Димитрије
Митриновић (1887 — 1953) је био српски критичар, теоретичар, филозоф, есејист, песник
и преводилац.
Д. Пајин: ПЕСНИК, ВИЗИОНАР, ПОКРЕТАЧ
У Митриновићу сазрева и идеја о свету као великом организму, који карактерише "јединство у разлици", као и идеја о великој синтези, коју он види као решење трајних проблема човечанства, а пре свега ратова. У том контексту се југословенство (тј. уобличење јужнословенског идентитета и заједнице) појављује као једна од карика ширих синтеза, као што су уједињење Европе у заједницу држава, а потом и стварање светске заједнице, или федерације. Митриновић тих година југословенство заступа у различитим текстовима и видовима.
Иначе, Млада Босна, чијим припадником се сматра и Д. Митриновић, је била неформална организација, збирно име за широк круг појединаца (Перо Слијепчевић, Јован Старовић, Богдан Жерајић, Владимир Гаћиновић, Гаврило Принцип и др.), различитих иницијатива и акција, од културних и политичких, до атентата, који су код неких створили утисак да је цела оријентација била терористичка. Први атентант, 1910. – на аустријског генерала Варешанина, поглавара анектиране Босне и Херцеговине (анексија од стране Аустро-Угарске 1908) - је (неуспешно) извео Богдан Жерајић (1886-1910), испаливши пет хитаца, а шестим је убио себе. Други, познатији, је био атентат на престолонаследника Франца Фердинанда, 28. 6. 1914. - који су извели малолетници, Недељко Чабриновић (1895-1916) и Гаврило Принцип (1894-1918), после чега је уследио ултиматум Србији, а затим (28. 7.) напад Аустро-Угарске и почетак И. св. рата.
Димитрије Митриновић је био особена личност по томе што је обједињавао у себи неколико различитим својстава: (1) активизам и мисаоност; (2) способност предвиђања и склоност ка пројекцијама које су биле утопијско-мистичке; (3) способност прилагођавања историјским приликама и способност да се у односу на прилике и околности тражи један лични став и перспектива. Оно што обједињује и подупире код Митриновића све ове аспекте, могли бисмо назвати и свечовечанским оптимизом – уверење да човечанство, упркос многим прошлим и текућим историјским залима и катастрофама, има могућност и перспективу да створи једну радикално другачију заједницу и тако остави за собом велику историју зла, која је обележила већи део људске историје и прилика.
Посматрано из шире перспективе, његова биографија, акције, идеје и ставови, на неки начин нас могу подсетити на неке његове савременике, као што је Пикасо (1881-1973). Наиме, као што Пикасо пролазио кроз различите периоде (или фазе) у свом стваралаштву, прошавши кроз једну комплексну еволуцију у свом раду, а при томе задржао одређени стваралачки континуитет, тако је Митриновић, у распону од око 40 година (1910-1953), задржао један духовни континуитет, иако су се историјске околности (време пре И. св. рата, за време и између ратова и време после ИИ. св. рата) и амбијент у коме је живео (од Босне, преко различитих земаља Европе, до В. Британије), радикално мењали. При томе, Митриновић је неке полазне ставове развијао, а неке мењао током те еволуције, кроз време и окружења.
Смењивање програма, пројекта, група, часописа итд., у животу и раду Митриновића, неки коментатори су склони да тумаче као личну склоност Митриновића, или као резултат његовог стила. Међутим, ако се имају у виду објективне, историјске околности и прилике, видимо да се оне брзо мењају у првој половини 20. в. и диктирају краткотрајност пројеката и планова. Наиме, у многим случајевима Митриновић је био у изнудицама, тј. често је морао да напушта започете пројекте, јер су околности онемогућавале даљи рад, или наметале неке друге проблеме као важније. То је можда било највидљивије у Минхенском периоду, кад је избијање рата пресекло једну иницијативу и изнудило одлазак у Британију. Али, и време између два рата је било у сталним пресецима и препадима – после И св. рата консолидовање нових држава и прилика, 1922. успон фашизма у Италији, 1929-33 светска економска криза, 1933. и надаље успон нацизма и стаљинизма, 1936-7. Шпански грађански рат и предигра за II св. рат (1939-45) итд.
Дакле, било је увек и разлога за малодушност и депресију (што је такође некад обузимало Митриновића, било због историјских околности, или попуштања властитог здравља). Али, он је из тога излазио и кретао у нове подухвате.
Три откровења
Прво је везано за пре-хришћанску епоху, а то је схватање света као органске целине, у којој човечанство има своје место, напоредо са поретком природе и божанстава.
Друго је хришћанско откровење божанства отеловљеног у човеку, а Митриновић је сматрао да је Соловљево тумачење хришћанства суштинско за ово откровење. Христос је био отеловљење Бога и отуда је представљао крајњи потенцијал човечанства. Док по првом откровењу божанско прожима цео космички поредак, а по другом се Божанство отеловљује у једној особи, по трећем откровењу Божанство се отеловљује у свакој особи.
Суштина трећег откровења је да постоје многи центри, а сваки од њих представља крајњу вредност по себи. Треће откровење се може схватити и као синтеза прва два, јер оно указује на стварање истинске светске заједнице, од стране слободних појединицаа – заједнице јединки. Митриновић је сматрао да је пророк овог трећег откровења Ерих Гуткинд, јер истиче да одговорност за будућност почива на самом човечанству, посебно појединцима који су достигли ниво људске свести изнад граница уског, личног сопства.
По Митриновићу, свако од ових откровења је једнако вредно као начин поимања реалности. Дакле, могуће је сагледавати појаве из равни света, из равни појединца, као и из равни која истиче повезаност појединаца и појава. А постоји и четврто гледиште, које прихвата вредност свих трију виђења у исто време.
Једнако прихватање сва три откровења је неопходно онима који желе да делају у духу сената, јер је то кључ за медијацију коју спроводе сенатори. Такав став захтева нов начин мишљења, који Митриновић назива антропо-филозофијом, јер човечанство треба да постане полазиште свеколиког знања. Истина више не почива на реалности којом владају богови, нити на "вечним" истинама науке. С друге стране, суочавањем са различитим личним истинама, људи постепено долазе до заједничке, људске истине. Критеријум те истине је то да ли и колико она људски живот чини богатијим и смисленим.
Еколошке идеје
Из тог – холистичког
– угла (јединственог човечанства са његовим обједињеним моћима поимања), Митриновић
види не само улогу науке, него и политичког ума и воље – као сагледавање одговорности
свих за судбину света; у одсуству тога све ће бити препуштено пукој сили, или праву
јачега, а горући проблеми човечанства (пре свега они који се тичу животне средина)
биће препуштени слепој судбини. Уколико нема и не буде свесно схваћена неарбитрарна заједничка одговорност за свет – која подједнако почива на свакој раси и нацији, у складу са њеним генијем, ситуацијом и историјом – онда не остаје ништа друго него да се сва питања препусте чистој сили. Онда ће то право (силе) бити оно које ће се успоставити, а сваки сила да се опстане и доминира постаће оправдана (Тхе Неw Аге, Септ. 9, 1920.).
Еколошки проблеми су изричито освешћени у објави из 1931. Одређени проблеми, као што су популациони, регионално и расно осипање, расипање или злоупотреба природних и хуманих ресурса и генетике, не смеју се више препустити слепој судбини. Дошло је време кад људска раса не само може, него и мора да преузме интелигентну контролу над властитом судбином. Таква контрола подразумева, до сад нечувену, сарадњу културних радника из различитих ресора ((“Integration of Europe,” Лондон 1931.)
Сличне су и идеје из Митриновићевих текстова објављених у час. New Britain Weekly, (мај–јули 1933.).
- Морамо
реформисати нашу људску средину, нашу цивилизацију, тако да свет постане свет
за човека, цивилизација која се брине за бесмртну суштину појединаца који је
чине.
- Наша
планета мора бити уређена као наш људски дом.
- Уколико
империјализам Науке и диктатура Технологије не буду сузбијени и доведени у
органску и хуману функцију, будућност човечанства биће очајна...
- Наш
свет је историјски постао један свет. Ми откривамо да је наш свет заједничко
домаћинство једне врсте. Наше краљевство постаје заједничко добро (цоммонwеалтх)
и породица, република, заједничка ствар. Организација и поштена деоба су неопходни
и за нашу духовну добробит и за наш материјални опстанак.
