Шездесетих година прошлог века, када је почео да објављује
своје текстове, Петер Хандке је био бунтовник, авангардиста и контроверзни писац.
На универитету Принстон у Њујорку напао је литерарну групу 47 због «описне
импотенције» новог реализма и промовисао књижевност усмерену на језик и на
однос језика и света. Деведесетих година посебно се интересовао за збивања на Балкану.
Жарко Радаковић, његов преводилац, пише: „Балкан, односно Југославија, у његовом
стваралаштву од почетка играју врло значајну улогу. Први роман који је написао у
животу, настао је управо у Југославији, за време годишњег одмора на острву Крку.
Реч је о књизи ’Стршљени’. Мотив Југославије присутан је у Хандкеовој свести или
подсвести од почетка, већ и због његовог порекла – због чињенице да му је мајка
била Словенка, да је његов деда био свим бићем за припајање Корушке, аустријске
Корушке, Југославији, да је гласао за то на референдуму 1920. године, и да је због
тога имао проблема у свом месту. А то је он причао своме унуку, и тај доживљај деде
из двадесетих година је на Хандкеа врло значајно утицао.
Коначно, и језик малог Хандкеа
у кући је, поред немачког, био и словеначки. Хандке је редовно долазио у Југославију
и за Словенију се посебно интересовао. Редовно је пешачио Словенијом и њу је глорификовао
као неку врсту идеалне уметничке територије. Када је дошло до распада Југославије,
тада је код Хандкеа ствар најпре напрсла, па пукла. Хандкеова визија Југославије
као значајне земље је, не само за њега, него и за многе, одједанпут доведена у питање.
И тада се појачало Хандкеово интересовање за све што се тада конкретно догађало
у тој земљи.“
Тенденције које је Хандке уочио у првој половини деведесетих
у ратном извештавању глобално су постале јасне крајем те деценије, а појачале
се у двадесет првом веку. Суштина није локална, она је много шира. Тај однос је
изазвао највише беса чувара новог светског поретка. Безброј памфлета, инвектива и пасквила пуних мржње сручио
се на њега. Бука
и галама политике надјачала је све остало. Јер Хандке је остварио више од седамдесет прозних радова и двадесетак
позоришних дела, а опробао се и као лиричар, есејиста, сценариста, преводилац и
режисер. У театрима широм света већ деценијама се играју представе према
његовим текстовима:
„Каспар”,
„Псовање публике”, „Путовање у сонорну земљу”. Роман „Голманов страх од
пенала”, који је ушао у школску лектиру, екранизовао је Вим Вендерс, а Хандке је написао дијалоге у сценарију чувеног остварења овог редитеља "Небо над
Берлином".
За своју књижевност добио је све награде које један писац може да добије – значајну немачку награду Бихнер, награду међународног фестивала
Виленица, Америчку награду за књижевност, награде Томас Ман, Франц Кафка, Хајне
и Ибсен, Милхајмску награду за
драматургију, Нестројеву позоришну награду за животно дело, почасни је
доктор неколико универзитета, добитник је наших награда „Браћа Карић“, „Милован
Видаковић“и
посебне плакете 50. Дисовог пролећа, изабран је за иностраног члана САНУ, почасни је члан Удружења
књижевника, одликован Републичким
орденом Карађорђеве звезде, а неколико дана након његовог 77. рођендана, 10. децембра 2019. године добио је и Нобелову награду за књижевност.
Југословенским темама бавио се и у делима "Понављање", "Моја година у Ничијој ували", "Питајући у сузама" - о бомбардовању СР Југославије , "Вожња чуном или Комад за филм о рату" из 1999. године. „Био сам у Сребреници, каже Хандке, о том ужасном злочину написао сам све што сам желео, као и многи други. Али писао сам и о српским селима
у Подрињу. Неки други то нису желели, не желе ни данас. Због тога је Насер Орић
сада слободан човек. "
Роман „Моравска ноћ“ почиње бајковито: „Свака земља има свој
Самарканд и своју Нумансију. У оној ноћи оба та места била су овде код нас, ту
на Морави. Нумансија, на иберијској висији, беше некада последње прибежиште и
упориште пред Римским царством; Самарканд, ма шта то место представљало у
историји, било је и остало као из
бајке; и биће
оно, мимо повести,
као из бајке.
Место прибежишта на Морави
преузео је један
брод, по свему судећи
пре мањи, звани
„хотел“, али у
првом реду је он
већ дуго, Аутору, бившем аутору, служио као стан. Натпис „хотел“ био је само камуфлажа: ко је те ноћи питао за
собу, кабину, одмах му је речено „нема места“. Питати даље било је такорећи бесмислено,
и то не само зато што се брод сваки пут налазио на месту на реци до којег није
било правог прилаза. Ако се неко некада и пробио до брода, беше привучен у
најбољем случају ознаком „хотел“ која је у помрчини из даљине светлела као:
Моравска ноћ”.
На почетку романа је
опис путовања кроз енклаву „изван спољашњег света“. Да је у питању Косово
потврђују детаљи: видљив, „опипљив“ бол људи, полицијска пратња аутобуса,
разорено старо гробље, запуштене њиве и необрани воћњаци, сплетови бодљикавих
жица и барикаде оклопних возила, срушене куће, каменовање аутобуса од стране
одраслих и деце, „плач који позива на одговорност“, подељени град. „Држава им
служи само да живе своју мржњу која не престаје“, цитиран је возач аутобуса.
Хандке кроз лик
приповедача описује своје „кружно путовање“ од Балкана до Шпаније, Немачке и Аустрије, понирући у прошлост и
садашњост раније виђених предела, описује симболично пешачење кроз мрак и
неизвесности тунела дужине осам миља, присећа се снова „који су били деонице
књига“ о његовој земљи и родном селу кога више нема и, пишући, зариче се да неће више да пише.
Писање је
„ограничавајуће занимање“ за пун живот, пише Хандке, а оно тражи пун живот.
„Пиши – саветује – упркос томе пишимо“
Неколико ставова Хандке
посвећује „балканском инату“, тој најлошијој одлици Балкана у очима Запада. А
то је било „последње средство у доказивању себе“. Сједињавало је и постајало
снага која ће, можда, да „дозре у делање“.
На много места током
романа појављује се неидентификована жена у вишеструким, увек другачијим
улогама: као појам другог пола, или као пријатељ и спасилац, или прогонитељ и
непријатељ. Он, као писац, сматра Хандке, није имао права да буде са неком
женом јер она угрожава његово писање, прекида га и присваја „зрачење његових
реченица“. А једна повређеност производи другу... Тај однос остаје неразјашњен
до краја романа – она је на путу са њим, и у сачекивању, прогони га и дружи се а
појављује се и на броду, увек у неком прикрајку и повремено у центру пажње.
Роман „Моравска ноћ“
није књига за брзо, релаксирано читање. Навикнути на, најчешће, приповести које
се исцрпљују у фабули и ликовима, на темпо догађања који нас вуче напред, овде
се сусрећемо са густом прозом пригушених емоција чија динамика извире из дубина
текста. На свом кружном путовању Европом приповедач понире у дубине различитих
предела, у њихову прошлост, скорашњост и садашњост, од бивших виђења до
садашњег изгледа, непрекидно преиспитујући себе као писца, личност, човека...
То је понирање у дубине времена и језика, у архетипе друштва и савремене митове
помереног света који је „испао из зглоба“.
Читајући повремено ћете
чути немогуће – чућете призвуке „Тамног вилајета“ Момчила Настасијевића и
реченице моделиране као да их је исписао филозоф и песник Лука Прошић. Чућете
онострани „жубор из незнани“ Момчила Настасијевића – несвесну и митску
пројекцију човека. То је надстварност у којој се преплићу планови прошлости и
садашњости, виђење себе бившег и садашњег, копање по пределу и себи докле се
речју може домашити. Упињући се да доведе у склад виђење прошлости предела и
догађања са сазнањем садашњости Хандкеу се догађа оно што је описао Момчило
Настасијевић: „Што истинитије сазнајем, то дубље заборављам себе“.
„Ако свугдје, у свакој
земљи, постоје и Самарканд и Нумансија, и бајковито мјесто изван историје и
стварно историјско мјесто што је посљедње прибјежиште пред Царством, пред
Суперсилом или Молохом, онда није све изгубљено - пише о роману Мухарем Баздуљ.
Лијепа је та
ријеч – прибјежиште; Киш је за литературу
говорио да је последње прибежиште здравог
разума. Ријеч прибјежиште је и међу кључним ријечима Хандкеове литературе. Његови
текстови фиксирају један нестали свијет, његови путописи једно нестало вријеме,
да све нестало не би нужно било и изгубљено“.
Већ преведена на француски и
шпански језик, ова књига је – по речима рецензента Милована Данојлића –
"необична аутобиографска повест, везана насловом и не само насловом, за наше
крајеве. Један писац који је, тобоже, напустио списатељски посао, исповеда се
на броду-хотелу Моравска ноћ шесторици пријатеља, тачније, дозвољава им да га
исповедају, да га подсећају на пределе, ситуације, сусрете, појединости и лица
из његових ранијих књига и околности које су га пратиле... Заклети усамљеник, у
спору са духовном и друштвеном климом западног света, нашао је у нашем делу
Балкана окружење прикладно свом психолошком стању, потреби да ствари посматра
изван њиховог усвојеног оквира, из перспективе слободне, од друштвених
конвенција отргнуте јединке. Са нашом, такође усамљеном, из света искљученом земљом,
он је утврдио сестринску сродност: разумевајући себе, он схвата и прихвата нас“
Дринка Гојковић наводи
Хандкеов троугао: језик – опажање – приповедање и унутар њега положај појединца
као угроженог субјекта у проблематичној комуникацији са спољним светом.
Аустријски писац Леополд
Федермајер Хандкеову естетику назива „епика мира“ која се одваја од традиције ратне
и освајачке епике која почиње још од Хомера. Хандке настоји да уђе у суштину
ствари, пише Федермајер, да нађе узроке и изнесе своје сумње.
Не треба заборавити да је Хандке
Нобелу награду добио „због утицајног рада који са лингвистичком генијалношћу
истражује периферију и посебност људског постојања“. Преводилац Жарко Радаковић
је имао велики посао да финесе немачког језика и аустријског дијалекта пренесе
на српски језик па је за неке појмове морао да
створи и нове српске речи. Његов преводилачки напор је вероватно сличан
раду да се на немачки или неки други страни језик преведу приче и песме већ поменутог
Момчила Настасијевића. И то тихо, чудећи се... – како је то написао Хандке.
Миливој Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар