ВИКТОР ПЕЉЕВИН - ПРИНЦ РУСКОГ ПОСТМОДЕРНИЗМА

УВОД У ПЕЉЕВИНА

Виктора Пељевина читају у целом свету као великог савременог, а не просто руског писца. Стварајући митове и легенде нове Русије, он је сабрао браћу Стругацки и Лема, и помножио их Борхесом. Упознајте овог веома необичног ствараоца.

Виктор Пељевин је гуру руских читалаца. То је већ званичан став, јер је читалаштво Интернета прогласило Пељевина за првог интелектуалца у земљи, и може се рећи да је он својим делима поштено заслужио то звање. Његове књиге већ две деценије улепшавају живот људима у земљи чија прошлост није била лака, и о чијој економији није лако говорити.

 Пељевин вреба текуће догађаје, прати сваку, па и најмању промену у животу руског друштва. Али уместо историјске хронике и пискарања на актуелне теме он ствара метафизику тог живота, и при томе користи универзални метод – на радње својих књига ниже древне теолошке конструкције.

Све су оне изграђене на заједничком филозофском темељу. Свет око нас је низ вештачких конструкција, где смо осуђени на вечно тумарање у узалудној потрази за првобитном, „сировом“ стварношћу. Сви ти светови нису истинити, али се не може рећи ни да су лажни, бар док има некога ко у њих верује. Свака верзија света постоји само у нашој души, а психичка реалност не зна за лаж.

Тако се Пељевиново ремек-дело „Чапајев и Празнина“, иначе први зен-будистички роман у Русији, гради на неразликовању праве и измишљене реалности. Сабирање и одузимање равноправно учествују у процесу израде измишљених светова. Рецепт стварања таквих опсена састоји се у томе што аутор повећава или смањује величину и конструкцију „визира“, тј. рама за прозор кроз који његов јунак посматра свет. Све оно што је главно овде се дешава на „симсу“, на граници различитих светова, јер је Виктор Пељевин песник, филозоф и летописац пограничне зоне. Он се гнезди на спојевима између различитих реалности. На месту њиховог сусрета јављају се блистави уметнички ефекти, засновани на ситуацији у којој једна слика света приања уз другу и заједно са њом ствара трећу, која се разликује од прве и друге.

Пељевин као писац слома међу епохама често у своје текстове усељава јунаке који истовремено обитавају у два света. Совјетски службеници из приче „Принц Централног планирања“ истовремено живе у некој текућој компјутерској видео-игрици. Лумпен из приче „Дан булдожеристе“ уствари је амерички шпијун, кинески сељак Чуан је вођа из Кремља, а совјетски студент се претвара у вука.

Граница између светова је неприступачна, она се не може пресећи, јер су ти светови, како тврди аутор-будиста, само пројекција наше свести. Једини начин да се пређе из једне реалности у другу јесте да се човек сам промени, да доживи метаморфозу. Способност метаморфозе постаје услов за преживљавање у плаховитој пометњи фантомских реалности које произвољно смењују једна другу.

Стварајући митове и легенде нове Русије, Пељевин је сабрао браћу Стругацки и Лема, и помножио их Борхесом. Генератор сатиричних фантазија, склопљен по таквој схеми, без застоја штанцује радње његових заједљивих, смешних и бескрајно довитљивих књига, које прате новинску стварност и раскринкавају је.

Па ипак, социјална димензија није једина у Пељевиновој прози. Иза свих грчева свакодневнице назире се небо вечности, ка коме теже сви Пељевинови јунаци. Доживљаји лутајуће свести у потрази за истином која се не може ни исказати, ни прећутати – то је онај унутрашњи, стални и главни сиже свих његових дела. У њему, у том сижеу, крије се тајна саблазан. Пељевин, као и многи други, све види, све зна, ни у шта не верује, али не пише као мрачњак. Напротив, у овом случају он цитира Платона и убеђује нас да иза спољашње стварности, која у најбољем случају нуди „вишечасовни застој на путу, али у јарко црвеном ‘Поршеу’“, постоји друга реалност. Каква год да је та друга реалност, и како год се она звала, њено ишчекивање је најбољи празнични поклон верним читаоцима, који попут свих Пељевинових јунака „једноставно желе нешто чудесно, нешто такво, од чега ће све да се промени“.

Пељевин је успешно ушао у западну књижевност, али не кроз словенска врата. Читају га у Енглеској, у Америци, Француској, и посебно пажљиво у Јапану, али не као руског, него као савременог светског писца. Реалије совјетске стварности нису осујетиле чак ни успех „Чапајева“, иако је сам Чапајев као историјска личност на Западу практично непознат. Добри преводи нових књига (једна од њих у називу има чак и игру речи: „Burning Bush”) уврстиће Пелевина, заједно са Павићем и Муракамијем, у плејаду мајстора фантастичног реализма који се полако усељавају у реалност 21. века.

