МИЛОРАД ПАВИЋ: Писати са радошћу - интервју

МИЛОРАД ПАВИЋ: 

ПИСАТИ СА РАДОШЋУ ДА СЕ МОЖЕ

ВОЛЕТИ ТО ШТО СЕ ПИШЕ

Разговор са Милорадом Павићем водио Сава Дамјанов1

 Разговор је објављен у часопису Књижевна реч, год. 14, бр. 258, 10. јун

1985, стр. 1 и 19–20,

Сава Дамјанов: Пре него започнемо разговор, волео бих

да знам шта уопште мислите о разговорима ове врсте, како

схватате интервју, његове могућности, домете и ограничења, а

какав је по Вама смисао таквог облика комуникације?

Милорад Павић: Рекао бих да је Гомбрович направио једну

духовиту ствар са интервјуом. Он је радио аутоинтервју. Чини ми

се да је то занимљиво. Јер, моје искуство са интервјуима је такво

да они увек доносе одређену штету интервјуисаном.

То је тешко рећи. Вероватно да су сви ти интервјуи били

више усредсређени на једну моју књигу, на Хазарски речник, а

осталих 16 књига (колико их укупно имам) остало је по страни.

То је можда и логично у овом тренутку...

Као да је Хазарски речник помало потиснуо у други план

све друго што сте годинама радили: поезију, есејистику и

преводилаштво, приповетке, књижевноисторијски рад. На из-

вестан начин то се понавља и у Вашим Изабраним делима, где су

заступљени само Ваши романи и избор приповедака. Да ли је ту

– што се тиче песничких и есејистичких, књижевно-историјских

текстова – у питању ауторска селекција, или типичан комер-

цијални издавачки потез?

Мислим да није у питању ни једно ни друго. Реч је о томе да

је у Изабраним делима писца који има 16 књига и негује два ра-

зличита тока (од којих је један у области науке, а други у области

лепе књижевности) тешко начинити избор који би адекватно ре-

презентовао све димензије његовог рада. Могућности издавача су

биле ограничене, а и ја нисам желео да идем на неки већи избор,

тако да се у те четири књиге могла приказати само једна област

којом се бавим: проза.

И уопште, чини ми се да је један од главних токова модерне

светске прозе такав да се сасвим оправдано – без обзира на то

да ли се аутор и експлицитно бави и теоријским радом – може

говорити о двојној вокацији, о „двозанатству” модерног писца.

Слажем се. Не мора се и у пракси бити „двозанаџија”, али

у својој лабораторији савремени писац то јесте. Узмимо Борхе-

са, писца који осим своје списатељске вокације има и бројне тај-

не ангажмане, које ми доживљавамо само кроз његову прозу, по-

што је он спустио завесу и није нам показао шта све ради по

својим огромним библиотекама.

Већ у Палимпсестима и Месечевом каме-

ну појављују се неке теме и мотиви који ће бити присутни и у

Вашој прози, касније. Који су импулси били пресудни да осетите

како то што говорите у поезији (или у књижевноисторијским

огледима) може бити једна другачија проза, како је тај процес

текао, зашто није – претпоставимо – био обрнут?

Ваше питање је засновано на познавању спољног тока, на

познавању мојих публикованих текстова. Међутим, ја сам запра-

во у најранијој младости почео са прозом. Те радове ја тада нисам

објављивао јер сам био уверен да у оно време – 1949, 1950, 1951.

– и не би било могуће објавити оно што ја пишем и што мене ин-

тересује. То је било време другачијих оптика и опција у литерату-

ри, и не само у литератури. Ја сам онда то остављао на страну, а

знате, оно што остаје у фијоци, то никада не постаје литература,

то су онда приватне ствари...

Чуо сам причу по којој је Ваш прозни почетак био везан за

бајке. Ако је то тачно, занимало би ме шта је после било са тим

бајкама, да ли је нешто од њих ушло у Ваше приче и романе или

ће једном наћи места у некој Вашој будућој прози?

То је тешко рећи. Ја и не знам где су ти радови, те бајке.

Једна је писана на француском, могу рећи у доба дечаштва, неке

су причане, а да нису никада забележене: сећам се, једну од њих

сам причао у чамцу на неком вечерњем веслању по мору. Ваљ-

да постоје још две три, не знам заправо колико би их се тачно на-

шло: право да Вам кажем, Ви ме сада на њих подсећате, али ја сам

на то скоро сасвим заборавио.

Тако су бајке ишчезле, Ваш истински, прозни почетак остао

је сасвим приватна ствар: у први план је ступила поезија...

Да. Тако сам ја, у ствари, из чисто техничких разлога, у јед-

ном моменту био ближи објављивању збирке песама, него збирке

прозе, иако је у почетку била проза. Поезија је мене, опет, занима-

ла највише из неких формалних разлога. У њој су ме изнад свега

привлачиле две ствари. Као прво, дуги литургијски стих, који сам

у Палимпсестима покушао максимално да искажем, а који се по-

сле претворио у прозни поетски исказ (каквог данас има у Хазар-

ском речнику). С друге стране, мене је у поезији такође привла-

чио и наш стари поетски језик. Увек сам мислио да смо ми један

од ретких народа који имају стару средњовековну књижевност и

њен врло богат и моћан језик, он је већ тада био обделаван као

оруђе поетског исказа, али никад, али никад потом није био ста-

вљен у службу модерних поетских захтева. Ја сам у својим поет-

ским збиркама поставио питање – и покушао да га решим – како

би изгледао језик Светог Саве, Доментијана, Теодосија, и других

српских средњовековних писаца, када би, рецимо, био подвргнут

модерној версификацији и њеним нормама: како би те речи, које

никада нису биле уамљене у риму, нити приморане да се крећу у

стиховима (у данашњем смислу те речи), како би оне изгледале

Када је реч о оној другој компоненти Ваше прве две песнич-

ке књиге, о кретању, постепеном и лаганом, те поетске мате-

рије ка прозној (тј. о оном споља видљивом процесу), мени је увек

изгледала привлачна и једна другачија могућност: могућност

обртања тог кретања, могућност новог препевавања неких

Ваших прича, романа или њихових фрагмената. Јесте ли икад по-

желели да се сада упустите у том обрнутом смеру?

Одмах да Вам кажем, моје осећање (које није засновано на

извесном чврстом упоришту, већ на неком инстинкту) је да се од

песме може направити проза, али од прозе не треба правити пе-

сму. Ако у прози има поетског, то је већ довољно. Мени се чини

да нема тог повратка о којем Ви говорите. Знате, то је исто као

код општежитеља и идиоритмика: једни могу да се врате, а дру-

ги то не могу. Ја немам осећај да бих се могао – а да не окрњим

ствари – сада упустити у тај процес, који је, по мом осећању,

иреверзибилан.

Препевати се може, али то је техничка ствар. Ствар је кон-

венције да ли се нешто пише у стиху или у прози. Може се и нау-

ка писати у стиховима, као што је то и рађено у Антици. Мислим

да Миљковић није мислио на оно што Ви и ја мислимо у овом

тренутку.

Ја нисам подразумевао тај чисто технички смисао, већ

нешто што је хватање тајанствених духовних сигнала и визи-

онарског у – рецимо – једном научном опусу, фиксирање ПОЕТ-

СКИХ потенцијала које једна наука, филозофија и т. сл. нуди...

Сигурно је да понекад у науци и филозофији чак и у мате-

матици то можемо наћи, али у питању је још увек наука, а не већ

формулисано књижевно уметничко прозно дело, које треба пре-

творити у поезију.

Поставио бих Вам још једно питање у вези са Вашим пе-

сничким радом. Како то да последњих година, док се Ваша про-

за све више удаљује од традиционалних парадигми, и док Хазар-

ским речником уводите изразите формалне иновације, Ваша но-

вија поезија (циклус Прстен на пример) као да је индиферентна

према таквим интенцијама, нагињући једном традиционалнијем

изразу?

Вероватно је то тачно; међутим, Прстен и неке друге пе-

сме које сам објавио у књизи Душе се купају последњи пут (а пи-

сао сам их много раније), за мене су последица сасвим приватних

околности. Ја сам то писао, опустивши се, у једном тренутку када

сам поново подлегао великом утицају италијанске петраркистич-

ке поезије, лектирама, и за мене је Прстен био један предах, јед-

но задовољство, уживање у звуку: мало сам се можда препустио

својим манама...

Тако смо се поново приближили (посматрано хронолошки)

оној фази када је код Вас у први план поново ступила проза. Ваше

приповетке почетком и током седамдесетих година, свакако су

се разликовале од преовлађујућих, доминирајућих трендова у са-

временој српској књижевности и по томе што је фантастика

била један од њихових најзначајнијих и најуочљивијих елемената.

Како је у то време дошло до Вашег окретања фантастици, који

су импулси ту били пресудни?

Вероватно је ту било пресудно нешто некњижевне природе.

Имао сам осећај да је на тренутке страховито досадно на свету,

да – ако свет схватимо тако, буквално – не добијамо од њега бог-

зна шта и да се заиста морамо потрудити како бисмо проникну-

ли мало иза ствари, иза појава, иза те опне реалности, где можда

ипак постоји један свет непознат човеку. Најзад, стално се суоча-

вамо са чињеницом да се тај свет мало по мало и открива. Дакле,

у питању је било и осећање да би и литература требало да допри-

несе том општем напору: на крају крајева, и научници то раде,

непрестано разбијају опну реалног, али њима то нико не замера,

сматра се чак да није добар научник онај ко није на том трагу.

Међутим, у белетристици нема шале са тиме (барем на нашем те-

рену): ако ви напустите тај реални, вуковски, хајдучки свет, који

се може опипати, ако изгубите за леђима тај зид који вас може

заштитити од тога да вас неко гађа у потиљак, онда сте ви на не-

кој ветрометини, онда вас заиста ништа не штити и то онда нека-

ко изгледа као мана (понављам: барем код нас је такав случај!),

не само у литератури него и у животу. Друга је ствар на шта то на

крају изађе, али мислим да је у мом случају јако дуго трајало док

се такво опредељење није доживело као врлина.

Осим тога да ли је Ваше опредељење подразумевало и из-

весну црту ескапизма? Јер, фантастика отвара врата сања-

рењу, неспутаној игри маште, она је, на неки начин, и модус

ослобађања од овог света и стварности која нас окружује...

Све ипак зависи од тога како се ви сами поставите. Јер, сама

по себи, фантастика не мора бити ни ескапизам, ни некакво затва-

рање очију пред реалношћу. Фантастика се исто тако – а мислим

да и Ви и ја то добро знамо – храни и животном истином, хиљада-

ма малих истина из живота, и те истине морају бити јако уверљи-

ве, морају бити до краја миметички усмерене да би се у једном

тренутку могао извући ћилим испод ногу, да би се довело у пи-

тање оно што је до тада тако минуциозно грађено са амбицијама

да дочара путену стварност. Уосталом, ако је немиметичка књи-

жевност бекство од очигледне реалности, онда је миметичка ли-

тература бекство од свега осталог.

Није ли и Ваше бављење минулим епохама наше књижев-

ности, чудесни, необични, готово нестварни светови са којима

се истраживач при таквом раду сусреће, те другачија ЛОГИКА

КЊИЖЕВНОГ са којом научник комуницира увек када зарони у

прошлост; није ли све то, такође, утицало на рађање оног спе-

цифичног фантастичког говора Ваше прозе?

То је тачно, и ја бих додао да ту постоји и један битан про-

блем, а то је чињеница да наши писци – за шта нису они криви

(у првом реду реч је о низу техничких препрека, од језика пре-

ко публикација које недостају и т. сл.) – немају могућност да за

своје претходнике узму све оне ауторе који су стварно били њи-

хови претходници. Наши писци у најбољем случају иду унатраг

до Вука (изузеци, као на пример, Црњански, више су него рет-

ки); све оно што је старије просечан читалац и писац не дожи-

вљава као своје књижевно наслеђе. Тиме смо ми јако оштећени,

јер један Енглез, заиста, бар Шекспира осећа као своје наслеђе,

један Француз, наравно, класицисте из 17. века доживљава као

своју праву традицију, један Италијан несумњиво доживљава

Петрарку и Дантеа као своју књижевну баштину... Дакле, они

узимају све то као некакво укупно, колективно и лично књижевно

искуство, искуство умећа баратања књижевним језиком, модели-

ма и т. сл. Стога смо ми јако оштећени сопственим затварањем ви-

дика према прошлости чим се престане говорити о романтичар-

ском раздобљу.

У сваком случају, Ви сте се тим старим мајсторима одужи-

ли тако што сте их увели као јунаке своје прозе. Испрва сте њих,

стварне личности наше културне историје, уводили у своје при-

че, да бисте на крају и од својих савременика – писаца и умет-

ника – такође стварали јунаке Ваше фантастичне прозе. Као

да иза свега стоји неко осећање, блиско имитативној магији, да

свако ко се бави фикцијом (уметношћу) и сам постаје, или може

постати, фикционални ентитет; можда се и тако може разу-

мети Ваша напомена да своје иницијале схватате као уобичаје-

ну формулу м(есто) п(ечата)?

Да, иако то није само моја прича, има других угледних писа-

ца који су сматрали да на неки начин сметају свом делу. Што се

тиче „живих јунака”, ликова из живота у мојој прози и песмама,

чини ми се да сам увек покушавао да их доведем у једну имаги-

нарну ситуацију, а то је онда тражило – и ту је можда одговор на

Ваше питање – да и себе подвргнем сличном третману, што сам

и радио.

Када је реч о Вашем интересовању за фантастику, занима-

ло би ме да ли је и Ваше дружење са Зораном Мишићем и Божом

Вукадиновићем било плодотворно и подстицајно на том плану?

Да би се то могло проценити, треба знати нешто о нашим го-

динама. Зоран и ја смо били нешто старији од Боже, кажем били

јер сада више нисмо ни старији ни млађи. Били смо, дакле, Зо-

ран и ја старији, и ми смо се некако сваки у себи носили са тим

проблемима, и сваки од нас је то писао за своју душу и у разним

тренуцима. Понекад смо се консултовали, разговарали о већ го-

товим књигама: о наслову, о распореду прича или огледа и т. сл.

Божа је, међутим, дошао накнадно, као неко млађи, али је добро

дошао.

Волео бих да ми кажете нешто и о језику Ваше прозе, који

је доста особен, и битно различит од већ деценијама доминант-

не оријентације прозног исказа код нас (исказа чија је прафор-

мула усменоговорни идиом)...

Мислим да је ово што ја радим у прози такође једна врста

усменог идиома, али не говорног (тј. усменоговорног, оног којим

се служимо у свакодневној комуникацији). То је усмени идиом

утолико што се моја проза учила на беседничком исказу; дакле,

за разлику од вуковског концепта („пиши као што говориш”), тај

исказ је имао врло строга правила, нормирану поетику, и он је у

пракси имао изузетне домете, пре свега у беседама самог Вен-

цловића. Језик моје прозе доживљавам као феномен тог реда:

враћање поменутој нормативној поетици је на неки начин у осно-

ви мог прозно-језичког настојања. Наравно, то у најмању руку

може изгледати чудно, али ја не видим зашто бисмо у било којем

тренутку осиромашивали вишегласје једне литературе. Најзад,

код Вука и у Вуковом покрету, који све до данас даје некакве пло-

дове и оквире, није било толико штете од самог концепта за који

су се они залагали, колико од њихове нетрпељивости према било

чему другом, према свему што је другачије. Ми од тога патимо и

данас. Разбијање једног доминантног канона је добродошло јер

се тако отвара још једна могућност више – не говорим сада само

о себи – а историја књижевности нас непрестано подсећа да је је-

дан од основних трикова којима се постиже ниво у литератури –

прескакање видног поља непосредно прошле књижевне праксе,

враћање на узоре који нису непосредно претходили, него припа-

дају некој даљој прошлости. Ми смо тога лишени, делимично и

због разлога које смо већ помињали у овом разговору.

У једној широј перспективи то нас је одвело и „забора-

вљању” појединих значајних сегмената наше цивилизацијске

традиције. Ваша проза, опет, покушава да премости тај по-

нор: чини ми се да је једна од њених најрелевантнијих тачака

питање интеграције овог цивилизацијског слоја који је у самим

генима наше традиције – то је онај слој који потиче из источ-

не, византијске сфере, из нашег суштинског припадништва тој

културној и цивилизацијској сфери...

То је по моме осећању врло важно питање. Иако смо имали

и имамо врло талентованих писаца, ми смо добрим делом ипак

обделавали једну локалну причу. Нас у свету тако и доживљавају.

Међутим, ми морамо наћи пут, да остајући своји и на своме, го-

воримо једну универзалну причу, тако да нас и други схвате. На-

равно, не стога што бисмо хтели да будемо преведени, да уђемо у

утакмицу са не знам киме, са не знам којим подручјем, него зато

што је то природна потреба сваке литературе која неће да умре.

А да бисмо одговорили на тај проблем, на тај изазов, ми морамо

поставити питање: који нас пут води ка универзалном, а да у исто

време не напустимо себе? Један од одговора је припадност визан-

тијској цивилизацији, нажалост некадашња, али, ипак, припад-

ност. Јер, у њој има толико универзалних стожера, а ми смо већ

узглобљени у њу захваљујући поменутом негдашњем раздобљу,

које је – не заборавимо – дуже од овог раздобља у којем живи-

мо без и ван оквира византијске цивилизације. Дакле, ми смо то-

лико узглобљени у њено ткиво да, не губећи ништа од власти-

тог идентитета, добијамо могућност да проговоримо једним уни-

верзалним језиком. Изгледа да време све више иде ка потврђи-

вању те ситуације: све више се свет окреће том Истоку, непозна-

том али важном, Византији, ономе што је између Антике и модер-

ног света...

Мени је увек била занимљива још једна компонента Ваше

прозе, о којој критика готово уопште није проговорила: то

је еротска компонента. Код Вас она није једнозначна, осећа

се и њена спиритуална, али и њена чисто путена, материјал-

на димензија (кроз присуство тела и телесности уопште, а ту

подразумевам и опсесију чулним, храном и кулинарством и т. сл.).

Како Ви доживљавате ту компоненту Ваше прозе, како гледате

на њену улогу и њен смисао у литератури (Црњански је једном ду-

ховито приметио да је све то ипак много лепше у животу него у

књижевности)?

Како је у животу, а како у литератури, то једно с другим нема

никакве везе. Ствари које вас у животу обарају с ногу, или вам

скидају главу, када их испричате такве какве су се десиле, у лите-

ратури постају кич. Дакле, неминовно је нешто урадити с тим. Ја

сам до тог слоја дошао сасвим другим путем. Сматрао сам да ту

има два важна момента. Прво, писац мора свом ирационалном да

остави слободу, својим инстиктима – њих никако не сме да спута-

ва; ово о чему сте говорили део је тих могућности које су отворе-

не таквим ставом, наравно у оној мери у којој сам ја то успео. Та

битка није лака, ми смо још увек исувише деца просветитељства.

Друго, ја сам увек осећао велику радост у писању – а то је једи-

ни разлог што се бавим писањем: радовати се док пишете, то је

једино што вреди, све остало је којешта! Део такве радости је и

ако бих успео да дочарам кроз литературу нешто што је потпуно

путено, нешто што је превасходно ствар наших чула, и да то на

неки начин пренесем читаоцу.

Као што су некада сви путеви водили у Рим, тако и свеко-

лико досадашње Ваше писање води у Хазарски речник. Међутим,

он се по нечему битно разликује од свих Ваших ранијих књига:

наиме, ни у једној од њих нисте толико радикално кренули ка

успостављању једне нове форме и у таквој мери одступили од

постојећих жанровских образаца. Мислите ли да је пут трагања

за новим формама прозног говора неопходан, пошто су оне старе

постале естетски индиферентне?

Мислим да је то питање које се може поставити у једној

одређеној етапи, а не као начелна ствар. У овом тренутку, уверен

сам, такво трагање је неопходно, управо с обзиром на ситуацију

коју сте поменули. Што се тиче питања шта је важније, ја не бих

дао предност форми, мислим да тек пошто се тај проблем реши

– а сваки писац га решава за себе – укупни збир таквих решења

онда мало помери ствар унапред, или је не помери, али ако је по-

мери, онда добијамо простор да се у књижевности понашамо као

људи свог времена, а не као они који преузимају једну туђу ма-

трицу, коришћену већ хиљаду пута од 19. века до данас.

Када је реч о питању форме, чини ми се да је Хазарски реч-

ник показао да фантастичко може слободније, неспутаније

и комплексније да се развија у једној отворенијој, нетрадицио-

налној форми; таква форма на својеврстан начин, и подстиче

фантастичку имагинацију и представља адекватан основ њеној

инверзијској перспективи, њеној обрнутој логици; најзад, она

спасава фантастику – која се дуго времена, чак и у својим нај-

бољим остварењима, служила традиционалним формама – од

опасности клишеа...

Сложио бих се с тиме, али бих додао да исто важи и за реа-

листичку традицију или миметичку књижевност. Она није иму-

на од те опасности, напротив, сматрам да је у овом тренутку она

много угроженија од фантастичке књижевности. Тога не морамо

бити свесни, тога ни сами писци не морају бити свесни, али уто-

лико горе по њих.

Када је реч о новој форми Хазарског речника, мислите ли да

је њу, такву каква јесте (тј. у речничком обрасцу) могуће ПРО-

ДУКТИВНО поновити или би само по себи понављање управо

речничке форме ипак представљало РЕПРОДУКЦИЈУ? Или је

можда мање битан конкретан резултат, стварни лик те нове

форме, него је важнија сама логика новог, другачијег организо-

вања романескне грађе?

После једног разговора са Рашом Ливадом мислим да ра-

зазнатљива структура може да обезбеди једном модерном рома-

ну носивост, колико и фабула класичном. То, наравно, не значи да

се треба одрећи фабуле. Тако би разазнатљива структура (у овом

случају речничка, у другом нека друга исте комуникативне моћи)

омогућила допуњавање или дописивање Хазарског речника. На

то сам мислио говорећи о будућем писцу те књиге: на могућност

стварања читавог једног система „алтернативних жанрова” неко-

ришћених у књижевности до сада. То би била та „нова матрица

романа”.

Мирослав Егерић је једном приликом истакао да Хазар-

ски речник доводи у књижевности на власт машту. Зашто је

она (машта) у нашој књижевности била тако дуго и упорно

развлашћивана?

Одговор на то треба тражити у нама самима. Он има шири

и ужи аспект. Шири аспект је наша европска традиција, која је

на разне начине дуго робовала рационализму 18. века, просвети-

тељским клишеима, па зато нисмо довољно пуштали машти на

вољу. Уже гледано, то је наша специфична ситуација: ми смо има-

ли један романтизам са Вуком, који је битно одредио потоње то-

кове наше књижевности, а који је био доста рационално усмерен.

После Хазарског речника могло би се рећи још нешто: нај-

зад сте добили (додуше са закашњењем) своју књижевну генера-

цију. Мислим ту на чињеницу која се у последње време често по-

миње, а то је одређена кореспондентност између неких токова

младе српске прозе и Ваших прозних интересовања...

Мени се чини да та веза не постоји само на релацији Хазар-

ски речник – проза најмлађих, него да је постојала – судећи бар

по изјавама неких од тих аутора (а то се препознаје и у њиховим

делима) – и раније, између мојих прича и новелистичке продук-

ције младих српских писаца. Што се мене тиче, мени је јако лепо

у том друштву и мислим да је срећна околност за писца да не-

што тако доживи.

Када сам у контексту те везе истакао Хазарски речник,

мислио сам управо на његове формалне интенције, на један дух

који Ваш роман на том плану следи. Јер, евидентно је да је за

доминантни ток младе српске прозе, проблем форме, нових об-

ликовних и жанровских могућности, другачијих, модернијих про-

зних поступака, врло релевантан, једна од главних каракте-

ристика (отуда можда примедбе на рачун прозе младих писаца

о превеликој учености, артизму, склоности ка експерименту...).

У нашој књижевности нико никада није умро од вишка књи-

жевне свести или преучености, напротив...

Када је реч о Вашем „другом занату” стиче се утисак да

су се Ваше књижевноисторијске идеје теже пробијале и при-

хватале у научним круговима, него Ваша проза у књижевним

круговима...

Сем неколико часних изузетака, који, ипак, потврђују пра-

вило, нико од историчара књижевности данашњег научног

естаблишмента није заправо прочитао и узео у обзир моје синте-

зе. Историју српске књижевности барокног доба, Историју срп-

ске књижевности класицизма и предромантизма. Ту треба до-

дати још једну ствар: пре Хазарског речника нико од владајућег

књижевног естаблишмента – опет са часним изузецима – није

прочитао моју прозу, а то значи да сам ја практично остао писац

једне књиге. Отуда честа мишљења да је Хазарски речник дело

које као да је пало с неба, што наравно није тачно...

Ако се погледа Ваша научна библиографија, изгледа као да

сте првих година готово прикривали трагове својих кључних за-

мисли, или их одлагали за касније. Како је текао пут реализовања

Ваше књижевноисторијске визије, колико је ту било отпора, а

колико истинске, подстицајне подршке?

Као историчар књижевности једину релевантну подршку

сам имао ван наше земље, а у земљи једино у круговима мојих

студената. То не значи да су се отпори јављали у виду формулиса-

не критике (знам само за два таква случаја), међутим, те су књи-

ге у стручној јавности једноставно биле прећутане. Што се тиче

ритма реализовања мојих већих пројеката, он је био прилично

успорен, не само зато што такви синтетички пројекти дозревају

спорије, него и зато што сам ја имао такав живот да сам се у два

маха престајао бавити и науком и писањем прозе, одустајао од

свега и тонуо у неко време које ми данас изгледа потпуно неде-

финисано. Никада, ни дана нисам био асистент, ни дана доцент,

био сам новинар у Радио Београду, уредник у једном великом из-

давачком предузећу, музичар, преводилац, алпинистички репре-

зентативац, декан, десет година путовао сам између Новог Сада

и Београда.

Ипак, Ваша научна делатност и даље траје. Недавно је

изашла Ваша нова књига огледа Историја, сталеж и стил. Које

моменте у њој сматрате најзанимљивијим за стручну јавност?

Ја бих одговор формулисао у телеграфском стилу: Венцло-

вић као историчар, симболизам Војислава Илића (мој данашњи

поглед на тај проблем, којим се бавим од 1957. године), тема ве-

читог младожење у српској књижевности и т. сл.

На крају, поставио бих Вам једно лично питање. Пре неколи-

ко година, вероватно је то био наш први разговор, када сам као

студент дошао да код Вас пријавим дипломски семинарски рад

о Кодеру, Ви сте ми рекли нешто чега сам се после много пута

присећао. Наиме, испрва смо причали о Кодеровим текстовима,

а затим је разговор кренуо у другом правцу, о писању уопште о

тренуцима надахнућа и криза, о периодима ћутања који прате

сваког ствараоца: тада сте рекли – односило се то на периоде

неписања – „Ипак, не може се сваки дан бити Бог”. Увек ме је за-

нимало како изгледају, код Вас, они божански тренуци, а како они

други, по чему се разликују и како их препознајете: и најзад, како

објашњавате Вашу заиста огромну продуктивност у последњих

десетак година, да ли су у том периоду не-божански тренуци

били заиста тако ретки?

Врло је тешко разликовати једне од других тренутака, и ја

сам се дуго питао где је разлика. Закључио сам да је прави знак

„божанског тренутка” ако волите текст који настаје, а нарочито

ако га се бојите. Тај страх ме је терао на такву продуктивност, јер

имам у себи некакав часовник, који ми стално говори да поновног

навијања сата неће бити. Последњих десетак година сваку стра-

ницу сам писао као да ми је последња.

Приредио (и скратио оригинални текст  из Летописа МС)

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

amika@verat.net