Жорж Амадо (Баија, 1912–2001), највећи бразилски приповедач и један од најзначајнијих романописаца португалског језичког подручја, јавио се у књижевности своје земље почетком тридесетих година, заједно с генерацијом младих прозаиста пониклих на североистоку Бразила, који су својим првим делима с регионалним мотивима и темама утемељили савремени бразилски роман. У младости је био политички ангажован и као активан члан комунистичке партије Бразила више пута протериван из земље. Неколико година после Другог светског рата живео је у Француској и Чехословачкој, а 1952. вратио се у Бразил и потпуно посветио писању. Дело овог „најбразилскијег од свих бразилских писаца“, који је до последњих дана живота остао стваралачки активан, садржи преко тридесет романа, неколико романсираних биографија, на стотине чланака и новинских написа, једну збирку песама, књигу мемоарске прозе, десетине позоришних, филмских и телевизијских адаптација, а тешко је и набројати све језике на које је превођен и објављиван у огромним тиражима.
„Свет Амадове прозе омеђен је границама његовог завичаја, државе Баије, смештене
између атлантске обале и тропских прашума у унутрашњости, са главним градом Салвадором,
најстаријом бразилском престоницом и првим жариштем духовног живота новооткривене
земље, који се у овој области континуирано развија још од XВИ века, уз врло богато
и разноврсно народно стваралаштво. У том жарком поднебљу пуном климатских, географских
и социјалних контраста, мешају се расе и нације, религије и обичаји, стварајући
једну нову, јединствену и особену ’мелеску’ и синкретичку културу, која је у магијском
реализму Жоржа Амада нашла свој аутентичан израз. Доследан свом уверењу да је сваки
уметник универзалан само у мери у којој је и националан, и да ће његово дело ’постати
бесмртно’ једино уколико носи обележја свог времена, Амадо је скоро пуних седам
деценија настојао да оцрта националну физиономију, ону ’особену боју коже и духа’
која Бразилце разликује од свих других народа света, а Баијце од становника осталих
крајева Бразила. Вођен својим приповедачким инстинктом и убеђењем да се ’права књижевност
пише више крвљу него граматиком’, с барокном
елоквенцијом сочним и сликовитим језиком, спајајући документарно и поетско, фактографију
и легенду, Амадо испреда невероватне и истините приче свога краја, засноване на
пишчевом непосредном искуству и колективном памћењу сачуваном у митовима и предањима“
(Јасмина Нешковић).
Међу раним романима са социјалном тематиком издвајају се Жубиаба (1935), Опака
земља (1943) и Подземље слободе (1952), а светску славу донели су
му романи у којима преовладавају елементи
фантастике и магијског реализма, пре свих Габријела, каранфил и цимет (1958), Дона
Флора и њена два мужа (1966), Шатра чудеса (1969), Тереза
Батиста, уморна од рата (1972), Велика заседа (1984).
Добитник је многих бразилских и међународних књижевних признања, а више пута је
био и у најужем избору за Нобелову награду.
Нашој читалачкој публици познат је по романима Опака земља (Просвета,
1949), који је с француског превео Боривоје Глишић, Капетани пјешчаног спруда (Зора,
Загреб, 1959), који је с португалског превео Ладислав Гракалић, Велика заседа (БИГЗ,
1991) и Последњи дан смрти (Паидеиа, 2001), које је с португалског превела
Јасмина Нешковић, и новели за децу Пругасти Мачак и Госпојица Ласта (Лагуна,
2006), у преводу с португалског Ане Кузмановић.
Нема коментара:
Постави коментар