Пандемија је прва катастрофа (после библијског потопа) која је погодила целу планету. По Уелбеку током следећих 2.000 година несреће нас тек очекују: судари копнених маса, нај-земљотреси, поплаве, пожари, термонуклеарне бомбе на Антарктик и Артик које ће изазвати поплаву већег дела Азије, промена Земљине осе и климе; градови су нестали или разрушени, јављају се хорде примитивних људи и групе отпадника који живе у шумама или рушевинама, огромни предели су безоблично тло, мочваре и плитка језера... Мали број људи-клонова живи „у рају“ - у ограђеним резерватима, усамљени и без правих контаката и животних перспектива, осим на ново клонирање. Такав живот: усамљенички и без правих контаката и блиских перспектива у овим нашим ковид-данима подсетио ме не овај роман и поново сам узео у руке МИШЕЛА УЕЛБЕКА - МОГУЋНОСТ ОСТРВА.
Већ са напомена на корицама и после овлашног прелиставања
(књига нема садржај, што је постало све чешће, по мени то је немарност уредника
и издавача) постаје јасно да је реч о сложеној структури која
користи и елементе СФ романа. Смењују се текстови главног лика и неколико споредних
са текстовима њихових клонова које раздваја 2.000 (две хиљаде, није грешка) година.
Прва реченица то потврђује: Добродошли у вечни
живот, пријатељи. Наиме, они вечно живе тако што се клонирају и поново настају
јер су на време приступили новој цркви која чува њихов ДНК и активира га када нестану,
па живе вечно као клонови који се све ређе сусрећу и дописују. Највећи део романа се
односи на данашњу Француску и живот Данијела 1 испресецан порукама и
описима живота 23, 24 његовог и других клонова.
Уелбек
проживљено и убедљиво описао меланхолију средњег доба, свест о наступајућој старости,
гашењу животне силе и носталгију за младошћу као јединим позитивним квалитетом људског
живота. Данијел 1, јунак Могућности острва, у једном тренутку признаје:
"…током читавог свог живота, занимао сам се само за свој ку`ац, и ни за шта
друго, сада је мој ку`ац био мртав, а ја сам га пратио у његовом посмртном паду,
и добио сам оно што сам заслужио…" Живот је стављен у контекст општих тенденција
једног доба, у осуду капиталистичке 'културе младости' којој су посвена рекламна,
филмска, музичка, па и еротска индустрија. Порнографија је заменила еротику, клубови
и сексуални туризам су ту да замене осећаје узбуђења и егзотике, а сваки осећај смислености друштвеног живота и
сопственог рада нестао је заједно са бајкама о 'духовним вредностима' у које више
нико не верује. Остао је безбрижан живот посвећен себичној потрази за телесним задовољством
као јединој замисливој срећи.
“Не
само да никада нисам пристао ни уз једно религијско веровање, него нисам никада
о томе ни размишљао. За мене су ствари биле онакве како су изгледале: човек је животињска
врста, настала од других животињских врста замршеним и мучним процесом еволуције;
састављен је од масе органа, а после смрти се ти органи распадају, претварају се
у једноставније молекуле; неће преостати ниједан траг мождане активности, ни мишљења,
нити било чега другог што би се могло приписати неком духу или души. Мој атеизам
је био тако стамен, толико искључив, да овакве теме нисам никада ни успео да схватим
озбиљно” пише Мишел Уелбек.
Чак
ни уметност, тај 'последњи азил', више не пружа утеху: данашњи уметник изједначен
је са забављачем. Није случајно што је протагониста Уелбековог романа, Могућности
острва, по занимању комичар и творац филмова, и то веома успешан. Уелбек се
цинично подсмева публици и популарности, као и сопственој друштвеној улози и смислу
уметничког деловања, када каже:
“Као
и револуционар, комичар је прихватао суровост света и одговарао на њу додатном суровошћу.
Његова акција не мења свет, али га чини прихватљивим тиме што преображава насиље
- неопходно за сваку врсту реакционарне акције – у смех, а успут зарађује и доста
кинте. Једном речју, као и сви лакрдијаши од постанка света наовамо, ја сам био
нека врста колаборационисте. Ослобађао сам свет болне и бескорисне револуције
- јер је корен свег зла биолошки и независан од било каквог замисливог друштвеног
преображаја; утврђивао сам јасноћу, бранио акцију, искорењивао наду; имао сам чист
рачун”.
