четвртак, 4. јун 2020.

АЗАЗЕЛО, КОРОВЈЕВ, БЕХЕМОТ у роману "МАЈСТОР И МАРГАРИТА"


Карактеристике Azazella – 2020

Један од представника подземних снага који су се настанили у "лошем стану" - Азазелу. Мајстор и Маргарита је роман испуњен симболичним, вишеструким сликама. Тема овог чланка је опис једног од најтајанственијих ликова у Булгаковљевом роману. Говоримо о црвенокосој Воландовој минионистици по имену Azazello.

У роману је неколико цртица. Један од њих говори о авантурама демонских ликова у Москви. Ови хероји су веома шарени, оригинални. Један од тих мистичних ликова је Азазело.
"Мајстор и Маргарита" - роман који се одвија тридесетих година. Чак и тада, стамбени проблем за становнике главног града постао је један од болних. Осим тога, жеља за туђом некретнином - није једина људска грешка која је својствена обичним смртницима. Ту је и похлепа, похлепа, завист и, коначно, кукавичлук. Немогуће је спасити човечанство од свих ових недостатака. Али, с времена на време, појединачне представнике треба подучавати лекцији. Шта су чинили хероји романа Булгаков: Хиппопотамус, Фагот, Азазелло.
Мајстор и Маргарита је рад којем књижевни критичари посвећују пажњу већ неколико деценија. У сваком од ликова, шифрована је назнака особе која је заиста постојала, или митског или библијског карактера. Шта критичари кажу о Азазелу?

Пали анђео
Азазел - лик библијске приче. Легенда Старог завјета каже да је један од анђела једном говорио против Божје воље, због чега је послан у пакао. Али прије него што је био лишен главног атрибута неба: крила. Пали анђео се сместио у пакао, постао популаран. Писци и песници апелују на његову слику готово целу историју човечанства.
Булгаков је донекле модификовао изглед овог лика, и што је најважније, преименовао је његово име у италијански стил. Азазело у роману Мајстор и Маргарита, како и доликује становнику таме, застрашујуће је, лукаво и окрутно. Какву улогу овај лик игра у Воландовој пратњи?
Непријатан карактер
Ђавољи помагачи, упркос својим триковима, изазивају саосећање. Хиппо непрестано изоштрава. Коровјев, иако има усрани глас и гадан поглед, али изазива осмех. Азазело, за разлику од својих "колега", је лаконски, лишен шарма. Његова улога у пратњи је обављање прљавог посла. Први пут се појављује директно из огледала у стану Степе Ликходејева. Азазелло има полуцилиндар на глави. Његова коса има ватрено црвенкасту нијансу. Страшан изглед допуњује очњаке.


Азазело каже носним, непријатним гласом. И од првог појављивања на страницама романа Булгакова, он изражава своју спремност да користи физичку или мистичну моћ. Застрашивање, уништавање - то ограничава Азазелове одговорности. Чак и смрт главних ликова романа долази из његових руку.

Демонска дружина у Москву стиже не би ли увидела да ли су се људи променили изнутра. Поставља се питање постоји ли икаква нада за екстремно рационалистички настројену, анонимну, трому, безличну и окрутну свакодневицу. Ово питање мучи и Воланда, тако да његова мисија треба да буде одговор на питања о могућностима мењања људи у души – изнутра, на шта ће сам дати одговор нешто касније, за време сеансе у позоришту: „Они су – људи као људи… Воле новац, али, то је увек и било тако… Човечанство воли новац, па ма од чега да је направљен (…) Но, лакомислени су… па шта се ту може… и милосрђе понекад заструји у њиховим срцима. Обични људи… речју, личе на пређашње, само их је стабмено питање искварило…” Виновник акције провере могућности промене у свести грађана Москве овим речима их је управо лишио сваке наде у могуће побољшање.

Кривице на које ће се окомити мач казне Кнеза Таме крећу се од прељубе до издаје. Издаја је најстрашнији злочин, најгори грех, па су два највећа издајника убијена – Јуда и барон Мајгел. Воланд представља напредак у односу на Мефиста, он жели да помогне људима, делујући на њих етички, наводећи их да буду и остану верни својој природи. Зло које он кажњава не долази споља, оно је унутра, у људима – они су ти који размотавају вечно клупко зла. Ниједна казна није без разлога. Из свеприсутног зла Воланд треба да спасе Мајстора и Маргариту.

Не желећи мешање у земаљске токове и мењање света, он се истински супротставља уско канонизованим погледима на живот, морал и веру. „Имајте у виду да је Исус постојао”, говори Воланд Берлиозу и Бездомном, који не презају од јавног и надменог истицања свог атеизма. По њему, у животу свакако има довољно простора и за Исуса и за Ђавола. Човековом судбином, без обзира на његову смртност или изненадну смртност, управља неко други, а не човек сам. Добро неизоставно постоји, иако се упорно губи, нестаје, а одсуство добра треба казнити. У оваквој филозофији афирмисано је и упориште зла, што њен заступник супериорно доказује Левом Матеју: „Још ниси ни стигао на кров, а већ си успео да одвалиш бесмислицу, и рећи ћу ти у чему се она састоји – у твојој интонацији. Изговорио си своје речи тако као да не признајеш сенке, а ни зло такође. А да ли би хтео да будеш добар па да се замислиш над питањем: Шта би радило твоје добро кад не би било зла, и како би изгледала Земља, кад би са ње ишчезле сенке? Јер сенке бацају предмети и људи (…) Ти си –глуп.”
Воланд није револуционарни моралиста који жели да промени свет такав какав јесте; он непристрасно посматра све оно што би се и иначе десило; Његово мешање у иначе планирани ток појава јесте, у ствари, убрзавање или указивање на то да ће се нешто десити. Не може се променити оно што је било. Кретање је унапред предодређено, човек не управља својом егзистенцијом, а као једино решење да се овај беспомоћни створ спасе од таквог затвореног кретања намеће се пут ка трансцеденцији. Воланд је носилац и пропагатор ове теорије.
„Ах, па да, па да! Драги мој, открићу вам тајну. Ја уопште нисам уметник, већ сам, напросто, хтео да видим Московљане у маси, а најзгодније је било да се то изведе у позоришту.” Посматрајући људе, он темељно анализира правду, подробно разлучивајући истину од лажи, притом вршећи селекцију на оне безличне, анонимне, лажљиве и притворене, који немају храбрости нити воље за искрено делање, са једне стране, и на оне слободне, храбре, искрене и аутентичне, који умеју да се носе са променама и искористе слободу избора, која је човеку дата, са друге стране.
Воландов критеријум у овом озбиљном послу јесте личност. Према првој групи, он се опходи иронично, надмено и интровертно, не пружајући простор за споразум и равноправан дијалог, а покушај комуницирања је у знаку осуде и исмевања. Велика сеанса Воландове свите у Варијетеу служи разобличавању маскираних карактера међу грађанима Москве. Акција демона усмерена је само ка поспешивању реализације овог процеса, јер грађани, додуше несвесно, сами себе разоткривају, показујући шта је испод маске која је готово срасла са лицем. Дванаесто поглавље романа носи назив Црна магија и њено демаскирање, а у ствари није магија та која ће битри демаскирана, већ ће бити огољени и разоткривени управо они који захтевају негирање чуда и рационално објашњење.
Воланд коригује Јешуину проповед да су сви људи добри, делећи људе на зле и добре (а у оквиру тога на оне обичне и оне необичне). Оваква нова подела руши илузију о настанку царства истине и правичности. Својом појавом Воланд подвлачи јаснију границу између два горенаведена света, чинећи разумљивијим њихове разлике. „Воландова интерпретација Јешуине филозофије је мање племенита и илузионистичка; она дели људе на зле и добре и претпоствља да је царство о коме је реч немогућно остварити, будући да је у свету повучена граница између злих и добрих људи” (Миливоје Јовановић).

Коровјев – Фагот је најутицајнија личност у Воландовој свити. Као и његов претпостављени, Коровјев има двојаку функцију: у контакту са Мајстором и Маргаритом, и са свим осталим представницима московске свакодневице. Овај „прозрачни грађанин чудног изгледа”, са џокејским качкетом, мршавог и подругљивог лица, у отрцаном карираном капуту, представља се људима на најразличитије начине, али обавезно притом оставља први утисак малог човека у Москви. У Варијетеу, Коровјев разобличава и открива све присутне: пре свега грађанина Парчевског, објавивши да се шпил карата налази „између новчанице од три рубља и судског позива ради уплате алиментације грађанки Зељковој”, преко Бенгалског коме, на његово наређење, Бехемот откида главу и касније опет враћа на врат, до изазивања масовне помаме за новцем и хаљинама, да би иза тога Аркадија Аполоновича Семплејарова, председника Комисије за акустику московксих позоришта, ућуткао подсетивши га пред супругом где је провео део прошле ноћи.
Коровјев је заступник филозофије неочекиваних, невероватних принципа. У разговору који је водио са Никанором Ивановичем Босим, председником заједнице станара у згради у Садовој улици, Коровјев ће рећи: „Шта је то званично лице, или незванично? Све зависи од тога са које стране се посматра ствар, све је то, Никаноре Ивановичу, климаво и условно. Данас нисам званично лице, а кад погледаш сутра – јесам! А бива и обрнуто, и то још како бива!”. Било званична, било незванична, Ивановичева личност и није била личност по мишљењу Коровјева, а и Воланда. Лабилност наводних принципа Ивановича изаћи ће на видело нешто касније – он завршава у затвору због поседовања стране валуте, што је у Русији, у то време, било строго кажњиво.


Мачак Бехемот, други члан Воландове свите, такође има посебну мисију и представник је одређеног филозофског погледа на свет. Њега први пут у роману сусрећемо у четвртом поглављу: „Мачак се показао не само као платежно способна, већ и као дисциплинована животиња. Само што је кондуктерка подвикнула, он се повукао, сишао са степеника, сео на станицу, тарући бркове новчићем.” Овај господин пије вотку, виљушком једе печурке, за време масовне сеансе у позоришту узима мере дамама, преноси обућу и ташне, преузима улогу вратара у дамском магазину и сл. У припремама за бал код Сатане помаже у купању главне јунакиње, а за време бала изводи штосеве са коњаком уместо шампањца. Стјопу Лиходејева једним „шиц” пребацује на Јалту. Поред функције враголана који треба да забави читаоца, овај мачак ипак, у складу са својим ограниченим могућностима, обавља одређене дужности у оквиру Воландове мисије. Њему је додељен задатак да из ковчега украде Берлиозову главу. Бехемот је у одређеним ситуацијама безобзиран и немилосрдан према онима који то заслужују, али није он тај који одлучује о критеријумима поделе, нити је у његовој надлежности да одузме живот. Његова улога сведена је на спровођење у делу издатих наређења, провоцирање и уливање страха. Занимљиво је да Бехемот, иако само мачка, од свих чланова дружине једини допушта себи луксуз провокације упућене, додуше не директно, самом Воланду, што увиђамо за време играња шаха, када тражи фигуру под креветом и на превару покушава да спасе партију.
Азазело се први пут појављује у седмом поглављу романа, у стану Стјопе Лиходејева, директно из трокрилног огледала. У свом деловању, Азазело често бива насилан – туче Варенуху у јавном тоалету, брутално се обрачунава са Поплавским, свети се Анушки што је узела Маргаритину потковицу. О тој страни свог карактера и сам прича Маргарити за време њиховог првог разговора. Он убија Мајстора и Маргариту и спаљује њихов стан. За све време контакта са Маргаритом, овај ђаво исказује изразите симпатије за њену храброст и понашање у сасвим новој и посве неочекиваној демонској средини. Што се односа са Мајстором тиче, Азазело је пун поштовања за његову уметност и његов роман. Бесан је на Могарича, који се није похвално изразио у вези са Мајсторовим делом. Посебност Азазелова у односу на остале чланове Воландове свите потврђена је, између осталог, и чињеницом да управо његове речи, упућене Мајстору, формулишу сиже Воландове филозофије и мудрости, а самим тим и најдрагоценије мисли романа, које афирмишу аутентични, стваралачки живот сваког појединца: „Ах, молим вас… да ли су то ваше речи?! Па ваша драга вас назива Мајстором, па ви размишљате, и како онда можете бити мртви? Да би човек сматрао себе живим, зар му је неизоставно потребно да седи у сутерену, да има на себи кошуљу и болничке гаће? То је смешно!”
Булгаков је мајсторски надвисио уобичајено значење ове демонске појаве, подаривши му изузетно сложен психолошки профил и врло одговрну функцију у реализовању мисије у Москви. У тридесет другом поглављу романа видимо Азазела који је ближи књижевној традицији од оног каквог га је обликовао Булгаков: „Месец је изменио и његово лице. Ишчезао је без трага наказни очњак и врљавост се показала лажном. Оба Азазелова ока била су једнака, пуста и црна, а лице бело и хладно. Сада је Азазело летео у свом правом обличју, као демон безводне пустиње, демон – убица.”
Јеванђеље по Воланду, које је довело у везу Воланда и Мајстора, обелодањује се као „јеванђеље по Булгакову”. Тиме је решено најважније питање везано за демонолошку слику Мајстора и Маргарите: због чега представа о Воланду и дружини одступа од традиционалне, због чега су ови ликови чак надмоћно симпатични у односу на ликове представника свакодневице. Булгаков је свој роман писао са Воландових позиција, Воландова пројекција судбине и ситуација Мајстора и Маргарите је пројекција Булгакова, који нам својим романом казује да живети у свакодневици, заправо, не значи живети.

Аутор: Зорана Пејковић

Илустрације су преузете са www.masterandmargarita


Азазелло
У старозаветној апокрифној књизи Енохова 8: 1-3, Азазел је пали анђео који је научио људе да израђују оружје и накит:

1 Азазел је научио људе да праве мачеве, ножеве, штитнике и панталоне, и упознао их са земаљским металима и вештином њиховог рада, наруквицама и украсима, употребом антимона и улепшавања очних капака и свих врста скупоценог камења и све две тинктуре за бојање. И настало је много богобојазности, и починили су блуд, и њих 3 су залутали и постали корумпирани на све начине.

Апокрифа и Псеудепиграфа Старог завета
R.H. Charles
Okford: The Clarendon Press

Захваљујући Азазелу жене су научиле "грешну уметност" сликања њихових лица, тако да је јасно зашто он доноси крему која има за последицу да Маргарита поново постане млада.

Азазеллова трансформација у 32. поглављу

Азазелло / демон пустиње без воде, убица демона. Чини се да ова трансформација потиче из апокрифне књиге Енохове, где Господ наређује анђелу Рафаелу да веже Азазиела и баци га у мрак и затвори у пустињу. У старозаветној књизи Левита (16: 8) Азазел је име грешног човека којег Јевреји сваке године прогоне у пустињу како би преузели сву кривицу свог народа.

Каменит, без радости, равни врх - Највјероватније Мт. Пилат у Швајцарској, како је речено у апокрифној "Пилатовој смрти." Римљани су га покопали усред планина. Сваког Великог петка ђаво узима Пилатово тело и постави га на камени трон док Пилат пере руке.

ВИШЕ О РОМАНУ МАЈСТОР И МАРГАРИТА на https://amika-andjelkovic-milivoj.blogspot.com/2015/08/blog-post.html




понедељак, 1. јун 2020.

КОЛИКО КЊИГА ПРОЧИТАТЕ У ЖИВОТУ?


- Књижевни критичари? Они доприносе теорији књижевности и тумачењу дела. Међутим, они најчешће пишу једни за друге. За просечног читаоца књижевни критичар не може да буде поуздан процењивач дела из сасвим једноставног разлога: он по природи интересовања и струке прочита много више, па оно што је за њега већ виђено, често коришћено, па и банално, за читаоца често то није јер се много ређе сусрео са тим.
- Може ли се то доказати?
- Па, може ако израчунамо колико свако од њих прочита књига, до 40 године рецимо.
- Овако - просечан читалац од 15-18 године, годишње прочита око 10 књига лектире + 10 других + 5 на распусту = 25.
За 4 године то је = 100. Потом, до 40 године по једну књигу месечно = 264 + оних 100 = укупно 364 књига до 40 година живота. То је његово свезнање књижевности.
- А књижевни критичар?
- До 18 године, такође 100 лектире + 50 књига јер има афинитет за књигу. На студијама књижевности и потом, до 40 године, по једну књигу недељно + годишње бар још 20 књига теорије, упоредних текстова, сродних књига…То, кад се сабере изађе 1.734 књига до 40 године живота.
- Значи, однос прочитаних књига је 364 књига просечног читаоца према 1.734 књига које прочита књижевни критичар. То је скоро  1 : 5.


- Отуд она појава – ти се одушевиш неком књигом, па потражиш текст књижевног критичара да то потврдиш, кад оно, пише: просечно, банално, већ виђено, често описивано... За њега то тако јесте, за тебе ће то тек постати такво ако наставиш интензивно да читаш из неког свог разлога.
А разлози за читање могу бити врло различити: да се забавиш и прекратиш време, да нешто научиш или схватиш у људским и друштвеним односима. Популарне бестселер књиге најчешће немају већу књижевну вредност али су корисне за едукацију: да упознаш догађања и рутину љубавног, брачног, ванбрачног, пословног или друштвеног живота, различите људске типове и карактере, необичне судбине и догађаје. Или, најређи разлог: да откријеш зашто је неки писац добар јер сам намераваш да пишеш... Зато ће и твој избор књига бити томе прилагођен.
Није неважно у којим годинама живота узмеш неку књигу у руке. На пример: „Степски вук“ Хермана Хесеа биће ти стран и незанимљив у 15-16 години, разумљив и добар у 30 – тим  годинама, изванредан у 50 – тим годинама – ако ниси књижевни критичар који ће извући паралеле са сличним књигама које су исте или боље.
Ја никада нисам прочитао Рат и мир у целини већ у три дела. У гимназији сам читао само ратне одломке, а као студент само мирнодопске, нератне. Касније сам тражио само одређене одломке из неких посебних разлога… Како сазревамо и сазнајемо, читамо и живимо, мењају се и наша сазнања света и интересовања за њега.
Значи, читајте оно што вас интересује, тражите смисао књиге и свог читања, унапређујте га као и све остало у животу.
Читајући открићете непознато, сазнати ново, стећи искуства које постоје само у књигама и - видећете свет искуснијим и зрелијим, новим очима.

Миливој Анђелковић

среда, 13. мај 2020.

ЈУЧЕРАШЊИ И БУДУЋИ СВЕТ


„Јучерашњи свет“, аутобиографска књига Стефана Цвајга писана је у септембру 1939. године, уочи рата. Данас, после 80 година, та ретроспектива речито говори о путу који је човечанство у међувремену прешло. Технологија и електроника јесу развој, али јесу ли и напредак? Или је развој ретроградан, што је апсурдно али можда ипак тачно?
Ева шта Цвајг пише те, 1939. године:
„О овом веку смо сањали као о веку слободе.... Осећање сигурности, то најдрагоценије осећање милиона, заједнички је идеал живота. На раније ратове, глади и побуне гледали смо као на време у коме је човечанство још било малолетно и недовољно просвећено...
Ништа тако јасно не показује назадовање света после Првог светског рата колико ограничавање личне слободе кретања и смањивање права на слободу. Пре 1914. земља је припадала свим људима. Свако је ишао где је хтео и остајао колико је хтео. Није било дозвола и одобрења и мене увек развесели чуђење младих људи када им причам како сам пре 1914. године путовао у Индију и Америку а да пасош нисам имао, нити сам га вадио. Човек се укрцавао и искрцавао не питајући никог и не питан од било кога, није морао да испуњава ни један од стотине папира као данас. Није било дозвола ни виза, ни досађивања.

Исте те границе што их данас цариници, полицајци и жандармерија претварају у праве жичане преграде, представљале су само симболичне линије које су људи прекорачивали са истом безбрижношћу као меридијан у Гринвичу.
Тек после рата почело је смућивање света национализмом и та прва духовна епидемија узроковала је ксенофобију: страх од странаца и мржњу према странцима. Сва понижења која су раније важила искључиво за злочинце, наметана су сваком путнику. Фотографисање, обавеза потшишивања да уши буду видљиве, отисци прстију: прво само палац, затим свих десет, поднета уверења, потврде о здравственом стању, полицијска о владању и препоруке, позиви и адресе рођака, финансијске гаранције и обрасци у 3-4 копије, ако је недостајао само један били сте изгубљени...“.
Да се тако путовало потврђује и Томас Ман у новели „Тонио Крегер“ – Тонио је из Минхена отпутовао у Данску, једино су му родном граду, на северу Немачке, тражили неки доказ идентитета и прихватили једино што је имао – коректуру  приче (са његовим потписом као аутора) коју је одобравао за штампу.
Раде Драинац у тексту о Београду 1905 – 1910. пише да се лако путовало „преко“ – објаву за пут је добијао свако, од академика до вандрокаша.
А Пупин у аутобиографији наводи да га је на улазу у Америку цариник једино питао: - А шта ви, млади човече, доносите Америци?
          После 1914.  године Тодор Манојловић 20-тих година прошлог века пише у „Писму за Париз...“ То није... једна лепо, нормално прошла, ишчезла, већ насилно и свирепо пресечена младост; један пресечен, преполовљен живот управо – који се после те катастрофе наставља  некако на на једној сасвим другој основи  са чије се те друге половине она дивна и блажена прва уочава и осећа готово већ као нешто туђе.
Жалба читавог једног нараштаја; тако рећи свих двадесетогодишњих из године 1914, који су, тек у напону своје снаге, воље, идеала и животне радости ступили били у живот, сурвали се одједном у онај грозни жрвањ, у онај крвави, лудачки кошмар. Усред кога су после – уколико су га већ уопште преживели – имали да сазнаду, да науче да је све оно у шта су они дотада веровали и полагали своју наду , све оно што су чули од својих родитеља и учитеља била само једна ништавна опсена и бедна лаж чија се катастрофа свалила ту баш на њихова двадесетогодишња леђа“.
Да, и то није усуд само те генерације. Има их јој... и још...
Карл Попер, аустријски и светски филозоф пише: „Људима није дато да сазнају истину него, у најбољем случају, да само да препознају грешку“. И додаје: „ Није најважније ко влада него да тако организујемо политичке институције да спречимо да лоши и некомпетентни владари нанесу много штете... Слобода се мора ограничити законом, односно поретком.... Савршено друштво је немогуће. Покушај да се уреди небо на земљи производи пакао...
Демократија је облик друштва који даје највише личних слобода. Такво друштво се може мењати помоћу речи и  разумних аргумената концентрисане критике... Ово је време у коме се не смеју убијати људи, уместо њих мењаће се и нестајати идеје...“
Надајмо се да ће бити тако.
Међутим, многи погледи у будућност су забрињавајући, а неки и застрашујући.
Жак Атали у „Краткој историји будућности“ наводи  две индуструје које већ доминирају: осигурање и разонода. Микрокредити и микроосигурање обезбедиће основне животне потребе и психолошку заштиту, а забава је такође заштита – „склонити мисли од страхова овога света“.
          Данас контрасти досежу екстремне границе, пише Жак Атали. Половина становника планете нема пристојну воду, образовање, здравствену заштиту, па ни кућу. Седамдесет осам одсто у градовима на југу живи у ћумезима. Општи је пад наталитета и раст животног века. Биће све чешће промене идентитета. Улазимо у све топлије деценије па ће ниво мора до 2050. године скочити за 20 – 60 сантиметара. Упоредо на очекују суше и хаотичне временске промене. Знање се удвостручује сваких седам година, а у 2030. години удвостручаваће се свака 72. дана. Схватићемо да је време права реткост коју нико не може да створи, ни да прода, а често ни да сачува.
          Појавиће се нових једанаест економски-политичких силаа: Јапан, Кина, Индија, Русија, Индонезија, Кореја, Аустралија, Канада, Јужна Африка, Бразил и Мексико. Закон тржишта ће надјачати законе демократије. Увешће се казне за ризичне особеза све оне који се не понашају по здравственим, безбедносним и другим стандардима.
          И на крају само једна реченица која све објашњава:
          „Насиље новца замениће насиље оружја“.
          Доминик Мојси тврди да у данашњем западном друштву доминира култура страха, одсуство поверења међу људима и немање поверења у будућност. Човек прибегава мимикрији и постаје исти као већина око њега. Он личну слободу користи да би се одрекао властите индивидуалности. A застрашен човек је неслободан, без самопоуздања, идентитета, достојанства и своје воље.
          Јосиф Бродски пише у писму председнику Чешке, књижевнику Вацлаву Хавелу: „Оно што ви називате `комунизмом` било је слом хуманости а не политички проблем. То је био људски проблем, проблем наше врсте и зато дуго траје.... Зашто не бисмо почели признањем да се у овом веку у нашем свету догодило невероватно антрополошко посрнуће независно од тога ко га је или шта га је изазивало. Да је оно захватило масе које су се руководиле личним интересом и свело све на морални минимум. А ти лични интереси: стабилност живота и животних стандарда – остварени су на рачун других људских маса“.
          Јувал Ноа Харари у књизи „21 лекција за 21. век“ предвиђа прелазак власти на алгоритме Велике Датотеке. Они ће давати могућа решења а шефови бирати које ће применити. То се већ догађа у медицини, пише Харари, где су налази и методи лечења смештени у електронске меморије рачунара.
          „Одгојили смо кротке краве које дају огромне количине млека али које нису способне за самостални опстанак као што су то биле раније. Сада стварамо кротка људска бића која дају велике количине података о себи... Запоставили смо истраживања људског ума и још увек не знамо који је потпуни људски потенцијал...“
          Либерализам је увек неговао политичку једнакост, али сада почиње да схвата да без економске основе слобода не значи ништа. Али, алгоритме електронике то не интересује, економско и друго искоришћавање биће тек степеница ка нечем много горем – ка безначајности велике већине људских бића, слути Харари.

          Виктор Пељевин у новом, пародијско-бурлескном роману „iPhuck 10“ доноси и политичко виђење почетка следећег века – „плишани тоталитаризам“ и калифати. Русија, балтичке земље и део Европе су у Европској унији чији је „најбољи штит“ лоша клима. Америка је подељена на два дела која ратују међусобно, Калифат ратује са Америком а Дафаго (друга исламска држава) због тумачења „небеских знамења“ ратује са Калифатом. Како су две исламске државе раздвојене територијом ЕУ, оне ратују шаљући балистичке ракете преко ЕУ која наплаћује сваки прелет, а политичари се свађају чије су руте њиховог лета и коме припада који део наплате. Једина спона која послује свуда и држи свет на окупу је „Једина банка“. Она плаћа свакоме ко је помене у роману, извештају, говору, било где.
          Књига Марка Гидмена, експерта Интерпола, УН, Нато-а и америчке полиције „Злочини будућности“ на 630 страна доноси застрашујућу слику  садашњег и будућег дигиталног света, крцату примерима и вероватним догађајима у будућности.
          „Сваког дана сајбер напади ремете наш финансијски систем – пише Марк Гудмен -  лопови краду милијарде у интелектуалној својини, стране државе крадуцкају планове за војно наоружање а хакери једни другима дојављују савете преко интернета о томе како да преузимају индустријске контролне системе који управљају свим и свачим, од електрана до постројења за пречишћавање отпадних вода“. А ту су и телекомуникације, здравство, саобраћај , вода, интерент...
          Екрани вам не говоре шта се у свету догађа већ оно што ваша влада и Фејсбук мисле да треба да видите. Не верујте екранима јер слике на њима, поруке на мобилним па и рачуни и извештаји могу да буду прилагођени нечијим потребама, а на вашу штету. Не отварајте поруке непознатих и чувајте се понуђених линкова (е-адреса) на које вас на све начине позивају да се обогатите, не верујте да вас контактира нигеријски принц или уцвељена млада и богата удовица из Енглеске. На пример: потпуни аутоматизован комплет за фишинг – пецање наивних – са 500.000 е-адреса кошта само 65 долара.
          Гудмен тврди да видимо свега 10% онога што желимо јер смо разврстани у различите групе. Ако укуцате Египат добићете извештаје о „арапском пролећу“ и сличним превирањима, а вашој сестри, на њеном рачунару, интернет ће понудити пирамиде, понуде за путовања и светску моду.
          Мислите да су хакери банда? – пита Гудмен. Чекајте само да се упознате са трговцима података. Најбезазленији пример је праћење ваших активности па ако почнете да се интересујете за лосионе без мириса и витаминске додатке почећете да добијате рекламе за те артикле, беби-храну и опрему за бебе јер је програмски алгоритам закључио – можда и пре вас – да сте у другом стању. За све постоје цене: желите 4.000 пратилаца вашег профила на Фејсбуку – може за само 5 долара јер је понуда велика. Сто хиљада фанова кошта 1.500 долара, а милион нових пријатеља на Инстаграму кошта 3.700 долара.
          Алгоритми - рачунарски програми одређене намене већ сада заузимају важна места у нашим животима. ГПС апликације (путовође од аутомобила до авиона), део трговине на Волстриту који аутоматски подиже или смањује цене акција, кривично правосуђе (прекораћење брзине, црвено светло, надзорне камере), граничне контроле (ко ће на царински преглед), кредитна способност, здравство где програми одређују ко ће и када на специјалистичке прегледе, ратовање дроновима и беспилотним летилицама, будући живот – рачунар из базе података за нас проналази сродну душу...
          Програми нису безгрешни, они раде на основу одређеног нивоа просека. Има и катастрофалних грешака: 1981. године робот је први пут убио човека на текућој траци фабрике Кавасаки јер га је идентификовао као сметњу производњи, зграбио виљушкама и „преместио“. Колико је сличних грешака никада нећемо сазнати јер су то грешке у системима и велике тајне компанија.
          Ако одлучимо да не прихватамо тотални надзор постаћемо „црна мрља“ у систему – нешто кријемо па смо сумњиви и бићемо разврстани заједно са криминалцима. Да се одрекнемо интернета, Фејсбука, имејла и осталих погодности постало је немогуће јер многе важне основне информације које добијамо све чешће се завршавају да остале детаље, последице и погодности видимо на сајту том и том. Ако сте јавна личност, активна у својој делатности, ваше одсуство са мреже биће замењено вашим лажним профилом, са свим вашим личним подацима и фотографијама, али и са сумњивим или криминалним активностима.
          Шта мислите ако се истовремено догоди крађа милиона кредитних картица (то се већ догађало) и нуклеарни удар – шта ћемо прво сазнати? Како су системи подешени за финансијске операције они ће нас прво известити о крађи картица, које државе и региони су у питању и које серије картица, како се то одразило на берзе и на вас, па тек потом о нуклеарној несрећи. Зато је симптоматично да се ова књига „Злочини будућности“ завршава поглављем - питањем: „Преживети напредак“.
          Такве су визије сутрашњег света, реалног или могућег. И шта је остало од осећања сигурности, слободе и личне слободе о којима је писао Стефан Цвајг пре 80 година? Остало је право на осигурање за основне животне потребе – ако га редовно уплаћујемо и оно не банкротира – и право на забаву као „склониште за мисли“. И стална опасност да насиље новца не замени насиље оружја. Ако се било шта од овог, или нешто треће и четврто, догоди, бићемо у истој ситуацији као данас, што значи -  благословено безначајни.
          И тек што је овај текст завршен лоша будућност је почела. Појавило се нешто неочекивано, злослутно, за све опасно. Нешто што брише све политичке и имовинске разлике и оставља човека самог пред свемиром. Одмах се појавио и виц који алудира на кинеску способност успешне имитације „брендиране“ робе: сва срећа што је вирус кинески, шта би тек било да је оригинал.
          А онда је почело да се догађа оно што је  Борислав Пекић описао у „жанр – роману“ „Беснило“ објављеном 1985. године. Једина разлика што се уместо вируса беснила појавило беснило корона – вируса.
          Смртоносни вирус који изазива пандемију није редак мотив у популарној књижевности, али амерички писац Дино Кунц, аутор више од 100 књига, у роману "Очи таме", објављеном 1981. године као да је био пророк: он пише о смртоносном вирусу који се 2020. проширио светом из кинеског града Вухана и нападао дисајне органе.  У роману он је брзо нестао, појавио се кроз десет година и опет нестао.
          Британски “Гардијан” донео је и листу прича и књига у којима заразе праве хаос. На њој су “Боја изван овог свемира” Х. П. Лавкрафта из 1927. године где заразу шаљу ванземаљци преко метеорита и “Андромедина нит” Мајкла Крајтона (1967). У роману “Бела куга” (1982) Френка Херберта, једног од најутицајнијих аутора научнофантастичне књижевности, генетичар из освете ствара вирус који убија цео женски род.  У роману Џоане Рус  “Женски мушкарац” (1975), “феминистичком ремек-делу”, појављује се вирус који напада само  мушкарце. Грег Бер у роману “Музика крви”описује научника који је из лабораторије прошверцовао вирус у сопственом телу да би  постао самосвестна, хиперинтелигентна сива маса и пренео свет у нову, бољу реалност.
          Ево шта је Пекић записао у свом Дневнику из 1984. године и уз мање редакције пренео у мото и пролог романа „Беснило“:
          Завршио жанр-роман Беснило (Rabies). Данас пронашао главни мото и написао пролог. Како обе ствари имају за мене већи значај од професионалног, заслужују да уђу у Дневник. 
Мото: “Peste si grande viendra a la grand gousse, proche secours, et bien loing les remedes.” (Велика ће пошаст у великој љусци доћи, олакшање близу, али спасење врло далеко.” (Нострадамусова Пророчанства)
Мото за пролог:
 “Продирући у живу ћелију страног тела, вирус њену садржину замењује својом и претвара је у фабрику за производњу нових вируса. Промене које на тај начин изазива у животној средини ћелије неупоредиво су дубље и драматичније него што се човек сме надати икад да постигне у својој.
Вирус је најсавршеније створење у космосу. Његова биолошка организација није ништа друго него машина за производњу живота у његовом најчистијем смислу.
Вирус је врхунац природне стваралачке еволуције. Врхунац вештачке је интелигентни вирус. Творевина која има форму човека, а природу вируса; виталност вируса и интелигенцију човека. Симбиоза вируса лишеног бесциљности и човека ослобођеног ограничења владала би природом, којој обоје служе сада само као ђубриво.” (Из предавања професора др Фредерицка Лиебермана, једне од личности романа Беснило).
Пролог: “Када је у VIII Певању Илијаде, кроз уста Ахајца Теукра, Хомер описао Тројанца Хектора као 'Кион лиситира', или 'бесног пса', човек за Њега још није знао. Кад га је, године 1962, под електронским микроскопом, први пут угледао, имао је облик метка, издубљеног у подножју, испупченог при врху. Мерио је 180 милимикрона по дужини, 75 у пречнику.
Био је шездесет милиона пута мањи од животиње у којој се родио, триста милиона пута мањи од човека кога ће убијати. Живео је у космосу који се звао Неурон и био пет хиљада пута већи од Њега. Све што живи, уосталом, било је од Њега веће. Али Га ова неправда није бринула. Јер — био је јачи од свега што је живело. Био је Чудо природе, чије је порекло обавијено мистеријом, као и порекло свих чуда. Али му је дело било изнад сумње, и изван наде.
Пустошио је своју родну средину с подмуклом, свирепом, болесном безобзирношћу, с којом човек злоупотребљава своју. Био је убитачно црно сунце свог космоса, запаљено да буде сунце и свих осталих. Док их је прогонио, човек је Његове претке крио под невиним именом хеличне рибонуклеопротеинске киселине у липопротеинској мембрани и гликопротеинском плашту.
За Њега у том рату није било бојазни. Дошао је на свет с другим омотачем, који још није имао име, али кад га добије, знаће се да је непробојан и неуништив. Јер мутант је био, први у свом соју. Иако сам, није се усамљеним осећао. Ирнао је усађен инстинкт Великој броја. За двадесет четири људска часа било би његових предака 6.000, за деведесет шест сати 200.000, за две недеље — 20.000.000. Таквих као Он, за двадесет четири људска часа, биће 40.000.000.
Његовим је размножавањем царовала прогресија која се губила у неизрачунљивој бесконачности. Он ће тада бити већ ко зна где. Путоваће кроз микрокосмос као што човек путује кроз макрокосмос. Лутања ће га водити кроз места са тајанственим именима, као што су за човека данашњице Горје Хиндикуш, пустиња Каракум, прашуме Амазона, и као што би, да му је трајање обезбеђено, за човека сутрашњице биле маглине Андромеде, сазвежђа Алдебарана, звезда Проxима Центаури.
Његове космичке луке биће Nervus sciaticus, Amonov rog, Cerebellum, Hyppocampus, Salivarna glandula. Његов трансгалактички пут — Кичмена мождина. Његов циљ — Мозак. Свуда где буде пролазио, светови ће се преображавати у катаклизми, страшнијој од сваког земљотреса који је од Постања погодио Планету. Свуда где буде пролазио предаваће страх, мржњу, бес онима који буду имали несрећу да од Његовог додира одмах не полуде.
Полуделима ће предати сазнање у чију природу нико никада неће моћи да проникне. Опет ће бити оно зашта је створен и што му је охоли узурпатор природе — Човек, на кратко оспорио: најопаснији, најмоћнији, најнемилосрднији створ у Васељени, недокучивој унији светова, којој је припадао и Његов Неурон. Рођен да умре тек кад остане сам, кад не буде више смрти од које би живео.
Овога пута човек му се не може одупрети. Могао би то једино Арестеус, син бога Аполона, али се у старе богове више није веровало. Зато је мирно кренуо да испуни судбину: да мори и умре.”
И то се, ево, догађа. Да ли смо суочени са производом људске бахатости, побуном природе или савршеним елементарним створењем из свемира сазнаћемо једног дана. Можда...

          Миливој Анђелковић
            www.amika.rs

среда, 15. април 2020.

ПЕТЕР ХАНДКЕ: „МОРАВСКА НОЋ“


Шездесетих година прошлог века, када је почео да објављује своје текстове, Петер Хандке је био бунтовник, авангардиста и контроверзни писац. На универитету Принстон у Њујорку напао је литерарну групу 47 због «описне импотенције» новог реализма и промовисао књижевност усмерену на језик и на однос језика и света. Деведесетих година посебно се интересовао за збивања на Балкану. Жарко Радаковић, његов преводилац, пише: „Балкан, односно Југославија, у његовом стваралаштву од почетка играју врло значајну улогу. Први роман који је написао у животу, настао је управо у Југославији, за време годишњег одмора на острву Крку. Реч је о књизи ’Стршљени’. Мотив Југославије присутан је у Хандкеовој свести или подсвести од почетка, већ и због његовог порекла – због чињенице да му је мајка била Словенка, да је његов деда био свим бићем за припајање Корушке, аустријске Корушке, Југославији, да је гласао за то на референдуму 1920. године, и да је због тога имао проблема у свом месту. А то је он причао своме унуку, и тај доживљај деде из двадесетих година је на Хандкеа врло значајно утицао.


          Коначно, и језик малог Хандкеа у кући је, поред немачког, био и словеначки. Хандке је редовно долазио у Југославију и за Словенију се посебно интересовао. Редовно је пешачио Словенијом и њу је глорификовао као неку врсту идеалне уметничке територије. Када је дошло до распада Југославије, тада је код Хандкеа ствар најпре напрсла, па пукла. Хандкеова визија Југославије као значајне земље је, не само за њега, него и за многе, одједанпут доведена у питање. И тада се појачало Хандкеово интересовање за све што се тада конкретно догађало у тој земљи.“ 
Тенденције које је Хандке уочио у првој половини деведесетих у ратном извештавању глобално су постале јасне крајем те деценије, а појачале се у двадесет првом веку. Суштина није локална, она је много шира. Тај однос је изазвао највише беса чувара новог светског поретка. Безброј памфлета, инвектива и пасквила пуних мржње сручио се на њега. Бука и галама политике надјачала је све остало. Јер Хандке је остварио више од седамдесет прозних радова и двадесетак позоришних дела, а опробао се и као лиричар, есејиста, сценариста, преводилац и режисер. У театрима широм света већ деценијама се играју представе према његовим текстовима: „Каспар”, „Псовање публике”, „Путовање у сонорну земљу”. Роман „Голманов страх од пенала”, који је ушао у школску лектиру, екранизовао је Вим Вендерс, а Хандке је написао дијалоге у сценарију чувеног остварења овог редитеља "Небо над Берлином".
За своју књижевност добио је све награде које један писац може да добије значајну немачку награду Бихнер, награду међународног фестивала Виленица, Америчку награду за књижевност, награде Томас Ман, Франц Кафка, Хајне и Ибсен,  Милхајмску награду за драматургију, Нестројеву позоришну награду за животно дело, почасни је доктор неколико универзитета, добитник је наших награда Браћа Карић“, „Милован Видаковић“и посебне плакете 50. Дисовог пролећа, изабран је за иностраног члана САНУ, почасни је члан Удружења књижевника, одликован Републичким орденом Карађорђеве звезде, а неколико дана након његовог 77. рођендана, 10. децембра 2019. године добио је и Нобелову награду за књижевност.
          Југословенским темама бавио се и у делима "Понављање", "Моја година у Ничијој ували", "Питајући у сузама" - о бомбардовању СР Југославије , "Вожња чуном или Комад за филм о рату" из 1999. године. „Био сам у Сребреници, каже Хандке, о том ужасном злочину написао сам све што сам желео, као и многи други. Али писао сам и о српским селима у Подрињу. Неки други то нису желели, не желе ни данас. Због тога је Насер Орић сада слободан човек. "
Роман „Моравска ноћ“ почиње бајковито: „Свака земља има свој Самарканд и своју Нумансију. У оној ноћи оба та места била су овде код нас, ту на Морави. Нумансија, на иберијској висији, беше некада последње прибежиште и упориште пред Римским царством; Самарканд, ма шта то место представљало у историји, било је и остало као из  бајке;  и  биће  оно,  мимо  повести,  као  из  бајке.  Место прибежишта  на  Морави  преузео  је  један  брод,  по  свему судећи  пре  мањи,  звани  „хотел“,  али  у  првом  реду  је  он већ дуго, Аутору, бившем аутору, служио као стан. Натпис „хотел“ био је само камуфлажа: ко је те ноћи питао за собу, кабину, одмах му је речено „нема места“. Питати даље било је такорећи бесмислено, и то не само зато што се брод сваки пут налазио на месту на реци до којег није било правог прилаза. Ако се неко некада и пробио до брода, беше привучен у најбољем случају ознаком „хотел“ која је у помрчини из даљине светлела као: Моравска ноћ”.
          На почетку романа је опис путовања кроз енклаву „изван спољашњег света“. Да је у питању Косово потврђују детаљи: видљив, „опипљив“ бол људи, полицијска пратња аутобуса, разорено старо гробље, запуштене њиве и необрани воћњаци, сплетови бодљикавих жица и барикаде оклопних возила, срушене куће, каменовање аутобуса од стране одраслих и деце, „плач који позива на одговорност“, подељени град. „Држава им служи само да живе своју мржњу која не престаје“, цитиран је возач аутобуса.
          Хандке кроз лик приповедача описује своје кружно путовањеод Балкана до Шпаније, Немачке и Аустрије, понирући у прошлост и садашњост раније виђених предела, описује симболично пешачење кроз мрак и неизвесности тунела дужине осам миља, присећа се снова „који су били деонице књига“ о његовој земљи и родном селу кога више нема и, пишући,  зариче се да неће више да пише.
          Писање је „ограничавајуће занимање“ за пун живот, пише Хандке, а оно тражи пун живот. „Пиши – саветује – упркос томе пишимо“
          Неколико ставова Хандке посвећује „балканском инату“, тој најлошијој одлици Балкана у очима Запада. А то је било „последње средство у доказивању себе“. Сједињавало је и постајало снага која ће, можда, да „дозре у делање“.
          На много места током романа појављује се неидентификована жена у вишеструким, увек другачијим улогама: као појам другог пола, или као пријатељ и спасилац, или прогонитељ и непријатељ. Он, као писац, сматра Хандке, није имао права да буде са неком женом јер она угрожава његово писање, прекида га и присваја „зрачење његових реченица“. А једна повређеност производи другу... Тај однос остаје неразјашњен до краја романа – она је на путу са њим, и у сачекивању, прогони га и дружи се а појављује се и на броду, увек у неком прикрајку и повремено у центру пажње.
          Роман „Моравска ноћ“ није књига за брзо, релаксирано читање. Навикнути на, најчешће, приповести које се исцрпљују у фабули и ликовима, на темпо догађања који нас вуче напред, овде се сусрећемо са густом прозом пригушених емоција чија динамика извире из дубина текста. На свом кружном путовању Европом приповедач понире у дубине различитих предела, у њихову прошлост, скорашњост и садашњост, од бивших виђења до садашњег изгледа, непрекидно преиспитујући себе као писца, личност, човека... То је понирање у дубине времена и језика, у архетипе друштва и савремене митове помереног света који је „испао из зглоба“.
          Читајући повремено ћете чути немогуће – чућете призвуке „Тамног вилајета“ Момчила Настасијевића и реченице моделиране као да их је исписао филозоф и песник Лука Прошић. Чућете онострани „жубор из незнани“ Момчила Настасијевића – несвесну и митску пројекцију човека. То је надстварност у којој се преплићу планови прошлости и садашњости, виђење себе бившег и садашњег, копање по пределу и себи докле се речју може домашити. Упињући се да доведе у склад виђење прошлости предела и догађања са сазнањем садашњости Хандкеу се догађа оно што је описао Момчило Настасијевић: „Што истинитије сазнајем, то дубље заборављам себе“.
          „Ако свугдје, у свакој земљи, постоје и Самарканд и Нумансија, и бајковито мјесто изван историје и стварно историјско мјесто што је посљедње прибјежиште пред Царством, пред Суперсилом или Молохом, онда није све изгубљено - пише о роману Мухарем Баздуљ. Лијепа је та ријеч – прибјежиште; Киш је за литературу говорио да је последње прибежиште здравог разума. Ријеч прибјежиште је и међу кључним ријечима Хандкеове литературе. Његови текстови фиксирају један нестали свијет, његови путописи једно нестало вријеме, да све нестало не би нужно било и изгубљено“.
          Већ преведена на француски и шпански језик, ова књига је – по речима рецензента Милована Данојлића – "необична аутобиографска повест, везана насловом и не само насловом, за наше крајеве. Један писац који је, тобоже, напустио списатељски посао, исповеда се на броду-хотелу Моравска ноћ шесторици пријатеља, тачније, дозвољава им да га исповедају, да га подсећају на пределе, ситуације, сусрете, појединости и лица из његових ранијих књига и околности које су га пратиле... Заклети усамљеник, у спору са духовном и друштвеном климом западног света, нашао је у нашем делу Балкана окружење прикладно свом психолошком стању, потреби да ствари посматра изван њиховог усвојеног оквира, из перспективе слободне, од друштвених конвенција отргнуте јединке. Са нашом, такође усамљеном, из света искљученом земљом, он је утврдио сестринску сродност: разумевајући себе, он схвата и прихвата нас
          Дринка Гојковић наводи Хандкеов троугао: језик – опажање – приповедање и унутар њега положај појединца као угроженог субјекта у проблематичној комуникацији са спољним светом.
          Аустријски писац Леополд Федермајер Хандкеову естетику назива „епика мира“ која се одваја од традиције ратне и освајачке епике која почиње још од Хомера. Хандке настоји да уђе у суштину ствари, пише Федермајер, да нађе узроке и изнесе своје сумње.
          Не треба заборавити да је Хандке Нобелу награду добио „због утицајног рада који са лингвистичком генијалношћу истражује периферију и посебност људског постојања“. Преводилац Жарко Радаковић је имао велики посао да финесе немачког језика и аустријског дијалекта пренесе на српски језик па је за неке појмове морао да  створи и нове српске речи. Његов преводилачки напор је вероватно сличан раду да се на немачки или неки други страни језик преведу приче и песме већ поменутог Момчила Настасијевића. И то тихо, чудећи се... – како је то написао Хандке.

Миливој Анђелковић