понедељак, 9. март 2015.

АНАТОЛ ФРАНС: О ЉУБАВИ, АНЂЕЛИМА И СНОВИМА


Етапе љубавног загрљаја



«Створена да се допада и да зачарава, она се лако свлачила као жена која зна да јој лепо стоји да буде гола и која пристаје да покаже своју лепоту...

-          најпре ју је волео са мрачним бесом човека којим је овладала богиња Потребе

-          затим по саветима Венере и обичају Ероса

-          потом по инвенцијама похотљивог духа

-          па по природи љубавника да траже задовољење вољене особе

-          на крају обоје падоше у нем и млак умор.

 Аутор је АНАТОЛ ФРАНС, роман «ПОБУНА АНЂЕЛА», објављен 1914, код нас 1922.
 

На љубавну тему роман има и кратак курс завођења дат на две стране текста, разрађен као сусрет Мориса и Бушоте – од упознавања до секса; одличан лик Бушоте, певачице у кабареу која «воли да се даје, а не да је узимају» и више других љубавних сцена и парова.


У многим детаљима овај роман је сасвим актуелан – понашање власти, улога новца, манипулација демократијом и републиканским уређењем, много одличних опсервација о људима, понашањима, сликарима, библиофилима, манипулацијама Бога да дође на власт и његовим стварним дометима итд, посебно побуњеним анђелима који могу да се схвате и као анархисти тадашњег времена, односно борци за промене у свим временима.


Снага романа је у слици друштва и у две детаљно описане битке милиона побуњених анђела (који су побегли на Земљу где живе са «кћерима људи» и припремају се за борбу) против небеских армија, прве која се догодила пре свих времена и друге – детаљно описане такође - која ће се тек догодити и која ће донети победу побуњеницима «када униште незнање и страх». Колико ја знам, то се још није догодило.



Анатол Франс (Jacques Anatole François Thibault) (Париз, 16. април 1844. - Saint-Cyr-sour-Loire, 12. октобар 1924.), француски књижевник.

Рођен у породици познатог паришког књижара, рано улази у свијет књига, међу којима ће као књижевник и библиотекар провести сав свој живот. Алфред Драјфусова афера, у којој се оштро заложио за ревизију процеса, значи прекретницу у његовом животу и стварању - излази из књишке изолације, приступа социјалистима и прелази на идеолошки ангажовану књижевност.

У првом радобљу свог књижевног рада Франс је прије свега естета и дилетант, те објављује стихове у духу Парнаса, импресионистичке критике и романе, у којима, без обзира третира ли савремену ("Злочин Силвестра Бонарда", 1881.) или историјску тематику ("Таис", 1890., "Печењарница краљице Педик", 1893. и др), доминира скептицизам и естетицизам.

Након Дрејфусове афере даје оштру друштвену критику у "Савременој историји"' и у низу филозофско-сатиричких романа ("Острво пингвина", 1908., "Богови су жедни", 1912, "Побуна анђела", 1914.). Написао је и неколико дјела аутобиографског карактера ('"Књига мога пријатеља"', 1885, '"Мали Пјер"', 1918. и др.).

Мада није никад постигао широку популарност, Франс је био један од најистакнутијих књижевника на размеђу векова и глас свијести своје генерације, а скептицизмом, духовитошћу и иронијом, рафинираним смислом за љепоту и изванредним стилом, привлачи и данас интелектуалну књижевну публику.

Добитник је Нобелове награде за књижевност за 1921. годину.

Остала дјела:

"Црвени љиљан"

"Живот у цвату"

Члан Француске академије постао је 1896, на позицији бр. 38. био је у периоду 1896-1924.



АНАТОЛ ФРАНС "ЦРВЕН КРИН"

"- Ви дакле мислите да жена треба да се сједини са мужем чак и после смрти?- Извесно да треба. Брак је за време и вечност. Па ви не знате за историју двају младих супруга који су се волели у провинцији Оверњ? Умрли су скоро у исто време и положени у два гроба раздвојена једним путем. Али је дивља ружа сваке ноћи пребацивала своју расцветану врежу с једног гроба на други. Морали су саставити ковчеге."



"Љубав је као и побожност, долази касно. У двадесет година жена није ни заљубљена ни побожна, сем какве специјалне наклоности, неке врсте урођене светости. Жена најчешће подлеже љубави и страсти тек у доба када је самоћа више не плаши. Страст је доиста сува пустиња, запаљена Тебаида. Страст је профани аскетизам, исто тако тежак као и верски аскетизам. Отуда су велике љубавнице исто тако ретке као и велике покајнице. Они који добро познају живот и свет, знају да жене не мећу радо на своје нежне груди костретну кошуљу истинске љубави."



"- Хоћете да говорите о некоме кога сам јуче видела на станици? Уверавам вас да је био најобичнији сусрет.
Он осети бол приметивши да се она не усуђује да каже име онога о коме је говорила.
- Тереза, он није дошао ради вас? Није ли вас он нагнао да ми на обали Арна кажете "Не могу!" Он вам није ништа?
- Уверавам вас да ме ни у ком погледу не интересује и да не схватам шта можете мислити.
- Жена не може бити љубоморна на исти начин као и човек, нити осетити оно што нама даје највише патње.
- Ништа о томе не знам. Зашто?
- Зашто? Зато што у крви, у месу жене нема оног лудог и племенитог беснила за поседовањем, оног старинског инстинкта од кога је човек створио право. Човек је бог који своје створење хоће цело. Од незапамћених векова жена је створена за деобу. Наше страсти одређује прошлост, тамна прошлост. Већ смо били тако стари како смо се родили! Љубомора је за жену само повреда самољубља. Код човека је то мучење дубоко као морални бол, стално као физичка бол... Питаш зашто? Зато што си ти упркос мојој потчињености и мом поштовању, упркос страху који ми уливаш, материја а ја идеја, ти ствар а ја душа, ти глина а ја мајстор! Шта је смерни и груби грнчар крај лепе амфоре? Он је бедан. Јест, ја сам љубоморан. Знам добро шта је у мојој љубомори. Кад је испитујем, налазим у њој наследне предрасуде, гордост дивљака, болесну осетљивост, смешу глупе силе и свирепе слабости."



"Не волиш ме више. Али, тим горе по тебе! Ја тебе волим. Није требало да се даш. Не надај се да ћеш се извући. Све си учинила да те волим, да сам ти привржен, да не могу живети без тебе. Познали смо заједно задовољства која се не дају замислити. Ни ти се ниси одрицала свога дела. Нисам те ја на силу узео! Хтела си. Још пре шест недеља била си задовољна. Била си за мене све. Ја сам био све за тебе. Било је тренутака када више нисмо знали да ли сам ја ти, ни да ли си ти ја, и сад хоћеш да те наједанпут не знам више, да будеш за мене туђинка? Твоји пољупци, твој дах на моме врату, твоји узвици, све то, дакле, није истина? Све то ја измишљам, је ли? Па добро, ја се нисам изменио. Ја сам оно што сам и био! Немаш ништа да ми пребациш. Нисам те варао са другим женама. Не због тога да бих то себи записао као заслугу. Нисам могао. Када је човек тебе спознао, и најлепше су му бљутаве. Никада нисам помислио да те варам. Зашто ме не би више волела? Одговори ми, одговори... Реци да ме још волиш. Реци, јер је то истина. Тереза, одмах ћеш осетити да ме волиш као што си ме некад волела...

Он полете ка њој, ватрен, раширених руку.

Она га, очију пуних страха одби са леденом грозом.

Он разуме, заустави се и рече: "Имаш љубавника!"




ANATOL FRANS, SAVREMENA ISTORIJA 


Ko vas tera da progonite laz da istrazujete istinu? Na tako nesto mogla vas je navesti samo dekadenska radoznalost, kaznjiva drskost intelektualaca.
Retko se voli ono sto se ima. I zato stvarnost nije mnogo draga. Treba mudrosti pa njome biti zadovoljan.



Ali sta je vreme, ako ne sami pokreti prirode a mogu li ja reci da su oni dugi ili kratki ? Priroda je svirepa i svakidasnja. Ali otkuda dolazi da ja to znam? I kako da izadjem izvan nje, da bih je upoznao i procenio? Mozda bih nasao da je vasiona bolja, kad bih u njoj imao kakvo drugo mesto?
Potomak dugog niza neznanih predaka, medju kojima je neminovno bilo surovih i varvarskih dusa, naslednik bezbrojnih pokoljenja ljudi, antropoida i lukavih divljih zivotinja od kojih svi vodimo poreklo, vanredni profesor Fakulteta knjizevnosti bio je nasledio, sa zivotnim klicama, rusilacke nagone prastarog covecanstva. Ti se nagoni probudise pod potrersom....Ali u tom htenju ne bese ni snage ni trajanja. Sa njegovom krvozednoscu dogodi se ono sto i sa njegova cetiri kurijacka zuba u ustima i sa njegovim noktima na prstima mesojede zivotinje; prvobitna silina im se mnogo smanjila.

Imao je ostar duh, ali sve njegove bodlje nisu bile okrenute napolje, pa se cesto i sam ubadao na igle svoje kritike.

Hocu da verujem da je organski zivot samo osobena bolest ove male i ruzne planete, zalosno bi bilo misliti da se jede i da se biva do u beskrajnost nebesa.

Misljenja su samo igre recima.

ANATOL FRANS, EPIKUTOV VRT, 1895 GOD.
 Rod ljudski nije podlozan neogranicenom napredovanju. Da se on razvije bilo je potrebno da na zemlji budu izvesni fizicki i hemijski uslovi koji nikako nisu stalni. Bilo je vreme kada nasa planeta nije bila pogodna za coveka: ona je bila suvise topla i suvise vlazna. Doci ce i vreme kad mu vise nece pogodovati: bice suvise hladna i suvise suha. Kad se sunce bude ugasilo, sto ne moze izostati, davno pre toga zemlja ce biti biti bez ljudi. Poslednji bice isto tako nesposobni i glupi kao sto su bili prvi. Oni ce zaboraviti sve vestine i sva znanja. Oni ce se bedno ispruziti u pecinama, ukraj glecera cije ce providne gromade tada klizati nad iscezlim rusevinama varosi u kojima se sad misli, voli, pati, nada. Svi brestovi, sve lipe bice izumrle od zime: i jele ce vladati same na sledjenoj zemlji. Ovi poslednji ljudi, ocajni, ne shvatajuci da su to, nece nista znati o nama, nista o nasem geniju , nista o nasoj ljubavi, a ipak oni ce biti nasa novo rodjena deca i krv nase krvi. Slab jedan ostatak kraljevske inteligencije, nesiguran u njihovoj otupeloj lubalnji, odrzace im jos neko vreme prevlast nad merdevinama namnozenim oko njihovih pecina. Narodi i plemena bice iscezla pod snegovima i ledom, sa varosima putevima, vrtovima starog sveta. Jedva nekolike porodice opstojace. Zene, deca, starci, ukoceni jedan preko drugog, videce kroz otvore njihove pecine kako se nad njihovim glavama tuzno uspinje jedno tamno sunce po kome ce, kao po ugarku koji se gasi protrcavati ridji plameni, dok ce zaslepljujuci sneg zvezda i dalje sijati celoga dana u crnom nebu, kroz ledeni zrak. Eto sta ce se videti: ali, u svojoj gluposti, oni cak nece znati da vide nesto.Jednoga dana, poslednji od njih ispustice bez mrznje i bez ljubavi u dusmansko nebo zadnji ljudski dah. A zemlja ce produziti da se kotrlja, noseci kroz cutljive prostore pepele covecanstva, Homerove poeme i uzvisene odlomke grckih mramora, priljubljene uz njene ohladnele bokove. I nikava misao vise nece poleteti put beskraja, iz nedara ovog globusa gde se dusa toliko usudjivala, nikakva ljudska misao bar. Jer ko moze reci da druga kakva misao nece doci do svesti o sebi i da taj grob u kome cemo mi pocivati nece biti kolevka jedne nove duse? Kakve duse, ja ne znam. Duse insekta, mozda.

САЊАЈТЕ…

Анатол Франс; одломак из његовог говора француским студентима на отварању Куће студената 1910. године у Паризу; забележен у Српском књижевном гласнику 1911. године

»Сањајте! Без сна живот више нема смисла и не нуди

више занимљивости. Тако је корисно и лепо бити сањалица,

нарочито ако човек уме да догради своје снове и да им

научну структуру. Сањајте и, ох, не будите сувише разумни!

Не будите мудрица. Мудровање је најнижа врлина.


Сањајте и не плашите се да ћете градити куле у ваздуху,

да ће вас сматрати утопистима…


Утопист! То је уобичајена увредљива реч коју

ограничени духови бацају великим духовима

и којом се гоне господари мисли –

они који својом маштом достижу неслућене висине!«



Миливој Анђелковић

субота, 7. март 2015.

БРАТИСЛАВ ЉУБИШИЋ (1942 – 2014): УМЕТНОСТ ФАЛСИФИКАТА



 (49. Октобарски салон, Београд, 26. септембар-9. новембар)



Већ на почетку овог текста осећам не-

одољиву потребу да се побуним: из којег

разлога се ова изложба која има за циљ

да “(...) Октобарски салон развије као један од

најважнијих културних брендова у Србији“,

сматра, а то број Салона потврђује, контину-

итетом „највреднијих остварења у последње

две године“? То је био Салон до неке 2004.

године, када се отворио према свету и пос-

тао интернационални. Мешање појмова који

су проистекли из другачијих к о н т е к с т а

је основна одлика неколико последњих (хоће

ли то стварно бити?) манифестација, које се

могу, само крајње условно, назвати ликовне.




До сада смо имали текстове који су се бавили

ликовном уметношћу сагледаваном из визуре

историје уметности, политике, свакодневице.

Сада, говорим о 49. Салону, имамо полити-

зацију која се крије иза нечега што је можда

ликовно обрађен протест, али је пре свега

илустрација ставова појединих уметника.

Како се инсистира да уметници „грађани“ за-

узму став о свему што је актуелно за настајање

новог односа изазваног великим бројем про-

мена, не само политичких већ и економс-

ких, и нехотице ми падају на памет текстови

социјалистичких тумача друштвене ствар-

ности.



Тако, у уводу текста о Првој изложби

у ослобођеном Београду, др Сретен Марић

каже: “Прва сликарска изложба у ослобође-

ном Београду организована је у корист наших

рањених бораца. То је за њу најважније, то је

добро и лепо да тако буде. Да прва слободна

појава наших уметника буде у знаку новог

доба рођеног у гигантској отечественој борби,

духа активне солидарности и социјалне свес-

ти свих слојева и позива, духа који наш народ

већ препорађа, који ће га сасвим, из основа

преобразити. Осећа човек и радује се што ће,

без рачуна и погађања, ово што уметници дају

заједници, заједница стоструко вратити умет-

ности.“



Тако др Сретен Марић, а Бранко Шот-

ра, о Омладинској изложби ликовне уметнос-

ти, 1948., каже следеће: „Стваралачки радни

дух усталасао је сву, па и уметничку омладину.

Свест о вези личних и друштвених интереса

за њу је утврђена чињеница. Свест о потреби

активног учешћа уметника у борби читавих

народа за социјализам, о томе да уметност не

може, нарочито сама себи бити циљ, него да

је она средство у процесу изградње новог све-

та, у борби против свега што кочи друштвени

прогрес, та свест се осећа сем незнатних изу-

зетака кроз читаву изложбу. Кроз скоро све

изложене радове назире се лик нашег радног

човека, лик нове стварности, дат са мање или

више знања, мање или више верно. При мало

строжијем избору-ова изложба ни по квали-

тету не би нужно заостајала за изложбама ма

кога уметничког удружења. “



Поменути цитати имају исти дух који про-

вејава кроз текстове у каталогу Салона. Брига

за човека који је изманипулисан, који не види

очигледно и којем треба пошто-пото отво-

рити очи је иста она која је гласила „брига за

новог човека“. Писци текстова су се ставили

изнад неупућеног у проблеме лезбејства и геј

веза. Писци текстова у каталогу се очигледно

ругају декадентности традиционалиста што

се залажу са мешовите везе. Што живе у све-

ту где постоји социјална различитост, што

има неправде и правде.



Наравно, примери из

уметности никако не говоре о томе шта треба

променити-задовољавају се констатацијом.

А она је иста као и код неуког посматрача.

Али, једно су текстови-не само предговора

већ и тумачења појединих уметника-а дру-

го је само уметничко дело. И јасно је да ако

уметник осећа несигурност у комуникативну

моћ свог остварења, мора посегнути за речи-

ма. А то је онда свет илустрација. Ликовна

уметност је одувек имала снагу да буде нешто

више од пуког приручног средства које се

користи у свакој пропаганди, политици, ос-

вајању власти и моћи.



Да ли да помињем тзв.

ликовни политички дизајн који је увек прису-

тан у свим тоталитарним режимима. Сада је

уметност постала средство да се истакне моћ

једне средине над другом, да се достојанство

једне уметничке праксе поништи другом. И

тако теме које се баве истополним љубавима

треба да потисну атавизам, који по мишљењу

приређивача Салона, очигледно доминира

овим просторима. Ту је и проблем еманципа-

ције жена-једино што је овога пута изостало

је историјска улога Срба у злочинима на тлу

бивше Југославије.




Али, ако прихватимо да су

видео, инсталација, перформанс популарни у

свету, не значи да је традиционалан приступ

уметничким проблемима који не излазе из

оквира света у којем се догађају, ниже врсте.

Нажалост, Салони и њихови приређивачи на-

стоје да нас убеде у то. Појам као „деценијско

каскање за светом“ је обична флоскула и стара

је скоро сто година. Сетимо се Растка Петро-

вића и његове поуке о „пребољевању Европе“:

он је то рекао и написао да би десетак година

касније признао сопствену заблуду речима:

“Да, ми смо научили европејски говорити али

ништа Европи нисмо рекли о себи!“



И ту је корен неспоразума: заузимање доминантне

позиције тврдњом да је нешто „заостало“ а

друго „напредно“ води ка старој полемици: да

ли је грчка уметност, с обзиром на време свог

настајања, вреднија и боља од египатске? Или,

с обзиром да је каснија, уметност Грка мање

вредна од римске? Просто речено: заблуде

неупућених. Знано је да д р у г а ч и ј е није

естетска категорија. Различитост врста се не

пореди.



Уосталом, ово што нам је презентира-

но у оквиру Салона је само мали део уметнич-

ке праксе у свету. Велика већина уметничке

праксе је испуњена традиционалним и увек

живим поступцима. Само је питање о надаре-

ности, никако и политичкој свести. Поготово

не о сексуалној опредељености. И шта је то

уметник грађанин, уметница грађанка? Па,

исто што и неке друге изложбе које су имале

неке друге тезе. Рекао бих, манипулација са

претензијом да будемо убеђени у чињеницу

да смо заостали.





Instalacija je građena od gomile bicikli (ukupno 1.200) koje su slagane jedna na drugu kako bi se dobio Dazzling efekat. Neke vise sa plafona, ...



Навешћу један занимљив

пример. Пре више од сто година, излазио је

часопис „Отаџбина“ и уређивао га је знамени-

ти Милан Ђ. Милићевић. У једном од бројева,

путописац из Лондона крајем 19. века пише:

„Колико смо ми заостали најбоље је да чујете

ово. Ми се још увек „пребијамо“ око тога ко је

бољи писац: Толстој, Достојевски, Чехов, Тур-

гењев, а напредни Енглези читају Потапјенка

и Боборикина!“



Добро: и овај Салон као и претходни „свет-

ски“ показао је знану тезу: поједине институ-

ције као и поједини критичари настоје да за-

узму доминантну позицију и да одређују шта

и како сликати и уопште имати за уметнички

израз. Примери које нам доводе из света су

само примери нечега што постоји уз много

тога, а никако бољи и напреднији поступак и

начин. Нажалост, за те примере могу одго-

ворно да кажем да су у питању лоши снимци,

лоша камера у видео делима, никакви текс-

тови у „драмолетима“, мизерна глума. И још

нешто: рече Марина Абрамовић да „уметност

мора бити лепа и да уметник мора бити леп”:



Тога на овом Салону нема. Има показивања

женског фалуса-то је пример еманципације,

има залагања за истополне везе... Нема умет-

ности, нема талентованости. Има плагијата и

што је најтужније – утисак понављања, неке

врсте ретроспективе, влада. Много тога, да не

кажем све, је виђено и то у много бољем из-

дању па нисмо помислили да је застаревање у

уметности актуелна чињеница око које се тре-

ба побринути. Неспоразуми и цитати, много

„старудија“ да штипа за очи.



Евидентно је да неке институције и неки појединци

којих има свуда: у политици, у економији итд. , настоје

да „завладају“. Неко рече да је то проблем

„женске момчади“ која влада у организацији

и реализацији Салона. Опет неко рече да им

можда треба свежа „мушка крв“ – али, не ве-

рујем да би то било у духу еманципације леп-

шег, а слабијег пола. Надам се да је из ового-

дишње „праксе“ Салона извучена поука.



Како налаже ред, да кажем и ко је добио

награде. Три равноправне награде жирија

Салона добили су: Руска група „Шта радити“,

Даринка Поп Матић и Катја Сандер. Награду

АИКЕ група „Споменик“, награду Културног

центра Београда Сигалит Ландау, а награду

Музеја примењене уметности Рели Аврахами.



На отварању, енглески ликовни критичар рече

да је живот превише важан да би смо га пре-

пустили политичарима. Ја бих додао у духу

парафразе, да је уметност превише драгоцена

и важна да би припала неталентованим пла-

гијаторима и њиховим духовним вођама. О

томе треба хитно размислити и повести рачу-

на јер, бојим се, уметницима, онима правим,

су отели манифестацију.
БРАТИСЛАВ ЉУБИШИЋ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ новембар 2008.



Братислав Љубишић, дугогодишњи ликовни критичар и уредник у Другом програму Радио Београда, добитник Националног признања за врхунски допринос култури. На радију се оглашавао у емисији „Културни кругови“ и после пензионисања, писао ликовне критике и за "Књижевне новине". Био је члан Међународног удружења ликовних критичара и аутор књига „Плава линија трајања“, „Ликовни живот 011“ и „Ликовна колонија Сићево“. У припреми је збирка двадесетак његових радиодрамских текстова о знаменитим личностима наше и светске културе, играних у серији „Звездани часови“.

Приредио 
Миливој Анђелковић