субота, 10. јануар 2015.

ЈОВАН ПАВИЋ: „САГА О СТРИЦУ И ОЦУ“



             РОМАН О ПОТРОШЕНИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА



            „Сага о стрицу и оцу“ („Завод за уџбенике“, Београд, 2012) Јована Павића обухвата цео век – од Првог светског рата до данашњих дана и животе три генерације Срба из Смоковића, српског села крај Задра. 

Последњи дани старог Душана Рељића, које проводи сређујући породичну и личну документацију, оптерећени су сазнањем да је његово родно место „најсрушеније село у овом несрећном лудилу и рату, од Задра, преко Босне до Вуковара“. Они који нису побегли – побијени су, куће, школа и црква су опљачкане, па миниране, сви виногради и стабла храстова, смокава и маслина су посечена, тесани камен, сувозидине и ограде су однете и терен поравнат за одлагање смећа. Да ме неко спусти до куће где сам рођен и провео живот, не бих знао где сам – прича му стари избеглица из Смоковића.

            Та апокалиптична слика и сазнање да се на томе обогатила „шака разбојника и лопова“ са обе стране постаје претешко бреме које породичну и личну историју врхуни осећањем узалудности и потребом да се она у сећањима „преобликује“ не би ли тако другачије утицала на садашњост. 


            Та прастара жеља за променом оваквог света постаје прича о генерацијама потрошеним у забораву и негирању предака и прошлости да би уздизали нове богове који ће их довести до поравнатих Смоковића и препродаје чарапа на пијаци. А једино њено могуће преобликовање је нова, јаснија слика проживљеног, прожета иронично-сатиричним тоновима који је чине сношљивијом и сведоче о исконској унутрашњој снази отпора и моћи опстанка.

            „Марк-твеновски“ живописне, дубоко проживљене и аутобиографске су странице о деци и страдањима у временима окупација и ослобођења. Промене власти – италијанске, четничке, партизанске и усташке – прате све језивији призори смрти, смењујући се, као у Шекспировим драмама, са хумористичким пасажима снажног иронично-подсмевачког отпора свакој сили и власти. У присећањима и старачком јаду Душан Рељић ствара мост између усташког бестијалног убијања, клања и спаљивања 1943. и догађања педесет година касније – 1993. 
             Време када је „Маркс био старији од Бога“ сажето је у два најважнија догађаја. Први је пријем на посао и сатирично-гротескно писање биографије за посао - "личног житија“; као и лик друга Челичног, масовика који „густира“ сваку своју реч и као „ми“ одлучује о свему. Да би био примљен, Душан Рељић се претвара у „личност са две душе“ која вешто прикрива своје знање и праве могућности.
Други је одлука „виших органа“ да уништи издату књигу. У питању је аутобиографски догађај – Јован Павић је био политички прогањан јер је 1971. године, као управник центра за културу Народног универзитета ,,Браћа Стаменковић“, објавио књигу  политичких есеја Добрице Ћосића „Моћ и стрепње“. Тадашња политичка олигархија је покренула, преко партијске комисије Централног комитета Савеза комуниста Југославије, политичку и полицијску кампању против књиге и њеног аутора. Књига је забрањена, а издавач и уредници су кажњени забраном издавачких послова и губитком радних места. Уз то, добили су већ написан текст са осудом књиге и жестоком самокритиком својих поступака, уз налог да га потпишу и објаве у листу „Политика“...
          У роману Душан Рељић се суочава са таквом осудом и прогоном.  Добија поменути текст за потпис и објављивање и, сећајући се тога, схвата да „човекова немоћ увек надвладава његову моћ“. Познаници и пријатељи се претварају у „кевтаче, хајкаче, ловце и штројаче“ јер су дубоко уверени да гонећи Душана Рељића спасавају нешто велико. Касније, када Бог постане старији од Маркса, тврде да су у свему томе они били „жртве система“ и тако коначно побеђују сада већ старог Душана Рељића. Завршна сцена романа је снажан симбол узалудне потрошености једног живота и целе породичне лозе.

            „Сага о стрицу и оцу“ други је роман Јована Павића (рођеног 1934. у Смоковићу крај Задра), аутора још четири збирке песама и дугогодишњег уредника Завода за уџбенике - Београд у коме је покренуо низ библиотека. Написана сигурном руком доброг писца ослобођеног непотребне распричаности ово је књига  уздржаних емоција које се отварају у читаоцу и подстичу његово интересовање. Проживљен, делом аутобиографски и повремено искуствено мудар овај роман на 180 страна (у ликовно успелој опреми мр Тијане Ранчић) обасјава читав век страдања приморских Срба, судбине породица и појединаца у њима.



            Миливој Анђелковић
             http://www.amika.rs/