Александар Генис, за RBTH

ВИКТОР ПЕЉЕВИН: „Т“ – МУЛТИРОМАН О СТВАРАЊЕ ИЛУЗИЈА

(„Плато“ и „Б и С“, Београд, 2013, превод Наталија Ненезић)

„Ништа није онако као што изгледа“ основна је одлика сваке књиге Виктора Пељевина. А како  јесте, то сам читалац треба да закључи крећући се кроз различите просторе и времена романа.

Његови романи се не испуштају из руку и невероватна су мешавина акције, фантастике, будизма, симболизма, руске и светске стварности, као и недефинисаних времена и простора. Кроз гротеске, ироније и духовитости које су често на граници пародије, Пељевинова наглашена енергија духа и стваралачка моћ  трансформише познато у неочекиване завршне метафоричности у свакој књизи.

Називају га „мајстор светске класе“, „идол омладине“, „шаман за контакте са натприродним“ „тумач епохе“, „визионар будућности“ – и он све то јесте. Међутим, са ликовима његових романа је немогућа идентификација, он тражи другачијег читаоца који препознаје ситуације и појаве, историјске и друштвене околности које никад нису онакве какве изгледају читаоцу и ликовима романа.

Роман чији је наслов „Т“ почиње као акциони у коме се полако помаља метафизичка прича у позадини. Током романа та позадинска прича постаје основна, а авантуре грофа Т. (у коме препознајемо Толстоја) прелазе у симболичку раван.

Наиме, гроф Т. није лик „антигрофа“ као то у почетку изгледа, већ је усмераван  књижевни лик који својим деловањем ствара роман који управо читате. Он непрекидно покушава да се сети своје прошлости и тражи смисао и узроке хаотичности света и свог понашања. Његовим активностима, емоцијама, дилемама, размишљањима и сексуалношћу управљају демони – писци бестселера из сенке са подељеним надлежностима - шта ће и како ће гроф Т. деловати, мислити и радити  зависи од тога ко се тог тренутка прихватио писања. Та позадинске прича се постепено помаља, постаје основна; и сам гроф Т. тога постаје свестан али не може да јој се супротстави мада сам ствара стварност у којој се налази.

Ти „демони“ који усмеравају грофа Т. – писци подељених надлежности су:

1. писац задужен за „еротику, гламур и непротивљење злу насиљем“ – врло тражен, наплаћује „за стубац од осамсто долара па навише“;
2. писац задужен за акцију и  сукобе, за пуцање, скакање и борбе, „геније, супердрагоцени кадар“ који се никад не понавља и „иде као алва“ па је стално заузет и повремено „ради левом ногом“;
3. писац задужен за психоделичне садржаје и измењена стања свести, лаке па и тешке дроге;
4. писац задужен за унутрашње монологе и ток свести, метафизичар апсолута;
5. уредник пројекта који „пегла“ и усклађује написане текстове;
6. маркетинг који утврђују вредност пројекта у свакој етапи;
7. писац кога ангажују на крају пројекта – реалиста који ће завршити роман.

Сам пројект током писања доживљава трансформације јер се мењају околности и финансијери – од „националног пројекта“ који прихватају „структуре силе – чекисти“, по коме се гроф Толстој враћа у окриље цркве, богато плаћеног из буџета, прелази се на комерцијални акциони трилер под контролом „либерала“ који тек треба продати на тржишту и гроф постаје Т. Када сви финансијери издају, појављује се војска са намером да роман претвори у „ироничну ретро-пуцачину“ за конзоле - игрицу у комплету са књигом, у коју ће „упрегнути све покојнике“ – Толстоја, Достојевског, Соловјова, императора... као дивље борце – рмпалије који у слободно време читају Конфучија и продати је Западу јер у земљи „ништа не може да се прода, све прекопирају и покраду“. Када црква пристане да финансира пројект он се при крају приближава првобитној замисли ангажовањем новог „демона“ - писца „реалисте“.

           

Таква сижејна линија се може разумети на више нивоа:

-          као гротеска о стварању бестселера;

-          алегорија о манипулацијама друштвеном стварношћу „којом управља десет превараната из три компаније“;

-          сатира на прекрајање прошлости уздизањем и срозавањем личности и догађаја;

-          пример како се поставке из теорије књижевности примењују у стварању романа;

-          алегорије које ће препознати познаваоци источних религија...

Пељевинови ликови и ситуације развијају се до гротеске, апсурда или пародије, зависно од фазе у којој се пројект романа налази. Гроф Т. је мајстор борилачких вештина наоружан са више туцета танких ножева за бацање и „челичном брадом“ ојачаном жицама, Достојевски у подземном свету у заседи чека нападе мртвих да би од њих отео вотку и кобасицу и удахнуо душу коју они још увек имају, Аксиња током неколико недеља објављује три романа о свом полусатном сусрету у сену са Толстојем (ради са две стенографкиње и дактилографкињама и „ствара“ један роман недељно), монах искаче из воза и лебди на раширеној мантији да би се створио на броду – реконструкцији света из далеке прошлости, идоли подземног света су са мачјим главама, емоције се појачавају „доливањем из кантице са емоцијама“, Толстој пре писања навлачи на руку „белу гласе-рукавицу“, а његово „упрошћавање“ се свело на плаћеног мужика – двојника који излази на орање испред Јасне Пољане два пута дневно, када пролазе возови...

Расправе о будистичком појму празнине воде се на више места у роману, јер  се писањем ствара свет који испуњава и обликује празнину која опет ствара празнину као једину чисту есенцију свега... Иначе роман „Чапајев и Празнина“ вероватно је најбоље дело Виктора Пељевина и један од најбољих светских романа почетка трећег миленијума. Светску славу су стекли и други Пељевинови романи: „Омон Ра“, „Генерација П“, „Империја В“...

У „Империји В“ Пељевин развија сложену причу о вампирима који су створили људе за своје потребе. Светом влада тајна структура Халдејаца и еволуирани богови (Хера Озирис...) и велика богиња Иштар. Савремени вампири више не сисају крв, а преситили су се богатства и новца. Они се хране енергијом коју људи  стварају у борби за живот и престиж. Људима управљају преко главних вампирских уметности - гламура и дискурса, чија је суштина у маскирању и контроли. Гламур су лепе слике, а дискурс – наметнуте приче о тим сликама...

Аутор овог текста је више пута почињао да пише о роману „Чапајев и Празнина“ али је сваки пут констатовао да тај роман превазилази његове могућности јер је Пељевин бољи писац него што је он читалац. Остала је само прва реченица: "Када би речи постале делатне у мењању света, Пељевин би обавио већи део посла" - а онда је схватио да Пељевинова гротеска, иронија и духовитост, енергија духа и стваралачка моћ трансформације познатог, и завршна метафоричност сваке његове књиге, уопште томе и не теже, и да је та прва реченица површна и недовољна јер обухвата само пену уместо дубине.

"Свет је виц који је Бог испричао сам себи" (Пељевин) а већина књига осталих писаца су вицеви „са брадом“ које читаоци одмах препознају јер су читали Пељевина.

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

BROJEVI 
 "Mercedes 600 zabije se na raskršću u dupe crne Volge s metaliziranim staklima. Bandit iskoči iz Mercedesa, počinje kundakom razbijati staklo na Volgi i vidi u njoj pukovnika FSB-a. 'Druže pukovniče, ja kucam i kucam, a vi ne otvarate... Gde treba odneti novac?'"

ČAPAJEV I PRAZNINA

“Ali samoća nije dugo trajala. Na granici svetlosne mrlje počeli su da se pojavljuju tkači sa puškama u rukama – gledali su nas zaklanjajući se od zaslepljujuće svetlosti farova. Uskoro se oko vozila zatvorio živi prsten zarastao u oružje. Začuli su se delovi razgovora:
-           Evo gde su ... ne, neće otići ... već su potrčali ... skloni granatu, budalo, pobićeš naše ...
Nekoliko puta su pucali na nas i meci su zvečeći odskočili od oklopa. Jedan od farova je pukao i u gomili oko nas se začu združeni urlik ushićenja.
-           Pa dobro – reče Čapajev – sve će se jednom završiti. Ana, pažnja ...
Ana je s mitraljeza pažljivo skinula navlaku, Metak je udario u vrata sasvim blizu rupice za osmatranje, pa se za svaki slučaj odmakoh od nje. Sagnuvši se iznad mitraljeza Ana je nanišanila i njeno lice postalo je hladno i besno.
-           Vatra! Voda! Zemlja! Prostor! Vazduh! – viknu Čapajev.
Ana brzo zavrte ručicu i kupola uz tiho škripanje poče da se okreće oko svoje ose. Mitraljez je ćutao, i ja sam u nedoumici gledao Čapajeva. Napravio je smirujući gest rukom. Toranj je napravio pun krug i zaustavio se.
-           Šta, zakočio se ? – pitao sam.
-           Ne -  reče Čapajev – već je gotovo.
Odjednom sam primetio da više ne čujem ni pucnje ni glasove. Nestali su apsolutno svi zvuci koji su dolazili spolja. Ostalo je samo tiho režanje motora koje je ponovo moglo da se čuje. Ana se spustila sa tornja, sela pored mene i zapalila cigaretu. Primetio sam da joj drhte ruke.
-           Bio je to glineni mitraljez – reče Čapajev – sada mogu da ti kažem šta je to. Ustvari to i nije nikakav mitraljez. Pre mnogo hiljada godina, zadugo do dolaska na svet Bude Dipankara i Bude Šakjamuni, živeo je Buda Angama. On nije gubio vreme na objašnjavanja, već je samo pokazivao na stvari malim prstom svoje leve ruke i odmah posle toga pojavljivala se njihova istinska priroda. Kada bi pokazao na planinu, ona bi iščezavala, kada bi pokazivao na reku, i ona bi nestajala. To je duga priča -  ukratko, završilo se tako što je pokazao malim prstom na samog sebe i nakon toga iščezao. Od njega je ostao samo ovaj mali prst leve ruke koji su njegovi učenici sakrili u komadu gline. Glineni mitraljez i jeste taj komad gline sa Budinim prstom ... Veoma davno u Indiji je živeo čovek koji je pokušao da pretvori taj komad gline u najstrašnije oružje na Zemlji. Ali tek što je u glini probušio rupu, prst je pokazao na njega samog i on je nestao. Od tada se prst čuvao u zaključanom kovčegu i prenosio s mesta na mesto dok se nije izgubio u jednom od mongolskih manastira. A sada se spletom čitavog niza okolnosti našao kod mene. I upravo smo ga upotrebili.”


SVETA KNJIGA VUKODLAKA

„U stvarnosti, ne postoje filozofski problemi,  nego samo dugi niz jezičnih slepih ulica  koje prourokuje nemogućnost jezika da odrazi istinu", kaže Huli ljubavniku pokušavajući dokazati da se u jezičnim konvencijama....skriva praznina. Istinitosti nema, postoje samo izbori, sa kojima punimo prazninu.
Sveta knjiga vukodlaka

  U  priči junakinja nije vukodlakinja ( kao u naslovu) već lisica  koja se bavi  sa najstarijim zanatom.  A Huli,  u prevodu znači "Koji ku..." što izdavači  nisu prihvatili. Peljevinov satirični ton počinje od imena i traje od početka do kraja. Glavni lik, A Huli ( u ljudskom obličju sedamnaestogodišnjakinja vatrene crvene kose, zelenih očiju i azijske oštre jagodice,  kao sinonim civilizacije ona ima oko dve hiljade godina)  ordinira u luksuznom moskovskom hotelu Nacional.

Njene žrtve su muškarci i žene različite dobi, kulture i statusa.  Uprkos  zanatu kojim se bavi ona ostaje kreposna devica. Peljevin ovom domišljatošću ide suprotno od razmišljanja čitaoca, konstatno iznenađujući  sa drugačijim načinom razmišljanja, osećanja i postupaka, koja sa logikom ljudi nemaju ništa zajedničko, ali imaju u domenu životinjske prirode čoveka,seksualnosti, nagona.  Ponešto od toga izrečeno je alegorijski , pa čak i kroz bajke o Crvenkapici, lepotici i zveri,  Havočki..Simbolizam nije isključivo sredstvo erotične priče, već i način da se prikaže kako funkcioniše sprega organizovane prostitucije, biznisa i vlasti

Naravno, A Huli nije sve za verovati, što  sama razokriva.  Njeno glavno sredstvo je lisičija spretnost, lukavstvo, kojim treba da  nadmudri : da ga začara repom kako bi doživeo ono što mu ona sugeriše, dok ona čita štiva svih vrsta.
Zaplet počinje pojavom pravog vukodlaka, Saše Sivog, agenta FSB-a, odnosno KGB-a. Saša je  opsednut  zapadnjačkom moći, ali je pitanje da li on može da postane ono što  priželjkuje da bude.
 
A Huli je sinonim mudrosti, majstor preobražavanja i stvaranja iluzija.
Iluzija se ne možemo osloboditi, poruka je Peljeva , jer je naša priroda proizvodi.

SVETA KNJIGA VUKODLAKA

Drugom prilikom, tokom bičevanja uzeo je da čita neki časopis. To je već samo po sebi bilo uvredljivo. A još kad je počeo prstom da pokazuje na članak i uz to progunđao "bar da je ćutao, đubre", iznervirah se i prekinuh proceduru, tj. sugerisah mu pauzu.
- Što je sad? - upita on začuđeno.
- Nije mi jasno, da li mi ovde imamo flagelaciju ili seosku čitaonicu?
- Izvinite, dušice - reče on - ovo je jedan grozan intervju. To je naprosto đavo će ga znati šta!
I on kvrcnu prstom o časopis.
- Nemam ništa protiv detektivskih romana, ali ne mogu da podnesem kada njihovi autori počnu da objašnjavaju kako bi trebalo da uredimo Rusiju.
- Zašto?
- To je kao kada bi maloletnica, koju je neki kamiondžija povezao zbog felacija, odjednom digla glavu sa svog radnog mesta i počela da mu daje uputstva kako treba pročistiti karburator na mrazu.
Očigledno, Pavel Ivanovič nije čak ni shvatao koliko uvredljivo to može da zvuči u razgovoru sa jednom seks-radnicom. Ipak, uspela sam da ulovim talas gneva pre nego što je ovladao mnome, zbog čega mi se dušom momentalno razlilo veselo spokojstvo.
- Pa šta onda - rekoh kao da je sve u najboljem redu. - Možda je ona uslužila toliko kamiondžija da je pohvatala sve nijanse i zaista može da pokaže kako se čisti karburator.
- Meni je, dušo, žao takvih kamiondžija kojima je kao konsultant potrebna brbljiva pušačica. Ti neće daleko dogurati.
"Brbljiva pušačica", eto ti ga sad! Kakav je on ipak... Opet uhvatih blesak besa u momentu njegovog nastanka, i gnev opet ne uspe da izbije.
To je baš bilo dobro. Kao kad tokom oluje skočiš na dasku za surfovanje i letiš preko talasa razornih emocija koje ne mogu da ti naude. Kad bi uvek bilo tako, pomislih, koliko bi ljudi ostalo u životu... U suštini, nisam više protivrečila Pavelu Ivanoviču. Nama, lisicama, koje idemo nadsvetskim dao-putem, bolje je da o takvim stvarima nemamo sopstveno mišljenje. Jasno je bilo jedno: Pavel Ivanovič je dragocena sprava za treniranje duha.
Nažalost, kasno sam shvatila da sve to za mene ima odveć veliku težinu. Kada sam prvi put izgubila kontrolu nad sobom, sve se završilo bez obogaljivanja. Izbacila me je iz takta jedna njegova misao o Nabokovu (da i ne govorimo o tome da je na njegovom stolu stajala fotokopija nekog člančića pod nazivom Frizeri se ukazuju kelnerima: fenomen Nabokova u američkoj kulturi).
Volela sam Nabokova još od tridesetih godina prošlog veka, još od vremena kada sam njegove pariske tekstove nabavljala preko klijenata iz NKVD na visokim položajima. Ah, kakva je svežina, tada, u strašnoj staljinističkoj prestonici, zračila sa tih listova kucanih na pisaćoj mašini! Sećam se da me je naročito potreslo jedno mesto iz Pariske poeme, koju sam nabavila tek posle rata:

U životu ovom, što šaren je celi
(Neponovljivom, zato što će on
Drugačije sasvim, u drugoj podeli
Biti igran u teatru novom),
Najvećom srećom smatrao bih kada
Savio bih života ćilim divni
Tako da šara sadašnjice pada
Na staru šaru, na crtež davni...

To je Vladimir Vladimirovič napisao o nama, lisicama. Mi zaista neprestano gledamo predstavu koju izvode usplahireni glumci - ljudi koji su ubeđeni da je na zemlji igraju prvi. Oni s neverovatnom brzinom umiru, a na njihovo mesto dolazi nova postava, koja počinje da igra iste uloge i sa istim patosom.
Istina, dekor je uvek svež, čak preterano svež. Ali sama drama se ne menja već veoma, veoma dugo. A pošto se mi sećamo i uzvišenijih vremena, neprestano nas izjeda tuga zbog izgubljene lepote i smisla. Dakle, te reči su udarile istovremeno po mnogim strunama. Uzgred budi rečeno, što se tiče struna - taj ćilim iz Pariske poeme visi u pesmi Humberta Humberta.

Dolores Gejz, kud se to vozikaš?
Koje je marke tvoj čarobni ćilim?
Je li krem kaguar u modi baš?
I gde si se samo parkirala?

