Најважније дело Радомира
Константиновића је свакако БИЋЕ И ЈЕЗИК
(у искуству песника српске културе), I- VIII, Просвета, Рад, Матица српска, Београд - Нови Сад,
1983.
Укупно ОСАМ томова. Очигледно је имао амбицију да превреднује
српску културу, а „Филозофија паланке“ из 1969. је само припрема за то.
Ко му је сметао у
томе?
Скерлић први и он проглашава
Скерлића за носиоца духа паланке.
У првом делу књиге разлаже појам „духа паланке“
из свих углова али често га доводи до неразумљивости, пренапрегнутости смисла и логичких апсурда.
„Анализирајући у српској култури опредмећене изразе паланачког
духа, Константиновић указује на антрополошки проблем који не познаје границе држава
и нација. За дух паланке, Константиновић каже да „нема земље у којој он није могућ“.Свест
паланчанина, индивидуална је свест која себе присиљава да живи у стилу колективне.“ „Паланчанин
се, у ствари, плаши своје сопствене индивидуалности (као што се плаши будућности)
и стога је прогања и кажњава углавном код другог.
"Паланка је дух
затворености, страх од света с оне стране брда, дух племенске саборности и
зазорности према сваком разликовању.“
„Паланка није у свету, она је у духу, свуд могућа...”
У другом делу ФП је конкретан у критици Скерлића
(цитати из ФП):
“kao utilitarist,
čovek „posla"), Skerlić je prevideo ovo nesaglasje”
“Kao što je
prevideo ovu strukturu, kojom je Pan-durović red i poredak za samoga sebe, izvor
čitavog jednog totalitarizma… tako je Skerlić previ-deo da je ovde
„Zapad", sa njegovom „dekadencijom", u funkciji jedne snage
i jednog tvoraštva…”
“ali Evropa koja
je, i za Skerlića, ovde svet "starih, iscrpenih, umornih rasa".
Za razliku od tog sveta, a sasvim na liniji opšteg stava duha palanke, mismo
zdrava, mlada rasa:”
“ U ime
zdravlja, dakle, dolazi ovde i do sporenja Pandurovića (Skerlić) i do njegove
od- brane (Živojinović, K. Atanasijević), i upravo kroz taj momenat
zdravlja progovara duh palanke,”
“Branko Lazarević, estetičar i kritičar koji je sanjao da
idealnom impresionističkom otvorenošću prevazide, ili bar donekle
ispravi, Skerlićev dogmatizam, brutalno otkriva…”
“tako da su mnogi (od Skerlića preko Isidore Sekulić do
dr KsenijeAtanasijević i pisaca školskih istorija književnosti) hteli u Rakiću
davide naslednika srpskog patrijarhalnog stoicizma.”
Скерлића, као носиоца духа паланке –
индиректно доводи у везу и са
Srpski nacizam nije „import" iz nemačkog nacionalsocijalizma, kome je služio
i podražavao, već je krajnji izraz duha palanke,
КО СУ СРПСКИ НАЦИСТИ:
- jedan od
ideologa nacističkog
Zbora Dimitrija Ljotića, Damnjan Kovačević,
Poetika srpskog nacizma Izražena kroz razne napise (Svetislava Stefanoviića, VladimiraVelmar-Jankovića, V.
Jónica, dr
R. Disalovića
i drugih) ova poetika do-šla
je do najpotpunijeg Izraza u napisu Dimitrija Najdanovića
Dobrovo-ljačka
lirika
Укупно 7 имена из
времена окупације.
Веома ме интересује
колико би имена имали слични спискови у другим бившим бановинама Југославије.
КОСОВСКИ МИТ КАО И
СВАКИ МИТ:
„Postajući
izvor i oblik plemenskog nad-ja, iracionalno-mistička nad-stvarnost, SVAKI MIT, BEZ OBZIRA NA SVOJ RACIONALNI SADRŽAJ (PA
TAKO I KOSOVSKI MIT), postaje izvor i oblik zla, otuđujući se
od samog sebe sopstvenom apsolutizacijom.Konfuzna i nedorečena,
na odlomke (po
novinama) razbijena poetika srpskog nacizma, a takođe i stav njegov prema jeziku, ovo ne-dvosmisleno potvrđuju.“ (Верзалом истакао Амика)
О сличним митовима и
малограђанштини у Хрватској слично је писао Крлежа
"da svoj narod Hrvat ljubi", tjera se svakoj logici uprkos kult jedne idealističke
konstante, u okviru koje to naše hrvatstvo nije drugo, nego neka vrsta demonskog "perpetuuma mobile", koji traje i koji se vrti uvijek oko istih centara, podjednako ustrajno, dakle vječno“
“malograđanin poistovjećuje pojam hrvatstva s pojmom svog malograđanskog pogleda na svijet, to će za
malograđanina takvo protumalograđansko gledanje biti svakako i
protuhrvatsko - Miroslav Krleža u eseju
"O malograđanskoj ljubavi spram hrvatstva".
То су чињенице о „Филозофији
паланке“ под чији се наслов покушава сместити бивша и садашња Србија а
Константиновићев обрачун из 1969. године са Скерлићем, Ракићем, Дисом,
Велмар Јанковићем...
манипулативно политички
злоупотребљава за обрачун са целим народом и његовом традицијом.
Миливој Анђелковић
RADOMIR KONSTANTINOVIC: “BICE I JEZIK U ISKUSTVU PESNIKA
SRPSKE KULTURE DVADESETOG VEKA”
osmotomno delo Biće i jezik posvećeno srpskoj književnosti, izuzetan
је poduhvat iz istorije naše književnosti. Pesnici su analizirani po abecednom
redu:
У тому 1. су:
Kosta Abrašević 171.h Dragan Aleksić 1331 Ivo Andrić 1711
Mirko Banjević 11211 Stevan P. Bešević 11491 Desirnir Blagojević 11731 Milutin
Bojić 12251 Moni de Buli 13171 Miloš Crnjanski 13491 Bogdan Čiplić 14091 Milan
Ćurčin 14311
У тому 4. су:
Radivoj Koparec /7/ Siniša Kordić /15/ Mirko Korolija /63/ ·
Dragutin Kostić /&5/ Dušan Kostić /103/ Laza Kostić /133/ Milica Kostić
-Selem /177/ Radovan Košutić /205/ Božidar Kovačević /237/ Jovan Kukić /277/
Skender Kulenović /287/ B. L. Lazarević /321/ Mladen Leskovac /345/ Đorđe
Lopičić /363/ Stevan Luković /375/
У тому 8. су
Aleksa Šantić 171 Jakov Šantić 1971 Gvido Tartalja 11171
Boško Tokin 11411 Janko Tufegdžić 11591 Dušan Vasiljev 11851 Žarko Vasiljević
12231 Miloš Vidaković 12531 Stanislav Vinaver 12871 Marko Vranješević 13811
Ajeksandar Vučo, Radovan Zogović,
Velimir Živojinović
"Биће и језик“ је, у ствари, кључ за одгонетку те епохе
(20. века) и управо открива праву историјску сцену свих тих идеја и сукоба. То
је сведочанство о једној епохи, али крцато документима; то је велика фреска
песничких судбина, више или мање обдарених људи, али истовремено с видљивим
печатима свих друштвених мена. То је заиста стварна књижевно-философска
топографија овога друштва од почетка века до наших дана, са свим бременом
његових сложених противречности. Дело велике интелектуалне и моралне
храбрости..."
Миодраг Максимовић, Политика, 30. април, 1, 2. мај 1980.
Миодраг Максимовић, Политика, 30. април, 1, 2. мај 1980.
Радомир Константиновић
је аутор:
једне збирке песама
четири романа: Дај нам данас (Ново покољење, Београд, 1954), Чисти и прљави (Свјетлост,
Сарајево, 1958), Излазак (Српска књижевна задруга, Београд, 1960), Мишоловка (Космос,
Београд, 1956)
шест књига есејистичких и теоријских радова и
седам радио-драма
О „ФИЛОЗОФИЈИ ПАЛАНКЕ“
ZLATKO PAKOVIĆ:
„Filosofija palanke“ - to najoriginalnije srpsko teorijsko
delo, objavljeno prvi put četrdeset dve godine pre smrti autora, pored drugih
njegovih spisa, među kojima se ističe osam tomova monumentalnog „Bića i jezika
(u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka)“ - Konstantinovićevo je,
vijonovski rečeno, veliko zaveštanje.
Duh palanke je „duh plemena u agoniji, duh plemena koje je
napustilo sebe i pokušava da se vrati“. Dakle, duh palanke je duh anahronizma.
Pri tom treba imati u vidu da duh plemena u svom vremenu, vremenu plemenske
svesti, nije anahron duh. Anahron može biti samo duh palanke, jer on, iz
vremena koje je u bitnome vreme tvoračke subjektivnosti, nastoji da se
preobrazi u duh plemena. Taj povratak u plemensku prošlost, nemoguća je misija
koja neminovno ozlojeđuje i indukuje strahove prema svemu što je od te
zacrtanosti različito.
