НИНОВА И ВИТАЛОВА НАГРАДА: САША ИЛИЋ И ТАЊА СТУПАР ТРИФУНОВИЋ

САША ИЛИЋ, „ПАС И КОНТРАБАС“: ДОБРИ(ЦА) КОМЕСАР И СВИРАЊЕ У КОНТРАБАС

КритикеПостед он27. децембра 2019.

Одлично драматизован историјски роман којег прате одређени стилски недостаци.

Пише: Игор Перишић

(Критика преузета уз дозволу аутора са његовог Фејсбук профила)

Будући да књижевну критику пишем искључиво за медиј који би гарантовао слободу мог субјективног суда укуса и пристојан хонорар (а таквог тренутно нема), или у знак подршке алтернативним поетикама и медијима новог доба, ово није „права“ књижевна критика. Већ осврт у кратким цртама на роман Саше Илића Пас и контрабас (2019, Орфелин), јер сам у једном од претходних ФБ постова обећао да ћу се естетички изјаснити о предмету, без повишене памлетске реторике и увредљивих етичких квалификација, изазваних мојим неслагањем са ауторовим политичким и, још више, идеолошким ставовима.

Готово је сигурно да ће овај роман добити Нинову награду критике за роман године 2019. И да ли имам нешто против? Одговор је: не. Реч је о исфорсирано добром роману. За разлику од Александра Гаталице, који се много трудио и мрчио ‘артију да постане писац, и на крају му то на једвите јаде и успело, Саша Илић је то урадио кудикамо лакше. Пропорционално лакше у складу са количином талента који је њиховим перима додељен. Светислав Басара, Мирјана Ђурђевић и Срђан Ваљаревић, примера ради, уопште не морају много да се труде, они су рођени писци. Али, постоје и књижевни смртници – ваља и њих подржати у дирљивој жељи за остављањем брзо бледећег трага у српској књижевности.

Добро је што је Саша Илић довољно сазрео да малко одвеже машнице са лепо упакованог књижевно-идеолошког производа намењеног западном, пре свега немачком мејнстрим културном тржишту, и домаћој другосрбијанској „елити“ која се аутоколонијално додворава разним жижецима и осталим белосветским трговцима бунтом. Има у овом роману и иронизације политичке коректности као списатељског концепта, има и обраде непожељних тема у хоризонту очекивања Илићеве публике, као што су описи репресије комунистичких власти после Другог светског рата или психолошких преиспитивања смисла револуционарних наратива.

Има и одлично предочених сцена ратних страдања, у којима престаје да буде битно које су националности жртве а које џелати. У појединим моментима, када аутор постигне пуну концентрацију писања (а ту милост је досегао највише у уводним и завршним реченицама романа; између жури, сувише жури), постаје опипљив ужас рата као апокалипсе која се ритуално дешава(ла) овде и скоро сада. За разлику од романескног приповедања, када убрза ритам, чини се да аутору више лежи драмско представљање, јер уме вешто драматуршки да склопи поједине бочне приче у жанру психо-трилера или да направи прозне минијатуре као надахнуте брзопотезне реинтерпретације жанра филм-ноара.

Али, има и превише стилских аљкавости – по којима је Илић бизарно препознатљив – понекад до мере иритантности. Најпре, аутор и у овом роману одбија да добро научи српски језик. Поједине реченице и даље делују као лоши преводи са енглеског, уз готово комичко постављање прилога на крај реченице, што никако није концепт већ стилска невештина. (Кажу да је и Добрица Ћосић имао добре лекторе, па зашто се не угледати на свог поетичког контра-Оца.) Затим, постоји забрињавајуће много почетничких, „средњошколских“, космичких слика: један од јунака се, рецимо, „загрцнуо од призора небеског свода који му је био толико близу да му се глава начас нашла међу звездама“ (стр. 36). Напослетку, ту је и ружно, вулгарно ципеларење већ мртвог противника у виду инфантилно мизогиног, а танушно психолошки мотивисаног, приказивања физичког обличја Мирјане Марковић.

Музичка подлога романа у џез референцама углавном функционише, али запањујуће је колико то делује анахроно у времену када је и турбо-фолк већ постао део неелитистичке, демократизоване културне баштине. Као да Илић, упркос свим својим бунтовним манифестним идеолошким исказима, и даље остаје заробљен у елитну културу и конзервативно схватање књижевности као штреберске работе. Помало је депресивна чињеница да за читање овог романа треба одвојити барем петнаестак сати, при том не добијајући богзна шта велико. За то време може се одгледати десет узбудљивих филмова или једна сезона све квалитетнијих тв-серија. Писци као да превеликим амбицијама, изведеним преопширно, само додатно сахрањују већ помало мртву, мејнстрим књижевност.

Међутим, после катастрофалне Лузитаније Дејана Атанацковића, у којој нема ни трунке аутентичног надахнућа и после које ниједан књижевни пакао тешко не пада, роман Саше Илића ипак делује као добро конструисани књижевни „састав“ и на задату и на слободну тему. Дакле, нећу да се буним. Или да привидно одсуство бунта продајем. То Илићима и „Илићима увеоцима“ много боље иде. С тим што Илић Саша, за разлику од увелака, ипак има и нечега немагловитог у дућану.

30.01.2020 | 13:27

Тањи Ступар Трифуновић Виталова награда за 2019. за роман “Откако сам купила лабуда”

Награда “Златни сунцокрет”, позната и као Виталова награда, додељена је за 2019. годину Тањи Струпар Трифуновић за роман “Откако сам купила лабуда”, у издању Архипелага из Београда, саопштио је жири за доделу тог признања за најбољу књигу на српском језику у протеклој години.

Према наводима жирија, који је одлучио једногласно, роман “Откако сам купила лабуда” Тање Ступар Трифуновић осваја изузетним стилом у којем се мешају исповест, ток свести и форма писма, причајући причу о љубави, болу и потрази за истином, чиме потврђује моћ књижевности да све каже, и да то каже тако да измисли свој језик и своје читаоце.

“Књига осваја тако што плете танке нити језика и стила око теме љубавног односа између две жене, који у себе укључује различите аспекте свакодневног живота, одблеске великих прича, али и тешко представљиву обичност, баналност живота. Ако је љубав пут истине, који нас избацује из рутинске егзистенције и самодовољности бића, онда је овај роман суверена и успела прича о једној дубоко људској, мукотрпној процедури долажења до истине. Без великих идеолошких претензија и дидактичких тонова, којих у савременој књижевности има превише, читамо плуралну литературу способну да нас узбуди, узнемири и ослободи. Роман је писан у модернистичком маниру, као експеримент са једним приповедачким гласом, али се још једном потврђује како је сопство у ствари мноштво гласова, и јунакиња романа је мноштво жена, односно сведено мноштво људских гласова које дочарава не само сложеност искуства, већ и велике језичке и формалне могућности савемене прозе. Пред нама је зрело књижевно штиво, психолошки уверљиво, снажно, привлачно, неодољиво”, истакао је жири, који су чинили Драган Јовановић Данилов, Драган Бабић и Владимир Гвозден (председник).

Према наводима жирија награде “Златни сунцокрет”, који је заседао 29. јануара, проза Тање Ступар Трифуновић је у исти мах смирена и узбудљива, провокативна и помирљива, лирски продубљена и одговорна према сложеним питањима живота. “Реч је о идеји о писања као процесу још увек кадром да изрази нашу судбину, препуштену непоновљивим тренуцима, пропуштеним шансама, малим али пресудним стварима... судбину замрачену крупним идеолошким и политичко-полицијским нарацијама које мељу све пред собом”, истакао је жири. 

У најужем избору били су и романи “По шумама и горама” Миленка Бодирогића (Орфелин, Нови Сад) и “Грозота или...” Слободана Тишме (Чаробна књига, Београд), који су били и у најужем избору за НИН-ову награду за 2019. годину, коју је добио Саша Илић за роман "Пас и контрабас", у издању Орфелина.

Песникиња, приповедачица и романсијерка Тања Ступар Трифуновић, рођена 1977. године у Задру у Хрватској, дипломирала је на Филолошком факултету у Бањалуци, на Одсеку за српски језик и књижевност. До сада је објавила пет књига поезије, књигу прича и роман. Превођена је на енглески, шпански, бугарски, мађарски, немачки, пољски, словеначки, македонски, чешки, дански и француски.

Добитница је више књижевних награда, међу којима је и награда Европске уније за књижевност 2016. године – за роман “Сатови у мајчиној соби”.

Добила је и награду УниЦредит банке за најбољу књигу објављену у Босни и Херцеговини 2007­2008, награду “Фра Грго Мартић” за најбољу књигу поезије (2009) и награду “Милица Стојадиновић Српкиња” за најбољу књигу поезије женског аутора писану на српском језику (2018). Романом "Откако сам купила лабуда" била је у ширем избору за НИН-ову награду за 2019.

Виталова награда подразумева диплому и новчани износ, а биће уручена Тањи Ступар Трифуновић крајем фебруара у Београду.

Жири Виталове награде за 2019. годину разматрао је укупно 150 пристиглих наслова за то признање које је додељено 23. пут за књижевно остварење на српском говорном подручју у жанровима романа, приповетке, поезије, књижевне критике, есеја и књижевне публицистике, објављено у току претходне године. У ужем избору биле су књиге 13 аутора, а према наводима жирија, тај избор наговештава да се “у српској књижевности дешава нешто битно: романи поново постају стилизовани и лирични, поезија се вратила идеји концептуално кохерентне песничке збирке, док се есеј препушта екстатичном приступу читању”.

Виталова награда први пут је додељена 1996. године песничкој збирци Ивана В. Лалића, а међу добитницима тог књижевног признања компаније Витал а. д. су и Светлана Слапшак, Радослав Петковић, Горан Петровић, Војислав Карановић, Владимир Тасић, Драган Јовановић Данилов, Јовица Аћин, Милета Продановић, Давид Албахари, Угљеша Шајтинац, Драган Великић и Вуле Журић, награђен прошле године за роман Помор и страх.

Ana Lazarević

Saša Ilic Pas i kontrabas

Po zimi i u pratnji službenog lica Filip Isakovic stiže u Kovinsku mentalnu ustanovu. Kontrabas mu je jedini prtljag, a ostareli doktor koji je i sâm pacijnt ove bolnice vec gotovo 20 godina, postace mu jedini prijatelj. Doktor Julijus nosi sa sobom Danteovu Božanstvenu komediju, u tihoj simbolici da svako od Kovinskih pacijenata nosi neki svoj unutrašnji pakao, čiji su kotao zakuvali zvaničnici koji u Vergilojevoj šetnji lako nalaze svoja mesta. I Filip i Julijus nekada su ratovali, doktor unutar same države (lady M i julska ruža), Isakovic sa ratne mornarice i na tuđoj teritoriji. I u njima kao i u ostalim pacijentima olovno zrno iz rata pluta i dalje nekud u telu, pruža svoje crne kotiledone, boji misli i postupke tim istim crnilom, artikuliše se kao depresija i posleratni sindrom, leči se do moguceg zaborava. Je li lakše takvom pojedincu da se ogradi od prošlosti kojom ga je opteretila država, ili drzavi da se ogradi od takvog pojedinca?

"For all those born beneath an angry star, lest we forget how fragile we are"

Ilicev Filip Isakovic muzičar je i učesnik rata devedesetih, pacijent i filozof, instrument mu je kontrabas a džez definiše kao umetnost propuštenih prilika u životu. Misli su mu zbrkane a glavobolje česte i poput groma, te je možda zato, praveci simbiozu sa svojim naratorom, Saša Ilic ovu knjigu napisao u malo haotičnoj formi. Kao čitalac nikada nisam imala problem da se nosim sa komplikovanom strukturom romana, i dok linearna proza ima svoju prednost u prepuštanju neopterecujucem čitanju, ovakve fragmentne i mozaične priče daju osecaj igranja "školica" koje vas malo komplikovano i kadkad na jednoj nozi, ali uz puno adrenalina dovedu do kraja. U ovom slučaju, međutim, "školice" su me poprilično smorile, a do kraja sam stigla na sopstvene mišice.

Saša Ilic je priču zamislio dobro, ukomponovao je malo haotično ali solidno, a napisao konfuzno. Oko tridesete strane susrela sam se sa rečenicom koja glasi : "Doktorka je smatrala da sunčeva svetlost može da nam pomogne tako što ce pospešiti transformaciju vitamina D u kalcijum, bez koga je nemoguce lučenje endorfina, hormona srece". Ovo je najblaže rečeno biohemijski netačno, a najstrože rečeno mlatnuo je neviđenu glupost iznevši je kao medicinsku činjenicu, prosto jer ga je verovatno mrzelo da pišuci roman obavi bilo kakvo istraživanje. Neko ce reci da je sitnica, neko ce me mozda nazvati cepidlakom, ali od te tričave tridesete strane za mene je autor postao neozbiljan i do samog kraja lovila sam takve rupe i gafove na još mnogim mestima. Atmosfera u psihijatrijskoj bolnici je apsolutno neprenosiva u realnost, lik doktorke koja leči našeg pacijenta gotovo nezamisliv, generalno svi likovi u romanu oslikani su loše i površno. Rečenice kojima Ilic piše na mahove su mudre, na mahove nepotrebno visokoparne, uz opšti utisak da je hteo da piše avangardno, pošto poto, makar napravio besmisao.
"Pacijenti zavoda bili su osuđeni na večnost smrada i ljudskih ekskremenata". Moglo je ovde umesto ekskremenata lako da stoji "ekskreta". Ili još bolje "izlučevina". Moglo je, i zadržalo bi isti smisao. Ali Saša je želeo da pokaže sta zna i to vrišti i iz naracije i samog zapleta. Mnoge rečenice Ilic je nakitio eufemizmima za koje vam je potrebna Vujaklija (i tu se poruši postulat lepote čitanja knjige na maternjem jeziku).
Moglo je ovo mnogo bolje, jednostavnije i mudrije. A pas? Ima ga, tu i tamo. Zove se Pepo. Spomenut je na 2 mesta, ali i naslov i naslovne korice zakitio fino.
Trojka.

www.amika.rs