Znam koje je marke. Bio je izatkan u Parizu jednog letnjeg dana trideset osme godine, pod belim džinovima oblaka, ukočenim u plavetnilu, a zatim je urolan stigao u Ameriku... Bila je potrebna sva ogavština Drugog svetskog rata, sva čudovišnost izbora koje je on nametnuo, da bi bio okačen na zid Humbertove čekaonice. I uto mi ovaj pripadnik društvene inteligencije na sve to izvali:
- Sreća je, dušice, jedna velika protivrečnost. Dostojevski se pitao da li je ona moguća, ako je plaćena suzom deteta. A Nabokov je, naprotiv, sumnjao da je moguća bez nje.
Takvo pljuvanje na grob pisca nisam mogla da otrpim i bacih bič na pod. Mislim, ne samo da sam prestala da Pavelu Ivanoviču stvaram iluziju bičevanja, već sam ga naterala da vidi kako bič udara o pod takvom snagom da se na parketu pojavilo ulegnuće. Posle sam morala svojeručno da ga izvedem kada je otišao pod tuš. Izbegavam da se svađam s ljudima, ali ovoga puta sam pukla, te počeh da govorim ozbiljno, kao da preda mnom sedi druga lisica:
- Mene vređa kad Nabokova brkaju s njegovim junakom. Ili kad ga nazivaju kumom američke pedofilije. To je sasvim pogrešan pogled na pisca. Zapamtite, Nabokov se ne odaje onda kada opisuje zabranjene draži svoje nimfice. Stranicama ne možeš da se odaš. Stranicama stvaraš. On se odaje onda, kada škrto, gotovo aluzijom, pominje Humbertova sugestivna sredstva, koja mu omogućuju da šparta s Lolitom po Americi. O onome što mu je na srcu - uvek krišom...
Dođoh k sebi i ućutah. Doživljavala sam priču o Loliti veoma lično i ozbiljno: Dolores Gejz bila je za mene simbol duše, večno mlada i čista, a Humbert je bio predsednik direktorskog kolegijuma ovoga sveta. Osim toga, bilo je dovoljno da se u strofi koja opisuje Lolitin uzrast ("stara: pet hiljada trista dana"), reč "dana" zameni rečju "godina" i bilo bi kao da je reč o meni. Naravno, ovo svoje zapažanje nisam poverila Pavelu Ivanoviču.
- Nastavite, nastavite - reče on zapanjeno.
- Pisac, naravno, nije maštao o mladoj i zelenoj američkoj učenici, već o skromnom imetku koji bi mu omogućio da spokojno lovi leptire negde u Švajcarskoj. Ja u takvim snovima ne vidim ništa ružno za jednog ruskog plemića, koji je shvatio svu uzaludnost životnog podviga. A izbor teme za knjigu, koja treba da mu obezbedi takav imetak, daje predstavu ne toliko o tajnim željama njegova srca, koliko o tome šta on misli o svojim novim sugrađanima, a uz to - i o stepenu ravnodušnosti prema njihovom mišljenju o njemu. To što je knjiga ispala remek-delo, takođe može jednostavno da se objasni: talenat ne može da se sakrije...
Završavajući ovu tiradu, u mislima sam grdila sebe najgorim rečima. A imala sam i zašto.
Profesionalno, ja impersonalizujem devojku prelaznog uzrasta i čednog pogleda. Takva bića ne izgovaraju duge rečenice o stvaralaštvu pisaca iz prošlog veka. Ona govore jednosložne i jednostavne rečenice, uglavnom o materijalnom i vidljivom. A ovde...
- Baš si se raspalila - začuđeno promrmlja Pavel Ivanovič. - Okice ucaklile, a? Gde si sve to pokupila?
- Ma - rekoh mračno - radila sam jednom filologu analni fisting...
Dadoh sebi časnu reč da se više neću s njim upuštati u rasprave o kulturi, već da ću ga koristiti samo prema primarnoj nameni, kao spravu za razvijanje snage duha. Ali već je bilo kasno.

KACIGA UŽASA: MIT O TEZEJU I MINOTAURU

"U životu ćete videti ono što vam je pred očima, kamo god okrenuli dupe. A ovde ćete videti ono što vam je pred očima, kamo god okrenuli glavu. To su, kako se govorilo kod nas u xxx, nebo i zemlja, iako zvuči slično. Nikakvog nezavisnog koordinatnog sistema nemate, i sve što vidite određujemo mi. Zato ništa ne možete ni posumnjati. I život za vas više nije ono što zapravo jeste, već ono što vam se prikazuje."
 

"Ruska vlast, Čubajka, ima dvije osnovne funkcije. Prva je - krasti. Druga - gušiti sve uzvišeno i sjajno. Kad se vlast odveć zanese svojom prvom funkcijom, nema vremena za gušenje i dolazi do takozvane jugovine - procvatu sve umetnosti i društvena misao... Pa zašto ste onda, Zjuzja, ometali krađu? Sad se nemojte žaliti da vas guše."

OMON- RA

Svi moji dečiji snovi o budućnosti nastali su iz lake tuge koja te obuzima onih večeri, odvojenih od čitavog ostalog života, kad ležiš u travi pored ostataka tuđe vatre, pored tebe je bicikl, na zapadu se još rasplinjavaju ljubičaste trake sunca koje je upravo zašlo, a na istoku se već vide prve zvezde.
Malo šta sam video i doživeo, ali mnogo toga mi se sviđalo, i uvek sam smatrao da će let na Mesec sadržati u sebi sve pored čega sam prolazio, nadajući se da to sretnem kasnije, definitivno i zauvek; kako sam mogao znati da ono najbolje u životu uvek vidiš tek krajičkom oka?


GENERATION P

ОДЛОМАК ИЗ РОМАНА „ГЕНЕРАЦИЈА П“ ВИКТОРА ПЕЉЕВИНА

„Постоје три будистичка начина да се гледа телевизор. У суштини, то је исти начин, али у разним фазама тренинга изгледа другачије.

Најпре гледаш телевизију са искљученим тоном. Отприлике пола сата дневно, своје омиљене емисије. Када се појавио мисао да на телевизији говоре нешто важно и занимљиво, ти је постајеш свестан у тренутку када се та мисао појави, и самим тим је неутрализујеш. Прво ћеш попуштати и укључивати тон, али ћеш се постепено навићи. Најважније је да нема осећаја кривице када не можеш да се обуздаш. На почетку је тако са свима, чак и са ламама.

Затим почињеш да гледаш телевизију са укљученим тоном, али искљученом сликом.

И на крају почињеш да гледаш искључен телевизор. То је заправо главна техника, а остале две су припремне. Гледаш све вести, али телевизор не укључујеш.

Веома је важно да су ти за то време леђа исправљена, а руке је најбоље држати на стомаку - десни длан одоздо, леви одозго. То је за мушкарце, а за жене обрнуто. И ни на тренутак не скрећи пажњу.

Ако тако гледаш телевизију десет година, барем један сат дневно, можеш да схватиш природу телевизије.

А исто тако и свега осталог.“

КАКО СЕ РАЗВИЈА БИЗНИС

ОДЛОМАК ИЗ РОМАНА „ГЕНЕРАЦИЈА П“ ВИКТОРА ПЕЉЕВИНА

“Много тога што је Морковин говорио Татарски уопште није разумео. Једино што је јасно схватио из разговора била је шема функционисања бизниса у ери прве акумулације, и њена веза са рекламом.
- Генерално – говорио је Морковин – дешава се отприлике следеће. Човек узима кредит. За тај новац изнајмљује офис, купује џип чироки и осам картона смирнофа. Када смирноф нестаје, испостави се да је џип слупан, офис исповраћан, а кредит треба да се врати. Онда се узима други кредит – трипут већи од првог. Њиме се отплаћује први кредит, купује се џип гранд чироки и шеснаест картона абсолута. Када абсолут...
- Разумео сам – прекинуо га је Татарски. – И шта на крају?
- Две варијанте. Ако је банка, којој је човек дужан, криминална, њега у одређеном тренутку убију. Пошто других банака код нас нема, обично тако и бива. Ако је човек, напротив, и сам криминалац, онда се последњи кредит пребацује на Државну банку, а човек проглашава сопствени банкрот. У офис му долазе судски извршиоци, пописују празне флаше и избљуван факс, а он после извесног времена почиње све испочетка. Државна банка сад има своје криминалце, тако да је ситуација мало компликованија, али генерално слика остаје иста.
- Аха – рекао је Татарски замишљено. – Али нисам разумео какве то везе има са рекламом.
- Е, ту почиње оно најважније. Када је попијена отприлике половина смирнофа или абсолута, џип је још у возном стању, а смрт делује далеко и апстрактно, у глави човека, који је све то закувао, долази до посебне хемијске реакције. У њему се буди осећај бескрајне величине, и он наручује рекламни спот. При том он захтева да тај спот буде јачи него код других идиота. У новчаној противвредности, на то одлази отприлике трећина сваког кредита. Психолошки је све јасно. Отворио човек неко мало предузеће Еверест и умире од жеље да види свој логотипчић на првом каналу између БМW и Кока-Коле. Е, па ето, у тренутку када у глави клијента дође до ове реакције, на сцену ступамо ми.
Татарском се свидело то ми”...

Ulica malog vijetnamskog sela, izgubljenog u dzungli. U prvom planu - za zemlje trećeg sveta tipična radionica "Najki" - to saznajemo sa table Nike sweatshop No 15679030 iznad vrata. Naokolo se uzdiže tropsko drveće, zvoni komad šine okačen na ogradu umesto zvona. Na ulazu u radionicu stoji Vijetnamac sa kalašnjikovom, na sebi ima maskirane pantalone i crnu košulju, koja podseća na film Lovac na jelene. Krupno: ruke na automatu. Kamera ulazi na vrata, i mi vidimo dva reda radnih stolova, za kojima sede radnici okovani lancima. Prizor nas tera da se setimo veslača galije iz filma Ben hur. Svi radnici su u neverovatno starim, ofucanim i pocepanim američkim vojnim uniformama. To su poslednji američki vojni zarobljenici. Na stolovima isped njih - patike "Najki" u raznim fazama proizvodnje. Svi zarobljenici imaju kovrdžave crne brade i grbave noseve.

Zarobljenici su nečim nezadovoljni - oni prvo , tiho mrmljaju, zatim počinju da udaraju nedovršenim patikama po stolovima. čuju se krici " Tražimo sastanak sa američkim konzulom!", "tražimo da dođe komesar UN". Neočekivano se začuje automatski rafal u plafon, i buka momentalno prestaje. Na vratima stoji Vijetnamac u crnoj košulji, u rukama drži automat koji se dimi. Pogledi sviju koji se nalaze u prostoriji - uprti su u njega. Vijetnamac nežno prelazi preko automata, zatim  upire kažiprstom na najbliži sto na kojem se nalaze nedovršene patike, i govori na lošem engleskom :Just do it! Glas spikera: "Najki. Dobro pobeđuje!"

„ГЕНЕРАЦИЈА П“

„Једном давно, Томас Стернс Елиот назвао је генерацију којој је и сам припадао генерацијом X. То су били људи који су имали, можемо слободно рећи, несрећу да своје најпродуктивније године проживљавају у периоду између два светска рата. И то је оставило трага на њиховим душама. Преовлађујући осећај очаја мењали су интелектуалним напорима, идеологијама леве или десне провенијенције, али заправо никада нису успели да дођу до сржи проблема – до чињенице да су они заправо празни људи, људи без оног чувеног „ја“ – бића која уместо себе имају само оно што данас називамо имиџом.

Унуци те генерације X нису имали ништа већи потенцијал да се сукобе са проблемом сопствене есенције, но, за разлику од њихових старих, који су своју испразну свакодневицу испуњавали науком или слетовима у част овог или оног вође, ти „нови клинци“ су имали ТЕЛЕВИЗОР. Мали екран постао је готово замена за мозгове „пепси генерације". Довољно је само поразмислити о томе шта смо све у свом животу купили или урадили након што смо за то чули преко ТВ, радија или прочитали у новинама“. – аутор ???

JEDAN VOGUE
(priča iz "Dijalektike prelaznog perioda")

Jedan kulon - količina je električnog naboja koja prolazi kroz poprečni presjek vodiča pri jačini struje od jednog ampera u vremenu od jedne sekunde.

Međunarodni system jedinica

Jedan vogue količina je ispraznosti koja izlazi u ženskom zahodu restorana Skandinavija, kad se manual-reliefer Diana i oral-maserka Lada krajičkom oka uzajamno gledaju u ogledalu te dolaze do telepatskog konsenzusa da je razina njihova glamoura otprilike jednaka, s obzirom da torbica Armani u belim ljuskama, koja izgleda kao da je sašivena iz kože al-bino-guštera, i sat Gucci s uzorkom koji se preleva, upisan u čelični kvadrat plemenitih proporcija, u potpunosti kompenziraju komplet Prada, nalik na zgužvanu školsku odoru, poročno skladan s kratkom kosom u dečačkom stilu, ali ova teško dosegnuta ravnoteža paradigmi i zavijutaka postaje potpuno nevažna kad u zahod ulazi natural-terapeut Muca s oštrim strelama vlasi slepljenih gelom iznad ovratnika bele haljine od Burberryja, koja podseća na stisnuti ogrtač s koso odrezanim rukavima, nakon čega se Lada i Diana osvešćuju i podsete da stvar nije u Gucciju i Pradi, koje sebi posle nedeljnih napora može dopustiti svaka normalna školarka, niti je čak u Burberryju s dva reda sedefnih dugmadi, nego u automobilu Mercedes Geländewagen, koji je firma Brabus dovela do kosmičkog savršenstva, sa zlatnim simbolima RV-700, a kojim je Muca, kao i obično, stigla sa svojim prijateljem i sponzorom, dok Muca s prodornom bistrinom shvata kako tajna savršenog reljefa nije u poznavanju muške psihologije, anatomije ili drugih područja teškog ženskog iskustva, nego obratno, u potpunoj odsutnosti istoga, u uškrobljenoj svežini duše i naivnoj bistrini pogleda vezanoj ne samo za dob nego i nepoznavanje nekih stvari koje Muca nikad ne može zaboraviti, što pri tržišnim okolnostima ne garantuje mesto u automobilu Brabus RV-700 sutra, dok su Lada i Diana mlade i spremne na sve, a krema Vichy Puetaine ne vraća vreme natrag, kao što sugeriše primedba-dodatak, nego pre podseća na njegovu nepovratnost i, što može biti mnogo ozbiljnije od pre spomenutog, sam prijatelj i sponzor, koji za to vreme nervozno puši na balkonu cigaru Trininad Fundadores, koju pak naceren gleda invalid bez noge u maskirnoj odeći, počinje shvatati da stvar nije u oralnoj masaži niti u analnom načinu, nego u onom oštrom, hladnom i neizrecivo uzrujanom naletu vetra, koji je upravo naišao iz smera Kremlja - premda se to, možda (i najverovatnije je tako) još jednom svima jednostavno učinilo.

Текстови латиницом пренети са @ ATORWITHME - arhiva http://atorwithme.blogspot.com/

Википедија http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B8%D0%BA%D1%82%D0%BE%D1%80_%D0%9F%D0%B5%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D0%BD

Grof T. na ruskom http://pelevin.nov.ru/texts/pe-t.html

Tekstovi I romani Peljevina na ruskom http://pelevin.nov.ru/texts/

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/