ЈУЧЕРАШЊИ И БУДУЋИ СВЕТ

„Јучерашњи свет“, аутобиографска књига Стефана Цвајга писана је у септембру 1939. године, уочи рата. Данас, после 80 година, та ретроспектива речито говори о путу који је човечанство у међувремену прешло. Технологија и електроника јесу развој, али јесу ли и напредак? Или је развој ретроградан, што је апсурдно али можда ипак тачно?

Ева шта Цвајг пише те, 1939. године:

„О овом веку смо сањали као о веку слободе.... Осећање сигурности, то најдрагоценије осећање милиона, заједнички је идеал живота. На раније ратове, глади и побуне гледали смо као на време у коме је човечанство још било малолетно и недовољно просвећено...

Ништа тако јасно не показује назадовање света после Првог светског рата колико ограничавање личне слободе кретања и смањивање права на слободу. Пре 1914. земља је припадала свим људима. Свако је ишао где је хтео и остајао колико је хтео. Није било дозвола и одобрења и мене увек развесели чуђење младих људи када им причам како сам пре 1914. године путовао у Индију и Америку а да пасош нисам имао, нити сам га вадио. Човек се укрцавао и искрцавао не питајући никог и не питан од било кога, није морао да испуњава ни један од стотине папира као данас. Није било дозвола ни виза, ни досађивања.

Исте те границе што их данас цариници, полицајци и жандармерија претварају у праве жичане преграде, представљале су само симболичне линије које су људи прекорачивали са истом безбрижношћу као меридијан у Гринвичу.

Тек после рата почело је смућивање света национализмом и та прва духовна епидемија узроковала је ксенофобију: страх од странаца и мржњу према странцима. Сва понижења која су раније важила искључиво за злочинце, наметана су сваком путнику. Фотографисање, обавеза потшишивања да уши буду видљиве, отисци прстију: прво само палац, затим свих десет, поднета уверења, потврде о здравственом стању, полицијска о владању и препоруке, позиви и адресе рођака, финансијске гаранције и обрасци у 3-4 копије, ако је недостајао само један били сте изгубљени...“.

Да се тако путовало потврђује и Томас Ман у новели „Тонио Крегер“ – Тонио је из Минхена отпутовао у Данску, једино су му родном граду, на северу Немачке, тражили неки доказ идентитета и прихватили једино што је имао – коректуру  приче (са његовим потписом као аутора) коју је одобравао за штампу.

Раде Драинац у тексту о Београду 1905 – 1910. пише да се лако путовало „преко“ – објаву за пут је добијао свако, од академика до вандрокаша.

А Пупин у аутобиографији наводи да га је на улазу у Америку цариник једино питао: - А шта ви, млади човече, доносите Америци?

          После 1914.  године Тодор Манојловић 20-тих година прошлог века пише у „Писму за Париз...“ То није... једна лепо, нормално прошла, ишчезла, већ насилно и свирепо пресечена младост; један пресечен, преполовљен живот управо – који се после те катастрофе наставља  некако на на једној сасвим другој основи  са чије се те друге половине она дивна и блажена прва уочава и осећа готово већ као нешто туђе.

Жалба читавог једног нараштаја; тако рећи свих двадесетогодишњих из године 1914, који су, тек у напону своје снаге, воље, идеала и животне радости ступили били у живот, сурвали се одједном у онај грозни жрвањ, у онај крвави, лудачки кошмар. Усред кога су после – уколико су га већ уопште преживели – имали да сазнаду, да науче да је све оно у шта су они дотада веровали и полагали своју наду , све оно што су чули од својих родитеља и учитеља била само једна ништавна опсена и бедна лаж чија се катастрофа свалила ту баш на њихова двадесетогодишња леђа“.

Да, и то није усуд само те генерације. Има их јој... и још...

Карл Попер, аустријски и светски филозоф пише: „Људима није дато да сазнају истину него, у најбољем случају, да само да препознају грешку“. И додаје: „ Није најважније ко влада него да тако организујемо политичке институције да спречимо да лоши и некомпетентни владари нанесу много штете... Слобода се мора ограничити законом, односно поретком.... Савршено друштво је немогуће. Покушај да се уреди небо на земљи производи пакао...

