понедељак, 12. октобар 2015.

КАКО ЧИТАТИ КЊИГУ – текма БРОДСКИ – БОГДАНОВИЋ 4 : 5 (2 :3)

СТОЈАН БОГДАНОВИЋ о тексту књижевног велемајстора
Јосифа Бродског „КАКО ЧИТАТИ КЊИГУ“

            Ако волите да видите како неко из наше лиге разбијa светску величину, прочитајте наведени текст објављен у новом броју књижевног часописа „Савременик“ број 231-3/2015. Стојан Богдановић је ставио под сумњу и оповргао неке ставове Бродског који су „промашивали тему“ или су већ познати као аксиоми, а само су општеусвојене претпоставке.

            Може се приговорити Стојану Богдановићу да говор Бродског на отварању сајма књига разматра као студиозан есеј. Бродски је, живећи у САД, добро знао шта је то маркетинг и неки ставови тог говора написано су тако да привуку пажњу новинара и да њему и сајму обезбеде више простора и помињања у новинама. Најзад, сумњам да је Бродски изашао на говорницу и у сајамској вреви почео са „Како читати књигу“. Он је прве реченице текста исписао тако да привуче пажњу и утиша буку. Наслов  је касније додао и подупро га поднасловом који ће сваког  новинара натерати да тај текст тражи: „Уз питање о топ-темама и односу проза/поезија“.


            Дакле, Бродски је извео неколико финти и дриблинга да заинтересује медије и забави публику, а Богдановић је зграбио лопту и забио неколико првокласних голова. 

И ту је у праву јер новинари и сајмови су пролазни, а голови, односно текст, они трају. То светском књижевном велемајстору Јосифу Бродским ништа не смета, читаоце може да забави, а нека битна питања која је навео Бродски, а потврдио Богдановић, остају у аманет нама читаоцима и књижевности. Зато ћу ја и убудуће навијати за Богдановића, мада знам да је Бродски бољи и да може да изгуби само у некој ревијалној утакмици где није важан резултат већ заинтересованост читалаца. 

Најзад и текст Богдановића, и овај мој текст, то потврђују. Да је Бродски прочитао неки смирен и раван „професорски“ текст без провокација, новинари не би били навучени да га објаве, а и оба ова накнадна текста не би постојала, 

            Ево неколико блиставих акција Богдановића које су му донеле победу у овој текми. У понекој од њих је парафразирао Бродског али то ништа не смета јер, рекао сам већ, само голови и текст трају:

            1. гол: „Треба много читати да бисте знали како НЕ ТРЕБА писати“ јер досег вашег зрна не зависи само од његове лепоте, тежине и ваше амбиције, „већ и од топа“.
            2. „Могло би се рећи да је мера добре прозе количина поезије коју та проза садржи“ уз мој коментар да се тиме не форсира поетска проза већ сва проза која има изоштреност, сажетост, хармоничност и складност које су карактеристике добре поезије.

            3. „Укус (у књижевности) је везан за сазнајне функције као што су учење и памћење“... „Он се развија и није стечен рођењем као остали укуси“.  Својевремено сам покушао да израчунам колико књига прочитају просечан читалац, писац и књижевни критичар. Заборавио сам бројке али памтим  да је однос био 1 : 2 : 7. Више пута сам се суочио са чињеницом да за своје „откриће“ у разрешењу фабуле, или мотива, из приказа књиге сазнам да сам поновио новину неког писца. Међутим такав гол могу да примим само од КК, за читаоце то је нова финта и мој леп погодак право у мрежу...
            4. Најбоље је када се стилске фигуре, „зачини и појачивачи укуса“ „излију одједанпут, из једног комада, као када се лије цар-звоно“.

            5. Писац „мора омогућити и просечном читаоцу да се њихова мишљења у једном моменту поклопе“...
            Е, то је тренутак када се и ја, као просечни читалац, дижем са клупе за резерве и улазим у игру. У почетку додајем лопте Бродском, а потом, све чешће,  набацујем центаршутеве Богдановићу.
           

         
          Како читати књигу?
            „Са размишљањем“, саветује Конфучије.
            Пратите оно због чега сте књигу одабрали, шта вам она открива:
            - Да сазнате нешто ново о свету, животу, људима..
            - Да откријете скривене тајне тема које вас интересују,
            - Да препознате себе и своје ближње,
            - Да проверите нове могућности стварања књижевног дела које се отварају пред вама,
            - Кад прочитате књигу, прочитајте и маркетиншке најаве те књиге и сазнаћете шта све она може и треба да садржи, а најчешће – нема.

            Шта саветује Бродски?
            1. гол: Читамо да „нешто спознамо. Отуд потреба за сажетошћу, језгровитошћу, компактношћу дела“ које човека усред разноврсности  „доводи до најоштријег фокуса“.
            2. Не верујте књижевним критичарима и рецензентима, њихови „компаси“ „произвољно шетају“, Ослоните се на „савет друга или на некакав цитат или текст који вам прионе за душу“.
            3. Не читајте књиге пуне клишеа јер „супротстављање клишеу и одваја уметност од живота“. Проверите да ли аутор „има шта да дода уз истину о нашем постојању“ и да ли „његов језик поседује независну енергију или раскош“.

            4. Да развијете „добар укус у књижевности – мора се читати поезија!“ Она је „највиша форма људског изражавања“, „ најсажетији и најкондензованији начин преношења људског искуства“ и нуди „највише могуће стандарде за било коју лингвистичку активност“. „Поезија учи прозу... вредности сваке речи... лакоћи исказивања душевних стања, алтернативама линијске композиције, умећу истицања очевидности, подвлачењу детаља, техници антиклимакса и... развија тежњу ка метафизици која уметничка дела разликује од обичног лепог писања“. При крају говора Бродски исписује имена најбољих песника у прошлом веку за десетак светских језика.


            
           Како изабрати књигу за читање?
            Бродски каже да ћете „већ код трећег стиха“ знати каква је књига јер „поезија се испољава брзо и квалитет језика у њој се да осетити тренутно“.
            За прозу је мој искуствени савет сличан – прочитајте прве странице и по страну-две ту и тамо. Прича се да је Васко Попа, као уредник изванредне библиотеке „Метаморфозе“ у „Нолиту“, рукописе читао до тридесете странице и одлучивао – ово је за штампу и даље читање, а ово за враћање ојађеном писцу.

            Па ако Стојан Богдановић може да се спори са светским књижевним велемајстором Јосифом Бродским, а повремено и ја, и ви можете да десетак минута будете Бродски или Васко Попа и да прочитате прве странице/стихове и још понеке ту и тамо и да наставите читање „са размишљањем“  или да књигу вратите на полицу, тезгу или предате библиотекару за неког другог читаоца.
           
                        Миливој Анђелковић
                        http://www.amika.rs/


                        

недеља, 6. септембар 2015.

ЗАШТО ЈЕ „МАЈСТОР И МАРГАРИТА“ Михаила Булгакова НАЈ-РОМАН СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Зашто је „Мајстор и Маргарита“ Михаила Булгакова нај-роман или један од неколико највећих, најбољих, најцењенијих романа светске књижевности?
            Када га први пут прочитате, он ће вас задивити, натерати да се много пута насмејете и замислите. После другог читања запитаћете се где смо ту ми, ви, ја као човек, грађанин, писац? Трећи пут ћете покушати да утврдите у чему је снага овог романа, Булгакова, књижевности...
Миливој Солар нагласио огромно значење „Мајстора и Маргарите у светској књижевности. „Мада једнако припада авангарди и нешто каснијему модернизму, у њему је битно питање смисла живота и умјетности постављено тако да задире у темеље цјелокупне повијесне традиције, а књижевно је обрађено на начин који може остварити једино књижевност која се ослања на свеколико искуство свјетске књижевности".
Он говори о тоталитету друштва, човека, живота на аутентичан начин, супериорним ауторским стилом. Уједно, по многим мишљењима, то је најфантастичнији и најинвентивнији роман светске књижевности.

„Мајстор и Маргарита“ разрађује две најзначајније теме човечанства - Христа и Ђавола, највеће Добро и највеће Зло. Добро које понекад и погреши, а увек страда. Зло које је толико моћно да допушта себи да чини и Добро. Уз њих ту су и силе које одлучују о сваком појединцу и свеукупности људских судбина: Власт, Љубав и Стваралаштво. У колоплету тих пет сила може се обухватити цела историја човечанства – све што се догађало, догађа или ће се догодити постављено је у њихове међуодносе.
Структура романа је развијена, слојевита и вишезначна, што омогућава различита тумачења па и везу са нашим временима. Промишљену композицију романа потврђује и број поглавља: 32 + епилог = 33. То је божански и свети број, као и код Дантеове „Божанствене комедије“; број који означава прекретницу јер је Христ разапет 33. године у 33. години живота.
Радња романа се развија кроз две паралелне фабуле чији су носиоци ликови који одлучују о судбини Добра и Зла. Понтије Пилат, римски намесник у Јудеји, супротно својој жељи и чињеницама које је утврдио, прихвата захтев вођа локалне заједнице и осуђује Христа на разапињање. Он је Добро, Истину и Правду подредио потребама шире политичке сцене; Булгаковљев Пилат је творац онога што се данас назива „политика реалности“ и „политичка коректност“. Његова каснија грижа савести је преиспитивање принципа власти што је опасно у сваком друштвеном уређењу.
Свемогући Воланд и његова дружина у Москви стварају чуда, спектакле и парадоксе који до апсурда доводе понашање власти. 

Извориште зла је Власт, пише Булгаков, па њихово супротстављање Власти доноси много више Добра него Зла јер страдају они који имају личне пороке и злодела. Уједно, у Воландовим безобзирним и крвљу заливеним спектаклима препознају се суровости из наше савремености и са светске  политичке сцене у којој погроми, ратови и избеглиштва почињу и завршавају се као медијски спектакли. Пилат је можда отишао из Јудеје а Воланд из Москве, али не и из данашњице; они су све више наши савременици.

            У споју те две фабулативне линије, при крају романа, нема победе ни Добра ни Зла. Мајстор је спасен од Зла, али није заслужио Светлост, он је заслужио спокој (или мир, у другом преводу), оно што је Булгакову највише недостајало у животу. Он је приказан као измучена особа која нема име, није личност јер се не уклапа у владајући поредак. Видимо га као аутора романа о Понтију Пилату који се упоредо одвија. Мајстор је начело Стваралаштва јер „рукописи не горе“ а уметници и филозофи су трајнији од владара. У његовој судбини назире се порука Булгакова. Дело одбачено из идеолошких разлога васкрснуће и ако изгори и нестане, оно не може бити уништено. Али, неће га одбранити право на слободну реч или аура уметничког дела, одбраниће га међусобни обрачун два Зла. Написано да подупре Добро, оно ће пре тога послужити као успутно оружје Зла у борби против оног што се лажно представља као Добро.

            Начело Љубави у лику Маргарете делује изван тих категорија. Она не познаје ни Добро, ни Зло, ни Власт, она све прихвата што јој омогућава да буде близу Мајстора. Заљубљена је у стваралаштво и патњу, а Мајстор је њихово велико и сентиментално остварење. Маргарита се привремено ставља у службу Зла да би пронашла Мајстора и остала са њим, а васкрсавање изгорелог рукописа и враћање у пређашњи живот је Воландова награда за њену љубав и жртву.
            То је „костур“ романа, његове основне фабулативне линије. Булгаков га је писао дуже од деценије, унапређујући га кроз осам верзија и више редактура. Роман није могао бити објављен када је написан јер је приказивао Христа као историјску личност у мученичком светлу који страда због идеја Добра, као и Сатану који долази у престоницу СССР тридесетих година двадесетог века, руга му се и показује наличје социјалистичко-комунистичког поретка, користећи незаустављиве мистичне моћи. Роман је објављен у целини у СССР-у тек после 27 година, 1967. године.

            Вредности романа су исказане и кроз изненађујућу и занимљиву фабулу, написану духовито и сатирично, повремено гротескно па и сурово у неким призорима. Фантастика израња из познате свакодневнице и покретач је већег, „Воландовог“ дела романа.
            Главни ликови су изразити, упечатљиви и непредвидљиви, израстају у личности које оживе и остају запамћене. Много је живописних и нестандардних споредних ликова, препознатљивих и данас по сатирично-гротескној похлепи и таштини.
            Булгаков је у овом роману приказао неколико спектакуларних сцена и догађаја јединствених у светској књижевности (бал код Воланда, магије у варијетеу, догађаји у стану број 50, у ресторану писаца, у управи циркуса, разапињање Христа и скидање са крста, лет Маргарите који је постао клише све до Хари Потера... ).

            Силе фантастике у роману су позитивне. Воланд тврди и доказује да је Христ постојао (супротно веровању у СССР) и кажњава оне који то поричу – Зло кажњава неверовање у Добро, а тиме и у њега. „Свемогући“, каже Маргарита Воланду јер он то јесте, та божанска одлика приказана је на делу, Воланд доноси вишу правду која се очекује од Свевишњег. Улоге су замењене, а  класичан уговор са Ђаволом не постоји, он је укинут или, код Маргарите, преокренут у награду за учињено.
Свакодневица је негативна, људи су без слободе, храбрости и поноса, док је фантастика узвишена јер у њој страда безлично зло. Берлиоз има „уговор са свакодневицом“: добија друштвену моћ и уживање у двоструком чулном животу, а одлази у ништавило на најсуровији начин (Иван Деспотовић).

            Мајстор је поражен јер слободан појединац у тоталитарном систему увек страда, не само када је грађанин или уметник, већ и када је Месија као Христ. Он спаљује роман (и Булгаков је спалио прву верзију овог романа) и постаје душевни болесник. Спасава га љубав Маргарите и силе фантастике којима је и сам тежио јер је, супротно општеприхваћеном и дозвољеном схватању, писао роман о „фантастици“ Христа и Понтија Пилата. Занимљиво је да приликом првог сусрета са Воландом растројени Мајстор мрмља: „О богови, богови...“ а не „О Боже“.
            Христ све, па и своје крвнике, ословљава са „добри људи“. Он идеализује људски род и ослобађа га греха, да постане слободан и одговоран. Међутим, за већину то је претешко бреме, много је лакше живети послушно, по задатим правилима, бринући о ситним добитима, задовољствима и пороцима. У иследничком разговору са Понтијом Пилатом Христ се правда за изречене оптужбе и наводи пример свог пратиоца који записује све што он говори, али „ништа од записаног ја нисам рекао“. Тиме се поништава историја и све, осим неспорних великих догађаја, постаје мит.

            Московске песнике, прозаисте и драматурге као да препознајемо, они су  приказани као послушни и осредњи уметници, уклопљени у систем чије погодности користе и међусобним хваљењем одржавају привид стваралаштва.
            Роман обухвата бројне теме: сукоб уметника и друштва, љубавну причу. теолошка питања и преиспитивање њене чворне тачке – разапињање и погубљене Христа, конкретизацију сила таме, распад вредности и морала, бирократизам, малограђанштину, корупцију, похлепу, преиспитивање власти, проблем људске природе и зла у свету, кукавичлук и издају, шта је Добро, Зло, Правда, Истина, Љубав, Власт...
            Мото романа је познати цитат из Гетеовог „Фауста“:
...Дакле, ко си ти?
- Део сам оне силе која вечито стреми злу, а вечито ствара добро.
Морамо имати у виду алузивни спектар који води до Гетеовог „Фауста“ – пише Валентина Ђорђевић - али... ово није обрада фаустовског мотива. Нема уговора, ни пролога на небу, нигде се не сусрећу Бог и Сатана, нити пак Сатана и Исус, премда су обојица протагонисти у овом роману. Друкчији је њихов однос. Обојица су део вечног поретка у коме усклађено делују, само имају различите „надлежности“.

Исус пребива у светлости; са друге стране, пожурили бисмо када бисмо устврдили да ђаво пребива у тами (мада и даље носи атрибут принца таме) – изгледа да је он надлежан и за Земљу, чију слику дочарава Воландов глобус. При том Сатанино деловање никако није узрок зла у свету. Пре ће бити да је његова главна мисија да одржава равнотежу између добра и зла и да се побрине за испуњење познатог теолошког аксиома да последице зла трпе управо они који то зло и чине. Зато никакво зло неће задесити Маргариту, без обзира на то што са ђаволом има неку врсту договора. Њу не могу да укаљају хиљаде кужних пољубаца обешених злотвора по голом телу. Она је суштински племенита, чак христолика фигура. Њој је дато да прашта (упечатљиви примери – ослобађа Фриду проклетства, ризикујући да не добије другу прилику да пожели нешто. Не жели ни да Латунски - један од књижевних критичара који су уништили мајстора и кога она свим бићем мрзи, толико да му је демолирала стан кад је постала вештица – буде убијен, иако јој је то понуђено....)...
Зло је ипак у човеку. Ђаво ту није ништа крив. (Валентина Ђорђевић)

            На крају Мајстор се опрашта заувек са Москвом, закључује да „у томе треба наћи смисао“ и налази га „у поносној равнодушности и предосећају вечног спокојства“. У роману тај понос је делотворнији од молитви, али само ако га подупру силе Зла.
            При крају романа повучена је оштра граница између стварног и фантастичног: Мајстор и Маргарита „физички“ умиру, јер је то предуслов да оду у вечни спокој. На том путу срећу растројеног Пилата кога Мајстор, као његов творац, ослобађа кривице што је прихватио захтев народних вођа да се ослободи разбојник а не Христ. Тиме се засебна целина романа о Понтију Пилату „завршава“ у Воландовом делу романа – силе Зла су помогле да се учини још једно добро дело.
            Булгаков је на крају романа отворио могућност за још једно тумачење, вероватно као ауторски алиби ако роман брзо буде штампан. Наиме, Мајстор умире у душевној болници, где је био на почетку романа, а не у свом стану где је „отрован“, док Маргарита натмурено чека повратак мужа са пута. То би могло да значи да су Воланд и његова пратња, Мајсторово ослобађање из луднице, Маргаритино учешће на балу и спасавање Мајстора и сви други догађаји само фантазије или болесничко бунцање. Међутим, роман има толико сатиричног и гротескног набоја да би то, и као фантазија и бунцање, били неприхватљиви у тадашњем СССР-у.
            Изгледа да су многи ликови из романа имали прототипове у тадашњој совјетској стварности.  Милан Чолић пише: “Ако је Јелена Сергејевна, ауторова трећа жена, инспирисала настанак Маргарите, онда је Стаљин инспирисао настанак романескног ђавола – Воланда, а Максим Горки лик Берлиоза“ и наводи вероватне узоре из живота за многе ликове. Више на адреси
            Ни најбољи роман није савршен. Очигледно је да Булгаков није стигао да изврши коначну ауторску редактуру завршног дела романа и понеког поглавља. Појављују се поновљени делови реченица и парафразе већ реченог непосредно пре тога, а последње поглавље је оптерећено непотребним сумарима животних судбина споредних ликова. Пилат је на крају оптужен за кукавичлук што је у раскораку са текстом романа и проблем власти своди на једну карактерну особину појединца. Појављује се и реченица „Све ће бити добро, на томе је саграђен свет“ која никако не припада овом роману.
            Међутим, то не може да поквари укупан утисак о „Мајстору и Маргарити“ јер је свих четири стотине претходних страница исписано аутентичним и веома духовитим приповедањем, непоновљивим и лако читљивим стилом, савршеним развојем и градацијом радње романа, неочекиваним расплетима, убедљивим и прецизним карактеризацијама свих ликова и њихових дијалога, врхунски представљеним главим ликовима који припадају самом врху миленијумске људске историје, њиховим оригиналним и изузетно живописним помоћницима, духовитим, сатирично или гротескно приказаним споредним ликовима, драматичним описима и промишљеном композицијом романа. Уз све то роман разматра и бројне  теме које припадају највишим, универзалним и вечито актуелним питањима књижевности и наше цивилизације.
Зато је „Мајстор и Маргарита“ Михаила Булгакова НАЈ... (највећи, најбољи, најцењенији, најинспиративнији, најфантастичнији...) роман светске књижевности.

Миливој Анђелковић


Одличан руски сајт посвећен "Мајстору и Маргарити" на руском и енглеском http://cr.middlebury.edu/public/russian/Bulgakov/public_html



Михаил Афанасијевич Булгаков (Кијев, 15. мај 1891. — Москва, 10. март 1940) је био руски писац и драматург. По завршетку медицине радио је као лекар у малим местима. 

Године 1923. прешао је у Москву и започиње живот
професионалног књижевника. Писао је приповетке, драме и романе. Дела која нису одговарала владајућој политици нису била ни објављивана.
Булгагов је тражио да се такав поступак према њему објасни или да му се допусти да оде у емиграцију. На интервенцију самог Стаљина запослен је као драматург у Московском театру, но и даље није могао објављивати своја дела.
Први његов роман „Бела гарда“ објављен је прво у Француској (И, 1925, ИИ, 1929), а у Совјетском Савезу у целини тек 1966. Написао је драму „Дани Турбиних“ (драматизација романа „Бела гарда“ (1926)), комедију „Зојкин стан“ (1926), драме „Бег“ (1927), „Последњи дани или Пушкин“, „Робовање лицемера или Молијер“, „Приглупи Журден“, „Иван Васиљевич“ (гротескна комедија из 1935).

Његова драма „Бег“ скинута је са сцене јер је Стаљин имао
неповољно мишљење о њој, а већ скинута са сцене „Дани Турбинових“,
захваљујући Стаљину враћена на сцену.
За живота писца објављени су само први део романа „Бела гарда“, циклус прича „Белешке младог лекара“ (1925-1928), и новински фељтони. Остала дела објављена су постхумно педесетих и шездесетих година 20. века: „Мајстор и Маргарита“, „Живот господина де Молијера“ (1962), незавршен „Позоришни роман“ (1965).

Развио је посебан ауторски стил, преобликујући гогољевску традицију гротеске, фантастике и друштвене сатире.


Истичући огромно значење романа „Мајстор и Маргарита“у свјетској књижевности, Миливој Солар пише да, иако једнако припада авангарди и нешто каснијему модернизму, "у њему је битно питање смисла живота и умјетности постављено тако да задире у темеље цјелокупне повијесне традиције, а књижевно је обрађено на начин који може остварити једино књижевност која се ослања на свеколико искуство свјетске књижевности".

ВЕРЗИЈЕ РОМАНА

И роман "Мајстор и Маргарита" доживео је четири редакције. Започет је вероватно током 1928. године, а прва редакција романа довршена је у мају 1929. године. Друга преправка романа пада у пролеће 1931. године, а роман у тој варијанти добија први назив "Консултант са копитом". Ипак, у
то време, роман је имао много скромнији и другачији изглед него верзија данас позната читаоцима.
Коначни облик "Мајстор и Маргарита", без сумње, добија тек у јесен 1932. године, када Булгаков отпочиње рад на трећој варијанти романа.
Биле су то по много чему најмирније године за писца. Примања су му се колико-толико усталила, а он се, са породицом, измакао за корак од глади. Болест, која ће га оборити, догодиће се тек кроз осам година, те он у то време, између 1932. и 1936. колико је то могуће, неометан наставља рад на роману.

