ОЛГА ТОКАРЧУК: МАЊЕ ЕГОИСТИЧНЕ ПРИЧЉИВОСТИ

 <> пре свега, да се ограничи властита егоистична причљивост.
<> у улози читаоца, често ми смета та опширност, остатак „другог времена“, које данас више не постоји.
<> приповедања које би се подударало с нашим доживљајем времена и начинима нашег размишљања, потпуно другачијим
<> Ум који у свакодневном животу комуницира с ТВ-ом или компјутером више не опажа реалност као низ дешавања која следе једно за другим… То је пре нешто као прозори Wиндоwс-а, који се отварају и затварају, а ми их спајамо и дајемо им потпуни смисао.
<> реалност постојања више тачки гледишта. Свет је међусобно слагање тих тачака гледишта, потрага за заједничким имениоцем. 
<> Добри писци заиста се препознају по својим кратким причама. Треба господарити енергијом приче, знати пронаћи поенту. Треба бити сажет, али изразит. Роман пре свега служи увођењу у транс, а прича – увиду у мало просветљење.

Ове изводе из интервјуа Олге Тукарчук писци треба да науче напамет И понављају сваког јутра као обавезну дневну мантру, а посебно оно:

- пре свега, да се ограничи властита егоистична причљивост

Често када пишем, имам утисак да форма долази сама, да је то основни интелектуални чин који омогућава да се исприча прича. Не постоји прича без форме. Али тај утисак да форма „долази сама“, веома је површан. Заправо, то је дуг процес трагања. Када се, пак, нађем у улози читаоца, често ми смета та опширност, остатак „другог времена“, које данас више не постоји.

Од самог почетка сам интуитивно била у потрази за таквим начином приповедања које би се подударало с нашим доживљајем времена и начинима нашег размишљања, потпуно другачијим од доживљаја читалаца Мана, Пруста, па чак и Фокнера. Ум који у свакодневном животу комуницира с ТВ-ом или компјутером више не опажа реалност као низ дешавања која следе једно за другим, која „теку као река“. То је пре нешто као прозори Windows-a, који се отварају и затварају, а ми их спајамо и дајемо им потпуни смисао. То сам покушала да изразим у формули романа који сам именовала као „констелациони роман“.

Чини ми се да се много људи осећа лоше у огромном, сломљеном и пострелигијском свету. Велики религијски системи, умешани у ратове, компромитовани аферама и скандалима, нису више у стању да пруже неко разумно, потпуно значење свега што нас окружује. Тешко им је веровати. А ипак, очајнички жудимо за неким надређеним системом значења, независним од конкретног политичког ауторитета и вере. Трагамо, дакле, у мраку. Мит је за мене подршка, показује како неке приче трају. Стиче се утисак да трају вечно. Захваљујући њима имамо заједнички језик, можемо да комуницирамо једни с другима уз помоћ нечег већег од језика. Митови слободно прелазе границе култура и указују на то колико смо у суштини слични једни другима.
Данашње путовање је пре свега путовање у потрази за узбуђењем, заборавом, као у неком трансу. Потрага за нечим што може да нас превазиђе, затвори у себи. То је, у ствари, права религијска потреба, у најширем схватању религије као фактора захваљујући којем је људски свет могуће спознати.
Посао психолога указао ми је на реалност постојања више тачки гледишта. Свет је међусобно слагање тих тачака гледишта, потрага за заједничким имениоцем. Остала ми је навика да улазим у лик и гледам на ствари његовим очима, што веома помаже у изградњи ликова у романима.
Веома високо ценим кратку причу, вероватно више него роман. Треба заиста знати да се пише како би била написана добра кратка прича. Добри писци заиста се препознају по својим кратким причама. Треба господарити енергијом приче, знати пронаћи поенту. Треба бити сажет, али изразит. Треба бити у стању да се скицира лик или сцена у неколико реченица и, пре свега, да се ограничи властита егоистична причљивост. Роман пре свега служи увођењу у транс, а прича – увиду у мало просветљење. 
Марина Вулићевић

Олга Токарчук (1962), добитник Нобела за 2018. годину, романописац, есејиста, сценариста и песник, водеће је име Пољске међу писцима средње генерације.

Њене књиге преведене су на двадесет светских језика, а код нас их је, поред осталих, објављивао и „Нолит”. По образовању је психолог, и једно време радила је као терапеут. Добитница је више престижних књижевних награда, за роман „Бегуни” 2008. године добила је једно од најзначајнијих пољских признања за књижевност „Нике”. Према њеној причи „Генерална проба”, код нас је креирана представа „Акваријум”(драматизација и режија Олга Савин).

– Роман „Памтивек и друга доба”, објављен у Пољској 1996. године, означио је не само преломну тачку у књижевној каријери Олге Токарчук, већ је обележио и заокрет у фабули пољског романа. Још тада, половином деведесетих, критичари су је прогласили надом пољске прозе, и она је муњевито стекла наклоност читалаца у земљи и свету. Ова књига не само што је освојила највећи број награда, већ је уврштена у обавезну средњошколску лектиру. У Пољској се говорило о „световима Олге Токарчук”, новој стварности обликованој према саосећајном и проницљивом човеку, каква је и ауторка. „Памтивек и друга доба” необичан је роман, бајка о свету, породична сага у магичној атмосфери пољске провинције, роман-река необичне конструкције – рекла је преводилац Милица Маркић.
Олга Токарчук објаснила је да јој је роман „Памтивек и друга доба” отворио улаз у писање, да је та књига „детињство њеног писања”, а  открила је и појединости везане за начин на који ствара.
– Књига је потекла од успомена на моју баку, од њених прича, и то је детиње виђење света, уз светоназор одрасле особе. На почетку списатељске каријере схватила сам да ми не одговара линеарни начин писања, трагала сам за језиком који би био реалистичнији од језика традиционалног романа. Као психолог, размишљала сам о реалном, о ономе што делује на свест, о ономе што оставља последице, о имагинацији, магији. Тако су моје књиге реалистичне на необичан начин. Док пишем повезујем фрагменте фабуле, и називам то констелацијским романом. Отприлике, то је овако: стојимо на пољу и појединачне звезде видимо као целину… Свему дајем митолошки смисао, трудим се да из појединачног створим веће, опште. Роман „Бегуни” зрели је облик тог констелацијског, а „Памтивек” је тек његова најава – објаснила је Олга Токарчук.
Са позиције читаоца, пак, истиче да чезне за епском формом, као и сви прозни писци који желе велику форму у којој могу да се утопе.
– При том, свесна сам да је роман 19. века нешто већ превазиђено, тражим форме епског карактера, а истовремено трагам за новим формама. Потребно је приповедати о свету, иначе он ће се распасти.   

Роман Памтивек и друга доба, објављен у Пољској још 1996, означио је не само преломну тачку у књижевној каријери Олге Токарчук, него је обележио заокрет у фабули пољског романа. Још тада, половином деведестих година, критичари су прогласили Олгу Токарчук за наду пољске прозе и она је муњевито стекла наклоност читалаца како у земљи, тако и у свету. Ова књига не само што је освојила највећи број књижевних награда и признања, него је и уврштена у обавезну средњошколску лектиру.
"Откако памтим, желела сам да напишем овакву књигу. Да створим свет и да га опишем. То је повест света који, као и све што постоји - рађа се, живи и умире. Мит је универзални образац људске судбине, митови су ризница универзалија." - каже Олга Токарчук. Такав је и њен Памтивек - метафора света, живота, људи који по сваку цену и с различитим успехом настоје да дају смисао свом животу.

Књижевност је више од задовољства

– Што сам старија све више писца видим у улози неког ко је друштвено одговоран. Људи слушају писца. Често наступам по малим пољским местима и тамо се увек покрену и политичка питања. Говорим о правима људи, о карактеристикама “мушког” света у којем живимо и о ратничком менталитету. Када сам била млада, те теме ме уопште нису занимале. Данас је потпуно другачије.
* Пред нашим читаоцима је сада и роман “Памтивек и друга доба” који је 1996. године, када се појавио у Пољској, означио преломну тачку не само у вашој каријери, него је представљао и заокрет у фабули пољског романа. Он представља својеврсну историју света, а поводом објављивања ове књиге сте изјавили да сте одувек хтели да напишете овакву књигу?
– Откад памтим себе, управо сам овакву књигу желела да напишем. Да створим свет и да га опишем јер, мит је универзални образац људске судбине, митови су ризница универзалија. “Памтивек” је метафора света, живота, људи који по сваку цену настоје да дају смисао свом животу. То раде са више или мање успеха. Простор у овом роману сам организовала по принципу мандале – квадрата у кругу што је геометријска представа савршенства и пуноће. То је свет из којег има два излаза: један је у вис – према космичком принципу, а други је у страну јер невидљиву границу у шуми прекорачује само онај који се усуди да преломи своје мисаоне и животне навике.
* Били сте психотерапеут, а онда сте написали први роман “У потрази за књигом”. Данас се ваше књиге објављују у великим тиражима, не само у Пољској, него и у Немачкој и у Француској. Преведене су на 34 језика. Да ли је било тешко објавити прву књигу?
– Тешко, веома тешко. У време када сам је писала није било компјутера. Рукопис сам откуцала у четири примерка од којих је последња копија била потпуно размазана. Три копије сам послала на адресе различитих издавача, а ту последњу оставила себи. Два издавача су ме одмах одбила, а трећи је, када сам их назвала, потврдио да је рукопис добио и да ће га размотрити у неком догледном времену. Тај издавач је био у Варшави, а ја сам у то време живела далеко од главног града. Села сам у воз, путовала целу ноћ, а када сам стигла, примила ме је секретарица издавачке куће. Она ме је обавестила да нису заинтересовани да објаве моју књигу, а мени је било важно само да ми врате копију рукописа која је читљивија од оне моје разливене. Спровела ме је у огромну просторију пуну ормана са полицама на којима је било хиљаде рукописа. “Овде негде је и ваш рукопис”, рекла је секретарица. Била је то иницијација у књижевности. Схватила сам да је таквих као ја читаво мноштво и да када ступам на тај пут књижевности – ступам на врло ризично тло. Ту, у тој просторији сам схватила колико је то тежак пут. И нисам нашла мој рукопис тада.
* Ко вас је, на крају, први објавио?
– Дакле, остала сам са мојом разливеном копијом. Један човек, хипик, имао је своју издавачку кућу. Заједно смо радили на тексту, да га дешифрујемо, поправљамо… била је то књига “У потрази за књигом” која је на срећу, добила веома важну награду и та ми је награда била улазница за друге издавачке куће. Али, често мислим на све оне људе чији су рукописи чамили у оном орману заједно с мојим и питам се шта је било са њима.
* За мнноге књиге, па тако и за “Бегуне” и “Памтивек и друга доба” добили сте признања управо од читалаца. Шта вам значи читалац, особа која је “са друге стране”?
– Када сам почела да пишем нисам имала појма да са друге стране постоји неко, да је читалац уопште ту. Након објављивања прве књиге, након што сам примила писма од неких који су књигу прочитали, схватила сам да има неког и на тој другој страни. Управо када сам спознала читаоца, писање је постало мој посао, мој рад. Више и не знам ништа друго да радим, већ да на тај начин комуницирам са светом. Не верујем у књижевност која је писана за фиоку. Као што је свака изговорена реч неком упућена, тако је и свака написана реч намењена неком. Стално понављам да је књижевност један од најсавршенијих видова комуникације. Пишем романе који имају велико поштовање према читаоцу. Сматрам да не постоји ништа што може имати само једну једину интерпретацију. Читаоцу увек дајем за право да има своју интерпретацију, чак и када је она у супротности са оним на чега сам ја мислила док сам писала.
* Да ли је управо та слобода тумачења основа за тврдњу да је књижевност савршен вид комуникације?
– Књижевност треба да буде језик солидарности, нешто што нас повезује. Читање књижевности је једини морални, људски начин комуникације. Немојте да читамо књиге само из задовољства, зато да би нам било добро. Читајмо књиге да бисмо схватили шта је други хтео да нам каже. Ако будемо слушали једни друге, свет заиста може боље да изгледа. Заиста мислим да је књижевност више од задовољства, више од чињења задовољства. Свет је данас огроман и многи људи пишу. Позив писца је престао да буде покривен ауром изузетности, али писање књижевности је једноставно бољи начин комуникације међу људима.
* Да ли сте “комуницирали” са нашом књижевношћу, читали неке од наших писаца?
– Данила Киша. Он је мајстор средњоевропске књижевности. Веома често посежем за његовим књигама. Волим његов језик, његов начин приповедања, његову осетљивост, сензибилитет. Читала сам и Павића. Када сам први пут прочитала “Хазарски речник” била сам млада и то је на мене оставило огроман утисак. Просто нисам могла да верујем да неко може тако да пише. Павић је дао потпуно нови дах европској књижевности. Он је књижевност отргнуо од линеарног манира.
* Да ли себе доживљавате као средњоевропског писца?
– Апсолутно. Када год гостујем у западним земљама, у Немачкој, Француској и другим, у сусретима са читаоцима, увек наглашавам да сам средњоевропски писац. Мислим да ми овде имамо један сензибилитет који је јединствен у свету: помањкање вере у стварност, уочавање стварности у фрагментима, необичну склоност ка мистицизму и необичан песнички језик.
ДАНАС, Београд, 27. о4. 2013.
Роман Памтивек и друга доба  Олге Токарчук  (1962), издавачка кућа Паидеиа објавила је прошле године поводом гостовања ове светски признате ауторке у нашој земљи, као својеврсну најаву за свечани догађај који је убрзо уследио. Наиме, управо беседом ове књижевнице, отворен је протекли, 58. Међународни београдски сајам књига. Заслугом Милице Маркић, која је превела ово, као и претходна дела Олге Токарчук (романе У потрази за Књигом (2002), Дневна кућа, ноћна кућа (2002) и Бегуни (2010), као и књигу прозе Свирка на много бубњева (2004)), српски читалац, поред изузетног читалачког ужитка и естетског доживљаја највишег реда, сада има могућност да стекне потпуни увид у развој овог снажног и аутентичног приповедачког гласа.
Ово романескно остварење, објављено у Пољској 1996. године, стекло је у домовини Олге Токарчук велики број читалаца  и  наклоност књижевних критичара који су га означили као тачку на којој свој преображај доживљава читаво пољско прозно стваралаштво. Зато је сврстано и у обавезну средњошколску лектиру. О настанку овог дела, које је својом магичном атмосфером, ониричношћу и поетским језиком, убрзо освојило читаоце на двадесетак језика света, ауторка каже да представља детињство њеног писања и да је настао као успомена на њену баку и древне приповести које јој је она казивала у раном детињству. Олга Токарчук у овом свом виђењу света исписује причу о становницима Памтивека, пољског села коме на првим страницама романа, прецизно уцртава положај у својој имагинарној географији. Она испреда низ приповедачких нити о животу породица и појединаца током читавог протеклог века, чврсто их уплићући и тако одржавајући чврстом изузетно захтевну, необичну и фрагментарну, конструкцију свог дела. Становници овог места у дубокој провинцији, међусобно су веома различити, али, без обзира на те, наизглед непремостиве разлике међу њиховим световима и добима у којима обитавају, њихове животе суштински обележава настојање да открију смисао свог постојања. То својим амбициозним и прагматичним делањем чине чланови породица Небесниј и Божин, то чини жупник бесомучно се борећи са реком која се излива на поља. На свој, посве другачији начин, препуштањем својим опсесијама и животној стихији, то чине и наизглед њима неједнаки и сасвим немоћни: несрећна девојка Стрна, рођена без могућности избора, старица Флорентина, опхрвана породичним губицима, као и младић Исидор,онеспособљен за самостални живот. Али, то чини, без обзира на повлашћени социјални статус, и властелин Попјелски, налазећи себе у чудесној игри, занет толико да не примећује ни крупне друштвене промене у свету око себе, чак ни онда када оне задесе његову породицу. Сви они живе у Памтивеку, свикли на зла из властитог окружења, а прибојавајући се чак и добра које долази из даљине. Међу њима има отпадника који су, у страху од људског зла, постали ближи зверињу и биљкама, који према поретку у овој чудесној метафори света Олге Токарчук, заузимају место равноправно са људима, живећи аутентичније и интензивније.
Као пролог овом роману, али и читавом њеном опусу, могу стајати речи његове ауторке записане на страницама њеног књижевног првенца: 
Писање романа за мене је причање бајки самом себи у зрелости. Онако како то раде деца пре него што заспе…Управо таква је ова књига, писана с наивном вером детета од двадесет и нешто година да што год се људима  дешавало – има свој смисао. Онај ко у овим речима Олге Токарчук препозна истински позив на читалачко уживање, посве сигурно ће постати читалац који ће се њеном делу, као обећању наде, често враћати.
Оливера Недељковић

www.amika.rs