ЉОСА: КЊИЖЕВНОСТ РУШИ МАНИПУЛИСАЊЕ

Марио Варгас Љоса, перуански нобеловац о путевима и странпутицама савременог света, моћи и немоћи писане речи: Друштво у коме се поштује добра књижевност тешко је изманипулисати

ИСПУНИО сам обећање и дошао у Србију поново, каже на почетку ексклузивног разговора за "Новости" перуански нобеловац Марио Варгас Љоса, који је протекла два дана провео у нашој земљи.

 Новом Саду говорио је пред 1.400 људи у препуној сали СНП-а, а у Београду се дружио са новинарима и потписивао књиге читаоцима. Посета аутора култних романа "Град и пси", "Разговори у катедрали", "Авантуре неваљале девојчице" у организацији његовог српског издавача "Лагуне", изазвала је интересовање налик гостовањима највећих звезда светског шоу бизниса.

- Искрено сам изненађен пријемом - поделио је са нама прве утиске велики латиноамерички писац.

- Сматрам да је књижевност веома корисна, али много је оних који не верују у то. Сведоци смо опште незаинтересованости за писану реч, па ме зато радује одзив и радозналост српске публике.

* Чини се да ваша енергија и ентузијазам не познају границе. Чак сте нам најавили и нову књигу?

- Мада ме године сустижу моја знатижеља је увек иста и сваку књигу радим са истим ентузијазмом. Тренутно пишем роман "Трг пет углова" који ћу, надам се, завршити ове године или најкасније почетком следеће.

* "Хиспаноамерички бум" је променио ток светске књижевности, али и виђење саме Латинске Америке. Можемо ли очекивати неку нову културну револуцију?

- Верујем да књижевност и даље има велики утицај на живот, људе и друштво. Проблем је што је то тешко измерити, јер се дешава у тајности, "иза кулиса". Књиге помажу у формирању личности оних који их читају. Друштво у коме се поштује добра књижевност тешко је изманипулисати, такви грађани имају развијену критичку мисао и независни су од утицаја са стране. Основни постулат слободног друштва је да имате грађане који активно учествују у раду државних институција, имају идеје и жељу да мењају ствари набоље. Књиге негују такве грађане.

* Да ли, по вашем мишљењу, култура и књижевност иду у корак са савременим животом и технологијама?

- О модерној технологији имам двојако мишљење. Аудиовизуелна револуција учинила је много тога доброг савременом свету, а посебно у домену протока информација. Захваљујући интернету и друштвеним мрежама, данас је готово немогуће успоставити цензуру, контролисати вести. Опет, са креативне стране, култура није довољно искористила нове могућности. Напротив, технологије су у културу унеле површност, претвориле је у неку врсту игре, забаве, упростиле је, а то је опасан пут. Образовне институције морале су да реагују, да искористе друштвене мреже и учине књижевност и хуманистичке науке најважнијим извором знања приликом формирања ставова младих.

* У својим делима "борили сте се" против диктатура и аутократских власти. Шта мислите о "модерним диктатурама"?

- Савремене диктатуре не личе на оне старе, добро познате свима нама из Латинске Америке. Нису више тако сурове и очигледне, већ се крију иза наоко демократских институција. Зато је неопходна будност и активно учествовање у друштвеном животу како би на време приметили да неке институције или сама власт "скреће" ка ауторитарном режиму. Нажалост, оваквих "феномена" је данас много. Сведоци смо да су се неке демократске власти корак по корак приближиле аутократији. Грађани зато морају бити активни, будни и критиковати свако одступање да се демократија не би претворила у диктатуру.

ДОБРЕ ДЕВОЈЧИЦЕ

 Ваша књига "Авантуре неваљале девојчице" била је својевремено најчитанија књига у Србији. Када ћете нам поклонити нову љубавну књигу?
- Драго ми је да то чујем. Ипак, роман који пишем је потпуно различит, али, можда у њему буде неких "добрих девојчица" које вам се свиде.

* Укус широке публике све је више наклоњен лакој литератури, жутој штампи, ријалити програмима. Како се борити против површности у животу и култури?

- Најбоље оружје против површности је образовање. Људе треба едуковати да одбију те "имитације" које им медији сервирају као културу. Такви садржаји не формирају укус, већ га деформишу. Не постоји школа која вас припрема да се борите против некултуре, већ је свеприсутнија идеја да култура и хуманистичке науке "нису неопходне". Тако се стварају генерације подложне псеудокултури, свету забаве и спектакла. Не само да се тако деградирају вредности, већ људи постају пасивни, губе своју личност док живе туђе животе, немају идеја нити снаге да нешто промене, а као такви су лаки за манипулацију.

* Како сачувати оптимизам у ово време?

- Морамо бити оптимисти. Увек се сетим речи великог британског филозофа Карла Попера, који је непосредно пред смрт посетио Шпанију. Новинари су га питали шта мисли о овом ужасном свету у коме данас живимо. Одговорио је да се заиста дешава много тога ружног, али да у читавој историји нисмо имали на располагању толико знања, открића, научног и техонолошког прогреса са којим ћемо се борити против непријатеља човечанства. Данас свака земља може да изабере свој пут, да ли жели да буде богата или сиромашна, демократска или диктаторска. На располагању нам је богато искуство и знања којим се много ефикасније можемо супротставити сваком злу. То би требало да мало охлади наш песимизам и врати нам ентузијазам. Верујем у ово што говорим. Колико год лоших ствари нам се дешава данас, увек је више оног доброг што нам је донело савремено доба.

* Пре пола године изашли сте на позоришну сцену и глумили у сопственом комаду "Приче из времена куге". Да ли бисте поновили то искуство?

- Било је то застрашујуће искуство. Чини ми се да никад у животу нисам имао толику трему као пре изласка на сцену, али је било и незаборавно. Живот сам провео пишући фикцију, а добио сам могућност да оживим један такав лик из маште. Позориште је врло слично животу. Оно што урадите, кажете и погрешите не може се исправити. Готово је, речено и урађено. Позоришна глума је као ход по танкој жици, на ивици провалије. То уметнику даје осећај узвишености, посебности, али га и муче сумње, несигурности. Волим позориште, и радује ме што се у последње време све чешће изводе моја дела. Да сам у Перуу као дете чешће ишао у позориште вероватно бих постао драмски, а не прозни писац.

ПОСАО ЈЕ ДАНАС ЛУКСУЗ

* У РАЗГОВОРУ са младима, који у великом броју читају ваше књиге, шта сте открили о њиховом погледу на свет?

- Понекад ми се чини да међу нашим световима нема разумевања. Стасавао сам у друштву које је било затвореније, али је нудило сигурнији и извеснији живот. Савремено доба младима нуди свет без граница, али истовремено и несигурност. У моје време свако је могао да нађе посао, а данас је он у многим земљама постао привилегија и луксуз. Велика незапосленост је донела неизвесну будућност. Срећом, брисање граница омогућало је да се посао тражи свуда. Последњих година Латинска Америка је удомила много младих стручњака из Шпаније који нису успели да нађу посао у матичној земљи, па су га тражили у државама блиским по језику, култури, обичајима. То је добро и за нас и за њих.

СУСРЕТ СА ПРЕДСЕДНИКОМ 

Председник Србије Томислав Николић угостио је јуче Љосу, са којим је разговарао о распаду Југославије и угледу који је та држава имала у Латинској Америци. Николић је указао да после нестанка СФРЈ, Србија није пролазила кроз фазу доказивања индентитета јер има вишевековну традицију.

Перуански нобеловац је истакао да је Југославија на неки начин била узор његовој земљи. Тема разговора био је и актуелни проблем, талас емиграције са Блиског истока. Председник Србије је Љоси поклонио књигу "Хришћанско наслеђе на Косову и Метохији - историјско и духовно средиште српског народа".

Ана ПОПАДИЋ | 24. јун 2015

КЊИЖЕВНОСТ МЕЊА СВЕТ

Огроман број људи се окупио у Новом Саду и Београду да чује шта то Љоса има да каже о књижевности, свету и својим мемоарима "Риба у води". 

Љоса је 2010. године освојио Нобелову награду за књижевност, а његов роман "Авантуре неваљале девојчице" 2011. године био је најчитанији роман у Србији.

Мемоари обично значе да је један циклус затворен. То ваљда неће значити да престајете да пишете?

- Ову књигу сам написао после политичког искуства које је трајало три године. Ја нисам политичар, нити сам икада желео то да будем. То сам постао стицајем околности у Перуу. Мислим да је то искуство обогатило моју визију политике, али не могу рећи да је било пријатно. Штавише, у то доба у Перуу је било много насиља, тероризма, почињао је грађански рат и бити политичар било је веома тешко и напето. Идеја ми је била да напишем књигу управо везану за своју кандидатуру, али онда сам схватио да би то била лажна визија мог стваралаштва. Зато сам одлучио да у тој књизи опишем део свог детињства, своје младости и године када сам постајао писац, како би та визија била тачна. Волео бих да напишем још много тога, али немам довољно времена за све пројекте који су ми у глави. Тренутно пишем роман који се зове "Пет углова" који говори о Перуу крајем осамдесетих година.

Да ли неваљала девојчица заиста постоји или је она метафора за мазохизам?

- Сви књижевни ликови су на неки начин модели из живота, али наравно нису веран опис. Писац увек има слободу да их домашта. Испричаћу вам једну анегдоту о особи која ме је надахнула да напишем ту књигу. Чим је књига објављена, њој сам послао потписан примерак, и добио сам заузврат врло духовито писмо, које ће вероватно бити објављено када сви ми умремо. Она ме је питала како сам могао да напишем један тако ужасан роман и какав је то лик који толико тога у животу уради и на крају заврши у кућици на неком брду, а заслужује да заврши на неком луксузнијем месту.

Друштво се поделило на две групе: екстремно богате и екстремно сиромашне. Средња класа је нестала. Шта бисте учинили да сте председник?

- Нисам песимиста. Много тога јесте лоше, али када погледамо уназад, све је много боље него раније. Данас мање-више влада мир, какав одавно није владао.

Како је могуће да неко ко је написао "Келтов сан" у коме се одаје утисак да не верујете у демократију, данас пропагира исту?

- Не знам одакле идеја да ја нисам демократски оријентисан. Ја јесам као млад провео кратко време у комунистичкој партији, али врло брзо сам се разочарао и од тада браним демократију и непрестано потписујем повеље о слободи и људским правима.

Колико глобализација помаже, односно одмаже у креативности?

- Мислим да је глобализација нешто најбоље што се десило човечанству. Она нуди могућност мира, разумевања људи различитих култура, религија, обичаја, повећава образовање. Захваљујући глобализацији сиромашне земље расту и модернизују се, што никада пре није био случај. Ко се противи овој тенденцији, има искривљену визију развоја друштва, и да је до тих људи, ми можда још не бисмо изашли из пећина. Раст национализма је назадовање, повратак племенском начину размишљања.

Да ли мислите да се свет налази на прагу трећег светског рата?

- Мислим да то није наша стварност. Верски фанатизам јесте силовит, насилан, насиље снажно лупа на врата. Страх јесте оправдан, али не мислим да ће читав свет учествовати у лудилу какво би био трећи светски рат.

Познат је ваш сукоб са Габријелом Маркесом, какво је ваше мишљење о њему?

- Што се тиче приватног дела тог питања, не бих причао о томе. А када је о књижевности реч, Маркеса можете наћи у мојој књизи "Историја једног богоубиства" где изражавам своје дивљење према том великом писцу, поштовање према човеку који је обогатио шпански језик.

Какав је ваш однос према музици?

- Волим све врсте музике. Највише слушам класичну музику, мада волим и модерну и креолску о којој пишем у новом роману. Веома поштујем музику своје младости, коју сам делимично доживео у Лондону током музичке револуције. Битлсе сам доживео на лицу места, тако да се разне врсте музике могу слушати са подједнаким ентузијазмом.

Како сада гледате на латиноамерички магични реализам?

- Нико не зна тачно шта је магични реализам. Та формула је примењивана на различите књижевности на различите начине, а заправо је реч о читавој лепези стилова, техника, тема. Данас су млади свакако далеко од те књижевности. У данашње време тај реализам нема никакве везе са натурализмом, далеко сложенијим, који обухвата све елементе живота, укључујући снове и машту. Цензура 60-их и 70-их година је учинила да магични реализам полако нестане и да се јавља једна сасвим друга перцепција књижевности.

Да поново почињете своју каријеру, да ли бисте опет изабрали исти пут?

- Нема сумње да је бити писац највећа срећа за човека. Писање је моја велика страст, никада то нисам доживљавао као посао, и да могу поново да бирам, сигурно бих је опет изабрао. Књижевност мења свет. Људи који читају добру књижевност, мењају се и напредују. Ја сам сигуран да би мој живот без Сервантеса, Виктора Игоа, Маркеса, Борхеса и многих других писаца био далеко сиромашнији. То би био осредњи живот и ти писци су обогатили мој живот, начин размишљања, веровања и деловања.

Да ли сте упознати са књигама српских писаца?

- Прочитао сам Андрићев чувени роман "На Дрини ћуприја" када је добио Нобелову награду и још ми је жив у сећању. Нисам читао много српских писаца, али сам у Паризу открио великог књижевника Данила Киша. Прочитао сам све његово што је преведено. Надам се да ћу овом посетом Србији открити још неке српске писце за које не знам.

Марио Варгас Љоса је овај посебан догађај завршио речима:

 „Дозволите ми да завршимо одајући почаст овој дивној публици вечерас. Дирнут сам што је вечерас овде толико људи, и пре свега младих људи који су дошли да чују причу о књижевности. Ретко где књижевност привлачи оволики аудиторијум и изузетно ме радује што смо овде вечерас, што сте ви овде. Књижевност не представља само велико задовољство у животу, већ је то извор једног модерног живота, слободног и демократског друштва. Немојте дозволити да вама манипулишу, не дозволите да вас туђа моћ усмерава. Негујте свој критички ум, градите бољу будућност, а све то можете чинити помоћу књижевности”.

ПОЛИТИКА И ЉУБАВ

Марио Варгас Љоса је рођен 28. марта 1936. године у Арекипи, у Перуу. Докторирао је књижевност на Универзитету у Мадриду. Писац је многих романа, међу којима су "Келтски сан", "Тетка Хулија и пискарало", "Зелена кућа", "Штенад", "Разговор у Катедрали" итд, као и неколико драма од којих је драма "Лепе очи ружне слике" доживела највећи успех. Пише и есеје, новинске чланке и професор је на неколико факултета. Нобелову награду за књижевност је добио 2010. године.

Писао је о корумпираности своје земље, политичкој ситуацији, али и о љубави. 

Кандидовао се 1990. године за председника Перуа.

Први пут се оженио својом тетком Хулијом када је имао 19 година, која је од њега била старија 12 година, а после развода оженио се својом рођаком Патрисијом, са којом има троје деце.

Љоса је био велики пријатељ са Габријелом Маркесом. Пре 38 година Љоса је испред биоскопа песницом ударио Маркеса, после чега више никада нису проговорили. / Б 92

Приредио 

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/