САТИРА О БУДУЋНОСТИ И ЕЛЕКТРОНИЦИ

  Виктор Пељевин: “КГБТ+” – роман (“Лом”, 2023        

  Роман Виктора Пељевина поседује две карактеристике по којима ћете га препознати чак и ако немате корице и почетак књиге: филозофију будизма и способност изналажења запрепашћујућих, нових, електронско-технолошких али ипак невероватних будућности.

            У овом роману јапански официр у Бурми, током Другог светског рата, кроз разговаре са будистичким монахом о махајана будизму тражи могућност да се реинкарнира у нови живот у коме би остварио свој животни сан: да се бави уметношћу. То му успева и он се поново рађа као Рус на чији животни пут повреме)но утиче њeгов учитељ из претходног живота, Јапанац.

            То је будућност у коме су жене супериорна бића, која могу да користе и тиранишу слабији пол – мушкарце због наслеђене кривице ранијих генерација. Међутим оне се радије међусобно боре, наге у аренама, а побеђује она која током борбе доживи више оргазама. Главни лик романа постаје један од најпознатијих “забијача” – репера коме је музика и спектакл иза њега само позадина да у свест присутних унесе одређене поруке – “мема забоје”. Те поруке су углавном познате истине изречене у новој форми и са развијеном аналитиком што доприноси њиховој убедљивости. Ево извода из једне од најпознатијих у том будућем свету:

            „Живимо  само онда кад нешто радимо први пут. Чудо и јесте у томе што ми заправо све и увек радимо први пут, пошто се свет стално мења заједно с нама. Али о томе не размишљамо. Уместо нас почиње да живи сећање на то какви смо били јуче. Ми препуштамо своју власт над стварношћу навици и тонемо у сан. Нестајемо. Често на цео живот. Чини се да смо живи, али пристајемо да умремо, јер је тако сигурније. . . То и јесте једина смрт која постоји. А живот је само оно што се дешава први пут. Сваки пут када, не плашећи се бола, отварамо слепљене капке и удишемо оштри ваздух нечег новог. . . “

            Као перспективног преузима га и контролише продуцент симболичног имена и вишеполне оријентације. Добија савршени музички студио са опремом, уметничко име КГБТ+ и музу – девојку која је биолошки андроид. Продуцент је такође подређен вишим инстанцама, све до “теглираних мозгова” старих вођа који још увек управљају Русијом, а слично је и удругим државама. Они утичу на све појаве – од моде, музике и филозофије, политике и идеологија, преко финансија до  изазивања ратова. Током све успешније каријере светске тајне службе му организују концерт у Венецуели за највећег магната Ротшилда кога треба уклонити. После холивудски сладуњаве еротске борбе његова муза – андроид и тајни агент уништава Ротшилдов мозак и сама гине. То је “последња велика руска победа”, пише Пељевин и музичара КГБТ+ смешта у затвор са виртуелним сапатницима:
            „У ћелији су са мном били Чехов, Толстој, Чајковски, Жуков (онај маршал) и Гагарин. Узгред, када се у својим затворским забојима позивам на Толстоја, најчешће се има у виду мој виртуелни сусед из ћелије. Сви су они стално спавали на горњим креветима. Мене су ротирали по доњим. . . . Јутро је почињало тиме што је Гагарин, који је лежао на горњем кревету, лудачки викао: „Стигли смо!“ И праснуо би у смех. Будила се цела ћелија (у ствари само ја, наравно, остало је било лажа). Моји суседи су своје незадовољство због наступања новог дана изражавали у себи својственом стилу – Толстој је аристократски псовао, Чехов је скидао цвикер и брисао га ћебетом, Жуков је шапутао нешто о казненом батаљону, а Чајковски почињао да фалшира мелодију из једног од својих комада. . . “

            Пељевин наводи две основе за роман: бајку  "Снежна краљица" данског аутора Ханса Кристијана Андерсена и песму Битлса “Let It Be”. У бајци ђаво, у обличју трола је направио магично огледало које искривљује изглед свега и показујући само лоше и ружне аспекте људи. Када ђаво и други тролови покушају да подигну огледало на небо да заварају анђеле и виде Бога, оно пада, и разбија се у милијарду комадића, ситних као зрна песка. Ветар разноси крхотине по целој Земљи и она улазе у срца и очи људи, леде им срца и претварају очи у огледало које види само лоше и ружно у људима и стварима. По именима девојчице и дечака из бајке Пељевин је одредио имена два главна лика: Герда и Кеј.

            Песму Битлса “Let It Be - Нека буде” Кеј, под уметничким именом КГБТ+ разрађује у најзрелијој фази и то постаје познати покрет. Сам Пељевин наводи да је то музичка интерпретација одговора на најпознатију молитву хришћанства “Оче наш … да дође царство Твоје, да буде воља Твоја, и на земљи као и на небу…” Завршава роман са  “Let It Be – Не постоји други пут до среће” и то се најпре може схватити као коначна иронична констатација о Русији и свету, данас и у будућности.

            У роману је много иронично-сатиричних опаски, а и цела фабула романа је једна велика сатира, до гротеске, на низ појава у Русији и свету. На неколико места се помињу зле судбине Путинових опонената. Он описује продор на “исток” где коњица прелази границу са мајушним садницама на леђима. Пише: Русе је могуће користити на све начине, и они могу да подрже тврдом силом сваки актиелни наратив; Уметника нема више од трећине, остали глуме креативну опозицију. Музичари мењајући тембр и темпо дресирају Бетовена као циркуску веверицу. Такође: “Све велике књиге Европе уче како да се убију краљеви и спале градови”, пише Пељевин. Наш је проблем што ми као народ и духовна култура нисмо пошли за Толстојем, већ за Лењином и Стаљином; Време у Русији не пролази. Оно стоји као колац. Вековима; Већ пет векова живимо од конфискације до мобилизације. Ми смо потрошни материјал. Историја нема никакав субјект. Само лобање…

            По структури и развоју главног лика, роман “КГБТ+” подсећа на претходне “Емпире В” и “iPhuck 10”. Преводилац Наталија Ненезић није имала нимало лак посао јер је требало пронаћи речи за нове, двосмислене и нео-технолошке и електронске термине.

 WWW.AMIKA.RS www.amika.rs

БРУТАЛНОСТ УПОТРЕБЕ ЧОВЕКА

Нови роман Владимира Кецмановића „Кад ђаволи полете“ (Лагуна, Београд, 2022) као да је писан на леденој покорици. Односи између ликова, после зачудног почетка, претварају се у чврсти и тамни лед бруталне употребе људи. Главни лик има име па чак и надимак „од миља“ али током пуних 300 страница романа не проговара ни једну реч јер он не припада себи. Он је „туђе тело“, има „туђу собу“ и гледа „туђим очима“. То што види пореди са сценама и људима из „сиротишта“ из кога је усвојен и тако, у секвенцама,  сазнајемо за његову прошлост и видимо пребогату, али ледену, бруталну и празну садашњост и будућност.

            То двоструко удаљавање од другог и других уводи нас у савремене пентхаузе моћног америчког дипломате у Србији који учествује у бирању министара и повремено иде на посао са кога се враћа „урађен“ од пића и опијата. Сви други су „“туђа тела“ у његовој служби које треба употребити. Дечко усвојен из „сиротишта“ да би постао сексуални партнер средовечног Американца треба сам да изабере хоће ли да се врати у „пакао сиротишта“ или да остане у „рају“ као туђе тело за свакодневну употребу.

            „Видео си да сам моћан, рекао је. Да сам те ус-во-јио иако то баш и није по закону. Одрас-тао си овде. У сиро-тиш-ту. Свашта си видео. Па вероват-но слутиш да ово нису чиста посла. Али да з-наш... Нећу да те терам да на силу будеш мој.

            Ево, рекао је, нудим ти дил. Три месеца мораш да будеш код мене. После три месеца можеш да кажеш: Кеј, твој пакао је гори од пакла мог сиро-тишта. Хоћу да се вратим у свој пакао. И биће како ти кажеш, океј?”

            Сцене сексуалних оргија нису чак ни порнографске, оне су бруталне и дубоко понижавајуће у својој огољености и одсусутву сваке емоције. Све су то „туђа тела“ употребљена као ствари, тела која у надокнаду живе у обиљу и сјају поседовања свега што постоји. Ђаволи из наслова су виртуелна бића из „ајфона“ који узлећу када је све остало немоћно да изазове емоције.

            Кецмановић завршава рпман релативним „хепиендом“ после осветничког чина који такође има своје ђаволе у заседи – уцену која одређује будуће понашање и цео живот у празном сјају суровог богаташког „раја“.

            “Кецмановић својим особеним стилом и начином писања, пише у најави романа, указује да је његова прича о злостављању дечака тек метафора, симбол глобалног злостављања које трпимо и са којим живимо. “Кад ђаволи полете” горка је приповест у којој се сажимају бројне велике и битне теме – од суочавања појединца (иницијално аутсајдера) са светом до оцеубиства, у целости проткана референцама на Шекспировог Хамлета, почев од креда истакнутог на насловници да „не убија онај који држи нож, него онај ком остаје империја“”.

            Роман је посвећен Џорџу Орвелу и призива „Употребу човека“ од Александра Тишме. Ако је то једна страна медаље овог друштва, овај Кецмановићев роман је његова брутална полеђина па се „најгори од свих векова“ наставља и на следећи век. Злостављање и злоупотреба у савременом „слободном и демократском друштву“ немају краја када су у питању пребогати и политички недодирљиви, они који су свемоћни весници империје која верује да ће вечито да траје.

            Роман је награђен „Златним сунцокретом“ за најбољу књигу на српском језику у 2022. години. На промоцији романа Кецмановић је рекао да је прича о злостављању дечака тек  метафора, симбол глобалног злостављања које трпимо и са којим живимо у свету, који је заснован на злостављању, политички коректном натурању приче о једној врсти злостављања како би се друга врста злостављања гурнула под тепих, а све са циљем да се људи злом баве парцијално, на површан и малоуман начин, да им се у руке гурне звечка којом ће махати док глобално злостављање траје ли траје.

            Осетио сам потребу да испричам ову причу због навале, до идиотизма доведене политичке коректности која је почела не само да вређа интелигенцију већ и да представља физички притисак. Ово је метафора савременог света, орвеловског света, у којем је вечита експлоатација добила нове облике, у којем је хипокризија доведена до крајње тачке, и који до те мере личи на Орвелову антиутопију да се питам да ли је Орвел био толико генијалан да то предвиди или ’ови данас’ користе његове пројекције како им одговара. Јунак у роману не говори, јер његове речи немају значај, што је метафора за овај свет у којем они који немају моћ, њихово мишљење није важно и нико их не чује, рекао је Кецмановић.

Миливој Анђелковић 

www.amika.rs