четвртак, 4. јун 2020.

АЗАЗЕЛО, КОРОВЈЕВ, БЕХЕМОТ у роману "МАЈСТОР И МАРГАРИТА"


Карактеристике Azazella – 2020

Један од представника подземних снага који су се настанили у "лошем стану" - Азазелу. Мајстор и Маргарита је роман испуњен симболичним, вишеструким сликама. Тема овог чланка је опис једног од најтајанственијих ликова у Булгаковљевом роману. Говоримо о црвенокосој Воландовој минионистици по имену Azazello.

У роману је неколико цртица. Један од њих говори о авантурама демонских ликова у Москви. Ови хероји су веома шарени, оригинални. Један од тих мистичних ликова је Азазело.
"Мајстор и Маргарита" - роман који се одвија тридесетих година. Чак и тада, стамбени проблем за становнике главног града постао је један од болних. Осим тога, жеља за туђом некретнином - није једина људска грешка која је својствена обичним смртницима. Ту је и похлепа, похлепа, завист и, коначно, кукавичлук. Немогуће је спасити човечанство од свих ових недостатака. Али, с времена на време, појединачне представнике треба подучавати лекцији. Шта су чинили хероји романа Булгаков: Хиппопотамус, Фагот, Азазелло.
Мајстор и Маргарита је рад којем књижевни критичари посвећују пажњу већ неколико деценија. У сваком од ликова, шифрована је назнака особе која је заиста постојала, или митског или библијског карактера. Шта критичари кажу о Азазелу?

Пали анђео
Азазел - лик библијске приче. Легенда Старог завјета каже да је један од анђела једном говорио против Божје воље, због чега је послан у пакао. Али прије него што је био лишен главног атрибута неба: крила. Пали анђео се сместио у пакао, постао популаран. Писци и песници апелују на његову слику готово целу историју човечанства.
Булгаков је донекле модификовао изглед овог лика, и што је најважније, преименовао је његово име у италијански стил. Азазело у роману Мајстор и Маргарита, како и доликује становнику таме, застрашујуће је, лукаво и окрутно. Какву улогу овај лик игра у Воландовој пратњи?
Непријатан карактер
Ђавољи помагачи, упркос својим триковима, изазивају саосећање. Хиппо непрестано изоштрава. Коровјев, иако има усрани глас и гадан поглед, али изазива осмех. Азазело, за разлику од својих "колега", је лаконски, лишен шарма. Његова улога у пратњи је обављање прљавог посла. Први пут се појављује директно из огледала у стану Степе Ликходејева. Азазелло има полуцилиндар на глави. Његова коса има ватрено црвенкасту нијансу. Страшан изглед допуњује очњаке.


Азазело каже носним, непријатним гласом. И од првог појављивања на страницама романа Булгакова, он изражава своју спремност да користи физичку или мистичну моћ. Застрашивање, уништавање - то ограничава Азазелове одговорности. Чак и смрт главних ликова романа долази из његових руку.

Демонска дружина у Москву стиже не би ли увидела да ли су се људи променили изнутра. Поставља се питање постоји ли икаква нада за екстремно рационалистички настројену, анонимну, трому, безличну и окрутну свакодневицу. Ово питање мучи и Воланда, тако да његова мисија треба да буде одговор на питања о могућностима мењања људи у души – изнутра, на шта ће сам дати одговор нешто касније, за време сеансе у позоришту: „Они су – људи као људи… Воле новац, али, то је увек и било тако… Човечанство воли новац, па ма од чега да је направљен (…) Но, лакомислени су… па шта се ту може… и милосрђе понекад заструји у њиховим срцима. Обични људи… речју, личе на пређашње, само их је стабмено питање искварило…” Виновник акције провере могућности промене у свести грађана Москве овим речима их је управо лишио сваке наде у могуће побољшање.

Кривице на које ће се окомити мач казне Кнеза Таме крећу се од прељубе до издаје. Издаја је најстрашнији злочин, најгори грех, па су два највећа издајника убијена – Јуда и барон Мајгел. Воланд представља напредак у односу на Мефиста, он жели да помогне људима, делујући на њих етички, наводећи их да буду и остану верни својој природи. Зло које он кажњава не долази споља, оно је унутра, у људима – они су ти који размотавају вечно клупко зла. Ниједна казна није без разлога. Из свеприсутног зла Воланд треба да спасе Мајстора и Маргариту.

Не желећи мешање у земаљске токове и мењање света, он се истински супротставља уско канонизованим погледима на живот, морал и веру. „Имајте у виду да је Исус постојао”, говори Воланд Берлиозу и Бездомном, који не презају од јавног и надменог истицања свог атеизма. По њему, у животу свакако има довољно простора и за Исуса и за Ђавола. Човековом судбином, без обзира на његову смртност или изненадну смртност, управља неко други, а не човек сам. Добро неизоставно постоји, иако се упорно губи, нестаје, а одсуство добра треба казнити. У оваквој филозофији афирмисано је и упориште зла, што њен заступник супериорно доказује Левом Матеју: „Још ниси ни стигао на кров, а већ си успео да одвалиш бесмислицу, и рећи ћу ти у чему се она састоји – у твојој интонацији. Изговорио си своје речи тако као да не признајеш сенке, а ни зло такође. А да ли би хтео да будеш добар па да се замислиш над питањем: Шта би радило твоје добро кад не би било зла, и како би изгледала Земља, кад би са ње ишчезле сенке? Јер сенке бацају предмети и људи (…) Ти си –глуп.”
Воланд није револуционарни моралиста који жели да промени свет такав какав јесте; он непристрасно посматра све оно што би се и иначе десило; Његово мешање у иначе планирани ток појава јесте, у ствари, убрзавање или указивање на то да ће се нешто десити. Не може се променити оно што је било. Кретање је унапред предодређено, човек не управља својом егзистенцијом, а као једино решење да се овај беспомоћни створ спасе од таквог затвореног кретања намеће се пут ка трансцеденцији. Воланд је носилац и пропагатор ове теорије.
„Ах, па да, па да! Драги мој, открићу вам тајну. Ја уопште нисам уметник, већ сам, напросто, хтео да видим Московљане у маси, а најзгодније је било да се то изведе у позоришту.” Посматрајући људе, он темељно анализира правду, подробно разлучивајући истину од лажи, притом вршећи селекцију на оне безличне, анонимне, лажљиве и притворене, који немају храбрости нити воље за искрено делање, са једне стране, и на оне слободне, храбре, искрене и аутентичне, који умеју да се носе са променама и искористе слободу избора, која је човеку дата, са друге стране.
Воландов критеријум у овом озбиљном послу јесте личност. Према првој групи, он се опходи иронично, надмено и интровертно, не пружајући простор за споразум и равноправан дијалог, а покушај комуницирања је у знаку осуде и исмевања. Велика сеанса Воландове свите у Варијетеу служи разобличавању маскираних карактера међу грађанима Москве. Акција демона усмерена је само ка поспешивању реализације овог процеса, јер грађани, додуше несвесно, сами себе разоткривају, показујући шта је испод маске која је готово срасла са лицем. Дванаесто поглавље романа носи назив Црна магија и њено демаскирање, а у ствари није магија та која ће битри демаскирана, већ ће бити огољени и разоткривени управо они који захтевају негирање чуда и рационално објашњење.
Воланд коригује Јешуину проповед да су сви људи добри, делећи људе на зле и добре (а у оквиру тога на оне обичне и оне необичне). Оваква нова подела руши илузију о настанку царства истине и правичности. Својом појавом Воланд подвлачи јаснију границу између два горенаведена света, чинећи разумљивијим њихове разлике. „Воландова интерпретација Јешуине филозофије је мање племенита и илузионистичка; она дели људе на зле и добре и претпоствља да је царство о коме је реч немогућно остварити, будући да је у свету повучена граница између злих и добрих људи” (Миливоје Јовановић).

Коровјев – Фагот је најутицајнија личност у Воландовој свити. Као и његов претпостављени, Коровјев има двојаку функцију: у контакту са Мајстором и Маргаритом, и са свим осталим представницима московске свакодневице. Овај „прозрачни грађанин чудног изгледа”, са џокејским качкетом, мршавог и подругљивог лица, у отрцаном карираном капуту, представља се људима на најразличитије начине, али обавезно притом оставља први утисак малог човека у Москви. У Варијетеу, Коровјев разобличава и открива све присутне: пре свега грађанина Парчевског, објавивши да се шпил карата налази „између новчанице од три рубља и судског позива ради уплате алиментације грађанки Зељковој”, преко Бенгалског коме, на његово наређење, Бехемот откида главу и касније опет враћа на врат, до изазивања масовне помаме за новцем и хаљинама, да би иза тога Аркадија Аполоновича Семплејарова, председника Комисије за акустику московксих позоришта, ућуткао подсетивши га пред супругом где је провео део прошле ноћи.
Коровјев је заступник филозофије неочекиваних, невероватних принципа. У разговору који је водио са Никанором Ивановичем Босим, председником заједнице станара у згради у Садовој улици, Коровјев ће рећи: „Шта је то званично лице, или незванично? Све зависи од тога са које стране се посматра ствар, све је то, Никаноре Ивановичу, климаво и условно. Данас нисам званично лице, а кад погледаш сутра – јесам! А бива и обрнуто, и то још како бива!”. Било званична, било незванична, Ивановичева личност и није била личност по мишљењу Коровјева, а и Воланда. Лабилност наводних принципа Ивановича изаћи ће на видело нешто касније – он завршава у затвору због поседовања стране валуте, што је у Русији, у то време, било строго кажњиво.


Мачак Бехемот, други члан Воландове свите, такође има посебну мисију и представник је одређеног филозофског погледа на свет. Њега први пут у роману сусрећемо у четвртом поглављу: „Мачак се показао не само као платежно способна, већ и као дисциплинована животиња. Само што је кондуктерка подвикнула, он се повукао, сишао са степеника, сео на станицу, тарући бркове новчићем.” Овај господин пије вотку, виљушком једе печурке, за време масовне сеансе у позоришту узима мере дамама, преноси обућу и ташне, преузима улогу вратара у дамском магазину и сл. У припремама за бал код Сатане помаже у купању главне јунакиње, а за време бала изводи штосеве са коњаком уместо шампањца. Стјопу Лиходејева једним „шиц” пребацује на Јалту. Поред функције враголана који треба да забави читаоца, овај мачак ипак, у складу са својим ограниченим могућностима, обавља одређене дужности у оквиру Воландове мисије. Њему је додељен задатак да из ковчега украде Берлиозову главу. Бехемот је у одређеним ситуацијама безобзиран и немилосрдан према онима који то заслужују, али није он тај који одлучује о критеријумима поделе, нити је у његовој надлежности да одузме живот. Његова улога сведена је на спровођење у делу издатих наређења, провоцирање и уливање страха. Занимљиво је да Бехемот, иако само мачка, од свих чланова дружине једини допушта себи луксуз провокације упућене, додуше не директно, самом Воланду, што увиђамо за време играња шаха, када тражи фигуру под креветом и на превару покушава да спасе партију.
Азазело се први пут појављује у седмом поглављу романа, у стану Стјопе Лиходејева, директно из трокрилног огледала. У свом деловању, Азазело често бива насилан – туче Варенуху у јавном тоалету, брутално се обрачунава са Поплавским, свети се Анушки што је узела Маргаритину потковицу. О тој страни свог карактера и сам прича Маргарити за време њиховог првог разговора. Он убија Мајстора и Маргариту и спаљује њихов стан. За све време контакта са Маргаритом, овај ђаво исказује изразите симпатије за њену храброст и понашање у сасвим новој и посве неочекиваној демонској средини. Што се односа са Мајстором тиче, Азазело је пун поштовања за његову уметност и његов роман. Бесан је на Могарича, који се није похвално изразио у вези са Мајсторовим делом. Посебност Азазелова у односу на остале чланове Воландове свите потврђена је, између осталог, и чињеницом да управо његове речи, упућене Мајстору, формулишу сиже Воландове филозофије и мудрости, а самим тим и најдрагоценије мисли романа, које афирмишу аутентични, стваралачки живот сваког појединца: „Ах, молим вас… да ли су то ваше речи?! Па ваша драга вас назива Мајстором, па ви размишљате, и како онда можете бити мртви? Да би човек сматрао себе живим, зар му је неизоставно потребно да седи у сутерену, да има на себи кошуљу и болничке гаће? То је смешно!”
Булгаков је мајсторски надвисио уобичајено значење ове демонске појаве, подаривши му изузетно сложен психолошки профил и врло одговрну функцију у реализовању мисије у Москви. У тридесет другом поглављу романа видимо Азазела који је ближи књижевној традицији од оног каквог га је обликовао Булгаков: „Месец је изменио и његово лице. Ишчезао је без трага наказни очњак и врљавост се показала лажном. Оба Азазелова ока била су једнака, пуста и црна, а лице бело и хладно. Сада је Азазело летео у свом правом обличју, као демон безводне пустиње, демон – убица.”
Јеванђеље по Воланду, које је довело у везу Воланда и Мајстора, обелодањује се као „јеванђеље по Булгакову”. Тиме је решено најважније питање везано за демонолошку слику Мајстора и Маргарите: због чега представа о Воланду и дружини одступа од традиционалне, због чега су ови ликови чак надмоћно симпатични у односу на ликове представника свакодневице. Булгаков је свој роман писао са Воландових позиција, Воландова пројекција судбине и ситуација Мајстора и Маргарите је пројекција Булгакова, који нам својим романом казује да живети у свакодневици, заправо, не значи живети.

Аутор: Зорана Пејковић

Илустрације су преузете са www.masterandmargarita


Азазелло
У старозаветној апокрифној књизи Енохова 8: 1-3, Азазел је пали анђео који је научио људе да израђују оружје и накит:

1 Азазел је научио људе да праве мачеве, ножеве, штитнике и панталоне, и упознао их са земаљским металима и вештином њиховог рада, наруквицама и украсима, употребом антимона и улепшавања очних капака и свих врста скупоценог камења и све две тинктуре за бојање. И настало је много богобојазности, и починили су блуд, и њих 3 су залутали и постали корумпирани на све начине.

Апокрифа и Псеудепиграфа Старог завета
R.H. Charles
Okford: The Clarendon Press

Захваљујући Азазелу жене су научиле "грешну уметност" сликања њихових лица, тако да је јасно зашто он доноси крему која има за последицу да Маргарита поново постане млада.

Азазеллова трансформација у 32. поглављу

Азазелло / демон пустиње без воде, убица демона. Чини се да ова трансформација потиче из апокрифне књиге Енохове, где Господ наређује анђелу Рафаелу да веже Азазиела и баци га у мрак и затвори у пустињу. У старозаветној књизи Левита (16: 8) Азазел је име грешног човека којег Јевреји сваке године прогоне у пустињу како би преузели сву кривицу свог народа.

Каменит, без радости, равни врх - Највјероватније Мт. Пилат у Швајцарској, како је речено у апокрифној "Пилатовој смрти." Римљани су га покопали усред планина. Сваког Великог петка ђаво узима Пилатово тело и постави га на камени трон док Пилат пере руке.

ВИШЕ О РОМАНУ МАЈСТОР И МАРГАРИТА на https://amika-andjelkovic-milivoj.blogspot.com/2015/08/blog-post.html




понедељак, 1. јун 2020.

КОЛИКО КЊИГА ПРОЧИТАТЕ У ЖИВОТУ?


- Књижевни критичари? Они доприносе теорији књижевности и тумачењу дела. Међутим, они најчешће пишу једни за друге. За просечног читаоца књижевни критичар не може да буде поуздан процењивач дела из сасвим једноставног разлога: он по природи интересовања и струке прочита много више, па оно што је за њега већ виђено, често коришћено, па и банално, за читаоца често то није јер се много ређе сусрео са тим.
- Може ли се то доказати?
- Па, може ако израчунамо колико свако од њих прочита књига, до 40 године рецимо.
- Овако - просечан читалац од 15-18 године, годишње прочита око 10 књига лектире + 10 других + 5 на распусту = 25.
За 4 године то је = 100. Потом, до 40 године по једну књигу месечно = 264 + оних 100 = укупно 364 књига до 40 година живота. То је његово свезнање књижевности.
- А књижевни критичар?
- До 18 године, такође 100 лектире + 50 књига јер има афинитет за књигу. На студијама књижевности и потом, до 40 године, по једну књигу недељно + годишње бар још 20 књига теорије, упоредних текстова, сродних књига…То, кад се сабере изађе 1.734 књига до 40 године живота.
- Значи, однос прочитаних књига је 364 књига просечног читаоца према 1.734 књига које прочита књижевни критичар. То је скоро  1 : 5.


- Отуд она појава – ти се одушевиш неком књигом, па потражиш текст књижевног критичара да то потврдиш, кад оно, пише: просечно, банално, већ виђено, често описивано... За њега то тако јесте, за тебе ће то тек постати такво ако наставиш интензивно да читаш из неког свог разлога.
А разлози за читање могу бити врло различити: да се забавиш и прекратиш време, да нешто научиш или схватиш у људским и друштвеним односима. Популарне бестселер књиге најчешће немају већу књижевну вредност али су корисне за едукацију: да упознаш догађања и рутину љубавног, брачног, ванбрачног, пословног или друштвеног живота, различите људске типове и карактере, необичне судбине и догађаје. Или, најређи разлог: да откријеш зашто је неки писац добар јер сам намераваш да пишеш... Зато ће и твој избор књига бити томе прилагођен.
Није неважно у којим годинама живота узмеш неку књигу у руке. На пример: „Степски вук“ Хермана Хесеа биће ти стран и незанимљив у 15-16 години, разумљив и добар у 30 – тим  годинама, изванредан у 50 – тим годинама – ако ниси књижевни критичар који ће извући паралеле са сличним књигама које су исте или боље.
Ја никада нисам прочитао Рат и мир у целини већ у три дела. У гимназији сам читао само ратне одломке, а као студент само мирнодопске, нератне. Касније сам тражио само одређене одломке из неких посебних разлога… Како сазревамо и сазнајемо, читамо и живимо, мењају се и наша сазнања света и интересовања за њега.
Значи, читајте оно што вас интересује, тражите смисао књиге и свог читања, унапређујте га као и све остало у животу.
Читајући открићете непознато, сазнати ново, стећи искуства које постоје само у књигама и - видећете свет искуснијим и зрелијим, новим очима.

Миливој Анђелковић