Имао сам то задовољство да пре 30 и нешто година будем награђиван на конкурсима “Андромеде” и да ми у оба алманаха са награђеним СФ причама буду објављени текстови. Велики тиражи остварени још у претплати изазвали су интересовање јавности за, тада код нас нови, жанр научне фантастике. Најчешћа примедба која се чула била је: мало науке, много фантазије.
Данас таква примедба никоме не пада на памет. Наука је у међувремену уронила у фантастику микро и макро светова и постала “шаманска” вештина за посвећене, загледане у све даље и најчешће тамне перспективе. Вера у будућност, коју је ширила и СФ, у међувремену је нестала. Самопроглашен је “крај историје” и “врхунац развоја”, достигнут је “најбољи друштвени систем” са чаробном батином профита која све саморешава, прогрес човечанства је разврстан у заблуде просветитељства у коју је поверовала генерација 1968. и ниједна више. Проценат је координираним акцијама притисака и нових идеологија надвладао Прогрес.
Научна фантастика са својом вером у будућност и човека више није актуелна. Читалац своју егзистенцијалну ситуацију много пре “препознаје” у делима фантастике прожетим несигурношћу, неизвесношћу, страхом, ужасом… Проблеми живота “сада и овде” потиснули су бриге о даљој будућности и перспективама људске расе. Садашњост је прогутала будућност.
Фантастика са својим специфичним простором и временом, посебно креираним у свакој причи, одговара овим временима “лебдеће” садашњости која тежи да буде замена за будућност, па и за вечност. Она се рађе чита и више пише, па није чудно што се у “Белом шуму” тек неколико приповедака бави будућношћу. Примедба која би се данас могла изрећи гласи: Много страхова и ужаса садашњости, мало будућности.
Миливој Анђелковић - amika@verat.net
Нема коментара:
Постави коментар