У гимназији у Мостару био је члан и оснивач тајног ђачког клуба Матица, 1905. који је био посвећен афирмацији српских писаца, а окупљао је и имена као што су Перо Слијепчевић, Богдан Жерајић и Владимир Гаћиновић. А нешто касније они и Митриновић
су се укључили и у друштво Слобода, које је било више политички оријентисано,
на теме револуција и устанака, као и перспективе југословенског уједињења.
Радио је у
уредништву Босанске виле, у Лондону је покренуо и уређивао часопис New Age (Ново доба), који је касније прерастао у часопис New Europe. Митриновић је такође и
иницијатор Антибарбарус клуба, Адлеровог друштва за студије индивидуалне
психологије.Поред Босанске виле, објављивао је песме и у часописима: Бранково коло (1906 — 1907, 1909 — 1911), Дело (1906), Нова искра (1906-1907), Срђ (1906-1908), Српски књижевни гласник (1906, 1908, 1911), Словенски југ (1908), Вардар (1910), Зора (1910), Хрватски ђак (1908-1909, 1911), Одјек (1912), Савременик (1911).
Митриновић је творац футуристичког манифеста у српској књижевности
ТРИ ОТКРОВЕЊА
Људска истина је наслеђе откровења из прошлости и њихово философско тумачење. У развитку човека било је више откровења. Сматрамо да се она могу свести на три светска откровења, за која постоје три философска тумачења.
Прво је пре-хришћанско откровење древне традиције, за чијег представника у модерном времену сматрамо »Рудолфа Штајнера. Ово откровење се односи на архетипског човека, иманентног у постању. Друго, хришћанско откровење, преузимамо углавном од Владимира Соловјева. Оно се односи на архетипског човека у историји. Треће је, пост-хришћанско откровење Генија и поновног космичког рађања личности, онако како га је, у наше време, изложио Ерих Гуткинд. Оно се односи на архетипског човека, оствареног у индивидуалној свести »Христа у вама« — и у многим појединцима.
Постоји нешто у људској култури што није искључиво човеков производ, нешто што му је дато, а то је примордијално откровење о космичком пореклу човека, које је утеловљено у традицијама окултизма. Ова откровења су наслеђена у људском искуству, које човек није измислио. Ову истину о човеку, коју није сам измислио, човек може поновно да открије. То еонско наслеђе прво је откровење човеково о самом себи.
Прво откровење је јасна спознаја о архаичном човеку и изражено је симболичким и митолошким језиком Вавилона, Египта и Индије, Кине и астрологије, Кабале, алхемије, розенкројцера, масонства итд. Данас се оно рефлектује у браманизму и Веденти, у Махајана будизму у Индији и Кини, и зен-будизму Јапана. Као основни водич из овог лавиринта могу послужити Тајна учења X. П. Блаватске. Црква је спутавала ово првобитно, древно учење, а модерни научници и философи су га запостављали. Поставља се питање да ли су данашњи интелектуалци у праву када омаловажавају тумачење живота великих култура из прошлости.
Древно знање се не може поново докучити. Оно није било искључиво сујеверје. Да би се добила представа о склопу универзума и Човека, потребно је одвојити жито од кукоља, и то учинити онако како то одговара XX веку. Ово треба изучавати у светлу разматрања Рудолфа Штајнера о учењу розенкројцера, које није у несагласности ни са модерном науком ни са хришћанским учењем. Езотеричном вековном предању потребан је мост, а то је мост између окултизма и хришћанства. Хришћански розенкројцизам, како га је тумачио Рудолф Штајнер, сматра Христову појаву не само као средишњи историјски чин за људску историју, већ и као централни чин у космичкој еволуцији. Розенкројцерска доктрина се, по Штајнеру, односи на космологију, на три царства природе, три стања свести и трострука својства човека. Он је показао да се такво знање може довести у склад са проналасцима модерних истраживања једино ако се човеков организам представи као модел органског живота.
Историјски значај хришћанства је у томе што потврђује да у Исусу Христу није само Бог постао Човек, већ и да је Човек постао Бог. Хришћанство објављује да је човек као врста божанске природе и да могу, сваки у односу на себе, појединци да достигну оно што је достигао Један, који је био универзалан и један — да достигну свест о свом божанском, космичком пореклу. Хипостаза о Св. Духу, она коју је Христос прво назвао Царством, јесте сама божанска мудрост, Софија, отеловљена у целом човечанству. Идеја Софије, у философији Соловјева, јесте откровење универзалног човечанста; као отеловљење трећег лица Тројства. Огист Конт је први објавио да је људска врста јединствено биће које се развија вековима, кроз еволуцију и историју. Он је сматрао да је људска раса као целина само врхунско биће, како у прошлости и садашњости тако и будућности. Владимир Соловјев је преузео Контову замисао о јединству и божанској природи људске врсте као истинско тумачење хришћанског учења о значењу, пореклу и будућој судбини човека.
Они који су проучавали пре-хришћанске религије не могу а да не запазе да је хришћанско учење засновано на истим начелима о тројству и јединству, као и друге велике религије, и да је, у ствари, оно њихова синтеза. Хришћанство се није појавило само од себе, него је утемељено у свим претходним апокалипсама човечанства. Према томе, прва основа истине јесте морфологија пре-хришћанског веровања, обрађена критички и систематски. Само хришћанство, у својој суштини и најкраћем издању, може се изучавати у католичкој теологији, а нарочито у размишљањима Соловјева, кога сматрамо тумачем овог откровења.
Треће откровење је објавио Гуткинд у својој књизи Сидорично рођење. То је откровење генија у сваком добу и свакој раси, откровење о вредности личног искуства. ,. Ниче, Вајнингер и Штирнер су његови тумачи. На истоку се одавно сматра да с времена на време човечанство зависи од помоћи »божјих људи« — тј. оних бића чија свест надилази нормалну свест. У Европи не постоји такво предање. Велики уметници, песници и философи, који су били пророци и критичари свога доба, говорили су само у своје име. У Гуткиндовим пророчким списима најављује се да одсад више неће бити великих генија и да ће посљедња људска синтеза, започета у наше време, бити рад и искуство појединаца, који су своју свест подигли на нову раван свесности.
Треће откровење је зато поновно рођење човека, свесног своје космичке улоге, то је захтев за анђеоском трансценденцијом појединачних ограничености. То је заправо благовест новог еона, смрт људске и рађање божанске егзалтације. Васкрснуће и вечни живот указује нам се као зора, јер стиже ново доба наслеђа и обиља, машина и цивилизације. Треће откровење је откровење новог доба, које припада човеку и космосу. Оно је друкчије од пређашњих и сасвим је ново откровење, али се оно повезује с примордијалним и историјским откровењима.
Као основ за ова три откровења, у философији постоје три тројна система: Веданта, Платон и Хегел. Сваки је од ова три система заснован на три принципа.
Веданта је, нарочито како је изложена код Шанкаре, универзална, трајна и неуништива главна философија човечанства, највиша философија, која садржи божанску клицу свеопште науке и философских проблема. У Веданти је човек први пут докучио знање о апсолутној > стварности саме свесности. Тројни принцип Веданте, Сат-Чит-Аманда, биће-свест-блаженство, то је Кантов апсолутни ум. У Платону, човек је први пут достигао логику. Платон је увео начело разума. Он је изумео и увео представу о концепту или идеји — да у дубини сваке сензације постоји замисао. Платонов тројни принцип јесте добро, истина и лепота. Хегел је открио дијалектику разума — да је апсолутна свест у ствари свест о свести. Хегелов тројни принцип је теза, антитеза и синтеза.
Ако се ове три философије критички и историјски размотре и протумаче кроз Кантову призму, долази се до закључка да оне стварају и завршавају све остале философске системе. У њима су садржани систем, начела и метод саме философије.
Веданта има такво интегрално тројство — Сат-Чит-Ананда — које се своди на три Гуне и на три стања свести, буђење, сневање и спавање. Али то није систем дијалектике у времену. Дијалектику у времену налазимо код Хегела. Његова теза, антитеза и синтеза следе једна другу. Дијалектика се односи на историју, али се не тиче тројног стања свести или троструке природе човекове. Троструку природу Човека и Бога у историји разматра хришћанско учење, али се оно не бави космогонијом. За то је потребан научан, модеран критички приступ, који говори о истовремености и следу Тројства.
Идеја о три откровења произлази из схватања о органској вези између тројног откровења Веданте у простору, Хегеловог откровења у времену, и хришћанског учења у простору и времену. Онима који овако виде, сва три откровења могу бити једнако прихватљива и подједнако вредна, без обзира на то што су настала у различтим временским круговима и што су била изворишта сукобљених гледишта. Према томе, значај морфологије три откровења лежи у модерној критичкој свести, која пружа образац како се људска мисао може уобличавати. Ни прво ни друго откровење не може се историјски проверити. Сва три откровења заједно чиниоци су људског развитка.
INTEGRATION OF EUROPE
THE WAY TO RECONSTITUTE THE STATES OF EUROPE AS AN ORGANIC SOCIETY IN A NEW WORLD ORDER
DISARMAMENT – FEDERATION – COMMUNAL CREDIT
NEW EUROPE GROUP – International House, 55 Gower Street
New Europe Group and Atlantic Initiative for the Order
of Man
A Speech by DIMITRIJE MITRINOVIC
International Organiser, New Europe Group, at the
Luncheon Press Conference, Simpson's Restaurant Strand, London, W.C.
Friday, 17th February 1950
PROPOSALS TOWARDS A WORLD SYSTEM OF FOREIGN POLICIES
SEVERELY IMPARTIAL PROPOSALS AND INTEGRALLY INCLUSIVE
Европска Унија и региони
Европа је веома комплексна. Њена комплексност - велика разноврсност начина живота које она обухвата - јесте, такорећи, њена највећа вредност. Они који су суочени са проблемом њене интеграције не смеју бити схематски утописти, који теже јединству путем поништавања свих раз¬лика у оквиру готове конструкције. Они морају преузети гледиште социолога који су показали да је друштво органско, а не механичко по својој природи /.../ Федерација Европе не би значила одбацивање ле¬гитимне аутономије било које нације, још мање њене тери¬торије, културе, језика или обичаја. Она би, међутим, значила укидање међусобне агресије, како војне тако и еко¬номске, од стране нација које се сада држе опадајућих моћи својих засебних суверенитета и угрожавају једне друге међу-собним заверама (Интегратион оф Еуропе, 1931.)
Ово последње је и једна од кључних тачака - европска заједница се не може састојати од чланица од којих ће неке улазити у заверу са другом чланицом против треће. Нити, пак, таква (претходна) политика било кога препоручује за европску заједницу.
Уједињење Европе Митриновић није схватао као регио¬налну ствар. За њега, уједињена Европа је обухватала Западну Европу, подунавске земље, као и Балкан, заједно са Турском. За то се он залагао и 1921., а и 30 година касније, у свом предавању из фебруара 1950. Такође, у склопу уједињене Европе, у ширем смислу, он је видео и СССР, сматрајући да је прави циљ Лењинове револуције да оствари убрзани развитак друштва и еманципацију човека, а не блоковску силу која ће угрожавати Европу, или чак спречавати њено уједињење. Под Европом подразумевамо Велику Британију и Русију, заједно са континенталном Европом и Балканом (Тхе Неw Аге, 2. 6. 1921). Ову идеју он је поновио и 1934., а и 1950., кад је већ отпочео хладни рат. Замисао је изгледала утопијска и 1920. и 1950., па и 2010., али можда за 10 година то постане реалност.
“Предлози о светском систему спољне политике” је Митриновићево предавање одржано 17. фебруара 1950. у Лондону, у организацији групе Нова Европа, под председништвом проф. Фредерика Содија. Говорим као Југословен по рођењу и припадник српског народа. (...) Будите сигурни да моји ставови изражавају онај културни и духовни поглед на свет који је својствен ’међуморским’ (интермариум) народима Источне Европе, између Русије и централне Средње Европе, народима на простору између Финске и Турске, од Северног и Балтичког све до Црног, Егејског и Јадранског мора. (...) Оно што предлажем је стварање источно европске федерације, којој би се прикључили Турска и Финска. (...) У овим данима припрема за ратове, атлантских повеља и диктатура пролетаријата и огромног совјетског и америчког империјализма... Важно је да се не изгубимо у страначким питањима руско–америчког конфликта, ма како велико и судбоносно било то питање. (...) Под Атлантским савезом ја подразумевам светски савез, савез светског мира, мировну алијансу Америке, Русије и Европе, на основу британског посредовања и инцијативе.
Четири неопходности
Митриновић је своје
идеје и учења временом уобличио као "четири неопходности", или нужности
(Four Onlys), које је сматрао важним за разумевање
света и делање у свету. То су: целовитост света, појединац, сенат и три откровења.
Целовитост света
Једино целовит приступ
свету омогућује да се његови саставни и конститутивни елементи правилно разумеју.
Улога човечанства и делова човечанства може се разумети само ако се свет сагледава
као целина, а човечанство као једна породица. Иначе, сагледавање човечанства као
породице је било предмет једне светске изложбе фотографије ("Породица човека"), пар година после
Митриновићеве смрти, коју је 1955., у Музеју модерне уметности у Њујорку, организовао
Едвард Штајхен (Стеицхен, 1879-1973) - изложба је наредних година кружила по свету,
а 1956. је представљена и у Београду (павиљон "Цвијета Зузорић"). Митриновић на више места (рецимо, Тхе Неw Аге, Септ. 9, 1920.) истиче да се проблем раса и нација не може разумети, нити му се може прићи на прави начин, све док се они посматрају као одвојени ентитети. Прави начин је да они схвате као делови једног, целовитог, људског (човечанског) организма. Само у односу на целину могу се схватити њихове функције и место у свету. Митриновић је те идеје развио током сарадње у часопису Тхе Неw Аге, када је истицао да се међународни проблеми не могу решавати прибегавањем сили, него приступањем свету као целовитом организму.
Појединац
Само појединци могу
схватити целовитост света, а човечанство као органску целину, јер је то поимање
плод слободне воље појединца. Појединац поима целину, јер је комплекс целине садржан
у појединцу. Склоп појединца чини целину људске расе. Склоп који обједињује делове
света у функционалну целину, исти је онај који обједињује органе једног чвоека у
функционалну целину. Стога се свет може променити и мењати смо кроз појединце. Нов
друштвени и међународни поредак може се упоставити само преко појединаца који су
радикално изменили своје мишљење и делање. Истинска целовитост је само у личности.
Стога не треба величати и уздизати нације, класе, полове, или старосне групе. Битан
је појединац и његова слобода, само-остварење појединца.
Сенат
Функција повезује
појединце једне с другима, као и са целином. Све појединце и групе треба схватити
као функционалне делове целине, а друштвени поредак треба да буде освешћени органски
поредак. Равнотежа између делова светског организма мора се успоставити слободним
узајамним усаглашавањем и прилагођавањем, а то је функција и радијус сената. Однос
света и појединца, Митриновић представља кругом (то је свет) и центром (то је појединац).
Појединац себе не може да изједначи са светом као целином, као што центар круга
не може себе да изједначи са кругом. Њима је потребна медијација, или радијус. Постоје
различите врсте радијуса, као што су нације, расе, професије, религије итд., које
повезују појединце у веће заједнице, или групе. Али, такве групе су парцијалне,
јер је свака одређена неким посебним интересом. Стога је потребан радијус који би
различитие појединце објединио заједничким циљем и интересом. Ова се може представити
као спирала која креће од центра и постепено се приближва ободу тако да пресеца
све друге радијусе док не стигне до спољног обода. То је Митриновић називао радијусом
(опсегом) сената. Сенат би требало да буде група особа које надилазе уобичајена
груписања, а чине га они који унутар сваке групе узимају на себе улогу да повезују
различите групе, једне с другима, чувајући равнотежу целине, и спроводе медијацију
између појединца и човечанства као целине. Улога сената је да посредује између сукобљених
група и интереса, али не и да реши, или избегне све сукобе. Митриновић је увиђао да постоје неизбежни сукоби начела и вредности између различитих функција организма. Али је, с друге стране, истицао да су многи конфликти у свету нефункционални, тј. да се рађају због неравнотеже, или погрешних односа између страна у сукобу. Они се и не могу схватити унутар њихових полазишта, него кад се сагледају у ширем контексту светског организма. Такав приступ је Митриновић називао "трећа сила". Прва и друга сила су оне које су у сукобу и опозицији, а трећа је сила која је вођена разумевањем целине организма. Улога сенатора је да делају у складу са том трећом силом - да успоставе креативну неутралност, вођени интегритетом целине, а не парцијалним интересима група.
приредио
Миливој Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар