27. новембар, 17 сати
САЛА УЧИТЕЉСКОГ ФАКУЛТЕТА, БЕОГРАД, Краљице Наталије 43
ПРОМОЦИЈА РОМАНА Чеда Недељковића „Тамо
или овамо“.
О роману говоре: Видак Масловарић,
Милоје Ракочевић, Недељко Мирковић и аутор.
РОМАН О СНАЗИ И СУКОБИМА У САВРЕМЕНОЈ ПОРОДИЦИ
Чедо Недељковић: Тамо или овамо, Сигмапревент Врњачка
Бања, 2019
У свом седмом роману „Тамо
или овамо“ Чедо Недељковић се удубио у сложеност односа у савременој породици. Њега
занимају релације супружника у пензионерском добу, родитеља и одрасле деце,
бака-дедова и унука. У тој вертикали он
посматра унутаргенерацијске и
међугенерацијске хармоније и дисхармоније. У овом времену, у којем многе
грађане притискају скупа потрошачка корпа, танке плате и пензије, чекање у
ординацијама и пред шалтерима, гужве у градском превозу, пензионерски пар
Челикића нема неких озбиљних разлога за незадовољство. Обоје су факултетски
образовани, пензијама могу да подмире најважније потребе и чак да им нешто
остане, интелектуално су радознали, здравље их још добро служи, али ... То је
оно доба кад се човек све више окреће назад, кад се своде рачуни и постављају
питања у чему је протекао живот, шта је све пропуштено а било је могуће. Таква
размишљања само подстиче вакум у коме се налазе људи поодмаклих година: друштво
их је скрајнуло, власт их се сећа само
пред изборе, телефон им ретко звони, пријатељи се проредили, помрли или
поразбољевали, син и унуци су заузети својим бригама и интересовањима. У том емоционално-друштвеном миљеу нерадо
станује ведрина, а жене најчешће имају више разлога да буду намрштене јер је
њихов пут до личног и каријерног успеха много тежи пошто је породични
терет претежно на њима. Ђурђа је била
одличан студент, изванредан архивист, радови су јој објављивани у
часописима, била је запажен учесник на
стручним скуповима, али је незадовољна. Сама каже да су јој шерпе и лонци били
литература и видици. Без њих би могла много више.
Ипак, није све у „објективним околностима“, јер понашање
појединца обележава и њихова психогена структура. Некима су догађаји и динамика
унутрашња потреба и услов за лично задовољство.
Кад нема њих, они падају у чулно
сивило. Ђурђа је таква личност па њен нешто стабилнији супруг Негослав, звани
Шарл, покушава да јој докаже да је она испуњена личност као интелектуалац,
мајка и супруга и настоји да створи догађаје који ће заталасати устаљену
породичну климу и вратити је њеној урођеној живахности. Он више воли и кад се она љути на њега него
кад је захвати ћутеће мртвило. Боље су и бриге него ћутање.
Роман је грађен на сукобима схватања не онима који имају
катастрофалне последице, али који затежу односе. Неки од тих сукоба долазе због
различитог генерацијског поимања живота, неки због личних родитељских амбиција,
а неки због различитог гледања на збивања и стање у микрокружењу. Негослав, као
најстарији и као стожер породице, пати што његов син Душан, успешан стручњак и
отац двоје одличних студената, сувише практично приступа животу, не занимају га
породични корени јер је важна само садашњост у којој се живи. Душан покушава да
га освести, да му помогне да се призове себи, јер све што има и све што зна је
наслеђе из прошлости. Каква ће он личност бити и на чему ће градити идентитет
ако не зна да су му чукундеда, прадеда и деда изгинули на ратиштима против
душмана? (Негослав ће доживети да његову
дедовску кућу у Рујну обнови унук Јовица).
То је традиционалистичка нота у овоме роману.
Практика често замагљује, сужава хоризонте и води ка лакшим а тренутним
решењима, а занемарује будућност која није одмах дохватљива. Њој подлеже,
стварност га је тако обликовала, Душан који сину Јовици, истакнутом докторанту
на Колумбија универзитету (ментор му обезбеђује место асистента, лепа менторова
ћерка се загледала у њега, институт Џонсон рачуна на њега), предлаже да остане
у обећаној земљи јер тамо су каријере градили Тесла и Пупин. Своме сину он жели
срећу у готовини. Због тога долази у
озбиљан сукоб са читавом породицом (оцем, мајком, супругом, ћерком) који желе
Јовицу овде, да се са њим гледају очи у очи, а не да везе сведу на телефонске
разговоре и рачунарске мејлове. То „остани или врати се“ је судбинско питање за развој државе и на то
указује глава породице Негослав истичући да смо културно, економски и политички
подлегли американизацији, да је угрожена наша самобитност, да глобализација
није ништа друго него американизација. Америка, са својом изузетношћу хоће да
буде господар на копну, мору и у ваздуху.
Већина младих, који се школују на Западу, жели тамо и да
остане и остаје. Писац ове књиге је запливао уз воду, настоји да докаже да је
боље, а често и уносније вратити се и борити се за наше вредности и груду.
Јовица, са својом девојком Тањом, је казао бај, бај Америци и вратио се у
Србију на истоку. Он доказује своме оцу да су се од Тесле до данас времена
променила, да је свет постао глобално село у коме су информације и научни
домети доступни свугде и свакоме и да се може напредовати и зарадити и овде. И
зарадио је стан себи и сестри. Он капитал носи у глави, мисаоно је опхрван
ревлуционарним пројектом), а све остало је ствар техничке материјализације.
Створио је квантни компјутер којим је револуционисао информациону технологију.
Наизглед бочно од основне романескне линије, теку збивања и
односи у породици Ћук у којој родитељи скоројевићи (мајка нарочито) желе да
њихова лепа и паметна ћерка оствари њихове амбиције и постигне оно што сами
нису могли. Њу фаворизују, а чакарастог
сина, кога сматрају ружним, тупавим неспособним, несналажљивим запостављају.
Тај део је у двострукој функцији – прво да покаже колико могу бити лоше
последице фаворизовања једног а запостављања другог детета и друго, можда и
важније да потпуније осветли људски
лик Негослава који је добро учио да је
дечак Срећко-Несрећко код пса нашао оно
што су му родитељи ускратили – љубав. Однос познат у историји литературе – пас
највернији човеков пријатељ – код Хомера. Пас Арго препознаје свога господара
Одисеја после његовог вишегодишњег лутања по морима и свету. Топлина се узвраћа топлином па топао
Негослављев приступ омогућује дечаку – младићу да искаже своју бистрину и
честиту душу. Подршка Негослава, Ђурђе, психијатра Мијушка и свештеника Бранислава
преображавају Срећка који налази утеху у манастиру. Спој добрих и сродних душа увек рађа добро. Племенити
монах Макарије води Срећка у живот, открива му животне вредности, саветује да
се врати оцу и мајци, које готово заборавила њихова ћерка мезимица (ретко се
јавља из Лондона), којима је сада Срећко једина узданица. Може се вратити
манастиру и монашком животу кад оснује породицу, изроди и одгаји потомке.
Постоје у великим градовима микро-средине, оазе које, по неким важним
карактеристикама, одударају од шире средине. Оне могу бити на периферији, али и у самом центру велеграда. Осмоспратница
у којој живе Челикићи готово је старачки
дом. Болести, болнице, умирања и гробља притискају њене станаре. Крштења,
рођења, бабине су ретки. Та атмосфера убија психу, изазива најтужније
асоцијације. Кад стари и изнемогли Рашко у измољчаном џемперу посети Челикиће,
стави руке на сто на чијим се надланицама, кроз танку кожу, читају вене, следи
увек иста прича – мала пензија, пробадање у леђима, високе цене, лоповска
власт. Све је то истина, али ако се увек изнова препричава постаје досадна.
Притиска као мора. Човек мора да се сети Андрићеве опаске да стари људи све уче и много науче само не једно и то
најважније: како са што више достојанства
остарити и што пристојније умрети.
Потпуна одљуђеност – односи међу станарима сведени на добар дан и довиђења. Та
атмосфера врло неповољно утиче на Ђурђино расположење коју Негослав покушава да
осоколи причом о праунуцима Звездани и Димитрију.
Вишеслојан роман завршен је поменутим успехом (квантни
компјутер) Јовице Челикића, али и смрћу (од среће) Негослава, главног јунака
романа, тако да му је крај ускратио уживање у успеку унука. Остаје питање да ли
је писац баш морао да га усмрти.
Милоје Ракочевић
Нема коментара:
Постави коментар