Демократија је облик друштва који даје највише личних слобода. Такво друштво се може мењати помоћу речи и  разумних аргумената концентрисане критике... Ово је време у коме се не смеју убијати људи, уместо њих мењаће се и нестајати идеје...“

Надајмо се да ће бити тако.

Међутим, многи погледи у будућност су забрињавајући, а неки и застрашујући.

Жак Атали у „Краткој историји будућности“ наводи  две индуструје које већ доминирају: осигурање и разонода. Микрокредити и микроосигурање обезбедиће основне животне потребе и психолошку заштиту, а забава је такође заштита – „склонити мисли од страхова овога света“.

          Данас контрасти досежу екстремне границе, пише Жак Атали. Половина становника планете нема пристојну воду, образовање, здравствену заштиту, па ни кућу. Седамдесет осам одсто у градовима на југу живи у ћумезима. Општи је пад наталитета и раст животног века. Биће све чешће промене идентитета. Улазимо у све топлије деценије па ће ниво мора до 2050. године скочити за 20 – 60 сантиметара. Упоредо на очекују суше и хаотичне временске промене. Знање се удвостручује сваких седам година, а у 2030. години удвостручаваће се свака 72. дана. Схватићемо да је време права реткост коју нико не може да створи, ни да прода, а често ни да сачува.

          Појавиће се нових једанаест економски-политичких силаа: Јапан, Кина, Индија, Русија, Индонезија, Кореја, Аустралија, Канада, Јужна Африка, Бразил и Мексико. Закон тржишта ће надјачати законе демократије. Увешће се казне за ризичне особе – за све оне који се не понашају по здравственим, безбедносним и другим стандардима.

          И на крају само једна реченица која све објашњава:

          „Насиље новца замениће насиље оружја“.

          Доминик Мојси тврди да у данашњем западном друштву доминира култура страха, одсуство поверења међу људима и немање поверења у будућност. Човек прибегава мимикрији и постаје исти као већина око њега. Он личну слободу користи да би се одрекао властите индивидуалности. A застрашен човек је неслободан, без самопоуздања, идентитета, достојанства и своје воље.

          Јосиф Бродски пише у писму председнику Чешке, књижевнику Вацлаву Хавелу: „Оно што ви називате `комунизмом` било је слом хуманости а не политички проблем. То је био људски проблем, проблем наше врсте и зато дуго траје.... Зашто не бисмо почели признањем да се у овом веку у нашем свету догодило невероватно антрополошко посрнуће независно од тога ко га је или шта га је изазивало. Да је оно захватило масе које су се руководиле личним интересом и свело све на морални минимум. А ти лични интереси: стабилност живота и животних стандарда – остварени су на рачун других људских маса“.

          Јувал Ноа Харари у књизи „21 лекција за 21. век“ предвиђа прелазак власти на алгоритме Велике Датотеке. Они ће давати могућа решења а шефови бирати које ће применити. То се већ догађа у медицини, пише Харари, где су налази и методи лечења смештени у електронске меморије рачунара.

          „Одгојили смо кротке краве које дају огромне количине млека али које нису способне за самостални опстанак као што су то биле раније. Сада стварамо кротка људска бића која дају велике количине података о себи... Запоставили смо истраживања људског ума и још увек не знамо који је потпуни људски потенцијал...“

          Либерализам је увек неговао политичку једнакост, али сада почиње да схвата да без економске основе слобода не значи ништа. Али, алгоритме електронике то не интересује, економско и друго искоришћавање биће тек степеница ка нечем много горем – ка безначајности велике већине људских бића, слути Харари.

          Виктор Пељевин у новом, пародијско-бурлескном роману „iPhuck 10“ доноси и политичко виђење почетка следећег века – „плишани тоталитаризам“ и калифати. Русија, балтичке земље и део Европе су у Европској унији чији је „најбољи штит“ лоша клима. Америка је подељена на два дела која ратују међусобно, Калифат ратује са Америком а Дафаго (друга исламска држава) због тумачења „небеских знамења“ ратује са Калифатом. Како су две исламске државе раздвојене територијом ЕУ, оне ратују шаљући балистичке ракете преко ЕУ која наплаћује сваки прелет, а политичари се свађају чије су руте њиховог лета и коме припада који део наплате. Једина спона која послује свуда и држи свет на окупу је „Једина банка“. Она плаћа свакоме ко је помене у роману, извештају, говору, било где.

          Књига Марка Гидмена, експерта Интерпола, УН, Нато-а и америчке полиције „Злочини будућности“ на 630 страна доноси застрашујућу слику  садашњег и будућег дигиталног света, крцату примерима и вероватним догађајима у будућности.

          „Сваког дана сајбер напади ремете наш финансијски систем – пише Марк Гудмен -  лопови краду милијарде у интелектуалној својини, стране државе крадуцкају планове за војно наоружање а хакери једни другима дојављују савете преко интернета о томе како да преузимају индустријске контролне системе који управљају свим и свачим, од електрана до постројења за пречишћавање отпадних вода“. А ту су и телекомуникације, здравство, саобраћај , вода, интерент...

          Екрани вам не говоре шта се у свету догађа већ оно што ваша влада и Фејсбук мисле да треба да видите. Не верујте екранима јер слике на њима, поруке на мобилним па и рачуни и извештаји могу да буду прилагођени нечијим потребама, а на вашу штету. Не отварајте поруке непознатих и чувајте се понуђених линкова (е-адреса) на које вас на све начине позивају да се обогатите, не верујте да вас контактира нигеријски принц или уцвељена млада и богата удовица из Енглеске. На пример: потпуни аутоматизован комплет за фишинг – пецање наивних – са 500.000 е-адреса кошта само 65 долара.

          Гудмен тврди да видимо свега 10% онога што желимо јер смо разврстани у различите групе. Ако укуцате Египат добићете извештаје о „арапском пролећу“ и сличним превирањима, а вашој сестри, на њеном рачунару, интернет ће понудити пирамиде, понуде за путовања и светску моду.

          Мислите да су хакери банда? – пита Гудмен. Чекајте само да се упознате са трговцима података. Најбезазленији пример је праћење ваших активности па ако почнете да се интересујете за лосионе без мириса и витаминске додатке почећете да добијате рекламе за те артикле, беби-храну и опрему за бебе јер је програмски алгоритам закључио – можда и пре вас – да сте у другом стању. За све постоје цене: желите 4.000 пратилаца вашег профила на Фејсбуку – може за само 5 долара јер је понуда велика. Сто хиљада фанова кошта 1.500 долара, а милион нових пријатеља на Инстаграму кошта 3.700 долара.

          Алгоритми - рачунарски програми одређене намене већ сада заузимају важна места у нашим животима. ГПС апликације (путовође од аутомобила до авиона), део трговине на Волстриту који аутоматски подиже или смањује цене акција, кривично правосуђе (прекораћење брзине, црвено светло, надзорне камере), граничне контроле (ко ће на царински преглед), кредитна способност, здравство где програми одређују ко ће и када на специјалистичке прегледе, ратовање дроновима и беспилотним летилицама, будући живот – рачунар из базе података за нас проналази сродну душу...

          Програми нису безгрешни, они раде на основу одређеног нивоа просека. Има и катастрофалних грешака: 1981. године робот је први пут убио човека на текућој траци фабрике Кавасаки јер га је идентификовао као сметњу производњи, зграбио виљушкама и „преместио“. Колико је сличних грешака никада нећемо сазнати јер су то грешке у системима и велике тајне компанија.

          Ако одлучимо да не прихватамо тотални надзор постаћемо „црна мрља“ у систему – нешто кријемо па смо сумњиви и бићемо разврстани заједно са криминалцима. Да се одрекнемо интернета, Фејсбука, имејла и осталих погодности постало је немогуће јер многе важне основне информације које добијамо све чешће се завршавају да остале детаље, последице и погодности видимо на сајту том и том. Ако сте јавна личност, активна у својој делатности, ваше одсуство са мреже биће замењено вашим лажним профилом, са свим вашим личним подацима и фотографијама, али и са сумњивим или криминалним активностима.

          Шта мислите ако се истовремено догоди крађа милиона кредитних картица (то се већ догађало) и нуклеарни удар – шта ћемо прво сазнати? Како су системи подешени за финансијске операције они ће нас прво известити о крађи картица, које државе и региони су у питању и које серије картица, како се то одразило на берзе и на вас, па тек потом о нуклеарној несрећи. Зато је симптоматично да се ова књига „Злочини будућности“ завршава поглављем - питањем: „Преживети напредак“.

          Такве су визије сутрашњег света, реалног или могућег. И шта је остало од осећања сигурности, слободе и личне слободе о којима је писао Стефан Цвајг пре 80 година? Остало је право на осигурање за основне животне потребе – ако га редовно уплаћујемо и оно не банкротира – и право на забаву као „склониште за мисли“. И стална опасност да насиље новца не замени насиље оружја. Ако се било шта од овог, или нешто треће и четврто, догоди, бићемо у истој ситуацији као данас, што значи -  благословено безначајни.

          И тек што је овај текст завршен лоша будућност је почела. Појавило се нешто неочекивано, злослутно, за све опасно. Нешто што брише све политичке и имовинске разлике и оставља човека самог пред свемиром. Одмах се појавио и виц који алудира на кинеску способност успешне имитације „брендиране“ робе: сва срећа што је вирус кинески, шта би тек било да је оригинал.

          А онда је почело да се догађа оно што је  Борислав Пекић описао у „жанр – роману“ „Беснило“ објављеном 1985. године. Једина разлика што се уместо вируса беснила појавило беснило корона – вируса.

          Смртоносни вирус који изазива пандемију није редак мотив у популарној књижевности, али амерички писац Дино Кунц, аутор више од 100 књига, у роману "Очи таме", објављеном 1981. године као да је био пророк: он пише о смртоносном вирусу који се 2020. проширио светом из кинеског града Вухана и нападао дисајне органе.  У роману он је брзо нестао, појавио се кроз десет година и опет нестао.

          Британски “Гардијан” донео је и листу прича и књига у којима заразе праве хаос. На њој су “Боја изван овог свемира” Х. П. Лавкрафта из 1927. године где заразу шаљу ванземаљци преко метеорита и “Андромедина нит” Мајкла Крајтона (1967). У роману “Бела куга” (1982) Френка Херберта, једног од најутицајнијих аутора научнофантастичне књижевности, генетичар из освете ствара вирус који убија цео женски род.  У роману Џоане Рус  “Женски мушкарац” (1975), “феминистичком ремек-делу”, појављује се вирус који напада само  мушкарце. Грег Бер у роману “Музика крви”описује научника који је из лабораторије прошверцовао вирус у сопственом телу да би  постао самосвестна, хиперинтелигентна сива маса и пренео свет у нову, бољу реалност.

          Ево шта је Пекић записао у свом Дневнику из 1984. године и уз мање редакције пренео у мото и пролог романа „Беснило“:

          „Завршио жанр-роман Беснило (Rabies). Данас пронашао главни мото и написао пролог. Како обе ствари имају за мене већи значај од професионалног, заслужују да уђу у Дневник. 

Мото: “Peste si grande viendra a la grand gousse, proche secours, et bien loing les remedes.” (Велика ће пошаст у великој љусци доћи, олакшање близу, али спасење врло далеко.” (Нострадамусова Пророчанства)

Мото за пролог:

 “Продирући у живу ћелију страног тела, вирус њену садржину замењује својом и претвара је у фабрику за производњу нових вируса. Промене које на тај начин изазива у животној средини ћелије неупоредиво су дубље и драматичније него што се човек сме надати икад да постигне у својој.

Вирус је најсавршеније створење у космосу. Његова биолошка организација није ништа друго него машина за производњу живота у његовом најчистијем смислу.

Вирус је врхунац природне стваралачке еволуције. Врхунац вештачке је интелигентни вирус. Творевина која има форму човека, а природу вируса; виталност вируса и интелигенцију човека. Симбиоза вируса лишеног бесциљности и човека ослобођеног ограничења владала би природом, којој обоје служе сада само као ђубриво.” (Из предавања професора др Фредерицка Лиебермана, једне од личности романа Беснило).

Пролог: “Када је у VIII Певању Илијаде, кроз уста Ахајца Теукра, Хомер описао Тројанца Хектора као 'Кион лиситира', или 'бесног пса', човек за Њега још није знао. Кад га је, године 1962, под електронским микроскопом, први пут угледао, имао је облик метка, издубљеног у подножју, испупченог при врху. Мерио је 180 милимикрона по дужини, 75 у пречнику.

Био је шездесет милиона пута мањи од животиње у којој се родио, триста милиона пута мањи од човека кога ће убијати. Живео је у космосу који се звао Неурон и био пет хиљада пута већи од Њега. Све што живи, уосталом, било је од Њега веће. Али Га ова неправда није бринула. Јер — био је јачи од свега што је живело. Био је Чудо природе, чије је порекло обавијено мистеријом, као и порекло свих чуда. Али му је дело било изнад сумње, и изван наде.

Пустошио је своју родну средину с подмуклом, свирепом, болесном безобзирношћу, с којом човек злоупотребљава своју. Био је убитачно црно сунце свог космоса, запаљено да буде сунце и свих осталих. Док их је прогонио, човек је Његове претке крио под невиним именом хеличне рибонуклеопротеинске киселине у липопротеинској мембрани и гликопротеинском плашту.

За Њега у том рату није било бојазни. Дошао је на свет с другим омотачем, који још није имао име, али кад га добије, знаће се да је непробојан и неуништив. Јер мутант је био, први у свом соју. Иако сам, није се усамљеним осећао. Ирнао је усађен инстинкт Великој броја. За двадесет четири људска часа било би његових предака 6.000, за деведесет шест сати 200.000, за две недеље — 20.000.000. Таквих као Он, за двадесет четири људска часа, биће 40.000.000.

Његовим је размножавањем царовала прогресија која се губила у неизрачунљивој бесконачности. Он ће тада бити већ ко зна где. Путоваће кроз микрокосмос као што човек путује кроз макрокосмос. Лутања ће га водити кроз места са тајанственим именима, као што су за човека данашњице Горје Хиндикуш, пустиња Каракум, прашуме Амазона, и као што би, да му је трајање обезбеђено, за човека сутрашњице биле маглине Андромеде, сазвежђа Алдебарана, звезда Проxима Центаури.

Његове космичке луке биће Nervus sciaticus, Amonov rog, Cerebellum, Hyppocampus, Salivarna glandula. Његов трансгалактички пут — Кичмена мождина. Његов циљ — Мозак. Свуда где буде пролазио, светови ће се преображавати у катаклизми, страшнијој од сваког земљотреса који је од Постања погодио Планету. Свуда где буде пролазио предаваће страх, мржњу, бес онима који буду имали несрећу да од Његовог додира одмах не полуде.

Полуделима ће предати сазнање у чију природу нико никада неће моћи да проникне. Опет ће бити оно зашта је створен и што му је охоли узурпатор природе — Човек, на кратко оспорио: најопаснији, најмоћнији, најнемилосрднији створ у Васељени, недокучивој унији светова, којој је припадао и Његов Неурон. Рођен да умре тек кад остане сам, кад не буде више смрти од које би живео.

Овога пута човек му се не може одупрети. Могао би то једино Арестеус, син бога Аполона, али се у старе богове више није веровало. Зато је мирно кренуо да испуни судбину: да мори и умре.”

И то се, ево, догађа. Да ли смо суочени са производом људске бахатости, побуном природе или савршеним елементарним створењем из свемира сазнаћемо једног дана. Можда...

          Миливој Анђелковић

            www.amika.rs