Duh palanke, „duh koji ne rađa pleme, ali rađa žudnju za
njim, žudnju koja može da bude pesma, ali koja može da bude i sev noža... nužno
mora da odvede beskrajnoj gladi za moć, vulkanskom provaljivanju potisnutih
sila bića koje sanjaju apsolutni iracionalizam apsolutnog zla u nasilju“.
Svest pojedinačnog pripadnika plemena, kolektivna je, ne
individualna svest. Svest palančanina, individualna je svest koja sebe
prisiljava da živi u stilu kolektivne. Palančanin se, u stvari, plaši svoje
sopstvene individualnosti (kao što se plaši budućnosti) i stoga je proganja i
kažnjava uglavnom kod drugog.
Pomahnitali nacionalizam koji je u tolikoj meri devastirao
srpsko društvo da su mu posledice još uvek nesagledive, besprekoran je izraz
duha palanke. Stoga je Konstantinovićeva knjiga bila i ostala najaktuelnije
teorijsko štivo napisano na srpskom jeziku.
Pored malo ozbiljnih radova o „Filosofiji palanke“, ovo delo
je više puta žestoko nekritički napadano ili nekritički hvaljeno. U različitim
intenzitetima, u oba je slučaja na delu upravo duh palanke.
Ocena da je Konstantinovićeva knjiga pisana s tendencijom da
se srpska kultura prikaže kao palanačka, kako piše Slobodan Antonić - nije
ništa drugo do, ideološki zasnovan, palanački ignorantski odnos prema sadržaju
samog dela. Analizirajući u srpskoj kulturi opredmećene izraze palanačkog duha,
Konstantinović ukazuje na antropološki problem koji ne poznaje granice država i
nacija. Za duh palanke, Konstantinović kaže da „nema zemlje u kojoj on nije
moguć“.
Kad Predrag Palavestra proziva Konstantinovića kao
nekadašnjeg partijca, to, kao činjenica, nije u vezi s Konstantinovićevim
filozofsko-antropološkim uvidom, kako on tvrdi, jer „Filosofija palanke“ niti
je partijsko, niti je ideološko delo (šta bi Partija rekla o Konstantinovićevoj
kvalifikaciji duha palanke kao duha ateizma). Najzad, „Filosofija palanke“, te
1969. kad je objavljena, inherentna je kritika i partijskog iskustva njenog
autora.
Oni, pak koji adoriraju Konstantinovićevu knjigu i nazivaju
je „našim Svetim pismom“, kako je jednom prilikom izjavio Dragan Velikić,
dopadaju infantilizma, a, kako tačno uviđa Konstantinović, „infantilizam je
korelativan palanačkom duhu“. Takođe, tvrditi da bi trebalo da postoji zakon
„po kome niko u ovoj zemlji ne bi mogao postati punoletan pre nego što pročita
‘Filosofiju palanke’ i ponudi jasna svedočanstva o razumevanju prirode
palanačkog duha“, kako je rekla Branka Arsić - nije ništa drugo do palanački
autoritarizam.
Konstantinovićevu knjigu treba čitati kritički - to je
osnovni uslov za nastavak istraživanja koja su u njoj započeta pre četiri
decenije. Zašto su, na primer, odlike palanačkog duha - antimističnost,
antiiracionalnost i ateizam? O tome još niko nije govorio. Konstantinović o
iracionalnom-teističkom-mističkom govori kao o onom još-ne-racionalnom, još
nepojmljenom, koje duh palanke, kao duh konačnog odgovora, negira, no bez čega
nema novog i boljeg iskustva. Tu se, dakle, nalaze resursi ne samo za
istraživanje savremenih socijalnih i političkih fenomena nego i za njihovu
promenu.
Kapitalizam i parlamentarna demokratija danas se nameću kao
duh pronađenog konačnog odgovora, kao da je istorija završena. Stvar je,
međutim, u tome da se, kako bi rekao Konstantinović, nastavi istorija traženja
smisla, da se ne pristane na istoriju događanja unapred datog smisla, i to
smisla dostižno-stvarnog sveta lišenog svakog utopizma. Potrebno je smelosti i
pameti (smele pameti i pametne smelosti) da se krene prema onom što je
sada-i-racionalno, još-ne-racionalno (i, dakako, neisplatljivo), a što bi moglo
u skorijoj budućnosti da postane temelj racionalnog demokratskog poretka koji
društveni život unapređuje onako kako o tome sada ne možemo ni da sanjamo.