РОМАН "Мајстор и Маргарита" писан је готово у
тајности. Булгаков је између 1928. и 1931. године пријатељима читао само одломке. Последњих година пишчевог живота у довршавање овог ремек-дела била је упућена само пишчева супруга Јелена Сергејевна и делимично њена сестра Олга Бокшанска. Ипак, у раду на роману Михаилу Булгакову помагала је једино жена. "Последњих дана пред смрт", сећа се
Булгаковљев колега, лекар Семјон Љандерс, "Михаил Афанасјевич је својој жени диктирао исправке поглавља свог последњег великог романа. Није сам могао да пише, соба му је била замрачена, али је свака његова реч била озарена".

Када је писац умро, са романом су се упознали многи из уметниковог окружења. "Мајстора и Маргариту" су у рукопису, након Булгаковљеве смрти прочитали и Ана Ахматова и романописац Вењамин Каверин (нашим
читаоцима познат по роману "Пред огледалом"). Јелена Сергејевна се заветовала мужу да ће роман објавити кад-тад и то је учинила.

Роман "Мајстор и Маргарита" најпре се појавио некомплетан, што је било типично за совјетска цензорска времена. Штампан је у две свеске часописа
"Москва", у броју 11 за 1966. годину (странице 6. до 130. часописа) и у броју 1 за 1967. годину (странице 56. до 144). Део необјављених поглавља доштампан је наредне године на руском језику и издат у Берну, у Швајцарској. Дело је потом комплетно штампано у руским емигрантским
круговима у иностранству, у издању франкфуртског предузећа руске литература "Сетва" ("Посев"). Тек 1973. године објављена је у СССР-у комплетна верзија романа и од тада он почиње да живи не само свој литерарни, већ и театарски и филмски живот.

Дело "Мајстор и Маргарита" доживело је мноштво драматизација у свету и у Булгаковљевој отаџбини. Постављено је у московском Театру на Таганки
(премијера 6. априла 1977, редитељ Јури Љубимов), на малој сцени Художественог театра под називом "Бал уз свеће" године 1984, па и у нас, на сцени Народног позоришта (премијера 6. априла 1982, режисер Александар Петровић). Роман Михаила Булгакова више је пута филмован, а
режисери су били Анџеј Вајда и већ споменути Александар Петровић Композитор Слонимски, према мотивима романа, током седамдесетих сачинио је либрето и компоновао оперу "Воланд".

Оно што је за рецепцију ове књиге далеко важније јесте да је роман "Мајстор и Маргарита" најиспитиванији и највише коментарисан од свих совјетских дела двадесетог века. Литература о "Мајстору и Маргарити" данас се мери хиљадама страница и писана је на руском, српском, немачком и енглеском језику.

Роман је вишеслојан, и у њему се на одиста чаробан и фантазмагоричан начин преплићу збиља и машта, јава и сан. Могли бисмо чак рећи за њега да он истовремено представља и сатиру и фарсу, фантастику и мистику, па и философски трактат о добру и злу, на чему се у овом тексту нећемо задржавати, али – исто тако на одређени начин представља и - мелодраму.

У  њему jе НАЈБОЉЕ ОД ГогољаДостојевског и 
приповедачког мајсторства Толстоја. Фантастичнаполитичко - друштвена гротескаПоезија сатире

а тек ликови! списатељица која измишља приче о поморским биткама и објављује их под псеудонимом 'кормилар жорж'! писци који се зову Павијанов, Богохулски, Шпичкин...
па пријаве, типа: 'молим да се не рида у кабинету!... дајте да не ридамо, грађанко!' или: 'ти си деспот и малограђанин!'
па телеграм: 'мене управо прегазио трамвај на патријаршијском рибњаку. сахрана петак, три сата. дођи. берлиоз.'
па гњаватор претворен у вепра, кога терају да лети на вештичји сабат, а он ће: 'ја немам намеру да летим на некакве нелегалне скупове!'
па црни мачак бехемот, ухваћен у покушају преваре током игре шаха: 'да, предајем се. али предајем се само због тога што не могу да играм у атмосфери хајке коју подижу завидљивци.' (касније, када га оптуже да мрсно лаже, он љупко одврати: 'нека пресуди историја.')
па један од грешника на великом сатанином балу, кога описују овим речима: 'осведочени фалсификатор новца, државни издајник, али нимало лош алхемичар.'
па сатанино стално упозорење бехемоту кад овај крене у штету: 'само пази да не буде никаквих сакаћења.'





ЦИТАТИ ИЗ РОМАНА

Верујем! - најзад је ускликнуо глумац и угасио свој поглед - верујем!
Ове очи не лажу!
Та колико сам вам пута говорио да се основна ваша грешка састоји у томе што потцењујете значај човекових очију. Схватите, језик може да сакрије истину, а очи - никада!
Постављено вам је неочекивано питање, ви чак и не уздрхтите, у секунди овладате собом и знате шта треба да кажете да бисте сакрили истину, и говорите веома убедљиво, и ниједна бора вам се на лицу не покрене, али - авај - узнемирена питањем, истина са дна душе у тренутку ускаче у очи и све је готово!
Она је примећена, а ви сте ухваћени!

"Слушај тишину-рекла је Маргарита мајстору и песак је шуштао под њеним босим ногама-слушај и уживај у ономе што ти за живота није било дато-у тишини. Гледај,ено пред нама је твоја кућа,којом си награђен.Већ видим венецијански прозор и лозу како се вије до самог крова.Ево твоје куће,твоје вечне куће.Знам да ће ти увече доћи они које волиш,који те занимају и који те неће узнемирити.Они ће ти свратити,они ће ти певати,видећеш каква је светлост у одаји при упаљеним свећама.Заспаћеш са својом измашћеном и вечитом капицом,заспаћеш са осмејком на уснама.Сан ће те окрепити,почећеш мудро да мислиш.А да ме отераш,то више нећеш моћи.Ја ћу чувати твој сан."

Маст, врућа попут лаве, пекла је руке, али је Маргарита без мрштења, настојећи да не причиња бол, трљала њоме кољено.
- Моји ближњи тврде да је то реуматизам - говорио је Воланд, не скидајући очи с Маргарите - али ја сумњам да ми је ту бол у кољену оставила за успомену нека дивна вјештица коју сам поближе упознао тисућу пет стотина се
дамдесет и прве године на брду Броцкен, на Вражјој катедри.
- Ах, није могуће! - рекла је Маргарита.
- Глупост! За тристотине година то ће проћи. Савјетовали су ми мноштво лијекова, али се ја старински придржавам бакиних рецепата. Необичне траве оставила је у насљедство одвратна старица, моја бака! Узгред реците, болујете ли од
нечег? Можда је у вама нека бол, туга која вам трује душу?
- Не, мессире, ништа ми није - одговорила је мудро
Маргарита - а сада, кад сам код вас, осјећам се јако добро.

Он се окрену Маргарити: - Дакле, то се не рачуна, јер ја нисам ништа учинио. Што желите за себе?
Наступила је тишина и прекинуо ју је Коровјов који је прошапутао на Маргаритино ухо:
- Дијамантна донна, овај пут вам савјетујем да бу дете разумнији! Иначе фортуна може промакнути.
- Желим да ми се сада, овог часа, врати мој љубљени мајстор - рекла је Маргарита и њезино је лице унаказио грч. Тада је у собу бануо вјетар тако да је полегао пламен свијећа у свијећњацима, тешки застор на прозору се помакао, прозор се отворио и у далекој висини појавио се пуни али не јутарњи него поноћни мјесец. С прозорске даске легла је на под зеленкаста марама ноћног свјетла и у њему се појавио ноћни Иванушкин гост који се назвао мајстором. Био је у својој болничкој одјећи - у огртачу, папучама и црној капици с којом се није растајао. Његово необријано лице искривила је гримаса, он је луђачки плашљиво погледавао на пламен свијеће, а мјесечева бујица кипјела је око њега. Маргарита га је одмах препознала, зајаукнула, пљеснула рукама, и потрчала к њему. Љубила га је у чело, у уста, стискала се уз бодљикави образ, и дуго суспрезане сузе текле су сада у потоцима по њезину лицу. Изговарала је само једну ријеч, бесмислено је понављајући:
- Ти. . . ти. . . ти. . .
Мајстор ју је одмакнуо од себе и пригушено рекао:
- Не плачи, Маргот, не мучи ме, ја сам тешко болестан - ухватио се руком за прозорску даску као да се спрема да скочи на њу и бјежи и гледајући присутне повикао:
- Бојим се, Маргот! Опет су почеле моје халуцинације ...
Ридање је гушило Маргариту, шаптала је давећи се ријечима:
- Не, не, не. . . не бој се ничега. . . ја сам с тобом . . . ја сам с тобом ...Коровјов је спретно и непримјетно примакао мајстору столицу и он је на њу сјео, а Маргарита се бацила на кољена, приљубила се уз бок болесника и тако замрла. У својем узбуђењу није примијетила да није више нага, на њој је сада био црни свилени плашт. Болесник је спустио главу и стао гледати у земљу мрким болним очима.
- Да, - проговорио је послије шутње Воланд - добро су га удесили. - Наредио је Коровјову: - Дај, витеже, овом човјеку да нешто попије. Маргарита је наговарала мајстора дрхтавим гласом:
- Пиј, пиј! Бојиш се? Не, не, вјеруј ми да ће ти помоћи! Болесник је узео чашу и попио што је било у њој, али је његова рука задрхтала, и он је испустио чашу која се код његових ногу разбила.
- То доноси срећу, срећу! - прошапутао је Коровјов Маргарити. - Погледајте, он већ долази к себи. Заиста, болесников поглед више није био тако дивљи и немиран.
- Зар си то ти, Маргот? - упитао је мјесечев гост.
- Не сумњај, то сам ја - одговорила је Маргарита.
- Још! - заповједио је Воланд.
Након што је мајстор испразнио другу чашу, његове су очи постале живе и присебне.
- Ето, то је већ друга ствар - рекао је Воланд зажмиривши
- сада ћемо поразговарати. Тко сте ви?
- Сада нисам нитко - одговорио је мајстор и смијешак је искривио његова уста.
- Одакле долазите?
- Из дома боли. Ја сам душевни болесник - одговорио је дошљак. Те ријечи Маргарита није поднијела и поново је заплакала. Затим је, обрисавши сузе, повикала:
- Страшне ријечи! Страшне ријечи! Он је мајстор, мессире, ја вас у то увјеравам! Излијечите га, он је тога вриједан!
- Знате ли с ким сада разговарате? - упитао је Воланд придошлицу. - Код кога се налазите?
- Знам - одговорио је мајстор - мој сусјед у лудници био је неки дјечак, Иван Бездомни. Он ми је приповиједао 0 вама.
- Дакако, дакако - одазвао се Воланд - имао сам задовољство да сретнем тог младића на Патријаршијским рибњацима. Он само што није мене самога довео до лудила доказујући ми да ме нема. Али ви вјерујете да сам то збиља - ја?
- Треба вјеровати - рекао је придошлица - али, дакако, било би много боље сматрати вас плодом халуцинације. Опростите ми - тргнувши се, додао је мајстор.
- Па што, ако је боље, онда сматрајте - љубазно је од говорио Воланд.
- Не, не! - преплашено је говорила Маргарита и тресла мајсторово раме. - Дођи к себи! Пред тобом је заиста он! Мачак се и сада уплео:
- А ја сам заиста налик на халуцинацију. Скрените паж њу на мој профил на мјесечини. - Мачак је стао у мјесечев трак и хтио је још нешто додати, али су га замолили да шути и он је одговорио: - Добро, добро, шутјет ћу. Бит ћу шутљива халуцинација - и зашутио је.
- Реците, зашто вас Маргарита зове мајстором? - упитао је Воланд. Он се подсмехнуо рекао:
- То је опростива слабост. Она има сувише високо мишљење о роману који сам написао.
- Роман о чему?
- Роман о Понцију Пилату. Тада су опет поскочили и зањихали се језичци свијећа, звекнуло је посуђе на столу. Воланд се громогласно насмијао, али се нитко није уплашио нити зачудио том
смијеху. Бехемот је чак запљескао.
- О чему? О чему? О коме? - проговорио је Воланд
и престао се смијати. - И то сада? То је потресно! Зар нисте могли пронаћи другу тему? Дајте да видим. - Воланд је пружио руку с дланом нагоре.
- На жалост то не могу учинити - одговорио је мајстор
- зато што сам га спалио у пећи.
- Опростите, не вјерујем - одговорио је Воланд - то је немогуће, рукописи не горе. - Он се окренуо Бехемотуи рекао:
- Но, Бехемоте, дај овамо роман. Мачак је одмах скочио са столице и сви су опазили да
је сједио на дебелом свјежњу рукописа. Горњи примјерак мачак је уз поклон предао
Воланду. Маргарита је задрхтала и повикала, поново узбуђена до суза:
- Ево га, рукопис! Ево га! Притрчала је Воланду и одушевљено додала:
- Свемогући, свемогући! Воланд је узео у руке пружени примјерак, окренуо
га, ставио на страну и шутке, без смијешка, загледао се у мајстора. Овај је не зна се зашто пао у тугу и немир, подигао се са столице, савио руке и, окренувши се према
далеком мјесецу, дрхтурећи почео мрмљати:
- Ни ноћу, уз мјесечину, немам мира... Зашто су ме узнемирили? О богови, богови... Маргарита се ухватила за болнички огртач, приљубила се к њему и сама почела мрмљати, тужна, у сузама:
- Боже, зашто ти не помаже лијек?
- Ништа, ништа, ништа - шаптао је Коровјов вртећи се око мајстора - ништа, ништа... Још чашицу, и ја ћу с вама за друштво ... И чашица је намигнула, заблистала на мјесечини и помогла. Мајстора су посјели натраг и болесниково лице попримило је мирнији израз.
- Но, сад је све јасно - рекао је Воланд и куцнуо дугим прстом по рукопису.
- Савршено јасно - потврдио је мачак заборавивши своје обећање да ће бити шутљива халуцинација - сад ми је главна линија тог опуса јасна скроз наскроз.


Маргарита је, не отварајући очи, отпила један гутљај, и сласт је прострујала њеним жилама, у ушима је почело да јој звони. Учинило јој се да продорно кукуричу петлови, да негде свирају марш. Гомиле гостију су почеле да губе свој облик. И мушкарци у фраковима и жене распали су се у прах. Распадање је на очиглед Маргарите обухватило целу салу, у њој је почео да се осећа задах костурнице. Стубови су се распали, угасиле су се светлости, све се скврчило и није више било никаквих фонтана, камелија и лала. Једноставно је остало оно што је и било: скроман јувелиркин салон, а кроз полуотворена врата у њега је падала трака светлости. И кроз та полуотворена врата Маргарита је и ушла…

 Михали Афанасјевич Булгаков, Мајстор и Маргарита


БУЛГАКОВ, ТЕКСТ ИЗ НОВЕМБРА 1919

Битанге и безумници ће бити прогнани, растерани, уништени.
И рат ће се завршити.
А тада ће земља, окрвављена, разрушена, почети да се диже... Да се лагано, тешко диже.
Они који се жале на „премор“ биће, нажалост, разочарани. Јер ће морати да се „преморе“ још више.
За прошлост ће морати да се плаћа немерљивим радом, суровим сиромаштвом живота. Да се плаћа и у пренесеном, али и у буквалном смислу те речи.
Да се плаћа за безумље мартовских дана, за безумље октобарских, за самосталност издајника, за развраћање радника, за Брест, за безумно коришћење машине за штампање новца... за све!
И ми ћемо то платити.
И тек када већ буде врло касно, ми ћемо поново почети понешто да стварамо, да бисмо постали пуноправни, да би нас пустили поново да уђемо у версајске сале. Ко ће видети те светле дане?
Ми?
О, не! Наша деца, а можда тек и унуци јер је размах историје широк, и деценије она исто тако лако "чита", као и сваку годину понаособ...
И ми, представници несрећног поколења, умирући још увек као јадни банкроти, бићемо принуђени да кажемо својој деци:
- Платите, платите поштено, и сећајте се вечито социјалне револуције!

Грозниј, Грозни, 13. (26.) новембар 1919.

Михаил Булгаков 


УДК 821.161.1.09-31
ИВАН ДЕСПОТОВИЋ
ФАУСТОВСКО У МАЈСТОРУ И МАРГАРИТИ МИХАИЛА БУЛГАКОВА
ВЕЧИТО ЖЕНСТВЕНО И ВЕЧНА ФАНТАСТИКА

АПСТРАКТ: Гетеови Фауст и Грета као књижевни претходници Мајстора и Маргарите М. А. Булгакова. Сличност књижевних јунака ова два писца.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Булгаков, Мајстор и Маргарита, вечно празно, вечно женствено, фаустовски мотив
Да ли јунаци најпознатијег Булгаковљевог дела, великог доприноса фантастици у литератури 20. века, за своје далеке књижевне рођаке имају Фауста, легендарног шеснаестовековног научника и мага, који остварује савез са Нечастивим, и Грету (Маргарету), у коју се маг заљубљује? Тако је барем код Гетеа. Савез с Нечастивим, према легенди, магу помаже у области његовог рада али и узрокује његову страшну смрт. Фаустовску тему у књижевности прво срећемо код Марлоа (у "Доктору Фаустусу"), где кобни савез за последицу има вечно проклетство; доктор жели да раскине уговор, али му преостаје само очајање. Гете први релативизује тему, уводећи јунакињу по имену Грета. Фаустова љубав према њој остварује се уз помоћ ђавола, али ту није реч о пукој пожуди, штавише, девојчина љубав према Фаусту добија улогу у спасењу несрећног научника.

Но, какве то везе има с Булгаковом и шта то у роману често тумаченом једино у светлу политике/историје комунизма може бити заправо фаустовско? При томе се реч "фаустовски" тиче Гетеовог јунака, и под овим се подразумева одговарајући однос јунака и какве нечастиве силе, а затим и допринос јунака у сопственом спасењу од те силе. У одгонетки руског романа не могу се лако заобићи Гетеови појмови "вечито празно", које се у "Фаусту" везује за деловање ђавола и његово схватање света, и "вечито женствено", које јесте принцип смисла и вишње љубави. Употребићу и термин "свакодневница", који користи Миливоје Јовановић у књизи "Утопија М. Булгакова", под којим се у делу руског романсијера подразумева модел стварности углавном везан за безлични живот без слободе, насупрот чему стоји фантастика или "песничка правда" (1).

Код Булгакова читамо како Сатана, оличен у такозваном професору црне магије (Воланду), доспева у везу са јунаком из наслова, Мајстором (Маестром). Тај Сатана узима улогу у даљој реализацији јунакове љубави и има удела у позитивном решењу његове и Маргаритине судбине. Булгаковљев ђаво свакако није сличан Гетеовом или Марлоовом и претходно наведено није довољно да у роману претпоставимо "фаустовско", у смислу у коме овај појам алудира на "уговор са ђаволом".

Двоје главних јунака на крају "умире", а њихов одлазак у одређени езотерични свет обележен је везом овог пара са тајанственом силом, као што и спасење Грете и Фауста, на небу, долази после истог, само што Нечастиви у том спасењу (код Гетеа) нема никаквог удела. Код Булгакова нема уговора, поготово не од стране јунака, једино Маргарита пристаје да буде краљица на балу, уз награду да јој се испуни једна жеља (задовољење љубави).

Постоје, међутим, и многе сличности између Гетеовог доктора и Булгаковљевог Маестра. Мајстор у везу са ђаволом доспева преко своје љубавнице (Маргарите), док Гетеов јунак преко себе увлачи своју љубав, Грету, у ту везу. Фауст је активан и не преза од света, Маестро је повучен, неуротичан, склон да измиче дешавањима. Ипак, Маестро се, као и Фауст, бави послом који је редак и често несхваћен. Он пише роман о Пилату и Христу у држави где влада тоталитарни режим и где се овакве ствари не смеју помињати; а легендарни Фауст се бави науком и црном магијом, што га у 16. веку без сумње може одвести на ломачу. Гетеов јунак говори: а оне малобројне што су нешто / и сазнали ал‘ нису знали вешто / да скривају сазнања та / (...) њих су откад за свет се зна / разапињали и спаљивали. (2) Он, као и Маестро, слабо излази из своје собе и усредсеђује се једино на свој рад.

Оба јунака незадовољна су својим животом, и то првенствено љубавним. Мајстор се не сећа имена своје жене (у сећању је остала само "пругаста хаљина") и води привидно безначајан грађански живот. Фауст је светски човек који опет проклиње своје дане: кутије, безброј разних справа – / то је твој свет. И то се светом зове! (3) Док је Фауст незадовољан што и даље зна да ништа не можемо знати и што га је рад отуђио од живота, Маестро је само љубавно неиспуњен, а делом је задовољан. Док Фауст тежи рационалном свезнању, Маестро несвесно погађа шта се све збило са Пилатом и Јешуом. Касније ће, међутим, писца дотући критичари, те ће и он проклети свој рад, налик Фаусту.

"Мајстор није био кадар да се понесе са искушењима реалног света и боравком у њему", зато јунак спаљује свој рукопис. Штавише: "будући лишен способности да штити своју концепцију истине... предао се без отпора" (4), и то људима "свакодневице", психијатрима и душевној болести. Фауст, не могавши да поднесе одрицања која наука од њега захтева, оставља науку, а уместо душевној болести, предаје се ђаволу. "Зар се са светом ја не суочавах / Шупљост не учих, шупљост не предавах / Кад разумно казивах што видео сам јасно, / противречје беше двапут гласно; / чак сам, да злобе избегнем жестину / морао у самоћу у дивљину, / па да не живим напуштен, сасвим сам, / морадох најзад ђаволу да се дам." (5) Фауст оправдава свој избор. Премда је постао признат, није видео излаз из своје самоће. Проналажење истине у незаинтересованој свакидашњици и оправдавање исправности сопственог пута – изгледа да је био претежак задатак за оба јунака, а то и једном и другом даје извесну трагичност.

"Маргарита је својом појавом најпре открила јунаку његову прошлост (...) Маргарита има улогу и у његовој будућности" (6). Грета је такође обасјала претходни Фаустов живот, осветливши вредност тог живота, а имаће и улогу и у будућности свог љубавника (спасење у ИИ делу "Фауста") "Маестро никад до краја није познавао своју вољену." (7) Мислио је како га је она оставила (после спаљивања рукописа), а она је мислила само на то како да га нађе и спасе. Грету до краја није познавао ни Фауст: сматрао је (на крају И дела "Фауста") да ће она прихватити сваки спас, па и ђаволов, а кад је умрла, није могао ни слутити њену улогу у сопственом, вечном спасењу. Напослетку, оба јунака спашавају њихове драгане.

Али где је то ђавољско код Булгакова, тј. где је у свему томе ђаво, оно што је Гете окарактерисао као "вечито празно" – кључно је за испитивање фаустовског у овом роману. Професор Воланд (званично Сатана) у сваком случају није оличење празног. Напротив, он је једна од сила фантастике, а фантастика је у читавом роману позитиван принцип. Ако Воланд није "дух порицања" (8), онда ту улогу преузима – нико други до свакодневни живот, као сила у фабули романа која не признаје чудеса, нити оно натприродно и афирмативно што се дешава са Мајстором и Маргаритом. У том смислу, "уговор са ђаволом" не би могао бити какав пакт са Воландом, већ напротив – уговор са "свакодневницом". При чему онај који на њу пристаје (као на пример покојни Берлиоз), дословно губи душу и одлази у ништавило, а заузврат (за живота) добија друштвену моћ (уредник МАССОЛИТА) и чулна уживања (летовања и Перелигину). Воланд само врши егзекуцију над Берлиозовом душом, која је згрешила у другом погледу (да је којим случајем била у вези са ђаволом, то би у контексту романа било сасвим позитивно, па би можда и заслужила живот после смрти). Воланд није ђаво коме се душа може продати и који ће је понети са собом, он ће само казнити оне који су својим деловањем или апстиненцијом користили злу. Фигуративно речено, Берлиозову душу односи његово уверење о непостојању живота после смрти, а то је идеологија "свакодневног", па сходно с тим његове душе нестаје.

А сад да опет упоредимо два јунака, Фауста и Мајстора: Мајстор је јунак који формално живи унутар "свакодневнице", али му није страна ни фантастика; он прихвата постојање Сатане и натприродног. Штавише, он пише роман (дакле бави се фикцијом) за који ће после сазнати да је истинит. У том свом делу он приповеда о Христу (који је из аспекта "свакодневнице" измишљен), а блиска му је помисао да би му праву сугестију за крај романа могао дати само Кнез Тмине (9) (у "свакодневници" непостојећи, али стваран, као и Христ). Прихвативши постојање ових актера фантастике, није му тешко да се навикне на чињеницу да је био на Сатанином балу, као ни на своју фантастичну судбину. Мајстор је по свему изван "свакодневнице" и несвесно тежи да се коначно отргне од ње. При свему овом, "свакодневница" је приказана као негативна (испуњена је безличним људима, без слободе и храбрости), а фантастика је узвишена, у њој страда безлично зло и потврђује се исправност пута слободе.

Фауст је лик кога формално окружује испразност ("празно"). То је немогућност сазнања, скученост његове собе, вечито понављање истог. Али Фауст је по свему изнад "празног". Њега усхићује природа, он верује у смисао, снагу љубави, узвишено. Пресудна од узвишених сила јесте "вечито женствено".

Маестро подлеже искушењу "свакодневнице" и после напада критике спаљује своје дело; постаје свакодневни душевни болесник. Фауст подлеже искушењу "празног" и склапа уговор са ђаволом да би задовољио љубав, где се сада под тим мисли на пожуду.

Ако дакле, поредимо Гетеов "Фауст" са "Мајстором и Маргаритом", можемо рећи да се "свакодневница" према фантастици, у "Мајстору и Маргарити", односи слично као "вечито празно" према "вечитом женственом", у "Фаусту". Фантастика је еквивалент "женственом" (њен симбол је месечина која "господари и поиграва се, скакуће и весели се" (10), а "свакодневница" је еквивалент "празном" и ђаволском, она подразумева негирање слободног избора и, за јунаке који је уживају – казну после смрти. Фантастика афирмише љубав, сведочи о слободи духа и остварује спас, то јест вечност. У "Фаусту" јунака спасава "женствено", у "Мајстору и Маргарити" – фантастично. А искушења за јунаке су: у "Фаусту" "вечито празно", а код Булгакова "свакодневничко".

Сам Фауст описује две душе у себи: "Једна са страшћу грубом и простачком / за свет се сваким чулом хвата / друга се силом уздиже из блата / ка узвишеном царству праотачком" (11), а Мефисто каже како га брине што "стално кола крв свежа и нова" (12). Та нова крв измиче простом, свакодневном свету, а пријемчива је за узвишено царство. Код Булгакова можемо је пратити у лику Бездомног, коме још није сасвим јасно да Исус "није постојао". Берлиоз (његов ментор) се овде налази као апологет "празног" и зналац опште познатих ствари. Могли бисмо рећи како је заправо онај класични ђаво што куша Ивана бездомног – сам Берлиоз, кога је асимиловала свакодневница (ђаволско), а пред тим искушењем налази се и Иван.

Док се Фауст бори са "празним", Маестро са "свакодневним", поред Маестра са тим се боре и други јунаци, као Јешуа (Христ), један од актера фантастике, који се успео на небо одакле се чак заложио за несрећног прокуратора који је (да се тако изразимо) продао душу "свакодневном", мада ће и ова напослетку бити ослобођена. Неки су ликови, под утицајем материјалног благостања, подлегли оваквом искушењу, а неки су му одолели.

Фауст каже: "Да ми бар когод плашт чаробни да / па да ме носи преко света цела / не бих га дао ни за најскупља одела / за царски плашт га не бих дао ја" (13) и тиме се декларише као јунак који не мари много за овоземаљску моћ. Ова изјава чини се да би приличила и самом Јешуи, који се суочава са Пилатом и "царским плаштом". Фауст се, као и Маестро и Маргарита, као и Јешуа, учвршћује у јунаке који се опиру "свакодневници/празном" и њеној моћи и теже ка фантастици/узвишеном.

Дакле, оно што би било "фаустовско" у "Мајстору и Маргарити" јесте то да је Маестро капитулирао пред "свакодневницом", али је ипак спашен, и то посредством вољене особе и фантастике (Гетеовог "женственог"). Фауст је пак изгубио у игри са ђаволом и "празним" и спашен је на сличан начин. Наравно, Маестро никада није постао човек "свакодневнице". Ни Фауст није постао обичан роб Мефистов. Премда је пристао на уговор са ђаволом, коме се не вреди опирати када човек већ једанпут уђе у такву везу, ипак је веровао у начело добра од којег је одступио и претпоставио смисао у ништавилу. "свемир ћу у твом ништавилу наћи" (14), каже Фауст Мефисту кад га овај шаље у празнину, ка божанствима званим "Мајке". На крају дела, Фауст и бива достојан смисла у који је веровао.

Ни Маестро не би био спашен да је одбио Маргариту, кад га је она призвала после бала код Сатане, или да није сам тежио ка оном што је фантастично. "Булгаков у другим сценама романа осуђује развратну путену љубав, зато што су његови јунаци носиоци платонске љубави." (15) Носилац те љубави је и Гетеова Грета. Путена (развратна) љубав део је "свакодневног"/"празног", духовна љубав, делатна љубав (која не одриче чула), не подлеже пукој физиологији и психологији, она је део фантастичног (у "свакодневници" – немогућег, нереалног).

Духовна љубав се код Гетеа везује за "женствено", код Булгакова за фантастику. Чулну (развратну) љубав Гете везује за "празно", као Фаустову пожуду према Гретином "премилом телу", и она јесте аспект ђаволског , снага вештичијег мелема са којим "свака ће ти се жена чинити к‘о Хелена" (16). Код Булгакова се пожуда везује за промискуитетни живот неких Московљана, који бивају раскринкани у Варијетеу – Аркадиј Аполонович, на пример. Дакле – свакодневница.

Но, остаје питање: има ли код Маестра неког заиста фаустовског греха. Помало неуротичан писац, који доспева у лудницу, одвећ мало личи на Фауста, тим пре што контакт са Сатаном уопште није била његова идеја (а и тај Сатана неупоредив је са оним кога среће Фауст). Оно што је у роману збиља сатанизовано јесте слој чиновника и друштвено угледних људи. Њихов клише оставља призвук какве нечастиве силе са којом "добри" Воланд нема везе, за који су криви искључиво људи (што личи на атмосферу "Мртвих душа"). Код Булгакова се и не поставља питање да ли је жеља за сазнањем грех; свака таква жеља је аутентична, оно што је аутентично јесте и слободно, а на крају романа и награђено. Зло код Булгакова више није она независна мефистофеловска сила, него је последица одсуства слободе. Зло није ништа метафизички, већ је мањак нечег другог. Самим тим, са таквим злом се не може бити у "фаустовском" уговору, будући да је само мањак, оно не може бити персонификовано.

Маестро је за свог живота тежио свету аутентичних ствари. Није му било довољно што је имао жену, желео је да оствари љубав. Није се задовољио да пише о прихватљивим стварима – писао је роман о Пилату. Свет аутентичних ствари код Булгакова јесте свет фантастике, она стоји иза свих Маестрових чежњи. Откриће фантастике приближава се Маестру кроз Маргариту. Он схвата да је Маргарита једна (можда једина) његова љубав. Она у његовом животу има и узвишеније значење: она је актер фантастике; не може се повезати са љубавницом из "свакидашњице". "Она је тврдила да смо се ми волели не познајући се још" (17), каже он. Маргарита је (као и Грета) носилац вечног дела њихове љубави. Маестро, свакако, не може да дословно поверује у вечност аутентичне љубави: он верује да га је напустила (физички и у мислима), напокон, она има и мужа. Јунак је претходно спалио своје дело и, у корист "свакодневнице" одступио од своје борбе. То га је и довело до растројства. Природно је да љубавница са њим више нема шта да тражи – то је логика "свакидашњице", али не и оно што ће се догодити. Маестро тежи ка фантастици, али није спреман сасвим да поверује у њу. Слично се дешава и Фаусту. Тежи ка узвишеном (напослетку "женственом"), али није кадар да издржи у том смеру.

У поглављу "Време је, време је", Булгаков нам између осталог описује како је његов јунак преминуо као болнички сусед Ивана Бездомног, у соби бр. 118. То треба да нам предочи крај његовог земног живота. Он је умро у окриљу "свакодневнице", којој је морао подлећи, али се његова душа спасила посредством фантастике. Мајстор, додуше, не одлази на гетеовску светлост, већ заслужује (само?) вечни мир – у контексту романа ово је врста спаса (њих има више) и то она која Мајстору највише одговара. Ако је фантастика свемоћна код Булгакова, поставља се питање: зашто се онда њоме Мајсторова смрт не измести из болничког круга и како то писац фантастике тај догађај смешта у реалистичко окриље малих људи (јунакових непријатеља), а главну јунакињу оставља да премине као стара жена свог невољеног мужа, Николајевича. Зар није било довољно да мртви љубавници буду заједно пронађени у арбатском сутерену и зар је важно да они оставе своја смртна тела у средишту "свакодневнице", којој њихове душе нису припадале? Роман је поново изгорео, свет је тријумфовао, за Мајстора већ нико и не зна а све се враћа у колотечину, фантастика је добила алиби.

"Азазел је хтео да провери да ли је све урађено како треба. Све је било у најбољем реду" (18) Пошто је "отровао" јунаке, побринуо се за реалистичку мотивисаност њихових "смрти". Као да је писац, оштром границом између стварног (смрт у болници и кући Николајевича) и фантастичног (смрт у сутерену и одлазак са Воландом), оставио јунаке у принудном пакту са "свакодневницом", која је претила да кроз њу изгубе и свој вечни део. То јест, нас претходно речено наводи на сумњу да је акција Мајсторовог спасавања из луднице била причина, а Маргаритин боравак на балу такође, јер "натмурена жена, која је чекала повратак мужа" (19) (Маргарита), сигурно и нема представу о томе шта се са оном заљубљеном Маргаритом дешавало на балу код Сатане.

Да ли су наш јунак и јунакиња, после свога раскида, заправо доживотно остали у савезу са "свакодневницом" и да ли је то њихов псеудо-фаустовски грех, који искупљује фантастика?

Код Булгакова јунак је мали у односу на свакодневни свет, код Гетеа човек је неупоредиво слабији од ђавола. Јунак не може да савлада "свакодневницу", као што ни Гетеов не може да савлада ђавола. Али тај јунак (код оба аутора), без обзира што ће бити поражен, бива свестан правог пута и та свесност спашава га вечног проклетства.

"Фаустовску" тему можемо одређивати формално и садржински, као што је опште познато из бројне литературе о древном магу-научнику. "У основи приче о Фаусту (...) је покушај да се одговори на једно од најједноставнијих питања из Библије: шта ће добити човек ако задобије цео свет, али притом изгуби душу." (20) Ово је садржинско одређење. Формално одређење подразумева постојање уговора, који се тиче рока ђаволове службе и последица по потписника, после смрти. Садржински, далеки ехо ове теме наћи ћемо код Понтија Пилата, који је, ако не цео свет, задобио барем један добар његов део, али је притом осудио себе на проклетство после смрти (иако не вечно). Ту инерција "свакодневног" преузима улогу ђавола, а пристајање на њу постаје мотив сличан кобном савезу. Поменули смо и Берлиоза, који је у вези са тим прошао још горе.

Формално, нешто мало од ове теме налазимо у Маргаритином гостовању на балу код Сатане, због испуњења једне жеље, али без лоших последица касније. Заправо, јунакиња унапред "плаћа" свој дуг (бива домаћица мртвима, "ђаволу проданима"), а онда ће је Воланд наградити, готово као неког себи равног. Маргариту можемо описати као угледну жену научника, која се "продаје ђаволу" да би повратила свог љубавника. Њен претходни љубавни живот је неиспуњен и она постаје налик женском Фаусту. То су само изевсни елементи формалног одређења фаустовске теме, садржински је Маргарета ближа Гетеовој Грети.

"Маргарита је изузетно снажна личност." (21) Грета није толико одлучна, то јест таква је пре него што подлегне искушењу, а поново је снажна тек пред своју смрт када не жели да се преда ђаволу. Маргарита је жена истакнутог стручњака, а Грета је кћи из угледне породице, понос свога брата и узор међу девојкама. Многи у почетку завиде и Грети и Маргарити. Оно што их суштински повезује јесте њихова улога у животу својих драгана. Грета ће учинити својеврсни препород Фауста, чиниће се као да га заувек напушта (умире), али ће напослетку узети удела у његовом спасу. Ово јесте чин вишње милости коју не смемо везивати за Гретину личност и њихов земаљски однос, али се елементи такве љубави виде и у земаљској Грети. Маргарита пак препороди Мајстора, не само тиме што испуни његову потребу за љубављу, већ тиме што се код сила фантастике заложи за њега. Онај, који је већином тежио ка узвишеном, доведен је тамо где то узвишено заиста и постоји. Ако већ алудирамо на Гетеа, могли бисмо рећи да је Маргаритино деловање постало део – вечног фантастичног.

Остаје закључак да се, у можда најфантастичнијем и најиновативнијем роману руске и светске књижевности, – може говорити о фаустовском онолико колико се улога писца јунака који тежи ка једном другачијем животу и, не могући адекватно да оствари ту тежњу, подлеже сили "свакидашњице" из које се отиснуо – може уклопити у улогу доктора научника који, не могући да пронађе тај други живот, подлеже ђаволу, што га враћа у "празно" из којег је био кренуо. Садржински или формално одређеног фаустовског мотива овде нема, али има назнака које упућују на њега, првенствено садржински. Ипак, спрега теме Фауста са темом ствараоца и околине која га не прихвата, оставља у судбини јунака фаустовски призвук.


hrcak.srce.hr/file/154361


Написао и приредио други део текста
Миливој Анђелковић