уторак, 01. јун 2021.

ОЛГА ТОКАРЧУК: МАЊЕ ЕГОИСТИЧНЕ ПРИЧЉИВОСТИ

ОЛГА ТОКАРЧУК: МАЊЕ ЕГОИСТИЧНЕ ПРИЧЉИВОСТИ


 <> пре свега, да се ограничи властита егоистична причљивост.
<> у улози читаоца, често ми смета та опширност, остатак „другог времена“, које данас више не постоји.
<> приповедања које би се подударало с нашим доживљајем времена и начинима нашег размишљања, потпуно другачијим
<> Ум који у свакодневном животу комуницира с ТВ-ом или компјутером више не опажа реалност као низ дешавања која следе једно за другим… То је пре нешто као прозори Wиндоwс-а, који се отварају и затварају, а ми их спајамо и дајемо им потпуни смисао.
<> реалност постојања више тачки гледишта. Свет је међусобно слагање тих тачака гледишта, потрага за заједничким имениоцем. 
<> Добри писци заиста се препознају по својим кратким причама. Треба господарити енергијом приче, знати пронаћи поенту. Треба бити сажет, али изразит. Роман пре свега служи увођењу у транс, а прича – увиду у мало просветљење.

Ове изводе из интервјуа Олге Тукарчук писци треба да науче напамет И понављају сваког јутра као обавезну дневну мантру, а посебно оно:

- пре свега, да се ограничи властита егоистична причљивост


Често када пишем, имам утисак да форма долази сама, да је то основни интелектуални чин који омогућава да се исприча прича. Не постоји прича без форме. Али тај утисак да форма „долази сама“, веома је површан. Заправо, то је дуг процес трагања. Када се, пак, нађем у улози читаоца, често ми смета та опширност, остатак „другог времена“, које данас више не постоји.

 


Од самог почетка сам интуитивно била у потрази за таквим начином приповедања које би се подударало с нашим доживљајем времена и начинима нашег размишљања, потпуно другачијим од доживљаја читалаца Мана, Пруста, па чак и Фокнера. Ум који у свакодневном животу комуницира с ТВ-ом или компјутером више не опажа реалност као низ дешавања која следе једно за другим, која „теку као река“. То је пре нешто као прозори Windows-a, који се отварају и затварају, а ми их спајамо и дајемо им потпуни смисао. То сам покушала да изразим у формули романа који сам именовала као „констелациони роман“.


Чини ми се да се много људи осећа лоше у огромном, сломљеном и пострелигијском свету. Велики религијски системи, умешани у ратове, компромитовани аферама и скандалима, нису више у стању да пруже неко разумно, потпуно значење свега што нас окружује. Тешко им је веровати. А ипак, очајнички жудимо за неким надређеним системом значења, независним од конкретног политичког ауторитета и вере. Трагамо, дакле, у мраку. Мит је за мене подршка, показује како неке приче трају. Стиче се утисак да трају вечно. Захваљујући њима имамо заједнички језик, можемо да комуницирамо једни с другима уз помоћ нечег већег од језика. Митови слободно прелазе границе култура и указују на то колико смо у суштини слични једни другима.
Данашње путовање је пре свега путовање у потрази за узбуђењем, заборавом, као у неком трансу. Потрага за нечим што може да нас превазиђе, затвори у себи. То је, у ствари, права религијска потреба, у најширем схватању религије као фактора захваљујући којем је људски свет могуће спознати.
Посао психолога указао ми је на реалност постојања више тачки гледишта. Свет је међусобно слагање тих тачака гледишта, потрага за заједничким имениоцем. Остала ми је навика да улазим у лик и гледам на ствари његовим очима, што веома помаже у изградњи ликова у романима.
Веома високо ценим кратку причу, вероватно више него роман. Треба заиста знати да се пише како би била написана добра кратка прича. Добри писци заиста се препознају по својим кратким причама. Треба господарити енергијом приче, знати пронаћи поенту. Треба бити сажет, али изразит. Треба бити у стању да се скицира лик или сцена у неколико реченица и, пре свега, да се ограничи властита егоистична причљивост. Роман пре свега служи увођењу у транс, а прича – увиду у мало просветљење. 
Марина Вулићевић

Олга Токарчук (1962), добитник Нобела за 2018. годину, романописац, есејиста, сценариста и песник, водеће је име Пољске међу писцима средње генерације.

Њене књиге преведене су на двадесет светских језика, а код нас их је, поред осталих, објављивао и „Нолит”. По образовању је психолог, и једно време радила је као терапеут. Добитница је више престижних књижевних награда, за роман „Бегуни” 2008. године добила је једно од најзначајнијих пољских признања за књижевност „Нике”. Према њеној причи „Генерална проба”, код нас је креирана представа „Акваријум”(драматизација и режија Олга Савин).


– Роман „Памтивек и друга доба”, објављен у Пољској 1996. године, означио је не само преломну тачку у књижевној каријери Олге Токарчук, већ је обележио и заокрет у фабули пољског романа. Још тада, половином деведесетих, критичари су је прогласили надом пољске прозе, и она је муњевито стекла наклоност читалаца у земљи и свету. Ова књига не само што је освојила највећи број награда, већ је уврштена у обавезну средњошколску лектиру. У Пољској се говорило о „световима Олге Токарчук”, новој стварности обликованој према саосећајном и проницљивом човеку, каква је и ауторка. „Памтивек и друга доба” необичан је роман, бајка о свету, породична сага у магичној атмосфери пољске провинције, роман-река необичне конструкције – рекла је преводилац Милица Маркић.
Олга Токарчук објаснила је да јој је роман „Памтивек и друга доба” отворио улаз у писање, да је та књига „детињство њеног писања”, а  открила је и појединости везане за начин на који ствара.
– Књига је потекла од успомена на моју баку, од њених прича, и то је детиње виђење света, уз светоназор одрасле особе. На почетку списатељске каријере схватила сам да ми не одговара линеарни начин писања, трагала сам за језиком који би био реалистичнији од језика традиционалног романа. Као психолог, размишљала сам о реалном, о ономе што делује на свест, о ономе што оставља последице, о имагинацији, магији. Тако су моје књиге реалистичне на необичан начин. Док пишем повезујем фрагменте фабуле, и називам то констелацијским романом. Отприлике, то је овако: стојимо на пољу и појединачне звезде видимо као целину… Свему дајем митолошки смисао, трудим се да из појединачног створим веће, опште. Роман „Бегуни” зрели је облик тог констелацијског, а „Памтивек” је тек његова најава – објаснила је Олга Токарчук.
Са позиције читаоца, пак, истиче да чезне за епском формом, као и сви прозни писци који желе велику форму у којој могу да се утопе.
– При том, свесна сам да је роман 19. века нешто већ превазиђено, тражим форме епског карактера, а истовремено трагам за новим формама. Потребно је приповедати о свету, иначе он ће се распасти.   

 

Роман Памтивек и друга доба, објављен у Пољској још 1996, означио је не само преломну тачку у књижевној каријери Олге Токарчук, него је обележио заокрет у фабули пољског романа. Још тада, половином деведестих година, критичари су прогласили Олгу Токарчук за наду пољске прозе и она је муњевито стекла наклоност читалаца како у земљи, тако и у свету. Ова књига не само што је освојила највећи број књижевних награда и признања, него је и уврштена у обавезну средњошколску лектиру.

"Откако памтим, желела сам да напишем овакву књигу. Да створим свет и да га опишем. То је повест света који, као и све што постоји - рађа се, живи и умире. Мит је универзални образац људске судбине, митови су ризница универзалија." - каже Олга Токарчук. Такав је и њен Памтивек - метафора света, живота, људи који по сваку цену и с различитим успехом настоје да дају смисао свом животу.

 

Књижевност је више од задовољства

– Што сам старија све више писца видим у улози неког ко је друштвено одговоран. Људи слушају писца. Често наступам по малим пољским местима и тамо се увек покрену и политичка питања. Говорим о правима људи, о карактеристикама “мушког” света у којем живимо и о ратничком менталитету. Када сам била млада, те теме ме уопште нису занимале. Данас је потпуно другачије.

* Пред нашим читаоцима је сада и роман “Памтивек и друга доба” који је 1996. године, када се појавио у Пољској, означио преломну тачку не само у вашој каријери, него је представљао и заокрет у фабули пољског романа. Он представља својеврсну историју света, а поводом објављивања ове књиге сте изјавили да сте одувек хтели да напишете овакву књигу?

– Откад памтим себе, управо сам овакву књигу желела да напишем. Да створим свет и да га опишем јер, мит је универзални образац људске судбине, митови су ризница универзалија. “Памтивек” је метафора света, живота, људи који по сваку цену настоје да дају смисао свом животу. То раде са више или мање успеха. Простор у овом роману сам организовала по принципу мандале – квадрата у кругу што је геометријска представа савршенства и пуноће. То је свет из којег има два излаза: један је у вис – према космичком принципу, а други је у страну јер невидљиву границу у шуми прекорачује само онај који се усуди да преломи своје мисаоне и животне навике.

* Били сте психотерапеут, а онда сте написали први роман “У потрази за књигом”. Данас се ваше књиге објављују у великим тиражима, не само у Пољској, него и у Немачкој и у Француској. Преведене су на 34 језика. Да ли је било тешко објавити прву књигу?

– Тешко, веома тешко. У време када сам је писала није било компјутера. Рукопис сам откуцала у четири примерка од којих је последња копија била потпуно размазана. Три копије сам послала на адресе различитих издавача, а ту последњу оставила себи. Два издавача су ме одмах одбила, а трећи је, када сам их назвала, потврдио да је рукопис добио и да ће га размотрити у неком догледном времену. Тај издавач је био у Варшави, а ја сам у то време живела далеко од главног града. Села сам у воз, путовала целу ноћ, а када сам стигла, примила ме је секретарица издавачке куће. Она ме је обавестила да нису заинтересовани да објаве моју књигу, а мени је било важно само да ми врате копију рукописа која је читљивија од оне моје разливене. Спровела ме је у огромну просторију пуну ормана са полицама на којима је било хиљаде рукописа. “Овде негде је и ваш рукопис”, рекла је секретарица. Била је то иницијација у књижевности. Схватила сам да је таквих као ја читаво мноштво и да када ступам на тај пут књижевности – ступам на врло ризично тло. Ту, у тој просторији сам схватила колико је то тежак пут. И нисам нашла мој рукопис тада.

* Ко вас је, на крају, први објавио?

– Дакле, остала сам са мојом разливеном копијом. Један човек, хипик, имао је своју издавачку кућу. Заједно смо радили на тексту, да га дешифрујемо, поправљамо… била је то књига “У потрази за књигом” која је на срећу, добила веома важну награду и та ми је награда била улазница за друге издавачке куће. Али, често мислим на све оне људе чији су рукописи чамили у оном орману заједно с мојим и питам се шта је било са њима.

* За мнноге књиге, па тако и за “Бегуне” и “Памтивек и друга доба” добили сте признања управо од читалаца. Шта вам значи читалац, особа која је “са друге стране”?

– Када сам почела да пишем нисам имала појма да са друге стране постоји неко, да је читалац уопште ту. Након објављивања прве књиге, након што сам примила писма од неких који су књигу прочитали, схватила сам да има неког и на тој другој страни. Управо када сам спознала читаоца, писање је постало мој посао, мој рад. Више и не знам ништа друго да радим, већ да на тај начин комуницирам са светом. Не верујем у књижевност која је писана за фиоку. Као што је свака изговорена реч неком упућена, тако је и свака написана реч намењена неком. Стално понављам да је књижевност један од најсавршенијих видова комуникације. Пишем романе који имају велико поштовање према читаоцу. Сматрам да не постоји ништа што може имати само једну једину интерпретацију. Читаоцу увек дајем за право да има своју интерпретацију, чак и када је она у супротности са оним на чега сам ја мислила док сам писала.

* Да ли је управо та слобода тумачења основа за тврдњу да је књижевност савршен вид комуникације?

– Књижевност треба да буде језик солидарности, нешто што нас повезује. Читање књижевности је једини морални, људски начин комуникације. Немојте да читамо књиге само из задовољства, зато да би нам било добро. Читајмо књиге да бисмо схватили шта је други хтео да нам каже. Ако будемо слушали једни друге, свет заиста може боље да изгледа. Заиста мислим да је књижевност више од задовољства, више од чињења задовољства. Свет је данас огроман и многи људи пишу. Позив писца је престао да буде покривен ауром изузетности, али писање књижевности је једноставно бољи начин комуникације међу људима.

* Да ли сте “комуницирали” са нашом књижевношћу, читали неке од наших писаца?

– Данила Киша. Он је мајстор средњоевропске књижевности. Веома често посежем за његовим књигама. Волим његов језик, његов начин приповедања, његову осетљивост, сензибилитет. Читала сам и Павића. Када сам први пут прочитала “Хазарски речник” била сам млада и то је на мене оставило огроман утисак. Просто нисам могла да верујем да неко може тако да пише. Павић је дао потпуно нови дах европској књижевности. Он је књижевност отргнуо од линеарног манира.

* Да ли себе доживљавате као средњоевропског писца?

– Апсолутно. Када год гостујем у западним земљама, у Немачкој, Француској и другим, у сусретима са читаоцима, увек наглашавам да сам средњоевропски писац. Мислим да ми овде имамо један сензибилитет који је јединствен у свету: помањкање вере у стварност, уочавање стварности у фрагментима, необичну склоност ка мистицизму и необичан песнички језик.

ДАНАС, Београд, 27. о4. 2013.

Роман Памтивек и друга доба  Олге Токарчук  (1962), издавачка кућа Паидеиа објавила је прошле године поводом гостовања ове светски признате ауторке у нашој земљи, као својеврсну најаву за свечани догађај који је убрзо уследио. Наиме, управо беседом ове књижевнице, отворен је протекли, 58. Међународни београдски сајам књига. Заслугом Милице Маркић, која је превела ово, као и претходна дела Олге Токарчук (романе У потрази за Књигом (2002), Дневна кућа, ноћна кућа (2002) и Бегуни (2010), као и књигу прозе Свирка на много бубњева (2004)), српски читалац, поред изузетног читалачког ужитка и естетског доживљаја највишег реда, сада има могућност да стекне потпуни увид у развој овог снажног и аутентичног приповедачког гласа.

Ово романескно остварење, објављено у Пољској 1996. године, стекло је у домовини Олге Токарчук велики број читалаца  и  наклоност књижевних критичара који су га означили као тачку на којој свој преображај доживљава читаво пољско прозно стваралаштво. Зато је сврстано и у обавезну средњошколску лектиру. О настанку овог дела, које је својом магичном атмосфером, ониричношћу и поетским језиком, убрзо освојило читаоце на двадесетак језика света, ауторка каже да представља детињство њеног писања и да је настао као успомена на њену баку и древне приповести које јој је она казивала у раном детињству. Олга Токарчук у овом свом виђењу света исписује причу о становницима Памтивека, пољског села коме на првим страницама романа, прецизно уцртава положај у својој имагинарној географији. Она испреда низ приповедачких нити о животу породица и појединаца током читавог протеклог века, чврсто их уплићући и тако одржавајући чврстом изузетно захтевну, необичну и фрагментарну, конструкцију свог дела. Становници овог места у дубокој провинцији, међусобно су веома различити, али, без обзира на те, наизглед непремостиве разлике међу њиховим световима и добима у којима обитавају, њихове животе суштински обележава настојање да открију смисао свог постојања. То својим амбициозним и прагматичним делањем чине чланови породица Небесниј и Божин, то чини жупник бесомучно се борећи са реком која се излива на поља. На свој, посве другачији начин, препуштањем својим опсесијама и животној стихији, то чине и наизглед њима неједнаки и сасвим немоћни: несрећна девојка Стрна, рођена без могућности избора, старица Флорентина, опхрвана породичним губицима, као и младић Исидор,онеспособљен за самостални живот. Али, то чини, без обзира на повлашћени социјални статус, и властелин Попјелски, налазећи себе у чудесној игри, занет толико да не примећује ни крупне друштвене промене у свету око себе, чак ни онда када оне задесе његову породицу. Сви они живе у Памтивеку, свикли на зла из властитог окружења, а прибојавајући се чак и добра које долази из даљине. Међу њима има отпадника који су, у страху од људског зла, постали ближи зверињу и биљкама, који према поретку у овој чудесној метафори света Олге Токарчук, заузимају место равноправно са људима, живећи аутентичније и интензивније.

Као пролог овом роману, али и читавом њеном опусу, могу стајати речи његове ауторке записане на страницама њеног књижевног првенца: Писање романа за мене је причање бајки самом себи у зрелости. Онако како то раде деца пре него што заспе…Управо таква је ова књига, писана с наивном вером детета од двадесет и нешто година да што год се људима  дешавало – има свој смисао. Онај ко у овим речима Олге Токарчук препозна истински позив на читалачко уживање, посве сигурно ће постати читалац који ће се њеном делу, као обећању наде, често враћати.

Оливера Недељковић

Azer Tipura

„Samo je književnost u stanju dopustiti nam da uđemo duboko u život drugoga bića, shvatimo njegove razloge, podijelimo njegove osjećaje, proživimo njegovu sudbinu.“ Olga Tokarčuk

Olga Tokarčuk – Pamtivek i druga doba

Prije Nobelove nagrade jedva da sam i čuo za Olgu Tokarčuk, mada je i pri tome nesretno ostala u sjeni Handkea. Nek nam je to na pameti kad se sjetimo svih onih dana svrstavanja i lomljenja kopalja oko Handkea, u hiljadama komentara gdje je većina bila od onih koji ga i ne čitaju, zapravo rijetko šta i čitaju. Svrha nagrade je i afirmacija, pa sam se upecao i kupio njenu prvu knjigu koja mi došla pod ruku. Čime je definitivno prešla na sunčanu stranu ulice.

U opisu knjige može stajati bajkovito, ali ne slatko; pitko, ali ne i plitko - jednostavnog, a bogatog stila i sadržaja. Splela je Olga divote i užas u životima kao rijetko ko. Geografski je riječ o nekom kraju u Poljskoj, selu Pamtiveku, koje kao da se nalazi na granici civilizacije i slavenskog paganskog svijeta (i prastarih vlažnih slavenskih šuma) i predstavlja jezgro svijeta od nastanka do danas. Pamtivek predstavlja daleku provinciju ali ga ništa nije moglo mašiti baš kao da je i u centru svijeta, nijedna vojska, nijedna ideologija i društvena nevolja. Vremenski pratimo period od 1914.godine do komunističkog doba u Poljskoj. Toponimi su slavenski lijepi i svrsishodni: rijeke Tamnava i Belanica, selo Grgečevo, Gundeljev brežuljak jer: „Na bogu je da stvara, a na čoveku da imena nadeva.“

Poglavlja su povezana i tako skladna tvore mozaik života ljudske zajednice, gdje naziv poglavlja uz ime ličnosti sadrži i riječ doba, čime vidimo i događaje i život iz perspektive samih likova. Likvi su raznoliki, sa svojim manama i vrlinama, gdje ove druge pretegnu, a ne bude jeftino: vojnici, seljaci, supružnici, otpadnici od društva, plemići, djeca, starci, bolesnici, osobenjaci-čudaci koji i postoje pošto „možda svaka normalna porodica mora da ima takav osigurač normalnosti, nekog ko će preuzeti na sebe sve deliće ludila koje nosimo u sebi.“ U likovima se tu negdje krije i jedna od poenti romana, gdje svaki čovjek treba i može da se pronađe i ostvari u nečemu, a da ne zgriješi – bez obzira na kontekst vremena i življenja – u neimaštini, strasti, bunilu, u bolesti, ratu, u hladnoći i teretu bogatstva...

Ne volim podjele muški-ženski pisci ali ovakvo, bajkovito, pisanje o dobrim i lošim vremenima i samim nama mogla je napisati samo žena. Postigla je sve ono iz svoje izreke s početka teksta. Mogu misliti kako su joj dobra djela iz kasniije i poznatije faze ( hvaljeni romani „Beguni“ i „Knjige Jakubove“) ako je ova knjiga iz ranijeg vremena.

 

Milivoj Andjelkovic Изванредна књига. Европски Маркес. Свет, мит и Бог - наиме у роману се у 8 поглавља наводи "игра" којом се бави локални племић у којој се играч креће кроз осам сфера Бога - од младог и нејаког до Бога престарелог и немоћног - то је вероватно симболика живота сваког од нас...
О. Т. о роману;"На почетку списатељске каријере схватила сам да ми не одговара линеарни начин писања, трагала сам за језиком који би био реалистичнији од језика традиционалног романа. Као психолог, размишљала сам о реалном, о ономе што делује на свест, о ономе што оставља последице, о имагинацији, магији. Тако су моје књиге реалистичне на необичан начин. Док пишем повезујем фрагменте фабуле, и називам то констелацијским романом.".

 

Subotnja matineja

Olga Tokarczuk: Dom beguna

Još početkom ovoga milenija postojao je Nakladni zavod Matice hrvatske. Izdavali su, u pravilu, ružno dizajnirane, dobre i važne, ponekad marginalne i dosadne knjige, ali i zaturenije, skrivenije, vrhunce suvremene europske književnosti, koje u Hrvatskoj ne bi imao tko drugi da objavi. Između ostalih, dva romana poljske prozaistkinje Olge Tokarczuk (1962.): “Pravijek i ostala vremena” te “Dom danji dom noćni”.

Oba se naslova, još uvijek, mogu naći po magacinima i skrivenijim policama, u drugim redovima, iza novijih izdanja, zagrebačkih i hrvatskih knjižara. Objavljene u izvanredno pažljivom prijevodu Pere Mioča, ove su knjige u vrijeme svoga izlaska ugluho prošle – premda ne toliko gluho koliko u današnje vrijeme prolazi sve – a ni u međuvremenu se nisu pročule. Iste godine kad i “Dom danji dom noćni”, objavljena je i sveščica s tri priče Olge Tokarczuk, u prijevodu Đurđice Čilić Škeljo. Izdavač, Naklada MD, također više ne postoji. Bilo je to kalendarski ne tako davne 2003.

Olga Tokarczuk živi u Sudetima, blizu Nowe Rude, nekada je radila kao psihoterapeutkinja, a danas predaje kreativno pisanje na opolskom sveučilištu. U domovini je jedan od najčitanijih pisaca, čije se knjige dočekuju uz veliki interes publike i blagonaklonost kritike, dok je izvan Poljske, vjerojatno, među najvažnijim europskim prozaistima današnjice. Njezina pripovjedna manira, model koji ponavlja i varira iz knjige u knjigu, nije, međutim, nimalo jednostavna, traži vrlo pažljive prevoditelje i čitatelje: izmjenjuju se različiti narativni i vremenski tokovi, različite razine stvarnosti, pa i autorski prosede, jer autorica lako i često prelazi iz čvrstoga realizma i dokumentarizma u snovitu i oniričku prozu, u bajku, u unutrašnji monolog, a zatim, opet, u realističku i dnevničku prozu. Ne bi to bilo neobično, pisci, dobri pa i loši, često i rado stvaraju zbrku, vezuju pripovijest u mrtvi čvor, sve nastojeći da impresioniraju nesretnoga čitatelja svojim virtuoznim umijećem pripovijedanja, pritom pokazujući ravnodušnost ili prezir prema činjenici da bi mu, možda, moglo biti dosadno ili da mu, možda, mozak nije opremljen dodatnom opremom, neophodnom za praćenje takvoga šizofrenoga proznog višeglasja, ali kod romana Olge Tokarczuk nikakve muke u čitanju nema. Sve je tako dobro i tako jasno, i čovjek se, uskoro, nakon samo nekoliko stranica, privikne na njezina pravila, pa mu se učini da samo tako i treba pisati. A kada se to pomisli, to je prvi sigurni dokaz kako se ima posla s velikim piscem. Veliki pisci vas, naime, bez imalo namjere, uvjere da  se treba pisati jedino tako kao što oni pišu. Istina, to je nevolja nenačitanih književnih talibana iz europske provincije: oni će povjerovati prvome velikom piscu da se samo tako smije pisati, pa neće dalje ni čitati. I tako se onda rode loši epigoni velikih pisaca… Ali ni danas, na žalost, nećemo imati vremena da kažemo koju o njima.

Roman “Dom danji dom noćni” bez sumnje je, uspijete li ga pronaći, jedan od najfascinantijih komada suvremene proze što leži na policama domaćih knjižara. Dijelom, posvećen je pokrajini u kojoj Olga Tokarczuk živi, opustošenoj i etnički očišćenoj nakon 1945. Među kućama koje više nisu kuće, u selima koja više ne postoje i gradovima koji su izmijenili svoja unutarnja lica, premda su fasade ostale iste – nalik na ljude presađenih mozgova, u svijetu duhova i u unutarnjem svijetu onih koji su se tu, mimo vlastitoga izbora doselili, kao prognanici iz nekoga drugog grada, žitelji nekih drugih, danas mrtvih kuća, teče jedna fascinantna i uvelike neprepričljiva priča Olge Tokarczuk. Ali “Dom danji dom noćni” nije neprepričljiv na način hermetične proze ili defabuliziranih romana, naprotiv, sve bi se tu moglo nanovo ispričati i prepričati, ali bi takvo prepričavanje trajalo duže, mnogo duže, nego sama knjiga. Nevjerojatno je, naime, što je sve, i kako, kod Olge Tokarczuk kondenzirano, a svejedno je sve vrlo zračno, prostrano i široko, nigdje osjećaja pretrpanosti.

Recimo, ima u romanu jedna epizoda, snažna kao čestit infarkt miokarda, o paru njemačkih umirovljenika, koji dolaze da vide selo iz kojeg je on, jednom davno, odlazio. Tu priču, vrlo dokumentarnu i stvarnu, autorica oslobađa svakog političkog viška i povijesnog konteksta, svega onog od čega bi drugi, možda također dobar pisac, stvorio dramu. Umjesto da na bilo koji način tematizira njegovo nijemstvo ili svoje poljaštvo, ona stvar uzdiže do razine srca, koje na kraju prepukne, do onoga elementarnog čovještva, kada više za nijednu nesreću nikakve utjehe nema. Tu priču o mrtvome Nijemcu i njegovoj živoj ženi, Olga Tokarczuk umjela je ispričati bez imalo prigodnih sentimenata i političke dopadljivosti, a njezin čitatelj iz daleka ne može a da ne zamišlja što su sve osjećali, o čemu su mislili i kakvu su katarzu doživljavali – jer da, uvijek je riječ o katarzi – njezini poljski čitatelji, desetine tisuća njih, kada su čitali o dvoje Nijemaca koji se na kraju vraćaju da vide svoj dom.

Prije dvije godine, u Beogradu, u izdanju Paideje, u izvanrednom srpskom prijevodu Milice Markić, objavljen je roman “Beguni”, za koji je 2008. Olga konačno dobila nagradu Nike – jednu od nekoliko velikih poljskih književnih nagrada – u čijem se finalu, ranije, nekoliko puta našla. Beguni su, piše u “Velikom pravoslavnom bogoslovskom enciklopedijskom rečniku”, koji je izdala novosadska Pravoslavna reč: “ogranak sekte bezpopovaca. Sektu je osnovao izvesni Jefimije iz Perejaslavlja, krajem XVIII veka. Beguni smatraju da je carska vlast čulno ovaploćenje antihrista, a duhovna i građanska vlast je njegovo ispoljavanje. Zbog toga se kriju i beže ne bi li tako prekinuli sve veze sa društvom i izbegli građanske dužnosti koje su vidljivi znaci antihristove vladavine: služenje vojnog roka, lična dokumenta, zakletve, plaćanje priloga i poreza.”

Netko površan, a bogme i poglup, kazao bi da su beguni ustvari nomadi, te da je ovo roman o nomadizmu. Istina je, međutim, da priča teče na putovanjima, fizičkim ili unutrašnjim, Olginim ili Olginih likova, i da se, kao i u prethodnim romanima, izmjenjuju razine i strategije pripovijedanja, pa čas čitamo dnevnik, čas izvještaj s putovanja i reportažu, čas napeti fikcionalni tekst. Pa tako i priču o onome što se na otoku Visu dogodilo jednoj poljskoj porodici, ocu, majci i djetetu. Odljetovali su oni, tako, svoj godišnji odmor, bilo im je lijepo, kao što obično na Visu i jest lijepo, ne samo strancima nego i domaćima, da bi se zadnjega dana dogodilo nešto za stranice crne kronike: nestali su dijete i žena, a muškarac je ostao sam i nije znao što da čini. Pojavila se policija, pojavio se vlasnik lokalnog restorana, koji baš i nije restoran, nego on kuha po svom, za goste koji mu dođu i s kojima se, katkad, sprijatelji, a katkad ih pošalje k vragu (da, prepoznaje se u njemu stvarna osoba pisca i gostoprimca Senka Karuze), ali ni od njega, kao ni od policajaca, pomoći nema. Osim što sumnja na čas pada na nesretnoga Poljaka…

Od te priče, koja na kraju ostane i nedovršena, netko drugi bi napisao roman, bestseler, krimić, možda i veliki roman, ali ne i Olga Tokarczuk. Ona ga započne, a zatim, u skladu sa svojom poetikom, nastavi dalje. I da to dalje nije tako sjajno napisano, čitatelj bi, valjda, iznervirano bacio roman negdje u najdalji ugao sobe…

“Svako ko je ikada pokušao da piše romane zna koliko je to teško zanimanje, nesumnjivo jedan od najgorih načina samozapošljavanja. Treba sve vreme da ostaješ u sebi, u samici, u potpunoj osami. To su kontrolisana psihoza, paranoja i opsesija upregunute u posao, zbog čega su lišene perjanica, turnira i venecijanskih maski po kojima ih poznajemo, tačnije, prerušene su u kasapske kecelje i gumenjake, s nožem za čiščenje iznutrica.” Tako piše Olga Tokarczuk, spremajući se tek da nas uplete u tu strašnu otočku priču, u taj, možda, i san, ali ni tog trenutka, kao ni kasnije, čitatelj ne može ni pretpostaviti gdje će s ovom knjigom završiti.

Kasnije, mnogo kasnije, na 209. stranici, piše ovo: “U jednom dalekoistočnom gradu vegetarijanski restorani uobičajili su da budu obeleženi crvenim svastikama, pradavnim znacima Sunca i životne snage. To veoma olakšava život vegetarijanca u stranom gradu – dovoljno je da podigneš glavu i rukovodiš se tim znakom. Tamo služe kari s povrćem (više varijanti), pakoru, samosu i kormu, pilave, ćufte, kao i moje omiljene štapiće od pirinča uvijene u listiće osušenih algi.

Posle nekoliko dana imam uslovni refleks kao Pavlovljev pas –  pođe mi voda na usta čim vidim svastiku.”

Postoje pisci koji su vam nalik, čak i kada niste vegetarijanac i ne volite putovati: zato sam, jesenas u Wroclawu, Olgu Tokarczuk morao zagrliti kao sebe samoga, čim sam je sreo.

miljenko jergović 29. 12. 2012.

 МАГИЈСКИ РОМАНИ

Олга Т. Као психолог, размишљала сам о реалном, о ономе што делује на свест, о ономе што оставља последице, о имагинацији, магији. Тако су моје књиге реалистичне на необичан начин. Док пишем повезујем фрагменте фабуле, и називам то констелацијским романом.".

 До сада су писци писали прво из себе, из својих визија и сновиђења, па о себи, па су транспоновали стварност, па јој давали општа и симболична значења, затим провоцирали на све начине језиком, формом, животом, Олга Токарчук залази у рецепцију читалаца и одатле пише своје магијске романе.


www.amika.rs



недеља, 03. јануар 2021.

ВИКТОР ПЕЉЕВИН: „Т“ – МУЛТИРОМАН О СТВАРАЊЕ ИЛУЗИЈА

ВИКТОР ПЕЉЕВИН: „Т“ – МУЛТИРОМАН О СТВАРАЊЕ ИЛУЗИЈА

(„Плато“ и „Б и С“, Београд, 2013, превод Наталија Ненезић)

 "Ништа није онако као што изгледа“ основна је одлика сваке књиге Виктора Пељевина. А како  јесте, то сам читалац треба да закључи крећући се кроз различите просторе и времена романа.

Његови романи се не испуштају из руку и невероватна су мешавина акције, фантастике, будизма, симболизма, руске и светске стварности, као и недефинисаних времена и простора. Кроз гротеске, ироније и духовитости које су често на граници пародије, Пељевинова наглашена енергија духа и стваралачка моћ  трансформише познато у неочекиване завршне метафоричности у свакој књизи.

Називају га „мајстор светске класе“, „идол омладине“, „шаман за контакте са натприродним“ „тумач епохе“, „визионар будућности“ – и он све то јесте. Међутим, са ликовима његових романа је немогућа идентификација, он тражи другачијег читаоца који препознаје ситуације и појаве, историјске и друштвене околности које никад нису онакве какве изгледају читаоцу и ликовима романа.











Роман чији је наслов „Т“ почиње као акциони у коме се полако помаља метафизичка прича у позадини. Током романа та позадинска прича постаје основна, а авантуре грофа Т. (у коме препознајемо Толстоја) прелазе у симболичку раван.

Наиме, гроф Т. није лик „антигрофа“ као то у почетку изгледа, већ је усмераван  књижевни лик који својим деловањем ствара роман који управо читате. Он непрекидно покушава да се сети своје прошлости и тражи смисао и узроке хаотичности света и свог понашања. Његовим активностима, емоцијама, дилемама, размишљањима и сексуалношћу управљају демони – писци бестселера из сенке са подељеним надлежностима - шта ће и како ће гроф Т. деловати, мислити и радити  зависи од тога ко се тог тренутка прихватио писања. Та позадинске прича се постепено помаља, постаје основна; и сам гроф Т. тога постаје свестан али не може да јој се супротстави мада сам ствара стварност у којој се налази.


Ти „демони“ који усмеравају грофа Т. – писци подељених надлежности су:

1.     писац задужен за „еротику, гламур и непротивљење злу насиљем“ – врло тражен, наплаћује „за стубац од осамсто долара па навише“;

2.     писац задужен за акцију и  сукобе, за пуцање, скакање и борбе, „геније, супердрагоцени кадар“ који се никад не понавља и „иде као алва“ па је стално заузет и повремено „ради левом ногом“;

3.     писац задужен за психоделичне садржаје и измењена стања свести, лаке па и тешке дроге;

4.     писац задужен за унутрашње монологе и ток свести, метафизичар апсолута;

5.     уредник пројекта који „пегла“ и усклађује написане текстове;

6.     маркетинг који утврђују вредност пројекта у свакој етапи;

7.     писац кога ангажују на крају пројекта – реалиста који ће завршити роман.

Сам пројект током писања доживљава трансформације јер се мењају околности и финансијери – од „националног пројекта“ који прихватају „структуре силе – чекисти“, по коме се гроф Толстој враћа у окриље цркве, богато плаћеног из буџета, прелази се на комерцијални акциони трилер под контролом „либерала“ који тек треба продати на тржишту и гроф постаје Т. Када сви финансијери издају, појављује се војска са намером да роман претвори у „ироничну ретро-пуцачину“ за конзоле - игрицу у комплету са књигом, у коју ће „упрегнути све покојнике“ – Толстоја, Достојевског, Соловјова, императора... као дивље борце – рмпалије који у слободно време читају Конфучија и продати је Западу јер у земљи „ништа не може да се прода, све прекопирају и покраду“. Када црква пристане да финансира пројект он се при крају приближава првобитној замисли ангажовањем новог „демона“ - писца „реалисте“.

Таква сижејна линија се може разумети на више нивоа:

-         као гротеска о стварању бестселера;

-         алегорија о манипулацијама друштвеном стварношћу „којом управља десет превараната из три компаније“;

-         сатира на прекрајање прошлости уздизањем и срозавањем личности и догађаја;

-         пример како се поставке из теорије књижевности примењују у стварању романа;

-         алегорије које ће препознати познаваоци источних религија...

Пељевинови ликови и ситуације развијају се до гротеске, апсурда или пародије, зависно од фазе у којој се пројект романа налази. Гроф Т. је мајстор борилачких вештина наоружан са више туцета танких ножева за бацање и „челичном брадом“ ојачаном жицама, Достојевски у подземном свету у заседи чека нападе мртвих да би од њих отео вотку и кобасицу и удахнуо душу коју они још увек имају, Аксиња током неколико недеља објављује три романа о свом полусатном сусрету у сену са Толстојем (ради са две стенографкиње и дактилографкињама и „ствара“ један роман недељно), монах искаче из воза и лебди на раширеној мантији да би се створио на броду – реконструкцији света из далеке прошлости, идоли подземног света су са мачјим главама, емоције се појачавају „доливањем из кантице са емоцијама“, Толстој пре писања навлачи на руку „белу гласе-рукавицу“, а његово „упрошћавање“ се свело на плаћеног мужика – двојника који излази на орање испред Јасне Пољане два пута дневно, када пролазе возови...

Расправе о будистичком појму празнине воде се на више места у роману, јер  се писањем ствара свет који испуњава и обликује празнину која опет ствара празнину као једину чисту есенцију свега... Иначе роман „Чапајев и Празнина“ вероватно је најбоље дело Виктора Пељевина и један од најбољих светских романа почетка трећег миленијума. Светску славу су стекли и други Пељевинови романи: „Омон Ра“, „Генерација П“, „Империја В“...

У „Империји В“ Пељевин развија сложену причу о вампирима који су створили људе за своје потребе. Светом влада тајна структура Халдејаца и еволуирани богови (Хера Озирис...) и велика богиња Иштар. Савремени вампири више не сисају крв, а преситили су се богатства и новца. Они се хране енергијом коју људи  стварају у борби за живот и престиж. Људима управљају преко главних вампирских уметности - гламура и дискурса, чија је суштина у маскирању и контроли. Гламур су лепе слике, а дискурс – наметнуте приче о тим сликама...

Аутор овог текста је више пута почињао да пише о роману „Чапајев и Празнина“ али је сваки пут констатовао да тај роман превазилази његове могућности јер је Пељевин бољи писац него што је он читалац. Остала је само прва реченица: "Када би речи постале делатне у мењању света, Пељевин би обавио већи део посла" - а онда је схватио да Пељевинова гротеска, иронија и духовитост, енергија духа и стваралачка моћ трансформације познатог, и завршна метафоричност сваке његове књиге, уопште томе и не теже, и да је та прва реченица површна и недовољна јер обухвата само пену уместо дубине.

"Свет је виц који је Бог испричао сам себи" (Пељевин) а већина књига осталих писаца су вицеви „са брадом“ које читаоци одмах препознају јер су читали Пељевина.

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs


МИШЕЛ УЕЛБЕК: МОГУЋНОСТ ОСТРВА

Пандемија је прва катастрофа (после библијског потопа) која је погодила целу планету. По Уелбеку током следећих 2.000 година несреће нас тек очекују: судари копнених маса, нај-земљотреси, поплаве, пожари, термонуклеарне бомбе на Антарктик и Артик које ће изазвати поплаву већег дела Азије, промена Земљине осе и климе; градови су нестали или разрушени, јављају се хорде примитивних људи и групе отпадника који живе у шумама или рушевинама, огромни предели су безоблично тло, мочваре и плитка језера... Мали број људи-клонова живи „у рају“ - у ограђеним резерватима, усамљени и без правих контаката и животних перспектива, осим на ново клонирање. Такав живот: усамљенички и без правих контаката и блиских перспектива у овим нашим ковид-данима подсетио ме не овај роман и поново сам узео у руке МИШЕЛА УЕЛБЕКА - МОГУЋНОСТ ОСТРВА.

Већ са напомена на корицама и после овлашног прелиставања (књига нема садржај, што је постало све чешће, по мени то је немарност уредника и издавача) постаје јасно да је реч о сложеној  структури која користи и елементе СФ романа. Смењују се текстови главног лика и неколико споредних са текстовима њихових клонова које раздваја 2.000 (две хиљаде, није грешка) година. Прва реченица то потврђује: Добродошли у вечни живот, пријатељи. Наиме, они вечно живе тако што се клонирају и поново настају јер су на време приступили новој цркви која чува њихов ДНК и активира га када нестану, па живе вечно као клонови који се све ређе  сусрећу и дописују. Највећи део романа се односи на данашњу Француску и живот Данијела 1 испресецан порукама и описима живота 23, 24 његовог и других клонова.

Уелбек проживљено и убедљиво описао меланхолију средњег доба, свест о наступајућој старости, гашењу животне силе и носталгију за младошћу као јединим позитивним квалитетом људског живота. Данијел 1, јунак Могућности острва, у једном тренутку признаје: "…током читавог свог живота, занимао сам се само за свој ку`ац, и ни за шта друго, сада је мој ку`ац био мртав, а ја сам га пратио у његовом посмртном паду, и добио сам оно што сам заслужио…" Живот је стављен у контекст општих тенденција једног доба, у осуду капиталистичке 'културе младости' којој су посвена рекламна, филмска, музичка, па и еротска индустрија. Порнографија је заменила еротику, клубови и сексуални туризам су ту да замене осећаје узбуђења и егзотике,  а сваки осећај смислености друштвеног живота и сопственог рада нестао је заједно са бајкама о 'духовним вредностима' у које више нико не верује. Остао је безбрижан живот посвећен себичној потрази за телесним задовољством као јединој замисливој срећи.

“Не само да никада нисам пристао ни уз једно религијско веровање, него нисам никада о томе ни размишљао. За мене су ствари биле онакве како су изгледале: човек је животињска врста, настала од других животињских врста замршеним и мучним процесом еволуције; састављен је од масе органа, а после смрти се ти органи распадају, претварају се у једноставније молекуле; неће преостати ниједан траг мождане активности, ни мишљења, нити било чега другог што би се могло приписати неком духу или души. Мој атеизам је био тако стамен, толико искључив, да овакве теме нисам никада ни успео да схватим озбиљно” пише Мишел Уелбек.

Чак ни уметност, тај 'последњи азил', више не пружа утеху: данашњи уметник изједначен је са забављачем. Није случајно што је протагониста Уелбековог романа, Могућности острва, по занимању комичар и творац филмова, и то веома успешан. Уелбек се цинично подсмева публици и популарности, као и сопственој друштвеној улози и смислу уметничког деловања, када каже:

“Као и револуционар, комичар је прихватао суровост света и одговарао на њу додатном суровошћу. Његова акци­ја не мења свет, али га чини прихватљивим тиме што преобража­ва насиље - неопходно за сваку врсту реакционарне акције – у смех, а успут зарађује и доста кинте. Једном речју, као и сви ла­крдијаши од постанка света наовамо, ја сам био нека врста ко­лаборационисте. Ослобађао сам свет болне и бескорисне револу­ције - јер је корен свег зла биолошки и независан од било каквог замисливог друштвеног преображаја; утврђивао сам јасноћу, бранио акцију, искорењивао наду; имао сам чист рачун”.

Бесмртност долази од науке и технологије. Једино оне могу да победе 'биолошки корен зла'.

Уелбек свет тумачи у односу на битне силе планете: биологију, генетику и футурологију, еволуцију у прошлости и далекој будућности. Утопистичка заједница  'Новољуди' кроз генетски инжењеринг обезбеђења бесмртности за оне који су преживели апокалипсу цивилизације и пост-свет. По неким мишљењима Уелбек је први француски романописац после Балзака коме је пошло за руком да ухвати друштвену реалност савременог живота. Други сматрају да већ живимо у дистопији коју он описује.

Први део књиге је препун слободног секса где се речи пи*а и ку*ац сваки час налазе у тексту, без покушаја варирања назива – не верујем да је то грешка  преводиоца јер ми имамо баш много синонима. Такође, ту је и неколико технички савршених и детаљних секси сцена, као да описује порно филм, што је наравно неубедљиво у књижевном делу. Једна од ретких успелих порука клона Мари22 гласи: Сама сам као последња глупача. Са мојом глупичком – честитке преводиоцу Ивани Мисирлић.

Сам део о елохимистичкој цркви је – зачудо - доста површан па чак и наиван, као да је прерађен неки стрип – личности се зову Пророк, Хумориста, Научник, Пандур (шеф обезбеђења), једино је лик новог пророка Венсана кога подмећу уместо старог (који је убијен), као да је заиста клониран стари – животан и убедљив. По роману се види да је касније клонирање успело и неки вечни живот обезбеђен, лишен емоција, патње, страха, живот надмоћан и стерилан.

Текстови клонова после 2.000 година су кратки, бескрвни, наводно симболични – треба да илуструју живот који воде на разореној планети која је и географски другачија.

Угасивши сексуални нагон, научници који су омогућили бесмртност и клонирање, претворили  су живот 'новољуди' у стање равнодушне летаргије. Остале су само бесциљне јединке изоловане у микро-свету своје тврђаве изван чијих решетки под струјним напоном  тумарају дегенерисани мутанти постапокалиптичног света међу којима још увек владају сурови биолошки закони дарвинистичког опстанка, са алфа мужјацима који поседују женке и немилосрдно убијају старе, немоћне и непродуктиве.  

Суштина данашњег човека је задовољена себичним, неемотивним понашањем и полним нагоном  "…њихов генетски код ће бити сачуван и умреће у нади у бесконачан наставак те исте егзистенције посвећене ужицима. То је био смисао историјског кретања, то је био његов дугорочни правац, који се неће ограничити само на Запад, Запад ће га само раскрчити, утрти пут, као што је то и чинио од краја средњег века", пише Уелбек.

Прихватили смо 'принцип реалности' врлог новог света. Љубав, емпатија, светост, утопија, нови човек… одјеци су прошлости.  Уелбек пише о временима када су постојали последњи идеали које замењују нови, биолошки, сведени на себично уживање као једину  срећу.

Занимљива су Уелбекова виђења престројавања, понашања и судбине других религија у судару са религијом вечног живота. Губе, наравно, брже или спорије...

Роман (370 страна, већина западних бестселера има отприлике толико или више, то је вероватно комерц-обим књиге) препун је провокација на париске и француске културне кругове, на рачун савременика или икона француске културе – Селин, Одијар, Мишел Онфре, Кушнер, Тејар де Шарден и друге.

Такође, у њему је много провокативних тумачења цивилизацијских аксиома – смех, та одлика човека, то је одраз мржње према другачијем, то је за клонове «квоцање из прошлости», јер се најрадје смејемо «Алаховој гамади», «обрезаним бувама», «пицајзлама с Маријине п*це». Уелбек исмева француску и америчку «кидс» цивилизацију која бежи од одговорности и напора и узима кућне љубимце уместо деце, стварајући стамбене зоне без деце где је деци забрањен улаз да не ремете мир становника.

Уелбек традицију тумачи кроз његов односу према Врлом новом свету: “Добро знам (…) да се Хакслијев свет обично описује као некакав тоталитарни кошмар, да има покушаја да се ова књига прикаже као нека оштра осуда; то је чиста и једноставна хипокризија. По свим питањима – генетска контрола, сексуална слобода, борба против старења, цивилизација доколице, Храбри нови свет је за нас рај, то је управо и тачно онај свет који покушавамо, до сада без успеха, да достигнемо”… Богови су мртви, уметност је мртва, појединац  је умртвљен послом који мрзи. Испоставило се да је  капитализам систем најприближнији природном стању човека, јер је заснован на закону јачег, на себичности и на користољубљу. То су силе живог света, па и животињске врсте којој припадамо; све друго је утопија, пише Уелбек.

У будућности, пише Уелбек, “више ништа није остало од књи­жевних и уметничких творевина на које је човечанство било тако поносно; теме из којих су рођене изгубиле су сваку сваки смисао, њихова емотивна моћ је нестала. Ништа није остало ни од филозофских и теолошких система за које су се људи толико бо­рили, понекад и умирали, а још чешће убијали; ништа од свега тога није будило код новољуди ни најмањи одјек, ми смо у томе видели само деспотско бунцање ограничених, конфузних духова, неспособних да створе и најмањи тачан, или просто користан концепт. Човекове технолошке творевине су, напротив, још увек могле да побуде поштовање: у тој области, човек је дао најбоље од себе, изразио је своју дубоку природу, у њој је од почетка достигао оперативно савршенство коме новољуди нису имали ништа значајно да додају”.

Одлично су написани поједини делови и подужи епилог.  Термин који ми се чини најближим је „роман – клон“, уз елементе СФ приче и много провокативне књижевности, са покушајима да се модернизује класични меки и рефлексивни француски стил. Уелбек разобличава садашњост и скида маске које прекривају ткз. коректну књижевност и садашње друштвене односе као још једну лаж овог доба. Корона није крива за све – има у свему веома много и нашег, људског удела.

·                                 Dana Ciric

Odlično predstavljanje ovog, po mom mišljenju, ozbiljnog romana.

 

Dusko Lopandic

икона беџа

Cestitam za trud u pisanju ove dobre objave. Uelbek je izvrstan pisac i vredi napora da se prikaze, iako su njegovi romani vrlo citljivi. Mracan pisac, krajnji pesimista koji izuzetno dobro oseti drustvene probleme i pojave koje ekstrapolira i uvelicava do paradoksa i apsurda kako bi prodrmao citaoca.

 

·                                

 

Marija Pantić

Iako je relativno kasno počeo da se bavi književnošću, piše vrlo upečatljive romane, prepoznaje probleme, stvari naziva pravim imenom, bez zadrške, a to je upravo ono što mi se dopada u njegovim knjigama. Svaki njegov roman prodrma čitaoca i navodi na razmišljanje.

Uživala sam tokom čitanja prikaza. Hvala🍀

·                                

 

Ljalja Jelica

Hvala na stručnoj i izuzetno detaljnoj analizi ovog mračnog romana, koji ću sugurno pročitati zbog vas.

 

Slavica Timić

икона беџа

Da to je Uelbek, takav je on...razori te na kraju...kritika drustva i civilizacije jer vidimo golim okom kuda hrlimo i ovo necinjenje je najveci slom covecanstva...ovo pustanje da stvari idu kako idu..odsustvo svake borbe ili makar sporadicne koja biva ugusena...sve je to vidoviti Uelbek prikazao..u svakom romanu neko beznadje i crnilo...treba energije za njega. Vas prikaz ovog teskog i nadasve kvalitetnog romana je maestralan. Viseslojan ili visesmeran vas tekst upravo kao i njegov roman. Odusevljena sam, upravo jer obozavam Uelbeka. Treba imati zeludac za njega. 💞 preporucujem ga od srca. Klasik savremene knjizevnosti.

Ana Marić

икона беџа

Bravo za ovakav tekst. Ovaj roman neću preskočiti. Čitala sam Pokoravanje i imam visoko mišljenje o piscu.

Tatjana Susic Ex Roganovic

Hvala za predivan tekst... verujem da je odlican roman ali u ovo sivo nase sadasnje, treba mi malo lepote.

Rudular Trakar

Odlicna knjiga i odlican osvrt👏

http://www.amika.rs






 

 

 

 

 

 

четвртак, 04. јун 2020.

АЗАЗЕЛО, КОРОВЈЕВ, БЕХЕМОТ у роману "МАЈСТОР И МАРГАРИТА"


Карактеристике Azazella – 2020

Један од представника подземних снага који су се настанили у "лошем стану" - Азазелу. Мајстор и Маргарита је роман испуњен симболичним, вишеструким сликама. Тема овог чланка је опис једног од најтајанственијих ликова у Булгаковљевом роману. Говоримо о црвенокосој Воландовој минионистици по имену Azazello.

У роману је неколико цртица. Један од њих говори о авантурама демонских ликова у Москви. Ови хероји су веома шарени, оригинални. Један од тих мистичних ликова је Азазело.
"Мајстор и Маргарита" - роман који се одвија тридесетих година. Чак и тада, стамбени проблем за становнике главног града постао је један од болних. Осим тога, жеља за туђом некретнином - није једина људска грешка која је својствена обичним смртницима. Ту је и похлепа, похлепа, завист и, коначно, кукавичлук. Немогуће је спасити човечанство од свих ових недостатака. Али, с времена на време, појединачне представнике треба подучавати лекцији. Шта су чинили хероји романа Булгаков: Хиппопотамус, Фагот, Азазелло.
Мајстор и Маргарита је рад којем књижевни критичари посвећују пажњу већ неколико деценија. У сваком од ликова, шифрована је назнака особе која је заиста постојала, или митског или библијског карактера. Шта критичари кажу о Азазелу?

Пали анђео
Азазел - лик библијске приче. Легенда Старог завјета каже да је један од анђела једном говорио против Божје воље, због чега је послан у пакао. Али прије него што је био лишен главног атрибута неба: крила. Пали анђео се сместио у пакао, постао популаран. Писци и песници апелују на његову слику готово целу историју човечанства.
Булгаков је донекле модификовао изглед овог лика, и што је најважније, преименовао је његово име у италијански стил. Азазело у роману Мајстор и Маргарита, како и доликује становнику таме, застрашујуће је, лукаво и окрутно. Какву улогу овај лик игра у Воландовој пратњи?
Непријатан карактер
Ђавољи помагачи, упркос својим триковима, изазивају саосећање. Хиппо непрестано изоштрава. Коровјев, иако има усрани глас и гадан поглед, али изазива осмех. Азазело, за разлику од својих "колега", је лаконски, лишен шарма. Његова улога у пратњи је обављање прљавог посла. Први пут се појављује директно из огледала у стану Степе Ликходејева. Азазелло има полуцилиндар на глави. Његова коса има ватрено црвенкасту нијансу. Страшан изглед допуњује очњаке.


Азазело каже носним, непријатним гласом. И од првог појављивања на страницама романа Булгакова, он изражава своју спремност да користи физичку или мистичну моћ. Застрашивање, уништавање - то ограничава Азазелове одговорности. Чак и смрт главних ликова романа долази из његових руку.

Демонска дружина у Москву стиже не би ли увидела да ли су се људи променили изнутра. Поставља се питање постоји ли икаква нада за екстремно рационалистички настројену, анонимну, трому, безличну и окрутну свакодневицу. Ово питање мучи и Воланда, тако да његова мисија треба да буде одговор на питања о могућностима мењања људи у души – изнутра, на шта ће сам дати одговор нешто касније, за време сеансе у позоришту: „Они су – људи као људи… Воле новац, али, то је увек и било тако… Човечанство воли новац, па ма од чега да је направљен (…) Но, лакомислени су… па шта се ту може… и милосрђе понекад заструји у њиховим срцима. Обични људи… речју, личе на пређашње, само их је стабмено питање искварило…” Виновник акције провере могућности промене у свести грађана Москве овим речима их је управо лишио сваке наде у могуће побољшање.

Кривице на које ће се окомити мач казне Кнеза Таме крећу се од прељубе до издаје. Издаја је најстрашнији злочин, најгори грех, па су два највећа издајника убијена – Јуда и барон Мајгел. Воланд представља напредак у односу на Мефиста, он жели да помогне људима, делујући на њих етички, наводећи их да буду и остану верни својој природи. Зло које он кажњава не долази споља, оно је унутра, у људима – они су ти који размотавају вечно клупко зла. Ниједна казна није без разлога. Из свеприсутног зла Воланд треба да спасе Мајстора и Маргариту.

Не желећи мешање у земаљске токове и мењање света, он се истински супротставља уско канонизованим погледима на живот, морал и веру. „Имајте у виду да је Исус постојао”, говори Воланд Берлиозу и Бездомном, који не презају од јавног и надменог истицања свог атеизма. По њему, у животу свакако има довољно простора и за Исуса и за Ђавола. Човековом судбином, без обзира на његову смртност или изненадну смртност, управља неко други, а не човек сам. Добро неизоставно постоји, иако се упорно губи, нестаје, а одсуство добра треба казнити. У оваквој филозофији афирмисано је и упориште зла, што њен заступник супериорно доказује Левом Матеју: „Још ниси ни стигао на кров, а већ си успео да одвалиш бесмислицу, и рећи ћу ти у чему се она састоји – у твојој интонацији. Изговорио си своје речи тако као да не признајеш сенке, а ни зло такође. А да ли би хтео да будеш добар па да се замислиш над питањем: Шта би радило твоје добро кад не би било зла, и како би изгледала Земља, кад би са ње ишчезле сенке? Јер сенке бацају предмети и људи (…) Ти си –глуп.”
Воланд није револуционарни моралиста који жели да промени свет такав какав јесте; он непристрасно посматра све оно што би се и иначе десило; Његово мешање у иначе планирани ток појава јесте, у ствари, убрзавање или указивање на то да ће се нешто десити. Не може се променити оно што је било. Кретање је унапред предодређено, човек не управља својом егзистенцијом, а као једино решење да се овај беспомоћни створ спасе од таквог затвореног кретања намеће се пут ка трансцеденцији. Воланд је носилац и пропагатор ове теорије.
„Ах, па да, па да! Драги мој, открићу вам тајну. Ја уопште нисам уметник, већ сам, напросто, хтео да видим Московљане у маси, а најзгодније је било да се то изведе у позоришту.” Посматрајући људе, он темељно анализира правду, подробно разлучивајући истину од лажи, притом вршећи селекцију на оне безличне, анонимне, лажљиве и притворене, који немају храбрости нити воље за искрено делање, са једне стране, и на оне слободне, храбре, искрене и аутентичне, који умеју да се носе са променама и искористе слободу избора, која је човеку дата, са друге стране.
Воландов критеријум у овом озбиљном послу јесте личност. Према првој групи, он се опходи иронично, надмено и интровертно, не пружајући простор за споразум и равноправан дијалог, а покушај комуницирања је у знаку осуде и исмевања. Велика сеанса Воландове свите у Варијетеу служи разобличавању маскираних карактера међу грађанима Москве. Акција демона усмерена је само ка поспешивању реализације овог процеса, јер грађани, додуше несвесно, сами себе разоткривају, показујући шта је испод маске која је готово срасла са лицем. Дванаесто поглавље романа носи назив Црна магија и њено демаскирање, а у ствари није магија та која ће битри демаскирана, већ ће бити огољени и разоткривени управо они који захтевају негирање чуда и рационално објашњење.
Воланд коригује Јешуину проповед да су сви људи добри, делећи људе на зле и добре (а у оквиру тога на оне обичне и оне необичне). Оваква нова подела руши илузију о настанку царства истине и правичности. Својом појавом Воланд подвлачи јаснију границу између два горенаведена света, чинећи разумљивијим њихове разлике. „Воландова интерпретација Јешуине филозофије је мање племенита и илузионистичка; она дели људе на зле и добре и претпоствља да је царство о коме је реч немогућно остварити, будући да је у свету повучена граница између злих и добрих људи” (Миливоје Јовановић).

Коровјев – Фагот је најутицајнија личност у Воландовој свити. Као и његов претпостављени, Коровјев има двојаку функцију: у контакту са Мајстором и Маргаритом, и са свим осталим представницима московске свакодневице. Овај „прозрачни грађанин чудног изгледа”, са џокејским качкетом, мршавог и подругљивог лица, у отрцаном карираном капуту, представља се људима на најразличитије начине, али обавезно притом оставља први утисак малог човека у Москви. У Варијетеу, Коровјев разобличава и открива све присутне: пре свега грађанина Парчевског, објавивши да се шпил карата налази „између новчанице од три рубља и судског позива ради уплате алиментације грађанки Зељковој”, преко Бенгалског коме, на његово наређење, Бехемот откида главу и касније опет враћа на врат, до изазивања масовне помаме за новцем и хаљинама, да би иза тога Аркадија Аполоновича Семплејарова, председника Комисије за акустику московксих позоришта, ућуткао подсетивши га пред супругом где је провео део прошле ноћи.
Коровјев је заступник филозофије неочекиваних, невероватних принципа. У разговору који је водио са Никанором Ивановичем Босим, председником заједнице станара у згради у Садовој улици, Коровјев ће рећи: „Шта је то званично лице, или незванично? Све зависи од тога са које стране се посматра ствар, све је то, Никаноре Ивановичу, климаво и условно. Данас нисам званично лице, а кад погледаш сутра – јесам! А бива и обрнуто, и то још како бива!”. Било званична, било незванична, Ивановичева личност и није била личност по мишљењу Коровјева, а и Воланда. Лабилност наводних принципа Ивановича изаћи ће на видело нешто касније – он завршава у затвору због поседовања стране валуте, што је у Русији, у то време, било строго кажњиво.


Мачак Бехемот, други члан Воландове свите, такође има посебну мисију и представник је одређеног филозофског погледа на свет. Њега први пут у роману сусрећемо у четвртом поглављу: „Мачак се показао не само као платежно способна, већ и као дисциплинована животиња. Само што је кондуктерка подвикнула, он се повукао, сишао са степеника, сео на станицу, тарући бркове новчићем.” Овај господин пије вотку, виљушком једе печурке, за време масовне сеансе у позоришту узима мере дамама, преноси обућу и ташне, преузима улогу вратара у дамском магазину и сл. У припремама за бал код Сатане помаже у купању главне јунакиње, а за време бала изводи штосеве са коњаком уместо шампањца. Стјопу Лиходејева једним „шиц” пребацује на Јалту. Поред функције враголана који треба да забави читаоца, овај мачак ипак, у складу са својим ограниченим могућностима, обавља одређене дужности у оквиру Воландове мисије. Њему је додељен задатак да из ковчега украде Берлиозову главу. Бехемот је у одређеним ситуацијама безобзиран и немилосрдан према онима који то заслужују, али није он тај који одлучује о критеријумима поделе, нити је у његовој надлежности да одузме живот. Његова улога сведена је на спровођење у делу издатих наређења, провоцирање и уливање страха. Занимљиво је да Бехемот, иако само мачка, од свих чланова дружине једини допушта себи луксуз провокације упућене, додуше не директно, самом Воланду, што увиђамо за време играња шаха, када тражи фигуру под креветом и на превару покушава да спасе партију.
Азазело се први пут појављује у седмом поглављу романа, у стану Стјопе Лиходејева, директно из трокрилног огледала. У свом деловању, Азазело често бива насилан – туче Варенуху у јавном тоалету, брутално се обрачунава са Поплавским, свети се Анушки што је узела Маргаритину потковицу. О тој страни свог карактера и сам прича Маргарити за време њиховог првог разговора. Он убија Мајстора и Маргариту и спаљује њихов стан. За све време контакта са Маргаритом, овај ђаво исказује изразите симпатије за њену храброст и понашање у сасвим новој и посве неочекиваној демонској средини. Што се односа са Мајстором тиче, Азазело је пун поштовања за његову уметност и његов роман. Бесан је на Могарича, који се није похвално изразио у вези са Мајсторовим делом. Посебност Азазелова у односу на остале чланове Воландове свите потврђена је, између осталог, и чињеницом да управо његове речи, упућене Мајстору, формулишу сиже Воландове филозофије и мудрости, а самим тим и најдрагоценије мисли романа, које афирмишу аутентични, стваралачки живот сваког појединца: „Ах, молим вас… да ли су то ваше речи?! Па ваша драга вас назива Мајстором, па ви размишљате, и како онда можете бити мртви? Да би човек сматрао себе живим, зар му је неизоставно потребно да седи у сутерену, да има на себи кошуљу и болничке гаће? То је смешно!”
Булгаков је мајсторски надвисио уобичајено значење ове демонске појаве, подаривши му изузетно сложен психолошки профил и врло одговрну функцију у реализовању мисије у Москви. У тридесет другом поглављу романа видимо Азазела који је ближи књижевној традицији од оног каквог га је обликовао Булгаков: „Месец је изменио и његово лице. Ишчезао је без трага наказни очњак и врљавост се показала лажном. Оба Азазелова ока била су једнака, пуста и црна, а лице бело и хладно. Сада је Азазело летео у свом правом обличју, као демон безводне пустиње, демон – убица.”
Јеванђеље по Воланду, које је довело у везу Воланда и Мајстора, обелодањује се као „јеванђеље по Булгакову”. Тиме је решено најважније питање везано за демонолошку слику Мајстора и Маргарите: због чега представа о Воланду и дружини одступа од традиционалне, због чега су ови ликови чак надмоћно симпатични у односу на ликове представника свакодневице. Булгаков је свој роман писао са Воландових позиција, Воландова пројекција судбине и ситуација Мајстора и Маргарите је пројекција Булгакова, који нам својим романом казује да живети у свакодневици, заправо, не значи живети.

Аутор: Зорана Пејковић

Илустрације су преузете са www.masterandmargarita


Азазелло
У старозаветној апокрифној књизи Енохова 8: 1-3, Азазел је пали анђео који је научио људе да израђују оружје и накит:

1 Азазел је научио људе да праве мачеве, ножеве, штитнике и панталоне, и упознао их са земаљским металима и вештином њиховог рада, наруквицама и украсима, употребом антимона и улепшавања очних капака и свих врста скупоценог камења и све две тинктуре за бојање. И настало је много богобојазности, и починили су блуд, и њих 3 су залутали и постали корумпирани на све начине.

Апокрифа и Псеудепиграфа Старог завета
R.H. Charles
Okford: The Clarendon Press

Захваљујући Азазелу жене су научиле "грешну уметност" сликања њихових лица, тако да је јасно зашто он доноси крему која има за последицу да Маргарита поново постане млада.

Азазеллова трансформација у 32. поглављу

Азазелло / демон пустиње без воде, убица демона. Чини се да ова трансформација потиче из апокрифне књиге Енохове, где Господ наређује анђелу Рафаелу да веже Азазиела и баци га у мрак и затвори у пустињу. У старозаветној књизи Левита (16: 8) Азазел је име грешног човека којег Јевреји сваке године прогоне у пустињу како би преузели сву кривицу свог народа.

Каменит, без радости, равни врх - Највјероватније Мт. Пилат у Швајцарској, како је речено у апокрифној "Пилатовој смрти." Римљани су га покопали усред планина. Сваког Великог петка ђаво узима Пилатово тело и постави га на камени трон док Пилат пере руке.

ВИШЕ О РОМАНУ МАЈСТОР И МАРГАРИТА на https://amika-andjelkovic-milivoj.blogspot.com/2015/08/blog-post.html