„Огњени анђео“ Валерија Брјусова је роман о тиранији љубави и демонским силама.
Због опседнутости загонетном Ренатом, авантуриста и бивши војник који се борио и у „Новој земљи“ – Америци, Рупрехт, месецима заборавља на себе и ступа у савез са демонским силама. Наговорен је да као доказ своје љубави донесе одговор на парадоксално питање које животно интересује Ренату: да ли ће и где она срести свог претходног љубавника, кога неуморно тражи?
Изванредан женски лик Ренате,
оптерећене је психолошким (и психијатријским) проблемима раздвојене личности. Она је непредвидиво променљива, недоследно контрадикторна, безосећајно и себично сурова, па патетично немоћна и анђеоска Мајсторски су описане хладно-топле нијансе многобројних промена њених емоција, са
увек новим разлозима за љубав и мржњу, до махнитости и хистерије.
Лик Ренате аутор је разрадио према лику и понашању своје пријатељице,
песникиње и преводитељке Нине Петровске, којој је и посветио роман: „... теби жено светла безумна несрећна која
си много волела и од љубави погинула...“, потписујући се као „покорни слуга и
верни љубавник“. Уз
њу, у роману се препознаје и чувени руски писац, Андреј Бјели (иначе пријатељ
Брјусова), у лику грофа, бившег Ренатиног драгана. Рената је убеђена да је гроф отелотворење њеног анђела заштитника који је нестао када га је, понета
сексуалном жељом, покушала да силује. Тај трио је аутобиографски, био је у
сличним односима и у животу и знао за садржај романа „Огњени анђео“. Петровска
је чак желела да умре тако да буде модел за Ренатину смрт, а Бјели, њен љубавник пре Брјусова, био је обрадован својим „светлим ликом“ у роману.
Роман се догађа у Немачкој у 16.
веку, у собама гостионица и у градовима, у замковима, црквама и на друмовима, у
време када су велике катедрале у Келну, Милану и Риму биле тек допола
изграђене, са великим ђермовима за подизање камења, монтираним на врховима зидина, као делом своје вековне визуре. То
је време значајних научних открића и хуманизма, али и великог сујеверја,
врачања и гатања, као и наглог развитка магијских учења, тако да су многи
научници били истовремено алхемичари, па и магови.
У њему се појављује и више историјских
личности као што су велики маг, лекар и научник
Агрипа и његови ученици.
Он је научник укључен
у дневно-политичка и религиозна питања; и окултизмом се бави рационално, као научник, да би
сазнао тајне природе. Њега славе, а
повремено и прогањају. Агрипина тирада против врачања је врло убедљива, мада
остаје сумња да је то маска пред непознатим и сумњивим гостом. Тај утисак
појачава сцена његове смрти када свом сталном пратиоцу, црном псу, скида
огрлицу са кабалистичким знацима,
наговештавајући да тиме ослобађа демона у својој служби.
Историјска личност је и доктор Фауст који путује светом и представља се као чудотворац, уз
дивљење светине и опрезне подсмехе зналаца. У његовој пратњи је легендарни
Мефистофелес који испуњава све, и најневероватније, Фаустове захтеве за чудима,
али је сведен на лик пратиоца и подсмевача који само понекад исказује своју
демонску дубину, знање и моћ.
„Само је глупост једнострана, а
истину је могуће окренути којом год хоћеш страном!“ – каже Мефистофелес у
роману, и као да говори о овом нашем времену.
Фабула се развија хронолошки, прегледно и логично, са живописним сценама, занимљивим и историјски тачним запажањима околности, детаља и свакодневног живота у Немачкој почетком 16. века, тако да после
превода романа на немачки поједини критичари нису веровали да је писац Рус. У
роману и опсежним напоменама на крају дата је безмало енциклопедија
средњевековних магијских пракси са детаљним описима опседнутости, појединачне и групне, међу калуђерицама; приказане су све фазе „црног сабата“, од мазања машћу и „полетања“, до
оргијања у шуми и повратка;
ритуали призивања демона и мрачних сила; спиритистичко призивања
историјске личности Јелене Тројанске; инквизиторско испитивања „вештице“, са детаљним питањима и одговорима и описаним справама за мучење, али са изостављеним
описом самог мучења.
Поједине сцене „црног сабата“ несумњиво претходе Булгакову и његовом
светском роману „Мајстор и Маргарита“. Разлика је у томе што су оне овде
описане неутрално, као запажања објективног
посматрача и сведока, без личне визуре и специфично емотивног односа,
као што је то код Булгакова. Мефистофелес је епизодни
лик моћног забављача који прати доктора Фауста а не демонска сила и снага
Булгаковљевог Воланда који „вечно жели зло, а ствара добро“, не само на људском
нивоу већ и кроз деловање примарних сила које теже равнотежи до божанског и космичког.
Валериј Брјусов (1873 – 1924) је био један од покретача и стубова руског симболизма,
Бјели пише да су га сматрали вођом јер је схватао проблеме тога времена и борио
се за ново. Целог живота је проучавао Пушкинову књижевност. Поред поезије по
којој је најпознатији писао је драме, приповетке и романе; био уредник,
есејиста, књижевни теоретичар и преводилац Поа, Вајлда, Гетеовог „Фауста“,
Верлена, Бодлера, Малармеа, Игоа, Расина, Молијера, Бајрона, Вергилијеве „Енеиде“
и јерменске поезије од најстаријих времена до свог доба. Поред „Огњеног анђела“ (1908) објавио је
и роман „Олтар Победе“ (1912) - „лед и пламен“ како је његову прозу оценио тада
млади песник Владислав Ходасевич 1913. године.
Роман је објавио „Службени гласник“, Београд, 2011. године у изврсном
преводу Петра Вујичића, аутора и опсежног, веома информативног и неопходног
предговора: „Увод у читање `Огњеног анђела` Валерија Брјусова“.
Миливој Анђелковић
