„Суштина ствари“ Грејема Грина све
погађа осим саме суштине. Невероватно је да једна књига која је у свим
елементима написана прецизно, са савршеним осећајем за атмосферу и опсервације
главног лика које често својим мисаоним градацијама допунски осветљавају прошле
и предстојеће догађаје, не успева да се уздигне изнад
ипак просечног романа.
На нивоу пасуса и поглавља ово је
савршен роман, изузетно добро написан, али његова тема и разрешење догађања своде
све на поучни католички роман који ће прихватати само ортодоксни верници.
Саосећање са људском невољом и осећање одговорности код главног инспектора
Скобија замењују љубав, он рађе себи задаје бол и уништава живот само да не би
изневерио обећања или обавезе према жени и љубавници. Борећи се да остане
„чист“, он се због љубави према жени постепено уплиће у корупцију и шверц, због
сажаљења према другој постаје прељубник. И кад одлучно оде да све прекине, њега
савлада сажаљење. „У људској љубави никада нема победе – пише Грин – постоје
само тактички успеси пре крајњег пораза у смрти или равнодушности“. У очима
других он воли само себе и своје“подло ја“. Немогућност да се измири са таквим
животом у коме они које воли и многи други пате, наводи га да се прерано
„измири“ са смрћу.
Роман се догађа у енглеској колонији
у Африци, у време рата који бесни на мору и чији одјеци и жртве повремено дођу
до њих. Живот усред корупције, тешке тропске природе, беде домородаца и жртава
рата. Књижевни ликови су изузетно добро описани кроз њихово делање – поред
Скобија, његове жене и љубавнице, ту су и два богата сиријска трговца, тајни
агент кога је Лондон послао да све контролише, високо обучен и спретан у свом
послу али животно неискусан.
Љубавна прича Скобија је исфорсирана,
и он и Хелена олако пристају на однос, што је супротно Скобијевом карактеру,
док је Вилсоново (тајни агент) удварање Скобијевој жени уверљиво у својој
упорности и наивности. Врло је занимљив и однос богатог сиријског трговца који
се намеће да буде Скобијев тајни пријатељ и који, као његов заштитник, решава
личне Скобијеве послове, до убиства.
Када Скобију саопште да ће ускоро
постати нови комесар колоније, он закључује да се успех догодио јер је позајмио
новац од трговца, стекао љубавницу, подлегао уцени представљеној као његов чин
уздарја. „Успех је дошао само зато што сам починио те ствари. Ја припадам
ђавољем друштву. Он се стара о својима на овом свету. Ићи ћу од једног
проклетог успеха до другог проклетог успеха“...
Грин је аутор бројних филмских
сценарија, по многим његовим књигама снимљени су познати филмови. То искуство
се осећа и у роману: почиње тако што Скобија посматра тајни агент и распитује
се о њему, а завршава са разговорима после његове смрти и сазнањима осталих о
њему. Честе су и врло функционалне промене тачке гледишта. У роману се појављује и занимљив
виртуелни лик: Скобијева „усамљеност“ која покушава да га наговори да прихвати
једно, било које животно решење, не обазирући се на жеље, срећу или патње
других.
Гејем Грин је више година био високо
пласирани кандидат за Нобелову награду, када је Иво Андрић награђен, он је био
први кандидат после њега. Аутор је
више романа, од којих је „Наш човек у Хавани“ веома добар и занимљив,
а на
основу „Трећег човека“
је снимљен чувени истоимени филм.
Књига која нас може поучити како се веома добро пише савремени роман по коме се може снимити филм и колико
је тема романа битна за крајњи утисак и вредност дела.
Миливој Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар