АМОР ТУРИСТИЧКИ - ГОРАН
ГОЦИЋ “ТАИ”
„Геопоетика”, Београд
2013
Када роман Таи Горана Гоцића први пут буде ушао у Бангкок,
глав-
ни јунак ће се у потпуности предати Граду-Реци: западњачки
интелек
туалац и туриста ће ступити у стање транса изазваним уличном
гужвом
азијског метрополиса, „грациозног монструма”, губећи себе у
градском
роју људи и будистичког неегоизма. Наратор, који ће
претпоставити да
је „Бангкок” вулгарна кованица којом су Енглези заменили
претход
ни, божански назив града – Крунг Теп („Град анђела”),
говориће тада
о тајландским вешцима и гондолијерима, и та приповедачка
инфекција
Истоком и будизмом трајаће све док његов пријатељ, који у
књизи де
лује као нека врста духоликог коаутора, неће пријатељски
срдачно де
мистификовати његову зараженост мистиком путем имејла,
објашња
вајући право порекло имена „Бангкок”, уз још који
енциклопедијски
поткрепљен податак.
Пасаж о уласку у Бангкок један је од делова Таија где је
проза
најимпулсивнија и најзачињенија, како Тајландом, тако и
самим Го
цићем. Тако богато писање тада је и савршен одраз богате
форме и
стила овог романа. Говорећи, наиме, о својој књизи у
интервјуу за
Вечерње новости, Горан Гоцић је Таи назвао „жанровском
вишеспратни
цом”, што је одлично и тачно поређење. Архитектура Гоцићеве
књи
ге – patchwork дневника, љубавне приче, есеја, путописа,
цитатно-
сти и лирике – безгрешна је, органски уклопљена и одаје
утисак ино
вативности, или макар свежине, без претеране нападности коју
са со
бом носи експериментисање облицима и текстом. Нарочито се то
види у
нео-епистоларном поступку имејл комуникације између
јунака-нарато
ра и његовог пријатеља који ће у књизи играти улогу водича и
саветни
ка („Савест, суперего, умрежено сазнање, минијатурни бог”,
како ће га
описати главни јунак), где ће Гоцић у текст убацивати и
визуелне еле
менте који ће допадљиво симулирати интерфејс мејл-клијента.
Такви
одломци, међутим, никада неће бити играрија ради играрије!
Електрон
ска пошта ауторовог пријатеља уносиће ритмичну
контрапункцију у
текст (иначе састављен од шездесетак микропоглавља),
пружајући, с
времена на време, главном јунаку личне савете базиране на
извештаји
ма и чланцима о Тајланду и тајландској култури. У наизглед
малом
поступку Гоцић је у жанр путописне прозе увео један ванредно
креати
ван елемент: било би занимљиво замислити како би Црњански и
Зебалд
писали да су у својим коферима и ранцима носили лаптопове са
при-
стојном интернет конекцијом!
То ходање улицама Града-Реке, ипак, остаје импулс; једно од
рет
ких места где је и садржај Гоцићевог романа упечатљив као
његова
Таи умногоме остаје књига која је несумњиво лепа, и лепог
зву
чања, али безбојна, већ испричана на неком другом месту, или
другим
местима. Допустићу себи слободу да се надовежем на пишчеву
грађе
винску метафору о вишеспратници: споља, Гоцићев роман
истински из
гледа занимљиво, и вешто пројектован. Ако бисмо ушли унутра
видели
бисмо да су и просторије те зграде опремљене складно и са
укусом, али
читалац ће можда приметити не само да је распоред свих
спратова иден
тичан, већ и да је идентичне ентеријере, уз неколико
изузетака, већ ви
део у архитектонским часописима чијих имена не може да се
сети.
Путописно се, наиме, у Таију у великој мери ослања или на ег
зактна цитирања туристичких проспеката или интернет-чланака о
Земљи осмеха, или на субјективне, али прилично баналне
утиске са
мог Гоцића, који ће Исток једноставно посматрати као простор
ероти
ке и сензуалности насупрот „пословично” хладном и уздржаном
За
паду. Оно што бисмо волели назвати изворно гоцићевским, оно
што
се ослања на самосвојне утиске самог аутора а не на
рециклиране ин
формације, ретко се проналази. Иако Гоцићев јунак у једном
тренут
ку напомиње како „не воли никуда да иде начитан и са
предубеђењи
ма”, чини се да је Таијев Тајланд представљен управо на
основу већ
написаних туристичких водича и већ етаблираних представа о
дале
ком Истоку; тако ће, рецимо, сви Гоцићеви Тајланђани бити
лишени
„наших [западних] инхибиција”, или ће поседовати
„тинејџерско кико
тање лишено било какве злобе”. Путописна слика Тајланда у
Гоциће
вом роману не иде даље од слике каква се може наћи на каквој
(речи
тој) разгледници.
Пратећи исту линију, наративна основа Таија, љубавна прича о
духовно и емоционално истрошеном човеку касних средњих
година
који тражи препород у једној тајландској жени лаког морала,
не иде
даље од своје баналне културолошке поставке где је јунак –
опет –
уморан, рационални Западњак а Тајланђанка неискварена,
неуморна,
сензуална жена Истока. Очигледно је, дакле, да је идеја
романа поста
вљена на темељима симболике Страног простора.
Радња је смештена у страни простор, наратор се заљубљује у
страну жену. Тајланд је, сасвим експлицитно, уједно и позорница одвијања радње
и симбол
ескапизма и наданог препорода главног јунака („Моје бекство
... носи
ло је име Тајланда”), али, представљајући такав страни
простор и та-
кву страну жену изузетно (у књижевном смислу) истрошеним
мотиви
ма хладног Запада и врелог Истока, Гоцић је нехотице и
микрокосмос
свог јунака учинио подједнако баналним, а његову
проблематику не
изазовном. Постоји неколико квалитетних наративних
одступања: че-
сто се у тексту, што од стране наратора што од стране
његовог вирту
елног фамилијара/пријатеља, претпоставља да је сексуалност
Тајлан
да, заправо, тајландски, а не западњачки конструкт, створен
како би се
које ће тећи већина интимних сумњи које ће главни јунак
гајити пре
ма, наоко, у њега заљубљеној Тајланђанки.
Са друге стране, иако је јасна намера писца да однос
Исток–Запад представи као прости бинаритет (маштовито описан кроз ауторов сан о
Лајбницу који се поја
вљује у једном тајландском бару), тај однос би прозу
Таија учинио да леко вештијом да је у једначину, можда,
убачен и трећи идентитет, од носно нараторово српство, или балканство, или
словенство, или београђанство – елементи који се само овлаш спомињу у тексту, у
чис
то информативном, а не проблемском смислу. Тако Гоцићев
јунак
остаје, просто, стереотипни Западњак, који долази са „прогресом
оптерећеног” Запада, у источну земљу „плодности, еротизма и
интен
зитета”, заљубљујући се у „источњачки узаврелу” Тајланђанку.
Го
цићев Тајланд, пишчев ултимативни симбол у Таију, Тајланд је
уџбе
ника и туристичких реклама. Гоцић „свој” Тајланд у великој
већини
описује и представља као што би то урадио обичан туриста,
као неко ко
простор можда чита, али не тумачи, за разлику од управо,
поменутих
лутајућих песника Црњанског и Зебалда, који су на крају, где
год били,
увек писали о „својим” географијама.
Када се уочи слабост Гоцићеве путописности, читалац ће
открити
да погон овог романа лежи, заправо, у лирском.
Таи се можда више бави љубавним размишљањима него љубавном
причом.
Ауторов песнички изражај је изузетан; медитативан и умерено
ерудитан стил писања пријатно опија, а нека краћа поглавља могу се комотно, што
се ритма и
звучности тиче, трансформисати у успешне песме слободног
стиха. До
падљив језик ће, нажалост, онда када се лирско буде мешало
са есеји-
стичним (што је прилично често у нединамичном, интровертном
рома
ну попут Таија), често патити од већ утврђене општости и
неупечатљи
вости садржаја и тематике. Када Гоцић буде размишљао,
размишљаће
о уопштеним темама Љубави, Путовања, Смрти; понекад
освежавајуће
афористична („Путник је нека врста егзистенцијалистичког
воајера”),
Гоцићева размишљања о тим великим темама, биће најчешће,
ипак, сла
башна и поетски наивна („Кад се запитамо шта је оно што нас
држи буд
нима и радозналима ... одговор је: жудња”).
Аутор романа Таи је сасвим очигледно начитан, речит,
осећајан и
изграђеног осећаја за језик, али, ипак (још) не подједнако
упечатљив
као Писац, односно, као креативни филтер прочитаног и
проживљеног.
Сама књига, иако можда привлачна као Гоцићев медитативни
дневник о
животу, љубави и свему осталом, читаоцу остаје неизазовна –
изузмемо
ли интригантну стилистику – као Роман; на крају, сам чин
медитације
изузетно је угодан и просветљујућ за оног ко медитира, али
скоро са-
свим монотон ономе ко особу у медитацији само споља посматра
или, у
овоме случају, чита.
Милош ЈОЦИЋ - Летопис Матице српске, март или април 2014.
НАГРАДНО ПИТАЊЕ, САМО ЗА ВАС: Зашто је овај критички приказ
објављен баш у Летопису?
Нови приказ из "Поља"
Роман Таи је формално
неиновативан и садржински проблематичан на више нивоа, али је као текст који је
награђен НИН-овом наградом примјер незавидног стања у српској прози, или
барем ономе што се сматра или производи као њен главни ток. С обзиром на то,
поставља се и питање како се може писати о оријентализацији унутар Балкана, и
како се и да ли се уопште у књижевности проблематизује питање империјализма,
или се оно доживљава као нешто што је везано само за Запад и за земље Првог
свијета. Када је у питању мјесто женских ликова, налазимо се у истом проблему.
Једини женски лик који се појављује у роману није ништа више од ћутљивог
објекта за фантазирање главног јунака и успутна станица на његовом образовном
путу (иако је нешто старији од просјечног јунака Билдунгс романа), након
које ће коначно наћи смисао. Овај је роман, као поетски анахрон и идеолошки
неосвијешћен, још један у низу романа који не успијева да провоцира, нити да
субверзивно дјела у односу на оно што је очекивано и већ познато.
Из текста: Нађа
Бобичић О ИСТОКУ НИШТА НОВО на
Миливој Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар