САТИРА О БУДУЋНОСТИ И ЕЛЕКТРОНИЦИ

  Виктор Пељевин: “КГБТ+” – роман (“Лом”, 2023        

  Роман Виктора Пељевина поседује две карактеристике по којима ћете га препознати чак и ако немате корице и почетак књиге: филозофију будизма и способност изналажења запрепашћујућих, нових, електронско-технолошких али ипак невероватних будућности.

            У овом роману јапански официр у Бурми, током Другог светског рата, кроз разговаре са будистичким монахом о махајана будизму тражи могућност да се реинкарнира у нови живот у коме би остварио свој животни сан: да се бави уметношћу. То му успева и он се поново рађа као Рус на чији животни пут повреме)но утиче њeгов учитељ из претходног живота, Јапанац.

            То је будућност у коме су жене супериорна бића, која могу да користе и тиранишу слабији пол – мушкарце због наслеђене кривице ранијих генерација. Међутим оне се радије међусобно боре, наге у аренама, а побеђује она која током борбе доживи више оргазама. Главни лик романа постаје један од најпознатијих “забијача” – репера коме је музика и спектакл иза њега само позадина да у свест присутних унесе одређене поруке – “мема забоје”. Те поруке су углавном познате истине изречене у новој форми и са развијеном аналитиком што доприноси њиховој убедљивости. Ево извода из једне од најпознатијих у том будућем свету:

            „Живимо  само онда кад нешто радимо први пут. Чудо и јесте у томе што ми заправо све и увек радимо први пут, пошто се свет стално мења заједно с нама. Али о томе не размишљамо. Уместо нас почиње да живи сећање на то какви смо били јуче. Ми препуштамо своју власт над стварношћу навици и тонемо у сан. Нестајемо. Често на цео живот. Чини се да смо живи, али пристајемо да умремо, јер је тако сигурније. . . То и јесте једина смрт која постоји. А живот је само оно што се дешава први пут. Сваки пут када, не плашећи се бола, отварамо слепљене капке и удишемо оштри ваздух нечег новог. . . “

            Као перспективног преузима га и контролише продуцент симболичног имена и вишеполне оријентације. Добија савршени музички студио са опремом, уметничко име КГБТ+ и музу – девојку која је биолошки андроид. Продуцент је такође подређен вишим инстанцама, све до “теглираних мозгова” старих вођа који још увек управљају Русијом, а слично је и удругим државама. Они утичу на све појаве – од моде, музике и филозофије, политике и идеологија, преко финансија до  изазивања ратова. Током све успешније каријере светске тајне службе му организују концерт у Венецуели за највећег магната Ротшилда кога треба уклонити. После холивудски сладуњаве еротске борбе његова муза – андроид и тајни агент уништава Ротшилдов мозак и сама гине. То је “последња велика руска победа”, пише Пељевин и музичара КГБТ+ смешта у затвор са виртуелним сапатницима:
            „У ћелији су са мном били Чехов, Толстој, Чајковски, Жуков (онај маршал) и Гагарин. Узгред, када се у својим затворским забојима позивам на Толстоја, најчешће се има у виду мој виртуелни сусед из ћелије. Сви су они стално спавали на горњим креветима. Мене су ротирали по доњим. . . . Јутро је почињало тиме што је Гагарин, који је лежао на горњем кревету, лудачки викао: „Стигли смо!“ И праснуо би у смех. Будила се цела ћелија (у ствари само ја, наравно, остало је било лажа). Моји суседи су своје незадовољство због наступања новог дана изражавали у себи својственом стилу – Толстој је аристократски псовао, Чехов је скидао цвикер и брисао га ћебетом, Жуков је шапутао нешто о казненом батаљону, а Чајковски почињао да фалшира мелодију из једног од својих комада. . . “

            Пељевин наводи две основе за роман: бајку  "Снежна краљица" данског аутора Ханса Кристијана Андерсена и песму Битлса “Let It Be”. У бајци ђаво, у обличју трола је направио магично огледало које искривљује изглед свега и показујући само лоше и ружне аспекте људи. Када ђаво и други тролови покушају да подигну огледало на небо да заварају анђеле и виде Бога, оно пада, и разбија се у милијарду комадића, ситних као зрна песка. Ветар разноси крхотине по целој Земљи и она улазе у срца и очи људи, леде им срца и претварају очи у огледало које види само лоше и ружно у људима и стварима. По именима девојчице и дечака из бајке Пељевин је одредио имена два главна лика: Герда и Кеј.

            Песму Битлса “Let It Be - Нека буде” Кеј, под уметничким именом КГБТ+ разрађује у најзрелијој фази и то постаје познати покрет. Сам Пељевин наводи да је то музичка интерпретација одговора на најпознатију молитву хришћанства “Оче наш … да дође царство Твоје, да буде воља Твоја, и на земљи као и на небу…” Завршава роман са  “Let It Be – Не постоји други пут до среће” и то се најпре може схватити као коначна иронична констатација о Русији и свету, данас и у будућности.

            У роману је много иронично-сатиричних опаски, а и цела фабула романа је једна велика сатира, до гротеске, на низ појава у Русији и свету. На неколико места се помињу зле судбине Путинових опонената. Он описује продор на “исток” где коњица прелази границу са мајушним садницама на леђима. Пише: Русе је могуће користити на све начине, и они могу да подрже тврдом силом сваки актиелни наратив; Уметника нема више од трећине, остали глуме креативну опозицију. Музичари мењајући тембр и темпо дресирају Бетовена као циркуску веверицу. Такође: “Све велике књиге Европе уче како да се убију краљеви и спале градови”, пише Пељевин. Наш је проблем што ми као народ и духовна култура нисмо пошли за Толстојем, већ за Лењином и Стаљином; Време у Русији не пролази. Оно стоји као колац. Вековима; Већ пет векова живимо од конфискације до мобилизације. Ми смо потрошни материјал. Историја нема никакав субјект. Само лобање…

            По структури и развоју главног лика, роман “КГБТ+” подсећа на претходне “Емпире В” и “iPhuck 10”. Преводилац Наталија Ненезић није имала нимало лак посао јер је требало пронаћи речи за нове, двосмислене и нео-технолошке и електронске термине.

 WWW.AMIKA.RS www.amika.rs

БРУТАЛНОСТ УПОТРЕБЕ ЧОВЕКА

Нови роман Владимира Кецмановића „Кад ђаволи полете“ (Лагуна, Београд, 2022) као да је писан на леденој покорици. Односи између ликова, после зачудног почетка, претварају се у чврсти и тамни лед бруталне употребе људи. Главни лик има име па чак и надимак „од миља“ али током пуних 300 страница романа не проговара ни једну реч јер он не припада себи. Он је „туђе тело“, има „туђу собу“ и гледа „туђим очима“. То што види пореди са сценама и људима из „сиротишта“ из кога је усвојен и тако, у секвенцама,  сазнајемо за његову прошлост и видимо пребогату, али ледену, бруталну и празну садашњост и будућност.

            То двоструко удаљавање од другог и других уводи нас у савремене пентхаузе моћног америчког дипломате у Србији који учествује у бирању министара и повремено иде на посао са кога се враћа „урађен“ од пића и опијата. Сви други су „“туђа тела“ у његовој служби које треба употребити. Дечко усвојен из „сиротишта“ да би постао сексуални партнер средовечног Американца треба сам да изабере хоће ли да се врати у „пакао сиротишта“ или да остане у „рају“ као туђе тело за свакодневну употребу.

            „Видео си да сам моћан, рекао је. Да сам те ус-во-јио иако то баш и није по закону. Одрас-тао си овде. У сиро-тиш-ту. Свашта си видео. Па вероват-но слутиш да ово нису чиста посла. Али да з-наш... Нећу да те терам да на силу будеш мој.

            Ево, рекао је, нудим ти дил. Три месеца мораш да будеш код мене. После три месеца можеш да кажеш: Кеј, твој пакао је гори од пакла мог сиро-тишта. Хоћу да се вратим у свој пакао. И биће како ти кажеш, океј?”

            Сцене сексуалних оргија нису чак ни порнографске, оне су бруталне и дубоко понижавајуће у својој огољености и одсусутву сваке емоције. Све су то „туђа тела“ употребљена као ствари, тела која у надокнаду живе у обиљу и сјају поседовања свега што постоји. Ђаволи из наслова су виртуелна бића из „ајфона“ који узлећу када је све остало немоћно да изазове емоције.

            Кецмановић завршава рпман релативним „хепиендом“ после осветничког чина који такође има своје ђаволе у заседи – уцену која одређује будуће понашање и цео живот у празном сјају суровог богаташког „раја“.

            “Кецмановић својим особеним стилом и начином писања, пише у најави романа, указује да је његова прича о злостављању дечака тек метафора, симбол глобалног злостављања које трпимо и са којим живимо. “Кад ђаволи полете” горка је приповест у којој се сажимају бројне велике и битне теме – од суочавања појединца (иницијално аутсајдера) са светом до оцеубиства, у целости проткана референцама на Шекспировог Хамлета, почев од креда истакнутог на насловници да „не убија онај који држи нож, него онај ком остаје империја“”.

            Роман је посвећен Џорџу Орвелу и призива „Употребу човека“ од Александра Тишме. Ако је то једна страна медаље овог друштва, овај Кецмановићев роман је његова брутална полеђина па се „најгори од свих векова“ наставља и на следећи век. Злостављање и злоупотреба у савременом „слободном и демократском друштву“ немају краја када су у питању пребогати и политички недодирљиви, они који су свемоћни весници империје која верује да ће вечито да траје.

            Роман је награђен „Златним сунцокретом“ за најбољу књигу на српском језику у 2022. години. На промоцији романа Кецмановић је рекао да је прича о злостављању дечака тек  метафора, симбол глобалног злостављања које трпимо и са којим живимо у свету, који је заснован на злостављању, политички коректном натурању приче о једној врсти злостављања како би се друга врста злостављања гурнула под тепих, а све са циљем да се људи злом баве парцијално, на површан и малоуман начин, да им се у руке гурне звечка којом ће махати док глобално злостављање траје ли траје.

            Осетио сам потребу да испричам ову причу због навале, до идиотизма доведене политичке коректности која је почела не само да вређа интелигенцију већ и да представља физички притисак. Ово је метафора савременог света, орвеловског света, у којем је вечита експлоатација добила нове облике, у којем је хипокризија доведена до крајње тачке, и који до те мере личи на Орвелову антиутопију да се питам да ли је Орвел био толико генијалан да то предвиди или ’ови данас’ користе његове пројекције како им одговара. Јунак у роману не говори, јер његове речи немају значај, што је метафора за овај свет у којем они који немају моћ, њихово мишљење није важно и нико их не чује, рекао је Кецмановић.

Миливој Анђелковић 

www.amika.rs

Жорж Амадо: ШАТРА ЧУДЕСА

Жорж Амадо (Баија, 1912–2001), највећи бразилски приповедач и један од најзначајнијих романописаца португалског језичког подручја, јавио се у књижевности своје земље почетком тридесетих година, заједно с генерацијом младих прозаиста пониклих на североистоку Бразила, који су својим првим делима с регионалним мотивима и темама утемељили савремени бразилски роман. У младости је био политички ангажован и као активан члан комунистичке партије Бразила више пута протериван из земље. Неколико година после Другог светског рата живео је у Француској и Чехословачкој, а 1952. вратио се у Бразил и потпуно посветио писању. Дело овог „најбразилскијег од свих бразилских писаца“, који је до последњих дана живота остао стваралачки активан, садржи преко тридесет романа, неколико романсираних биографија, на стотине чланака и новинских написа, једну збирку песама, књигу мемоарске прозе, десетине позоришних, филмских и телевизијских адаптација, а тешко је и набројати све језике на које је превођен и објављиван у огромним тиражима.

„Свет Амадове прозе омеђен је границама његовог завичаја, државе Баије, смештене између атлантске обале и тропских прашума у унутрашњости, са главним градом Салвадором, најстаријом бразилском престоницом и првим жариштем духовног живота новооткривене земље, који се у овој области континуирано развија још од XВИ века, уз врло богато и разноврсно народно стваралаштво. У том жарком поднебљу пуном климатских, географских и социјалних контраста, мешају се расе и нације, религије и обичаји, стварајући једну нову, јединствену и особену ’мелеску’ и синкретичку културу, која је у магијском реализму Жоржа Амада нашла свој аутентичан израз. Доследан свом уверењу да је сваки уметник универзалан само у мери у којој је и националан, и да ће његово дело ’постати бесмртно’ једино уколико носи обележја свог времена, Амадо је скоро пуних седам деценија настојао да оцрта националну физиономију, ону ’особену боју коже и духа’ која Бразилце разликује од свих других народа света, а Баијце од становника осталих крајева Бразила. Вођен својим приповедачким инстинктом и убеђењем да се ’права књижевност пише више крвљу него граматиком’, с барокном елоквенцијом сочним и сликовитим језиком, спајајући документарно и поетско, фактографију и легенду, Амадо испреда невероватне и истините приче свога краја, засноване на пишчевом непосредном искуству и колективном памћењу сачуваном у митовима и предањима“ (Јасмина Нешковић).

Међу раним романима са социјалном тематиком издвајају се Жубиаба (1935), Опака земља (1943) и Подземље слободе (1952), а светску славу донели су му романи у којима преовладавају елементи фантастике и магијског реализма, пре свих Габријела, каранфил и цимет (1958), Дона Флора и њена два мужа (1966), Шатра чудеса (1969), Тереза Батиста, уморна од рата (1972), Велика заседа (1984).

Добитник је многих бразилских и међународних књижевних признања, а више пута је био и у најужем избору за Нобелову награду.

Нашој читалачкој публици познат је по романима Опака земља (Просвета, 1949), који је с француског превео Боривоје Глишић, Капетани пјешчаног спруда (Зора, Загреб, 1959), који је с португалског превео Ладислав Гракалић, Велика заседа (БИГЗ, 1991) и Последњи дан смрти (Паидеиа, 2001), које је с португалског превела Јасмина Нешковић, и новели за децу Пругасти Мачак и Госпојица Ласта (Лагуна, 2006), у преводу с португалског Ане Кузмановић.

 www.amika.rs

ГРОЗНИЦА, С-МИСАО И ВРЕМЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

 Стојан Богдановић, песник и приповедач, филозоф и афористичар, али уједно и доктор наука и универзитетски професор, декан, аутор уџбеника и светски цењених радова из математике (више од 170 на нашем и енглеском језику) до сада је објавио око 20 књига: збирки поезије (од 1977. године), афоризама и кратких прича. Такав спој математике и књижевности догодио се и код наших савременика Ранка Рисојевића, Владимира Тасића и других, наших и страних писаца.

            Књига есеја „Грозница“ у издању „Нишког културног центра“ (2021) заиста је књига која ће вас бацити у грозницу саглашавања и негирања, уз многа лична преиспитивања на пуних 434 странице. После уводног текста истоименог као наслов књиге следи једанаест поглавља од тражења себе, есеја о сумњи, соли, стола и столице и сличних тема, преко актуелних питања болести рака и интернетских блог – појава, до Хамлета, Његоша, Миљковића и Бећковића, Ћирића и Чехова, Гомбровићевог става о песништву, Василевског и делима неколико сликара, до најинтересантнијих: с-мисао, постојање, виртуелност и појам времена који се помиње и у другим деловима књиге, као нека врста лајтмотива појаве кроз коју сви пролазимо а већ двадесет векова нико не зна шта је то – самостална супстанца или тек један елемент простора?

            Знамо ли шта је то есеј? Класична теорија види есеј као текст у коме аутор излаже своја размишљања о било ком предмету, не тражећи коначну истину. Сазнања до којих есејиста долази су субјективна. Вирџинија Вулф есеј повезује са забавном или рекреативном литературом која се чита у возу, током вожње на посао и са посла – оно што је данас преузела колумна у штампи. Филозофи Ђерђ Лукач и Теодор Адорно мисле да је повлашћени предмет есеја нешто што је претходно већ обликовано културом, и да зато есеј увек поседује критичку димензију и упућује изазов систематском мишљењу и његовом обухватању целине.

            Богдановић сматра да есеј “мора да садржи лични став, а пожељно је пренети и своје снажне емоције” (стр. 125), што поткрепљује позивом на Владана Десницу и дефинише да есеј као уметничко дело “мора да садржи песничку жичку” (стр. 292) да би на страни 396, у тексту оспоравања Гомбровићевог есеја “Против песништва” одредио да би есеј “морао бити озбиљан текст са завидном луцидношћу”. Оно што дозвољава себи: лични став, подсмех и иронију до гротеске, то оспорава Гомбровичу у наведеном есеју.

            И аутор овог текста сматра да је Гомбович претерао али треба имати у виду да он разматра да ли се песништво претворило у обред јер већина не разуме поезију. Гомбровић пише: “наше дивљење је указивање много веће части неразумљивом и неприхватљивом него знак стварног разумевања. Песник је свештеник који декламује стих, допуњује обред; и ми допуњујемо обред, клечећи пред поезијом”. Тачније би било рећи да поезију свако разуме на свој начин, пратећи своје емоције и да кроз поезију обредно слави своје емоције и себе, поистовећујући се са оним што најчешће није  - са самим песником. Биохемичари би одговорили да су емоције прецењене јер су оне реакција на спој различитих хемијских елемената у нама. И сви би били у праву јер посматрају свет, уметност, поезију из свог личног угла. “Свак прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности; свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича.” (Иво Андрић на додели Нобела).

            Богдановићеви есеји имају све одлике његове прозе: говорни урбани језик, лежерано хуморан, сатиричан  и елегантно нехајан у односу према догађајима, свету и проблемима. Без епске распричаности, чешће недоречен, јер се много шта подразумева, са стереотипима који овде не сметају јер дају ауру аутентичности.

Појаве и догађаји виђени су са дистанце која отвара просторе за хумор, иронију и сатирична поређења, понекад уздигнута до гротеске. Многе његове реченице имају двоструко значење и могу да буду и посебни афоризми.

            Да би постигао тај хуморни ефекат, скривени смисао или провокацију читаоца он образложене реченице своди на скраћени текст који му је потребан да омађија читаоца. Већина његових есеја су хуморни, али што је тема озбиљнија – у приказима наведених писаца и о текстовима са темом с-мисао, постојање, виртуелност и појам времена – подсмешљивост и иронија се губе, али не и пламсаји духовитости.  

            Први део „Грознице“ је пример „живота у култури подсмеха”. Ту влада слављење поезије и емоција, најчешће у хуморном и провокативном тону. Исмевање, подругивање или код нас жаргонски названо „зезање“ – није ново. Када није малициозно и не повређује друге оно је лака игра и згодан начин за оснаживање односа међу људима.  

             Глава девета ове збирке есеја посвећена је мисли, са великим М. Кроз тумачење Берђајева, Паскала, Керкегора и појма времена Богдановић подиже есејистички споменик Мисли и луцидно разматра појам Времена. „Верујем да је све мисао – пише он. Мисао објављује човека. Мисао је мера времена“. Та велика Мисао људска је у центру око кога се окреће време. Али да ли се време савија заједно са простором, да ли гравитација савија простор и време? То су питања на којима се сукобљава савремена физика са бесконачношћу простора око планете и на која, вероватно, још дуго неће имати доказане одговоре. До тада ћемо живету у овоме „сада“ које је само тренутак, а све што знамо о свету и видимо изнад нас је прошлост у којој живимо.

            Време руши и ствара, пише Богдановић „Човек би требало да прати своју мисао, само у њој смо слободни... Мисао је једини спасилац... а објављивањем мисли објављује се човек“.

            Тако се, по двадесет и неки пут, објавио и доктор математичких наука Стојан Богдановић, уједно и песник и приповедач, филозоф и афористичар -  обимном збирком есеја за чије потпуније сагледавање треба направити регистар тема као за научни рад. Од хумора и ироније пуних двосмислица преко квалитетних есеја о писцима до људске мисли и времена који све стварају али и руше. Књига која провоцира читаоца па, ако сте жељни полемике, ево вам прилике – ту је мало сазвежђе тема о којима се можете спорити са ставовима аутора.

            Миливој Анђелковић  www.amika.rs

ГОРАН ПЕТРОВИЋ: „ПАПИР СА ВОДЕНИМ ЗНАКОМ – РОМАН ДЕЛТА“

 Први из низа „романа делте“, односно „први ток“ како гласи поднаслов, почиње напоменом: „Ако имамо у виду величину света – онда је књижевност, све што је досад написано, тек цитат издвојен у покушају да се објасни суштина људског рода”. А овај део тог “цитата” је одличан роман пре свега о стварању и ствараоцима, али уједно љубавна прича, бајковита повест о ратном походу, сатирично-гротескна скаска, а може да се схвати и као новопронађена Бокачова новела која није ушла у “Декамерон”.

            Горан Петровић пише пробраним језиком и речима успева да све оживи: пламен свеће, пера за писање, сто, кипове и анђеле са фрески, стваралачко надахнуће које напушта писца током похода, гротескни тродневни рат сакупљача старих крпа („Немојте, браћо, иста смо сиротиња“) које се прерађују у најфинији и најскупљи папир. А тај папир из Амалфија, прве поморске републике Италије, служи само за најдискретније преписке и, по захтеву најелитнијих наручилаца, писани текст нестаје после договореног времена. Коришћен је, на пример,  за Тајни архив Ватикана у „Pro­ces­sus con­tra Tem­pla­ri­os” и за друге тајне текстове, за љубавну поруку норманске властелинке Марије са Сицилије у 12. веку, као и својевремено за династије Нормана, Анжуја и Бурбона, као и на дворовима у Палерму и Напуљу. И када напуљска краљица пожели такав папир за љубавно писмо она организује цео поход војника, писаца који ће то писмо написати и неизбежну комору са храном и вином.

            “Све је честица приче која се са небом дотиче”, пише Горан Петровић, а „хлеб  и  рукопис  у  основи истом служе, првим се толи трбух, а другим сити људски дух. Једно без другог не бива, не опстаје”.

            Пишући о стваралаштву и ствараоцима Горан Петровић ствара алегорију о садашњим временима. Описује мноштво самозваних који хоће да пођу као писци и “све челом о капију бију: Отворите, и ми бисмо нешто написали”! Еснаф произвођача из Амалфија многе поручиоце одбија јер нису достојни тог најфинијег папира а понеком одговоре: А шта кажете да ми вама платимо само да се одрекнете  стваралаштва? Незаборавна је сцена када у рано јутро краљица излази огрнута краљевским огртачем, са круном на глави и скиптром у руци а једини будан писац истрчава пред њу, срећан што се остали тек буде, и почиње да узвикује њено име и титулу, то понавља додајући сваки пут нове титуле, па баци капу на земљу и стане на њу да би био вишљи и узвикне све претходне титуле и опет дода нову… Ту су и приче о осликавању цркве сликара Анонимуса који се позива на сарадњу са великим Ђотом и обећава шест стотина година трајања фресака док са насликаних анђела отпада перје, па наук о постављању витража од уметника Атентина који се посече и на смрт искрвави да би поставио последње стакло а његов гроб надвиси све гробове великаша. Пробраних десет песника, који путују сваки у посебним колима, на сва догађања су равнодушни и мрзовољни,  понети својим уображеним величинама, да би на крају романа сваки упропастио добијени драгоцени лист, па љубавно писмо буде написано на последњем листу, цитирањем  речи старог, неписменог млинара.

            Краљица има надимак “Незасита” јер сваки њен љубавник нестаје без трага, што подсећа на султана из “Хиљаду и једне ноћи”. Сцене њеног јахања “по мушки”, одевеној само у ноћну кошуљу док је грање купина рањава по ногама до крви, имају сва обележја ренесансне ласцивности и владарске разузданости.

            Оно што се у овом приказу не може пренети је изванредан стил и пробрани језик ове књиге. Уз једну новину: цео роман је састављен од повезаних ситних “честица”, како их назива сам аутор. Свака има свој посебан кратак наслов који подсећа на кадрове књиге снимања и већина обухвата оно што би стало у један надахнути филмски кадар.

            “Идеја о књижевном серијалу као “Роману Делти” је постепено расла – каже Горан Петровић -  и заузимала све већи простор. Онда је био проблем за мене где почети, када и којим редоследом објављивати све те романе, како они да се рачвају. Други ток је роман  „Иконостас“ из домену жанра фантастике. Иконе ће на свом путу доживети многе невоље, пресретаће их Турци, разбојници, морске немани, временске непогоде, дочекивати и клањати им се верници, многе ће се заувек изгубити, а у деспотов двор стићи ће само једна, оштећена и готово непрепознатљива, тако да ни деспотов саветник Константин:Филозоф неће знати о ком је светитељу реч.

            Заиста је потрајало писање ових књига, више од 20 година… Роман се понашао као вода, цури кроз прсте, онда се направи локва, или барица, стално се разврстава.

            У романима се радња креће од 15. века, затим се провлачи кроз 17. век, и даље нас води крајем 19, 20. и улазимо у 21. век, а можда буде и једна футуристичка прича. Такође сам замислио да пружим велики простор у свим књигама, ван наше земље, тако да је “Папир” смештен у Италију, а “Иконостас” у Грчку, док ће трећа бити у Литванији, даље је ту и Цариград”, открива писац.

            И Александар Гаталица свој роман “25 сат” назива “делта-романом” јер се грана у више праваца. После вишетомних романа Добрице Ћосића са више од 3.000 ликова и шест томова “Златног руна” Борислава Пекића долази време “делта-романа”.

            Занимљиво је да је пре више од десет година на сцени Атељеа 212 извођена драма Горана Петровића “Матица” која делом говори о човеку који пише књигу у више томова.

            Најзад, треба нагласити да је ово једна од ређих књига “Лагуне” чије је прво издање штампано ћирилицом. Роман је награђен наградом “Београдски победник”.

            Аутор овог приказа је пре више година боравио у блиставом Амалфију који је са копнене стране заклоњен високим планинама  а са морске отворен према ширинама и лепотама Средоземља. Тада је посетио “Музеј папира”, на крају главне улице Амалфија, пред пут у брда, у некадашњем млину фамилије Милано из 14. века. Сачувани су сви уређаји и алати из старих времена и тада је, а вероватно и данас, још увек ручно израђиван папир од тканина, дебељушкасти „памучни” папир млечне боје, искрзане текстуре и неравних ивица.

            Амалфи је још у деветом веку формирао прву поморску републику, далеко пре Ђенове и Венеције. У европској књижевности је познат од Хенрика Ибзена који је ту завршио ЛУТКИН ДОМ, а у хотелу “Луна Конвенто” у соби 15 на зиду је његова фотографија и стари сто за којим је радио. Такође, завршни део романа КЋИ ДИРЕКТОРА ЦИРКУСА Јустина Гордера догађа се у Амалфију а секси сцена за време кише у једном од старих млинова за производњу хартије. Међутим, тек је Горан Петровић открио тајну најскупљег папира који може да сакрије исписани текст чим тајанствени догађај буде обављен.

            Па, упознајте се са тајнама Амалфија, стваралаштва, писаца, напуљске краљице и посебном лепотом једне изузетне књиге, меке и топле и поред крви која је понекад преплави.

www.amika.rs

САША РАДОЊИЋ: ТРАКТАТ О ШЕШИРИМА

РОМАН О ВРЕМЕНУ У БЛУЗ РИТМУ

            ТРАКТАТ О ШЕШИРИМА Саше Радоњића („Соларис“, 2021) књига је  тајни, „роман о времеплову“ како пише на корицама и „футуристички викенд роман“ у поднаслову саме књиге, чији је прави смисао и значење многоструко. Може се прочитати као импресивна и инспиративна стваралачка игра, као књига о тајнама времена и живота, и као књижевни експеримент са ликовима од којих  сваки, и мајмун и онај за кога је изричито речено да не постоји добија свој глас (део текста и могућност казивања), али и као књига неког ђаволка који се игра са читаоцима и писцем. Најкраће – то је роман – блуз коју ће сваки читалац „чути“ на други начин.

            То је свакако за похвалу, као и ватрометни развој фабуле који стално изненађује и вуче вас да наставите читање. Књига без конвенција и уходаних решења чији су ликови повремено стегнути неким обзирима па изненадно опијени налетом потпуне слободе – од љубавне игре до убиства конкурента. Претпостављам да је оваква књига могла да буде идеал негдашњих анархиста, као што је то била „Побуна анђела“ Анатола Франса.

Можда ће сазнање да је аутор уједно и блуз-музичар помоћи у њеном разумевању: онај који у себи већ обједињује већину старих, модерних и својих мелодија приредио нам је прозни концерт блуза, џеза, репа, сентиш мелодија и понеку оперску арију. Учествујете у дуготрајном пљеску, видите дубок наклон аутора (без ломљена гитаре) и одлазите са концерта - одлажете књигу смирени и срећни, певушећи у себи неколико мелодија које сте запамтили и откривајући онај други, дубљи ниво ове књиге – то је ипак трактат о путу или стази времена.

Два научника долазе до исте идеје: да закривљеност простора прати и закривљеност времена обликујући спирале које могу да се представе и као унутрашњост шешира, нарочито полуцилиндра. И тај шешир за посебне свечаности почиње да се појављује у свакодневним, еротским и циркуским сценама, поигравајући се са временом, ликовима књиге и самим читаоцем.

Један од одговора наћи ћете тамо где на најмање очекујете - и монологу мајмуна Хуга. Он тражи смисао у животним сликама око себе и закључује да је то „развратна целина којој је згуљена кожа... са лобање значења“. На крају романа, ђаволак који се појављује више пута у роману у препознатљивим сценама из историје књижевности, преузима и саму личност аутора и одбија свако наметнуто значење: „Ја се играм, непрекидно се играм... како то чини сваки овоземаљски ђаво од писца“.

Ђаволу, наравно, не треба веровати до краја. Он се, могуће је, игра са аутором и читаоцима али остаје истина нашег закривљеног времена које пролази а то је тек унутрашњост нашег полуцилиндра у бескрају времена. Њега и најмањи ветар одува ко зна где, као и судбине ликова, стварних, тек поменутих или непостојећих. Са нама остаје роман напете и и занимљиве приче о тајанственом појму личног закривљеног времена, налик на продужену блуз мелодију која се памти и опире коначном свођењу на једно значење.

Миливој Анђелковић

           amika.rs

Из приказа САШО ОГНЕНОВСКОГ НА  Sinhro.rs

Saša Radonjić u ovom svom „traktatu“ polazi od naizgled obične priče o nasledstvu koje pripada Fabijanu a koje dolazi od njegovog brata od strica Aksela. Prava fantazmagorije započinje sa dolaskom Fabijana u selu koje pisac a priori naziva Sutonom. Mala galerija likova gde se ističu majmun Hugo, grozničavi Gortan i jadna Greta ističe još jednu atmosferu u kojoj Fabijan pokušava da pohvata niti, ali se, čini se, još više zamotava u svet od kojeg s druge strane i ne beži i ne odustaje od svoje prisutnosti u njemu. Sva događanja sa prvog dela knjige polako postaju apsurdni i nedokučivi i to je sa strane stilskog aspekta vrlo legitimno. Lagitimno je zato što Saša Radonjić sa pravom ne insistira na horizontalnoj logici, nego na futurističkoj i pomalo apsurdnoj orijentisanosti. Njegov stil se odlikuje britkim i vrlo egzaktnim rečenicama, sa pasusima koji su savršeno organičeni, te je vrlo lako pratiti taj neosetni prelom sižea u monolog, u ispoved, pa i u naslovom napomenutom traktatu.

Књиге Саше Радоњића  Овде

https://sasaradonjic.rs/bibliografija.php

РОМАНИ КАРЛОСА ФУЕНТЕСА

ЧЕ ГЕВАРА ЈУЖНОАМЕРИЧКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Карлос Фуентес (Панама, 11. новембар 1928 — Мексико Сити, 15. мај 2012), мексички писац и есејиста, познат и читан у целој Јужној Америци и Европи. Добитник је  свих шпанских, јужноамеричких и других литерарних награда:   Награда “Ромуло Гаљегос”, Награда “Алфонсо Рејес”, мексичка Национална награда за књижевност, Сервантесова награда и Награда Принца од Астурије, Награда “Гринсан Кавур”, Награда “Пикасо”, Награда Шпанске краљевске академије, Награда “Галилеј”, Награда “Дон Кихот од Манче”. Често је био у најужем избору за Нобелову награду али једино њу није добио. Написао је низ есеја и есејистичких књига посвећених најактуелнијим питањима савремене политике, друштва, културе, екологије или медија.

По Фуентесовим романима снимљено је неколико филмова, он је такође и аутор је неколико филмских сценарија. Фуентесов рад је превођен на 24 језика. Остао је плодан аутор све до смрти - његов есеј о новој власти у Француској појавио се у новинама на дан његове смрти.

Мада је био и амбасадор, дипломата, професор, па и позната личност медијског живота, рано је показао склоност ка социјализму. Живео је у неколико престоница  јужне Америке у време када је Мексико национализовао своје изворе нафте уз жестоко противљење САД, подржавао кубанску револуцију, Кастра и Сандинистички фронт националног ослобођења.  Био је убеђен да је револуција увек боља од тоталитаризма или корумпиране демократије и тај став прожима његов живот и књижевно дело.

Четири године после смрти, 2016, појављује се његов роман “Ахил или герилац и убица” који је писао пуних двадесет година и оставио аманет да се објави тек кад  се постигне мир у Колумбији. За штампу га је, уз поговор, приредио Хулио Ортега а код нас превео Далибор Солдатић и објавио “Танеси”. Служећи се документима Фуентес је написао истиниту хронику прожету фикцијом. У овој  трагичној причи герилци имају имена Хомерових јунака а главног јунака описује као  неког ко “имао је савршен профил и очи палог свеца”. Његови јунаци пролази кроз музеје испуњене вековним културним наслеђем и експонатима народа Маја, Олмека и Астека а кад изађу на улицу суочи се са два века експеримената и пораза и “народом који гаји наду једино у Девицу од Гвадалупе и националну лутрију” (Октавио Паз).

То је вечити сукоб између идеала и реалности, правичности и и преваре. То је несрећна судбина јужноамеричких земаља разапетих између сна о демократији и јаве, где се над њима надносе доминације САД, нарко-картела и страначких борби за власт. Историја демократија је прича о насиљу, каже Фуентес и илуструје то кроз своје романе, новеле, есеје и драмска дела. Пише о моралној дилеми оних који се, као Фуентесов јунак Карлос Писаро, из идеала боре за правду: “ако револуција значи почети испочетка, да ли тај почетак може бити невин пошто се рађа из убијања противника”?

            Главни јунак је историјска личност, Карлос Писаро Леонгомес, колумбијски  вођа герилског левичарског Покрета 19. април (М-19), који је напустио покрет, одбацио оружје и постао регуларни кандидат за председника Републике. У јеку демократске предизборне кампање њега убија плаћени убица који га погађа изнад панцира  - у главу и врат. Убија га у авиону, током лета и бива елимисан од Писарових пратилаца. То изабрано место за атентат, одакле нема узмака, и њега осуђује на смрт. У његовим стварима налазе објашњење: две хиљаде америчких долара, исплаћено је његовој мајци за тај чин. У томе је сажета сва беда и немоћ јужноамеричких држава  и развоја демократије у њима. Довољан је мали свежањ долара да све револуције, покрети, идеје и узлети буду враћени на почетак – на војну владу или под власт корумпираних политичара.

            Овим романом Фуентес је опет све изненадио, као и за време живота, јер је сваки његов роман, новела, есеј или сценарио био нека провокација, побуна и преиспитивање у садржини али и у форми. Веровао је у разноликост култура, подстицаја, књижевних техника и различитости форме књижевних дела. Од свих могућности историјских догађања остварује се само једна, писао је, оно што није било чека свој тренутак да се догоди. Историја није понављање догађаја већ испољавање тих притајених, запостављених и потиснутих догађања.

            Постоји стварност књига, сматрао је, колико и стварност света и историје. Али те две стварности су несталне и променљиве, остављају мало трагова тако да је стварност књига једина која остаје да сведочи о прошлости и људској цивилизацији. Говорећи о Фуентесовим претходницима и савременицима, Далибор Солдатић каже: „Кроз универзално трага се за националним идентитетом а космополитски став изнова афирмише национално и оно што је суштински мексичко.“

Био је критичан према политици САД и однос према кубанској револуцији, супростављању покрету сандиниста у Никарагви, стратегији анти-тероризма, имиграционој политици САД и према улози САД у рату против нарко картела у Мексику. То га је довело до забране уласка у САД, све до одлуке Конгреса. Када није могао да путује на промоције својих књига, одговорао је: “Они још не схватају да су праве бомбе моје књиге, а не ја… САД су веома добре у разумевању себе, али веома лоше у разумевању других“.

У својој књизи “Ево шта мислим”, Фуентес пише: „Живимо у времену које је наше, али смо исто тако духови старог времена, као и гласници времена које ће тек доћи… Стопа неписмености, сиромаштва и незапослености у Латинској Америци била је толико висока кроз нашу историју да ако писци не говоре уместо народа, не би говорио нико.

Када будемо имали бољи, социјалнији, одговорнији, мање егоистичан, мање корумпиран систем, моћи ћемо да да обезбедимо посао милионима Мексиканаца који треба да граде наше путеве, бране, наше канализације, наше школе, све ствари које су остале неурађене у Мексику, иако имамо радну снагу. Виђам пуне возове мексичких радника који иду на север. Онда се питам, зашто не раде оно што треба да се уради у Оахаки, у Табаску, у Чијапасу, у Јукатану, свуда. Зашто? Зашто? Зашто? Дешава се нешто врло лоше, на обе стране границе.

Војне диктатуре из времена хладног рата опстајале су уз подршку САД. Пиночеу, или аргентинским хунтама, било је довољно да кажу „ми смо антикомунисти“ па да одмах добију подршку САД. Када се Хладни рат завршио, диктаторкски режими нису имали никакав раисон д’êтре. Демократске снаге су ступиле на сцену: демократски избори, демократски парламенти, слободна штампа, низ важних демократских победа, од Мексика, преко Чилеа и Бразила, до Аргентине. Сада долази друга фаза, када људи кажу: ове демократске слободе су океј, сјајне су, хоћемо да их очувамо – али када ћемо добити посао? Када ћемо јести? Када ћемо се школовати? Када ћемо имати неку перспективу?

Сада људи у Латинској Америци бирају владе за које мисле да могу да наставе демократске реформе али да их трансформишу у социјалне и економске реформе. То је, по мом мишљењу, изузетно важно, јер то значи да је левица напустила револуцинарна решења каква је предлагао Че Гевара и изабрала демократски пут. Сви су победили на изборима, чак и Уго Чавез, Моралес је изабран, Лула је изабран, Киршнер је изабран – нико није дошао на власт насилним методама, и то је велики напредак, имати формалне демократске слободе, и сада захтевати материјалну, конкретну добробит какву демократија наводно подразумева.

Америка је 75 година живела поред једнопартијског система у Мексику – ПРИ – а да није ни трепнула, да никад није затражила демократију у Мексику. Демократију смо добили јер су се Мексиканци изборили за демократију и уписали је у нашу историју. Демократија се не може извозити као кока-кола. Она се мора родити у земљи, поштујући културу и услове те земље. Доћи ће арапска демократија под арапским условима, према арапској вери, обичајима, историји, наслеђу. Она се не може наметнути, сваки покушај наметања је унапред осуђен на пропаст. Наравно, смешно је веровати да САД могу да наметну демократију. САД су живеле са Сомосом, Трухиљом, Батистом, Кастиљом Армасом, сви најгори диктатори које смо имали у Латинској Америци били су марионете САД – о каквој демократији причамо? Њу ћемо створити ми, не они.

Фуентесови романи директно исказују проблеме друштва а ипак нису памфлети – то су књижевна дела са свим одликама развијене књижевности. Он пише о револиционарима који одбацују своје револуционарне идеје како би постали моћни финансијери, истражује последице неједнакости и моралне корупције у Мексику, прича о младићу чија се стремљења према социјалној једнакости супростављају материјализму који влада у његовој породици, о бившем војнику  мексичке револуције који постаје богат и моћан кроз насиље, уцену, подмићивање и бруталну експлоатацију радника. Он истражује корупционе ефекте моћи и критикује деформисање оригиналне револуционарне идеје кроз класну доминацију, американизацију, финансијуску корупцију и неуспехе реформи државе. Критиковао је неспособност Мексика да спречи трговину дрогом и исказао симпатије према различитим покретима националног ослобођења у јужној Америци. Његови противници писали су да су то „класични марксистички романи” а њега називали “герилски кицош”. Марио Бенедети пише о Фуентесовој књижевности: „Ако их упоредимо са многим примерима псеудо-ангажоване књижевности у Латинској Америци или псеудо-књижевности која је ангажована, Фуентесови романи су узорни са више становишта. Пре него што постоје као друштвена критика, као разоткривање хипокризије, ови романи постоје као књижевност.“

Дело „Наша земља“ (“Тера Ностра”) из 1975, Фуентесов је најамбициознији роман. Његова три дела (Стари свет, Нови свет, Други свет) говоре о Шпанији и свим јужноамеричким цивилизацијама. Радња романа се смењује између 16. и 20. века, тражећи корене савременог друштва Јужне Америке и Мексика. Он, као и најпознатији мексички писци пре њега, не прихвата званичну историју и трага за националним идентитетом створеним када се шпанска култура, настала прожимањем хришћанства, јеврејства и ислама, суочила се са митовима, легендама и историјом Јужне Америке, препуне устанака, револуција и издаја њихових циљева када се освоји власт.

Богатством језика и визија, и бујицама речи у краћим одломцима који се уклапају у јединствену целину, са пригушеним позивом на великог Сервантеса и Дон Кихота, ова трилогија се завршава на Фуентесов начин: партијом карата коју у Паризу играју “одбеглице” -- главни ликови светски познатих романа Алеха Карпентјера, Хулија Кортасара, Кабрере Инфантеа, Хосеа Доноса, Гарсије Маркеса и Варгаса Љосе. Победник покерашке партије је онај који „сакупи највише љага, пораза и ужаса“. У игри “Надјебавања”са шпилом у коме су стандардне боје замењене са низовима “Злочина, Тирана, Империјализма и Неправде”. Док играју сазнајемо како је тиранин Боливије лично убио председника и дошао на власт, где су сакривене подземне тамнице и одреди плаћеника, како је диктатор Венецуеле објавио лажну вест о својој смрти да би видео ко ће све то да прославља… И све то у Паризу, где је роман и почео, док чекају крај света, последњег дана века који нестаје.

            У издању Архипелага објављени су Фуентесови романи “Срећне породице” (2008), “Адам у рају” (2010) и збирка есеја “Воља и судбина” (2013), у преводу Ксеније Шуловић.  “Адам у рају” је трилер о успону новог богаташа и међусобним везама новца, криминала и политике. За разлику од већине сличних романа, овде Фуентес посматра изнутра све те политичко-криминалне акције и односе, задржавајући благу ноту надмоћног хумора и ироније. “Владе одлазе, оружје остаје”, пише он док главни лик из иностранства доводи стране плаћенике  са призвуком фашистичких назива да се безобзирно и сурово обрачунају са домаћим мафијашима и политичарима. У исто време народу се подмеће “чудо” са легендарним Светим Дететом и Девицом од Гваделупе да би се тиме бавио и имао неку наду.

            “Срећне породице” су комплексан роман са 16 прича о породицама и љубави. Фуентес исписује узбудљиву повест модерног Мексика и Јужне Америке представљајући целокупно друштво – од председничких палата и нових класа у настајању, до друштвеног дна у коме царују беда и сваковрсни изазови голог опстанка. Фуентес приказује љубав у свим облицима: љубав супружника, љубав љубавника, љубав родитеља и деце, љубав ближњих, љубав случајних сапутника, вишеструке љубави и међусобно исплеплетане односе…

Уобличио је велику прича о изузетним судбинама познатих и обичних људи, али и појединачне приче о љубави, страсти, љубомори, мржњи и патњи, исписујући их на свој карактеристиччан начин: изнутра, из позиције ликова приче и са благом иронијом онога који је све то већ више пута преживео. Роман има специфичну композицију: после сваке приче долази неки “Хор” у стиховима– Хор напуштене деце, убијених мајки и слично – који је поетски вапај, објашњење, емотивни узлет… Последњи “Хор” састоји се од само две речи: “насиље, насиље”.

Фуентес је себе описивао као премодернистичког писца који је користио само оловке, пера и папир. Истицао је да пре него што отпочне са писањем себи постави питање „За кога ја то пишем“. Касније је делимично прихватио електронску технологију, писао и на Твитеру  где његова последња порука гласи:

„Мора постојати нешто изван покоља и варваризма што ће подржати егзистенцију људске врсте и сви ми морамо то тражити”.

Миливој Анђелковић

             www.amika.rs