субота, 07. март 2015.

БРАТИСЛАВ ЉУБИШИЋ (1942 – 2014): УМЕТНОСТ ФАЛСИФИКАТА



 (49. Октобарски салон, Београд, 26. септембар-9. новембар)



Већ на почетку овог текста осећам не-

одољиву потребу да се побуним: из којег

разлога се ова изложба која има за циљ

да “(...) Октобарски салон развије као један од

најважнијих културних брендова у Србији“,

сматра, а то број Салона потврђује, контину-

итетом „највреднијих остварења у последње

две године“? То је био Салон до неке 2004.

године, када се отворио према свету и пос-

тао интернационални. Мешање појмова који

су проистекли из другачијих к о н т е к с т а

је основна одлика неколико последњих (хоће

ли то стварно бити?) манифестација, које се

могу, само крајње условно, назвати ликовне.




До сада смо имали текстове који су се бавили

ликовном уметношћу сагледаваном из визуре

историје уметности, политике, свакодневице.

Сада, говорим о 49. Салону, имамо полити-

зацију која се крије иза нечега што је можда

ликовно обрађен протест, али је пре свега

илустрација ставова појединих уметника.

Како се инсистира да уметници „грађани“ за-

узму став о свему што је актуелно за настајање

новог односа изазваног великим бројем про-

мена, не само политичких већ и економс-

ких, и нехотице ми падају на памет текстови

социјалистичких тумача друштвене ствар-

ности.



Тако, у уводу текста о Првој изложби

у ослобођеном Београду, др Сретен Марић

каже: “Прва сликарска изложба у ослобође-

ном Београду организована је у корист наших

рањених бораца. То је за њу најважније, то је

добро и лепо да тако буде. Да прва слободна

појава наших уметника буде у знаку новог

доба рођеног у гигантској отечественој борби,

духа активне солидарности и социјалне свес-

ти свих слојева и позива, духа који наш народ

већ препорађа, који ће га сасвим, из основа

преобразити. Осећа човек и радује се што ће,

без рачуна и погађања, ово што уметници дају

заједници, заједница стоструко вратити умет-

ности.“



Тако др Сретен Марић, а Бранко Шот-

ра, о Омладинској изложби ликовне уметнос-

ти, 1948., каже следеће: „Стваралачки радни

дух усталасао је сву, па и уметничку омладину.

Свест о вези личних и друштвених интереса

за њу је утврђена чињеница. Свест о потреби

активног учешћа уметника у борби читавих

народа за социјализам, о томе да уметност не

може, нарочито сама себи бити циљ, него да

је она средство у процесу изградње новог све-

та, у борби против свега што кочи друштвени

прогрес, та свест се осећа сем незнатних изу-

зетака кроз читаву изложбу. Кроз скоро све

изложене радове назире се лик нашег радног

човека, лик нове стварности, дат са мање или

више знања, мање или више верно. При мало

строжијем избору-ова изложба ни по квали-

тету не би нужно заостајала за изложбама ма

кога уметничког удружења. “



Поменути цитати имају исти дух који про-

вејава кроз текстове у каталогу Салона. Брига

за човека који је изманипулисан, који не види

очигледно и којем треба пошто-пото отво-

рити очи је иста она која је гласила „брига за

новог човека“. Писци текстова су се ставили

изнад неупућеног у проблеме лезбејства и геј

веза. Писци текстова у каталогу се очигледно

ругају декадентности традиционалиста што

се залажу са мешовите везе. Што живе у све-

ту где постоји социјална различитост, што

има неправде и правде.



Наравно, примери из

уметности никако не говоре о томе шта треба

променити-задовољавају се констатацијом.

А она је иста као и код неуког посматрача.

Али, једно су текстови-не само предговора

већ и тумачења појединих уметника-а дру-

го је само уметничко дело. И јасно је да ако

уметник осећа несигурност у комуникативну

моћ свог остварења, мора посегнути за речи-

ма. А то је онда свет илустрација. Ликовна

уметност је одувек имала снагу да буде нешто

више од пуког приручног средства које се

користи у свакој пропаганди, политици, ос-

вајању власти и моћи.



Да ли да помињем тзв.

ликовни политички дизајн који је увек прису-

тан у свим тоталитарним режимима. Сада је

уметност постала средство да се истакне моћ

једне средине над другом, да се достојанство

једне уметничке праксе поништи другом. И

тако теме које се баве истополним љубавима

треба да потисну атавизам, који по мишљењу

приређивача Салона, очигледно доминира

овим просторима. Ту је и проблем еманципа-

ције жена-једино што је овога пута изостало

је историјска улога Срба у злочинима на тлу

бивше Југославије.




Али, ако прихватимо да су

видео, инсталација, перформанс популарни у

свету, не значи да је традиционалан приступ

уметничким проблемима који не излазе из

оквира света у којем се догађају, ниже врсте.

Нажалост, Салони и њихови приређивачи на-

стоје да нас убеде у то. Појам као „деценијско

каскање за светом“ је обична флоскула и стара

је скоро сто година. Сетимо се Растка Петро-

вића и његове поуке о „пребољевању Европе“:

он је то рекао и написао да би десетак година

касније признао сопствену заблуду речима:

“Да, ми смо научили европејски говорити али

ништа Европи нисмо рекли о себи!“



И ту је корен неспоразума: заузимање доминантне

позиције тврдњом да је нешто „заостало“ а

друго „напредно“ води ка старој полемици: да

ли је грчка уметност, с обзиром на време свог

настајања, вреднија и боља од египатске? Или,

с обзиром да је каснија, уметност Грка мање

вредна од римске? Просто речено: заблуде

неупућених. Знано је да д р у г а ч и ј е није

естетска категорија. Различитост врста се не

пореди.



Уосталом, ово што нам је презентира-

но у оквиру Салона је само мали део уметнич-

ке праксе у свету. Велика већина уметничке

праксе је испуњена традиционалним и увек

живим поступцима. Само је питање о надаре-

ности, никако и политичкој свести. Поготово

не о сексуалној опредељености. И шта је то

уметник грађанин, уметница грађанка? Па,

исто што и неке друге изложбе које су имале

неке друге тезе. Рекао бих, манипулација са

претензијом да будемо убеђени у чињеницу

да смо заостали.





Instalacija je građena od gomile bicikli (ukupno 1.200) koje su slagane jedna na drugu kako bi se dobio Dazzling efekat. Neke vise sa plafona, ...



Навешћу један занимљив

пример. Пре више од сто година, излазио је

часопис „Отаџбина“ и уређивао га је знамени-

ти Милан Ђ. Милићевић. У једном од бројева,

путописац из Лондона крајем 19. века пише:

„Колико смо ми заостали најбоље је да чујете

ово. Ми се још увек „пребијамо“ око тога ко је

бољи писац: Толстој, Достојевски, Чехов, Тур-

гењев, а напредни Енглези читају Потапјенка

и Боборикина!“



Добро: и овај Салон као и претходни „свет-

ски“ показао је знану тезу: поједине институ-

ције као и поједини критичари настоје да за-

узму доминантну позицију и да одређују шта

и како сликати и уопште имати за уметнички

израз. Примери које нам доводе из света су

само примери нечега што постоји уз много

тога, а никако бољи и напреднији поступак и

начин. Нажалост, за те примере могу одго-

ворно да кажем да су у питању лоши снимци,

лоша камера у видео делима, никакви текс-

тови у „драмолетима“, мизерна глума. И још

нешто: рече Марина Абрамовић да „уметност

мора бити лепа и да уметник мора бити леп”:



Тога на овом Салону нема. Има показивања

женског фалуса-то је пример еманципације,

има залагања за истополне везе... Нема умет-

ности, нема талентованости. Има плагијата и

што је најтужније – утисак понављања, неке

врсте ретроспективе, влада. Много тога, да не

кажем све, је виђено и то у много бољем из-

дању па нисмо помислили да је застаревање у

уметности актуелна чињеница око које се тре-

ба побринути. Неспоразуми и цитати, много

„старудија“ да штипа за очи.



Евидентно је да неке институције и неки појединци

којих има свуда: у политици, у економији итд. , настоје

да „завладају“. Неко рече да је то проблем

„женске момчади“ која влада у организацији

и реализацији Салона. Опет неко рече да им

можда треба свежа „мушка крв“ – али, не ве-

рујем да би то било у духу еманципације леп-

шег, а слабијег пола. Надам се да је из ового-

дишње „праксе“ Салона извучена поука.



Како налаже ред, да кажем и ко је добио

награде. Три равноправне награде жирија

Салона добили су: Руска група „Шта радити“,

Даринка Поп Матић и Катја Сандер. Награду

АИКЕ група „Споменик“, награду Културног

центра Београда Сигалит Ландау, а награду

Музеја примењене уметности Рели Аврахами.



На отварању, енглески ликовни критичар рече

да је живот превише важан да би смо га пре-

пустили политичарима. Ја бих додао у духу

парафразе, да је уметност превише драгоцена

и важна да би припала неталентованим пла-

гијаторима и њиховим духовним вођама. О

томе треба хитно размислити и повести рачу-

на јер, бојим се, уметницима, онима правим,

су отели манифестацију.
БРАТИСЛАВ ЉУБИШИЋ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ новембар 2008.



Братислав Љубишић, дугогодишњи ликовни критичар и уредник у Другом програму Радио Београда, добитник Националног признања за врхунски допринос култури. На радију се оглашавао у емисији „Културни кругови“ и после пензионисања, писао ликовне критике и за "Књижевне новине". Био је члан Међународног удружења ликовних критичара и аутор књига „Плава линија трајања“, „Ликовни живот 011“ и „Ликовна колонија Сићево“. У припреми је збирка двадесетак његових радиодрамских текстова о знаменитим личностима наше и светске културе, играних у серији „Звездани часови“.

Приредио 
Миливој Анђелковић

Нема коментара:

Постави коментар