sa spoljašnjeg ka unutrašnjem.Prvi konflikt je na relaciji partizanska grupa-četnici.Postepeno se ovaj konflikt svodi na sukob pojedinca (Lada Tajovića) sa progoniteljima.Istovremeno teče i konflikt unutar partizanske grupe.DOk je prvi konflikt proizvodio dinamizam i zanimljivost fabule,ovaj drugi je statičan,sveden na grupu.Manifestuje se verbalnim sredstvima a sadržine tih duela pretežno su ideološke,psihološke ili etičke prirode.I najzad,tu je najvažniji,po mestu u strukturi romana,konflikt u ličnosti Lada Tajovića,koja je podvojena i suprotstavljena:na jednoj strani su revolucionarni ideali i dužnost partizanskog borca,na drugoj strani su animalni porivi,moralna srozavanja,osećanje izgubljenosti i očaja,pritisak tradicionalnih nanosa.Ovom konfliktu dato je najviše prostora-tri petine romana.

POKRETAČKI MOTIVI PRIČE

Rat , kao dominantna stvaralačka tema u delu Mihaila Lalića, okosnica je priče u Lelejskoj gori. Posle povlačenja glavnine partizanskih jedinica, u Crnoj Gori su ostale po zadatku grupice partizana koje treba ilegalnim radom da šire ideologiju pertizanskog pokreta. Jedna takva grupa (Lado, Ivan, Vasilj, Niko i Jakša) ostala je na terenu i izložila se stalnim progonima okupatora i četnika. neki od ovih boraca ne uspevaju da izdrže: Niko se predaje jer nema više snage da kao gonjena zver luta po Lelejskoj gori. Drugi se prepuštaju životu progonjenih, sakrivaju se u Lelejskoj gori i povremenim pojavljivanjem u naseljima skreću pažnju na svoju prisutnost.

Osim ovih likova, tu su likovi onih koji rat koriste kao mogućnost da se nešto ušićari, pa makar se to postiglo izdajstvom, zelenašenjem, pljačkom (Masnik, Kosto Amerika, Miklja, Galjo) . Opisivanje ratnog vrtloga kao da piscu ne dopušta mogućnost da razvije neki ženski lik. Ipak, pojaviće se ovde , u usamljeničkim danima Lada Tajovića, žene koje se nalaze u procepu između sukobljenih strana. Neda i Iva, a u sećanjima i Vidra, unose malo svetlosti, nežnosti i lepote u sumorni svet romanaispunjen borbama, deobama, hajkama, izdajama i nasiljem.

Fenomen samoce dobio je u ovom romanu znacajan umetnicki prostor,samoca je posledica rata i ratne atmosfere, ali je uzrok sustinskih promena koje se desavaju u psiholoskoj i moralnoj strukturi aktera price, posebno Lada Tajovica.

Treci kljucni pokretacki motiv je motiv podvojene licnosti, uobicajen u modernoj evropskoj prozi, ali prvi put pazljivo razvijen i umetnicki valjano utemeljen u ovom Lalicevom romanu.Lalicev junak nije se jednostavno poveo za nagonskim delom svoga ljudskog bica.Zapada u bunilo i halucinacije, ali se iz njih budi, preispituje i analizira.U izvesnim trenucima njegova licnost se raspolucuje, u njemu su dvojica koji razlicito rasudjuju, razmisljaju i procenjuju situacije i postupke.

LADO TAJOVIć I NJEGOV ĐAVO

U relacijama dobro - zlo, život - smrt, junaštvo - kukavičluk, čojstvo - nečovještvo, pravda - nepravda, sloboda - ropstvo stalno oscilira moralni lik glavnog junaka jer su okolnosti nenormalne.

Fenomen samoće dobio je u ovom romanu značajno mesto :

Samoća je sam protiv svega.

Samoca odjednom sav svijet pretvara u nevjeru i zavjeru.

Glad je druga nevolja koja muci Lada Tajovica. On kaze :

Gladan Čovjek je pogana zvijerka.Prvo izgubi stid, a poslijepamet i strah, a onda je to straŠno neŠto- moŽe od gladi da uČini Što ni sam ne bi vjerovao.

Samocu prati strah koji "potkopava covjeka" i cini ga nesiguirnim i nespokojnim.Te okolnosti naterace Lada Tajovica dac odstupi od svojih dotadasnjih principa :

bio sam vec polumrtav, ostaalo mi je da izaberem kako je zgodnije ispruŽiti papke.Ali tada sam prihvatio grabljive zakone i obicaje okoline: uzmi,otmi,ŠČepaj, zgrabi i ne Žali.To me spasilo.

Ali ni odustajanje od moralnih principa nije spasilo junaka romana:zahvacen je omamom i obamrloscu.U bunilu, u stanju ni jaava ni san,mesaju se slike iz egzistencijalnog vremena (suma,drvece,urvine, stenjje,zivotinje) i slike iz proteklog vrtemena (Beograd, progoni policije, Vidra).njegova se licnost podvaja, u njemu su dvojica koja se medjusobno optuzuju i gloze.Izmedju JA Lada tajovica i njegovog drugog JA bitne su razlike: jedno je Lado pre Lelejske gore i usanljenosti, drugo je Lado usamljenik u Lelejskoj gori.I tacka gledista je podvojena: jedno je tacka gledista egzistencijalne svesti, drugo je tacka gledista savesti.

đavo se u romanu pojavljuje kao drugo JA, kao mogucnost sopstvenog sagledavanja negativnih postupaka i stavova.On se pojavljuje povremeno i nestaje, kao sto povremeno prosijava savest Lada Tajovica.Kako se skrama omamljenosti navlaci a halucinantno stanje pocne da obuzima Lada Tajovica, obrisi djavola postaju sve nejasniji dok se potpuno ne izgubi, a na njegovom mestu se pojavi neobicna stena ili panj.

Čovjek i priroda: lelejska gora kao metafora

Lelejska gora ima mitsko poreklo i simbolično značenje. Ona oličava mitsku sliku provalija, pretećih stena, umiranja prirode, odsustva života. Ona je prastari eho đavolje gore, čije su tajne nepoznate te zato izazivaju zebnju i strah. Simbol je zagubljenog puta, bezizlaza, hladnoće i pretnje.

Lelejska gora je i više od sredstva za metaforičku karakterizaciju junaka; ona je široko razvijena metafora ratnog haosa i stranputica, moralnog mraka i bezizlaza, složenosti i tajnovitosti ljudske prirode. Ona je prirodni ambijent koji okružuje čoveka izgubljenog u svetu i otuđenog od ljudi, ali je ona i slika duhovnih i moralnih avantura čoveka pritisnutog samoćom, glađu, strepnjom i strahom. Urvine i doline Lelejske gore su metafora moralnih sunovraćanja Lada Tajovića. Njen mrak i zagubljene staze metaforička su slika duševnog nemira ipsihološke nemoći da se razreši situacija i nađe izlaz iz nje.

Skinuto sa Mreže - autor nije potpisan

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9C%D0%B8%D1%85%D0%B0%D0%B8%D0%BB%D0%BE_%D0%9B%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%9B

ЛЕЛЕЈСКА ГОРА

http://guskova.ru/q?a=l&doc=/~mladich/noindex/lelejska_gora