Књижевност
је трајна вредност сваке културе, један од њених темеља. Ипак, писци не могу да
живе од свог књижевног рада. Њихов рад је обесцењен, на делу је пљачка
књижевника, озакоњена Законом о издаваштву и Законом о ауторским правима из децембра 2009.
године.
Нацрт Закон о издаваштву не разликује појмове
ПУБЛИКАЦИЈЕ и КЊИГЕ, у њему су све штампане ствари публикације – и сабрана дела
Андрића и Шекспира, као и Сто најлепших шешира и Правилници о противпожарној
заштити. У културном животу та разлика је јасна – књига је књижевно или стручно
дело аутора који имају имају „лиценцу“ да се тиме баве (чланови су репрезентативних
удружења књижевника или имају одговарајућа стручна знања и звања за стручну
књигу), публицистика је остало.
Закон о ауторским правима има 226
чланова и десетак накнадно додатих, на укупно 73 страна текста. Књижевно дело се помиње само у два члана (69
и 73), и ту да би до краја било опљачкано.
У члану 69 се одређује шта садржи ауторски
уговор и пише ... „(ауторска) права која су предмет
уступања, односно преноса, висину, начин и рокове плаћања ауторске накнаде АКО
ЈЕ УГОВОРЕНА..., а у
члану 73 „...издавач се обавезује да дело умножи и стави
примерке у промет, као и да за то плати накнаду, АКО ЈЕ УГОВОРЕНА (верзал МА),
аутору, односно другом носиоцу ауторског права“.
Тај додатак - АКО ЈЕ УГОВОРЕНА –
подразумева да се аутору не мора платити за његово дело и рад, да се они могу пљачкати. То
је СУПРОТНО Закону
о издаваштву, члан 11, где је одређено да „Пре објављивања публикације, издавач је дужан да са ауторима.... уговором уреди
међусобна права и обавезе, укључујући обавезу накнаде за коришћење ауторског
дела“. У члану 34 пише да „ако
пре објављивања публикације не уреди уговором међусобне односе са аутором(члан
11)“ одговорно лице издавача ће бити кажњено новчаном казном од 10.000 до 50.000 динара.
То значи да је релативизација
обавезе плаћања накнаде – оно АКО ЈЕ УГОВОРЕНА – у супротности са законом, да ускраћује и
негира права аутора и да се не може примењивати. Ауторска накнада мора увек да
постоји у уговору и пракси, чак и за изразито хуманитарне акције, нека износи
1,00 динар, али мора да буде одређена.
Ауторска права умрлих књижевника после 70 година
постају слободна, али то је само „слобода“ за издаваче. Она треба да припадну књижевницима и
преко
репрезентативних удружења усмерена у књижевне пројекте и фондове.
Отворено је и питање одузетих
легата, просторија, задужбина и донација Удружењу књижевника Србије, не
само бивших, већ и садашњих и будућих.
Осталих 230 и још неколико чланова Закона и 73
стране текста највећим делом су посвећени музичарима и од недавно допуњени ликовним уметницима. Музичари су своја права доследно решили тако
што – по одбитку трошкова - аутору припада 40%, интерпретатору 30% и
произвођачу 30. Врло је јасна паралела која се може поставити – аутор, издавач,
штампар. А то значи да је сваки аутор књижевног дела ОПЉАЧКАН, уз припомоћ закона, за 40% од нето
зараде сваке своје продате књиге. Истини за вољу мора се рећи да су музичари
деценијама стварали и развијали систем организација које то раде, контролишу и
спроводе, док су књижевници били жртве књижевних и идеолошких деоба, дезорганизованих
заједничких
наступа и наглашених индивидуалности.
Сликари су заштитили своја права приликом
препродаје дела. До недавно аутор је од тога добијао 3%, а сада је
озакоњена скала од 4% за дела од сто хиљада до пола милиона вредности, па до
0,25% за дела вредна преко 50 милиона.
И један
раритет: ако продате рукопис романа који је објављен, он вам приликом
препродаје доноси 3% вредности, док за 1000 продатих примерака тог истог романа
најчешће нисте добили ни динара.
Закључак може бити само један: не признајемо Нацрт закона о издаваштву и постојећи Закон о ауторским правима и
захтевамо да се одмах покрене поступак за њихове измене - уз учешће представника репрезентативних удружења књижевника и Синдиката писаца
Србије - јер су они у супротности са другим законима, ускраћују и обесмишљавају ауторска права књижевника и других писаца и своде књижевност, уметност и
културу на организовану и озакоњену пљачку аутора.
мр Миливој Анђелковић, књижевник
Излагање од 19. 2 2015. на
Трибини „Ко уништава културу“ Синдиката писаца Србије у УКС.