LATINKA PEROVIC:
Radomir Konstantinović nije “otkrio” duh palanke: on ima
prethodnike. U srpskoj realističkoj prozi, prvoj filozofkinji u Srbiji Kseniji
Atanasijević, u filozofu Božidaru Kneževiću, a naročito u Isidori Sekulić sa
njenom Kronikom palanačkog groblja. Zato je i bila moguća Filosofija palanke
kao sinteza.
“Neophodna nam je”, kaže Milorad Belančić, “jedna
hermeneutika koja dešifruje lukavstvo duha palanke. On podseća na težinu ali i
na teškoće iskoraka iz duha palanke Filosofija palanke je sjajan početak. Ali,
samo početak. Palanački duh raspolaže neizmernim, nezaustavljivim sposobnostima
mimikrije. Zato je danas bolno potrebno da se proces povratka ne samo palanke
nego i nacionalizma kritički analizira i dešifruje u konkretnim
okolnostima”.
МИЛАН ВЛАЈЧИЋ
Константиновићева
студија је „продорно и убедљиво анализирала паланку као дух затворености, страх
од света с оне стране брда, дух племенске саборности и зазорности према сваком
разликовању. Страх од отворености према непознатом, другачијем, води ка
традиционализму у коме се крије спас од опасности трагања и довођења у питање сопствене
егзистенције. Константиновић највише начело паланке види у окамењеној,
националној култури, са историјом и њеним државотворним митовима.“
R. KONSTANTINOVIĆ O
DUHU PALANKE - CITATI
„Iskustvo nam je palanačko.
Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj
oholosti; ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže
se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. ”
„Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda
religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva...”
„Palančanin, međutim, verniji je palanci nego samom
sebi, bar po osnovnom svom opredeljenju. On nije pojedinac na personalnom putu;
on je sumum jednoga iskustva, jedan stav i jedan stil. Ono što on
čuva, kad čuva palanku, to je taj stav i stil.”
„Veliki “svet” je svet koji, množinom mogućnosti (stilova)
razara ovu jedinstvenost stila, ovu njegovu jedno-obraznost.”
„U svetu palanke, važnije je dobro se držati
ustaljenog običaja nego biti ličnost.”
„Ova služba stilu je, u svojoj osnovi, služba
sigurnosti... On ima utisak produženog detinjstva, ili utisak produženog života
pod okriljem porodice. Infantilizam je korelativan palanačkom duhu.”
„Prošlost nije ono što nije sadašnjost, neka
pre-sadašnjost, ili neka ne-sadašnjost. Prošlost je u najmanju ruku predviđanje
sadašnjeg, ali je mnogo više potvrđivanje njeno.”
„Život je rutinski život, siguran onom sigurnošću koju
nudi rutina.”
„Kult čistote je kult rutinskog (i rutinizovanog)
života. Između čistote i rutine vlada znak moćne kauzalnosti koja, ponekad, ide
do same istovetnosti, tako da bismo o rutini smeli govoriti, pre svega, kao o
čistoj rutini a o čistoti kao rutinskoj čistoti. Kult čistote, u ovoj stilskoj
svedenosti, doveden je do prave manije, i to u svemu, u stvarima materijalnog
sveta, ali i u sferi ideala moralnih vrednosti.”
„Palanka nije u svetu, ona je u duhu, svud moguća...”
Iz kasnijih tekstova:
„Nacionalizam je postao apsolutno zlo ovih prostora.”
„Nasilje je u
samoj prirodi nacionalizma pošto je on, zahtevajući apsolutno jedinstvo,
neprotivrečnost, osuđen na sukob sa stvarnošću koja je, naravno, protivurečna:
osuđen je na nasilje.”
„Živeti pod nasiljem totalitarističkog nacionalizma znači,
iz dana u dan, sve više pristajati na to nasilje, ali i prihvatiti ga kao svoje
– prihvatiti neprihvatljhivo: prihvatiti čudovišno kao prirodno. Živimo u svetu
(ako je to život) u kome čudovišno postaje prirodno, a prirodno čudovišno. Zbog
toga nam čovečnost, kad se sretnemo s njom, izgleda kao nestvarna; ali zbog
toga čudovište, tako sveprisutno, jedva da primećujemo.”
Написао и приредио
Миливој Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар