Карел Чапек: Романи за двадесет први век О РОБОТИМА И СУКОБУ ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Карел Чапек (1890-1938), прозаик, драмски писац  новинар и преводилац, први је чешки писац који је постигао светску популарност, поштовање и славу, па је заслужан и за углед чешке књижевности у свету, јер је будио занимање и за она дела чешке књижевности која су до тада ван његове домовине била мање позната. Приписује му се ауторство речи робот, по његовим је делима снимљено 15 филмова, а према његовој драми Ствар Макропулос, прослављени композитор Леош Јаначек компоновао је једну од својих најбољих опера.

Делом свога опуса Чапек припада оној књижевној линији која иде од Јана Неруде преко Јарослава Хашека, па све до Бохумила Храбала и бројних савремених чешких писаца за чија је дела карактеристична духовитост, тзв. чешки хумор, затим и својствен тип хуманизма испуњеног благом иронијом и неповерењем према историји и ауторитетима, као део посебног, правог чешког херетизма, континуирано присутног у чешкој цивилизацији још од Јана Хуса. Тим су особинама , на пример, прожете његове Приповетке из левог џепа, Приповетке из десног џепа, роман Живот и дело композитора Фолтин, путописи и бајке за децу . 

Другим делом тог опуса доминирају расположења ближа кафкијанској прашкој атмосфери и традицији, а ту спадају првенствено романи који су означени као истраживање дубина људске душе; то је чувена трилогија Хордубал, Метеор и Обичан живот . Веćи део свога опуса Чапек је ипак посветио нечему што бисмо могли назвати условно фантастиком  или научном фантастиком -  у најбољем смислу тих речи, које пак понекад подразумевају првенствено тривијалну жанровску продукцију, а понекад ону оријентацију трајно значајних књижевних дела попут, на пример, Дантеове Божанствене комедије, Замјатиновог романа Ми или прослављених дела Животињске фарме и Нинетеен Еигхти - фоур ( 1984 ) Ерица Артхура Блаира, познатијег као Џорџа Орвела. Реч је, дакле  о књижевним делима која на високом уметничком нивоу елаборирају одређени поглед или филозофски проблем. Дакако, то би се могло узети и као сасвим ваљана дефиниција сциенс- фикш, али тада већ́ина онога што само себе данас крсти том жанровском ознаком - не би тамо уопште припадала. 

На почетку тога дела Чапековог опуса налази се драма РУР ( Россумови универзални роботи ) у којој се први пута - 1920 . године ! - користи реч робот. Ту реч није смислио Карел Чапек, као што се обично верује. Карел Чапек замислио је драму у којој ćе радни аутомати налик на људе да постану људи тиме што ćе почети осеćати љубав. Сличну идеју налазимо, додуше, и у Kолодијевом ( правим именом Kарло Лорензини; припадници ове фантастичне  струје у књижевности имали су склоност према псеудонимима ) Пинокију, али након Чапека тај ćе образац постати типичним обртом научне фантастике. Своје човеколике радне аутомате Карел Чапек прво је хтео назвати лабори, али му се реч чинила превише књишком, па му је старији брат Јосеф, с којим је и иначе тесно сарађивао  предложио реч робот, према робота, тј рад . 

 Карел Чапек учинио је ту реч појмом без којег се данас не може. А том фантастичном делу свога опуса , Карел Чапек у много чему испао је визионар. Посебно се то односи на роман Кракатит и драму Бела болест . У роману Кракатит сусреćемо изузетно моćан експлозив који је кадар уништити човечанство ; роман је објављен 1924, двадесет и једну годину пре прве експлозије атомске бомбе . Бела болест у истоименој драми неизлечива је и врло инфективна болест која и опет угрожава цело човечанство; драма је објављена1937 , четрдесет и шест година пре него што је изолован ХИВ , агенс АИДС - а . Уз нешто мање конкретну подударност са оним што ćе доćи, визионарски је такође роман Фабрика апсолутног и драма Ствар Макропулос . Оба дела, објављена1922 , изражавају страх за судбину човека у случају да се докопа апсолутне моćи. Страх од апсолутне моćи имао је за Карела Чапека и конкретан повод у стварности . Он је на време спознао опасност од фашизма и нацизма, па је борби против те опасности, као доследан пацифиста на првом месту, посветио велик део своје друштвене делатности, улажуćи у њу свој међународни углед, али је томе посветио и велик део свог књижевног рада,

   У драми Бела болест кључна је фигура Диктатор, чија је жива резонанција с ликом Хитлера сасвим очита. Драма Мајка, објављена 1938, у години када је Чешку окупирао Хитлер, кулминира тиме што ćе мајка , која је веć изгубила четири сина  свом последњем сину дати у руке пушку да се бори против зла. У том трагичном драмском тренутку сломио се и Чапеков пацифизам. Те ćе исте године Карел Чапек умрети . 
У складу са његовим сензибилитетом и опредељењима, појавило се тумачење како је Чапек , тог Божиćа 1938, умро од туге због нацистичке агресије на своју домовину, коју није хтео да напусти, иако су му нудили да оде у Енглеску. Нешто је прозаичнија истина да се прехладио на скупу на којем је иступао против нацизма, па је након тога добио неизлечиву упалу бубрега. Роман  Рат с даждевњацима  објављен је 1936. године , а много што у том роману говори у прилог мишљењу како је тај роман такође усмерен према раскринкавању нацизма . На пример, идеје Волфа Меинарта у роману пародија су и парафраза идеја немачког филозофа Освалда Спенглера (1880-1936) , изнесених двотомном делу Пропаст Запада ( Унтерганг дес Абендландес ) , којег Чапек види као једног од претеча идеологије нацизма ( без обзира што га је касније Национал - социјалистичка партија критиковала , па је након Хитлеровог доласка навласти живео у изолацији). 

 Довољно је цитирати једну од мисли Волфа Меинерта , фиктивног пруског мислиоца из романа, па постаје недвосмислено јасно какве ставове жели Чапек подврćи критици, којим се ставовима руга: За биолошке људске целине, као што је раса, народ или класа, постоји само један природни пут према хомогености и ненарушеном благостању : направити места само за себе , а уништити остале . Али ма како снажно било антинацистичким Чапеково опредељење у том роману, овакво, истински уметничко дело опире се линеарности смисла и партикуларности значења.

Рат с даждевњацима заправо је сатирична анализа и ефектна пародија историји и могућ́их домета и странпутица цивилизације. 

Све главне карактеристике Чапековог опуса испреплеле су се у овом делу. Роман је проткан финим хумором и иронијом која готово никада не прелази у сарказам . Чапек пародира малог чешког човека, дивљака из југоисточне Азије, споменутог представника пруског милитантног романтизма, гордог Албиона ( " Британски џентлмен ", изјавио је енглески премијер у име целог народа , "животиње штити , али с њима не преговара " ) . Руга се академизму испразне и претенциозне науке, као и догматизму научника, односно матрицама науке која истражује све, а не доказује ништа. Руга се сензационалистичком новинарству, празноверју, похлепи; руга се људским заблудама, неутемељеним амбицијама, незнању и најученијих, безобзирности и свирепости. Чапек се руга људској цивилизацији у целини. А ипаК , свему томе Чапек не приступа негаторски или нихилистички , као какав критичар свега могуćега, него то чини с битно хумане позиције, не покушавајуćи да прикаже људско биćе као безвредно у својој несавршености; не покушавајућ́и да буде изнад онога што је људско  - Не покушавајуcћи бити дистанцирани и ултимативни судија. Оно мрачно , кафкијанско и безизлазно расположење које сусреćемо на крају романа логично је изведено из апсурда људског понашања и ирационалности историје, јер људска цивилизација у себи носи све потенцијалне корене властите пропасти. Ипак, у тој ирационалности Чапек жели видети темељ могуćе наде; и парадоксална негација негације, нада се аутор, може створити услове за нови почетак. Његов благи оптимизам опире се ономе што логика романа, логика света који је створио, намеćе . Он напросто не жели сасвим безнадежан крај. На крају, једино непоражено својство и квалитета човека - остаје хумор, ма како горак понекад био. И остаје та нада, чињеницама упркос, односно књижевној и непосредној стварности успркос.

Ма колико стварност доброг уметничког дела постаје самосвојна и пре свега његова иманентна карактеристика, вреди споменути да је своју наду Чапек темељио на личним уверењима , уверењима која је изрицао, понешто другачије артикулисана, у својим публицистичким текстовима. Тако, на пример у чланку "Камо је усмерен развој" из 1938. године , Чапек пише :

 " Погледајте само у каквом се правцу мењала у току миленијума карта нашег континента . Почните од старог латинског империја, погледајте на границе меровиншког царства, на мапу Светог Римског Царства, на историјске границе хабсбуршке моćи, све док вам поглед не падне на мапу данашње Европе. Њена је најизразитија карактеристика да се њене политичке границе готово тачно прекривају с обитавалиштима народа. Стара су се царства преливала преко размеђа народ , раса култура ; са протицањем века карта држава све изразитије постаје картом народа ; то је тако изразит и доследан показатељ да га морамо сматрати последицом нужног развоја. Развој човечанства усмерен је у последњим хиљадама година сасвим јасно према томе да један народ не влада другима ; а има веć пуно знакова да ćе се тај процес одигравати и на осталим континентима .
Каквог онда има смисла што се данас поново овде и онде звецка грабежљивим империјализмом, освајањима велесила, прождрљивим колонизаторством и тако даље? 
С гледишта стварног развоја сви су ти покушаји заправо само остатак, анахронизам и отклон од историјског реда, отклон који ćе се у одређено време морати више - мање мучно и крваво ликвидирати ; у најуспешнијем случају на такав начин може бити успостављена само историјска епизода на неколико деценија. Мерено историјом, то се заиста не исплати . "

Нада коју нуди Чапек романописац, аутор "Рата са даждевњацима" , као да је унеколико дисонантна у односу на та уверења, као да је другачија је од оне кој узаступа Чапек хуманиста и борбени интелектуалац ​​. Али је готово безизлазна стварност романа за Чапека, како видимо, само ирационални отклон од развоја, развоја који у крајњој консеквенцији кажњава освајача - и најмоћ́нији завојевачи спремни су се једном међусобно униште - и даје веćу меру слободе сваком народу и на тај начин целом човечанству .

Чапеково је визионарство у овом роману другачије природе од визионарства драма РУР , Бела болест и романа Кракатит. У Рату с даждевњацима Чапеково је визионарство усмерено у мањој мери на појединачни друштвени проблем, а више на друштво у целини . Чапек у овом роману , с несмиљеном прецизношćу искусног лекара, унапред дијагнозира путеве према којима води логика капитала , капитализма и империјализма индустријских велесила. Он пророчански описује отклоне од историјског развоја који су се догодили након њега и његовог времена; отклоне с којима смо ушли у 20 и први век. На Чапеково виђење априорне логике расе и нације надовезује се, на пример, и његова верзија сукоба цивилизација   Тај ćе појам постати једним од кључних појмова политологије с краја двадесетог века захваљујуćи Самуелу П. Хантингтону, аутору неколицине текстова слично интонираних , међу којима средишње место има књига Сукоб цивилизација и преустрој светског поретка. Теза о елементарном неразумевању и неизбежном сукобу цивилизација, првенствено Источне и Западне цивилизације, Ислама и Хришćанства, нашла је своје поборнике и на овамо просторима, па се чак узимала као оправдање за територијалне претензије према суседима . Иста теза послужиćе и исламским фундаменталистима иа меричком империјализму као покриćе за двострано беспоштедни тероризам И трасирање крвавог пута у 20 и први век .

Чапек, наравно , није могао знати за Хантингтона, а Хантигтон очигледно није читао Чапека. Да јесте, можда би другачије схватио и тумачио консеквенције својих поставки. Чапек је у Рату са даждевњацима визионар и у односу на друге странпутице времена које је уследило после њега. Он уочава беспуćа према којима води плима и поплава потрошачког просперитета; у време док се филмска камера још покреćе руком , он је свестан у какве плиткости води глобална медијска култура

( Присетимо се : " То је тако блесаво да сам сигуран како би се то могло снимити. Чудио бих се ако стари Јессе из тога не би направио велики филм " - пророчански каже на једном месту Бејзбол - Фред . ) .

  Чапек је једнако свестан слепих улица у које воде милитантни утопијски покрети за друштво једнаких ... Укратко, зацртао је готово све релевантне проблеме пред којима ćе се човек и људско друштво начили двадесет првом веку, и натерао нас је да се горко осмехну сами себи, онаквима какви смо били , онаквима какви јесмо и онаквима какви ćемо још бити.

Роман Рат с даждевњацима посебан је иновативна и својом структуром . Због тога што у њему нема главног јунака, па према томе ни конзистентне фабуле, главних прерогатива епског или приповедачког књижевног дела, називали су га романом - репортажом . Данас би га вероватно назвали колажним или цитатним романом, можда чак и најсавршенијим примером примене цитатности у књижевности. Фиктивне репортаже, чланци, записници са састанака, белешке и извештаји о научним експериментима и истраживањима, направљени су толико аутентично и сликовито да роман неизбежно асоцира на документарни филм. Без обзира на пародијски одмак, Чапек непогрешиво имитира карактеристичан жаргон, моделе понашања и обрасце размишљања . Управо тиме Чапек чини свој свет доследно мотивисаним; заправо је тешко поверовати да је баш све фикција, а не опис, чак копија реалности. И без јунака с којим бисмо се могли идентификовати , и без чврсте нити фабуле коју бисмо следили, Чапек остварује највиши идеал уметника - да његов свет осеćамо као истинит и стваран  да му верујемо, да у њему учествујемо и да никако не можемо остати равнодушни према ономе што се у том свету дешава . У овом случају, не бисмо ни смели .

 Лудвиг Бауер

ВИШЕ О СУКОБИМА ЦИВИЛИЗАЦИЈА на http://www.amika.rs/VasingtonMilanBalinda/HantingtonSukobiCivilizacija.htm

Лудвиг Бауер родио се 1941. у Сиску. Дипломирао је славистику у Загребу, а школовање наставио у Братислави и Прагу. Бавио се превођењем стручних дјела (међу њима је и први пријевод књиге о кибернетици – Ј. Бобер, Човјек, строј, друштво, 1967.) и белетристике; био је професор и учитељ у Загребу, Лондону и Вашингтону, главни уредник издавачке куће Глобус и књижевног часописа Наша књига, аналитичар јавнога мнијења и пропагандист, професионални возач, сценарист (епизоде цртаних филмова Професор Балтазар; Телевизија УН), истраживач интеркултурних питања и колумнист. 

На енглеском језику написао је Преглед активности Међународне агенције за атомску енергију (Беч, 1996.). Приређивао је и уређивао различите књиге (укључујући антологије и изборе школске лектире), писао предговоре, критике, рецензије и приказе. 

Прву прозу објавио је као гимназијалац, на Радију Загреб крајем педесетих, а 1973. добио је за прву тискану причу тада угледну Политикину награду. Објавио је више успјешница за дјецу: Парњача Цоломбина, 1979., Полиглот и пас, 1988., Три медвједа и гитара, од 1991. чак девет издања, Ронилац бисера, 2000., Истина о гусарском капетану Карвасу, 2001., Вјештица Лиза Хаинбуршка, 2002., Вила Зеленог језера, 2003., Морски игрокази, 2005., Бајковити игрокази, 2005., Крава воли лава (с М. Радницхом), 2005. и Маске до даске (с М. Радницхом), 2006.
Посебно је угледан као романописац и до сада је објавио једанаест романа: Траг у трави, 1984.,Трик, 1985., Доказ да је земља округла, 1987., Бисерје за Каролину, 1997., Партитура за чаробну фрулу, 1999., Превођење лирске поезије – Романетто Буффо, 2002., Дон Јуанова велика љубав и мали балкански рат, 2003., и у Фрактурину издању Кратка кроника породице Wебер, 1990., Записи и времена Никице Славића, 2007., Патње Антоније Брабец, 2008. те Завичај, заборав, 2010.
За роман Завичај, заборав освојио је престижну награду Меша Селимовић за најбољи роман, награду Фран Галовић за најбоље књижевно дјело завичајне тематике и награду Киклоп за најбољи роман у 2011.

Приредио

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/