Бесмртност
долази од науке и технологије. Једино оне могу да победе 'биолошки корен зла'.
Уелбек свет тумачи у односу на битне силе
планете: биологију, генетику и футурологију, еволуцију у прошлости и далекој будућности.
Утопистичка заједница 'Новољуди' кроз
генетски инжењеринг обезбеђења бесмртности за оне који су преживели апокалипсу
цивилизације и пост-свет. По неким мишљењима Уелбек је први француски романописац
после Балзака коме је пошло за руком да ухвати друштвену реалност савременог живота.
Други сматрају да већ живимо у дистопији коју он описује.
Први део књиге је препун слободног секса где се
речи пи*а и ку*ац сваки час налазе у тексту, без покушаја варирања назива – не верујем
да је то грешка преводиоца јер ми имамо баш
много синонима. Такође, ту је и неколико технички савршених и детаљних секси сцена,
као да описује порно филм, што је наравно неубедљиво у књижевном делу. Једна од
ретких успелих порука клона Мари22 гласи: Сама
сам као последња глупача. Са мојом глупичком – честитке преводиоцу Ивани Мисирлић.
Сам део о елохимистичкој цркви је – зачудо - доста
површан па чак и наиван, као да је прерађен неки стрип – личности се зову Пророк,
Хумориста, Научник, Пандур (шеф обезбеђења), једино је лик новог пророка Венсана
кога подмећу уместо старог (који је убијен), као да је заиста клониран стари – животан
и убедљив. По роману се види да је касније клонирање успело и неки вечни живот обезбеђен,
лишен емоција, патње, страха, живот надмоћан и стерилан.
Текстови клонова после 2.000 година су кратки,
бескрвни, наводно симболични – треба да илуструју живот који воде на разореној планети
која је и географски другачија.
Угасивши
сексуални нагон, научници који су омогућили бесмртност и клонирање, претворили су живот 'новољуди' у стање равнодушне летаргије.
Остале су само бесциљне јединке изоловане у микро-свету своје тврђаве изван чијих
решетки под струјним напоном тумарају дегенерисани
мутанти постапокалиптичног света међу којима још увек владају сурови биолошки закони
дарвинистичког опстанка, са алфа мужјацима који поседују женке и немилосрдно убијају
старе, немоћне и непродуктиве.
Суштина
данашњег човека је задовољена себичним, неемотивним понашањем и полним нагоном "…њихов генетски код ће бити сачуван и умреће
у нади у бесконачан наставак те исте егзистенције посвећене ужицима. То је био смисао
историјског кретања, то је био његов дугорочни правац, који се неће ограничити само
на Запад, Запад ће га само раскрчити, утрти пут, као што је то и чинио од краја
средњег века", пише Уелбек.
Прихватили смо 'принцип реалности' врлог новог света.
Љубав, емпатија, светост, утопија, нови човек… одјеци су прошлости. Уелбек пише о временима када су постојали последњи
идеали које замењују нови, биолошки, сведени на себично уживање као једину срећу.
Занимљива су Уелбекова виђења престројавања, понашања
и судбине других религија у судару са религијом вечног живота. Губе, наравно, брже
или спорије...
Роман (370 страна, већина западних бестселера
има отприлике толико или више, то је вероватно комерц-обим књиге) препун је
провокација на париске и француске културне кругове, на рачун савременика или икона
француске културе – Селин, Одијар, Мишел Онфре, Кушнер, Тејар де Шарден и друге.
Такође, у њему је много провокативних
тумачења цивилизацијских аксиома – смех, та одлика човека, то је одраз мржње према
другачијем, то је за клонове «квоцање из прошлости», јер се најрадје смејемо «Алаховој
гамади», «обрезаним бувама», «пицајзлама с Маријине п*це». Уелбек исмева француску
и америчку «кидс» цивилизацију која бежи од одговорности и напора и узима кућне
љубимце уместо деце, стварајући стамбене зоне без деце где је деци забрањен улаз
да не ремете мир становника.
Уелбек
традицију тумачи кроз његов односу према Врлом новом свету: “Добро знам
(…) да се Хакслијев свет обично описује као некакав тоталитарни кошмар, да има покушаја
да се ова књига прикаже као нека оштра осуда; то је чиста и једноставна хипокризија.
По свим питањима – генетска контрола, сексуална слобода, борба против старења, цивилизација
доколице, Храбри нови свет је за нас рај, то је управо и тачно онај свет
који покушавамо, до сада без успеха, да достигнемо”… Богови су мртви, уметност је
мртва, појединац је умртвљен послом који
мрзи. Испоставило се да је капитализам систем
најприближнији природном стању човека, јер је заснован на закону јачег, на себичности
и на користољубљу. То су силе живог света, па и животињске врсте којој припадамо;
све друго је утопија, пише Уелбек.
У
будућности, пише Уелбек, “више ништа није остало од књижевних и уметничких творевина
на које је човечанство било тако поносно; теме из којих су рођене изгубиле су сваку
сваки смисао, њихова емотивна моћ је нестала. Ништа није остало ни од филозофских
и теолошких система за које су се људи толико борили, понекад и умирали, а још
чешће убијали; ништа од свега тога није будило код новољуди ни најмањи одјек, ми
смо у томе видели само деспотско бунцање ограничених, конфузних духова, неспособних
да створе и најмањи тачан, или просто користан концепт. Човекове технолошке творевине
су, напротив, још увек могле да побуде поштовање: у тој области, човек је дао најбоље
од себе, изразио је своју дубоку природу, у њој је од почетка достигао оперативно
савршенство коме новољуди нису имали ништа значајно да додају”.
Одлично су написани поједини делови и подужи епилог. Термин који ми се чини најближим је „роман – клон“,
уз елементе СФ приче и много провокативне књижевности, са покушајима да се модернизује
класични меки и рефлексивни француски стил. Уелбек разобличава садашњост и
скида маске које прекривају ткз. коректну књижевност и садашње друштвене односе
као још једну лаж овог доба. Корона није крива за све – има у свему веома много
и нашег, људског удела.
Odlično predstavljanje ovog, po
mom mišljenju, ozbiljnog romana.
Cestitam za trud u pisanju ove
dobre objave. Uelbek je izvrstan pisac i vredi napora da se prikaze, iako su
njegovi romani vrlo citljivi. Mracan pisac, krajnji pesimista koji izuzetno
dobro oseti drustvene probleme i pojave koje ekstrapolira i uvelicava do
paradoksa i apsurda kako bi prodrmao citaoca.
Iako je relativno kasno počeo da
se bavi književnošću, piše vrlo upečatljive romane, prepoznaje probleme, stvari
naziva pravim imenom, bez zadrške, a to je upravo ono što mi se dopada u
njegovim knjigama. Svaki njegov roman prodrma čitaoca i navodi na razmišljanje.
Uživala sam tokom čitanja
prikaza. Hvala
Hvala na stručnoj i izuzetno
detaljnoj analizi ovog mračnog romana, koji ću sugurno pročitati zbog vas.
Da to je Uelbek, takav je
on...razori te na kraju...kritika drustva i civilizacije jer vidimo golim okom
kuda hrlimo i ovo necinjenje je najveci slom covecanstva...ovo pustanje da
stvari idu kako idu..odsustvo svake borbe ili makar sporadicne koja biva
ugusena...sve je to vidoviti Uelbek prikazao..u svakom romanu neko beznadje i
crnilo...treba energije za njega. Vas prikaz ovog teskog i nadasve kvalitetnog
romana je maestralan. Viseslojan ili visesmeran vas tekst upravo kao i njegov
roman. Odusevljena sam, upravo jer obozavam Uelbeka. Treba imati zeludac za
njega. 
preporucujem ga od srca.
Klasik savremene knjizevnosti.
Bravo za ovakav tekst. Ovaj
roman neću preskočiti. Čitala sam Pokoravanje i imam visoko mišljenje o piscu.
Hvala za predivan tekst...
verujem da je odlican roman ali u ovo sivo nase sadasnje, treba mi malo lepote.
Odlicna knjiga i odlican osvrt
Нема коментара:
Постави коментар