недеља, 03. јануар 2021.

ВИКТОР ПЕЉЕВИН: „Т“ – МУЛТИРОМАН О СТВАРАЊЕ ИЛУЗИЈА

ВИКТОР ПЕЉЕВИН: „Т“ – МУЛТИРОМАН О СТВАРАЊЕ ИЛУЗИЈА

(„Плато“ и „Б и С“, Београд, 2013, превод Наталија Ненезић)

 "Ништа није онако као што изгледа“ основна је одлика сваке књиге Виктора Пељевина. А како  јесте, то сам читалац треба да закључи крећући се кроз различите просторе и времена романа.

Његови романи се не испуштају из руку и невероватна су мешавина акције, фантастике, будизма, симболизма, руске и светске стварности, као и недефинисаних времена и простора. Кроз гротеске, ироније и духовитости које су често на граници пародије, Пељевинова наглашена енергија духа и стваралачка моћ  трансформише познато у неочекиване завршне метафоричности у свакој књизи.

Називају га „мајстор светске класе“, „идол омладине“, „шаман за контакте са натприродним“ „тумач епохе“, „визионар будућности“ – и он све то јесте. Међутим, са ликовима његових романа је немогућа идентификација, он тражи другачијег читаоца који препознаје ситуације и појаве, историјске и друштвене околности које никад нису онакве какве изгледају читаоцу и ликовима романа.











Роман чији је наслов „Т“ почиње као акциони у коме се полако помаља метафизичка прича у позадини. Током романа та позадинска прича постаје основна, а авантуре грофа Т. (у коме препознајемо Толстоја) прелазе у симболичку раван.

Наиме, гроф Т. није лик „антигрофа“ као то у почетку изгледа, већ је усмераван  књижевни лик који својим деловањем ствара роман који управо читате. Он непрекидно покушава да се сети своје прошлости и тражи смисао и узроке хаотичности света и свог понашања. Његовим активностима, емоцијама, дилемама, размишљањима и сексуалношћу управљају демони – писци бестселера из сенке са подељеним надлежностима - шта ће и како ће гроф Т. деловати, мислити и радити  зависи од тога ко се тог тренутка прихватио писања. Та позадинске прича се постепено помаља, постаје основна; и сам гроф Т. тога постаје свестан али не може да јој се супротстави мада сам ствара стварност у којој се налази.


Ти „демони“ који усмеравају грофа Т. – писци подељених надлежности су:

1.     писац задужен за „еротику, гламур и непротивљење злу насиљем“ – врло тражен, наплаћује „за стубац од осамсто долара па навише“;

2.     писац задужен за акцију и  сукобе, за пуцање, скакање и борбе, „геније, супердрагоцени кадар“ који се никад не понавља и „иде као алва“ па је стално заузет и повремено „ради левом ногом“;

3.     писац задужен за психоделичне садржаје и измењена стања свести, лаке па и тешке дроге;

4.     писац задужен за унутрашње монологе и ток свести, метафизичар апсолута;

5.     уредник пројекта који „пегла“ и усклађује написане текстове;

6.     маркетинг који утврђују вредност пројекта у свакој етапи;

7.     писац кога ангажују на крају пројекта – реалиста који ће завршити роман.

Сам пројект током писања доживљава трансформације јер се мењају околности и финансијери – од „националног пројекта“ који прихватају „структуре силе – чекисти“, по коме се гроф Толстој враћа у окриље цркве, богато плаћеног из буџета, прелази се на комерцијални акциони трилер под контролом „либерала“ који тек треба продати на тржишту и гроф постаје Т. Када сви финансијери издају, појављује се војска са намером да роман претвори у „ироничну ретро-пуцачину“ за конзоле - игрицу у комплету са књигом, у коју ће „упрегнути све покојнике“ – Толстоја, Достојевског, Соловјова, императора... као дивље борце – рмпалије који у слободно време читају Конфучија и продати је Западу јер у земљи „ништа не може да се прода, све прекопирају и покраду“. Када црква пристане да финансира пројект он се при крају приближава првобитној замисли ангажовањем новог „демона“ - писца „реалисте“.

Таква сижејна линија се може разумети на више нивоа:

-         као гротеска о стварању бестселера;

-         алегорија о манипулацијама друштвеном стварношћу „којом управља десет превараната из три компаније“;

-         сатира на прекрајање прошлости уздизањем и срозавањем личности и догађаја;

-         пример како се поставке из теорије књижевности примењују у стварању романа;

-         алегорије које ће препознати познаваоци источних религија...

Пељевинови ликови и ситуације развијају се до гротеске, апсурда или пародије, зависно од фазе у којој се пројект романа налази. Гроф Т. је мајстор борилачких вештина наоружан са више туцета танких ножева за бацање и „челичном брадом“ ојачаном жицама, Достојевски у подземном свету у заседи чека нападе мртвих да би од њих отео вотку и кобасицу и удахнуо душу коју они још увек имају, Аксиња током неколико недеља објављује три романа о свом полусатном сусрету у сену са Толстојем (ради са две стенографкиње и дактилографкињама и „ствара“ један роман недељно), монах искаче из воза и лебди на раширеној мантији да би се створио на броду – реконструкцији света из далеке прошлости, идоли подземног света су са мачјим главама, емоције се појачавају „доливањем из кантице са емоцијама“, Толстој пре писања навлачи на руку „белу гласе-рукавицу“, а његово „упрошћавање“ се свело на плаћеног мужика – двојника који излази на орање испред Јасне Пољане два пута дневно, када пролазе возови...

Расправе о будистичком појму празнине воде се на више места у роману, јер  се писањем ствара свет који испуњава и обликује празнину која опет ствара празнину као једину чисту есенцију свега... Иначе роман „Чапајев и Празнина“ вероватно је најбоље дело Виктора Пељевина и један од најбољих светских романа почетка трећег миленијума. Светску славу су стекли и други Пељевинови романи: „Омон Ра“, „Генерација П“, „Империја В“...

У „Империји В“ Пељевин развија сложену причу о вампирима који су створили људе за своје потребе. Светом влада тајна структура Халдејаца и еволуирани богови (Хера Озирис...) и велика богиња Иштар. Савремени вампири више не сисају крв, а преситили су се богатства и новца. Они се хране енергијом коју људи  стварају у борби за живот и престиж. Људима управљају преко главних вампирских уметности - гламура и дискурса, чија је суштина у маскирању и контроли. Гламур су лепе слике, а дискурс – наметнуте приче о тим сликама...

Аутор овог текста је више пута почињао да пише о роману „Чапајев и Празнина“ али је сваки пут констатовао да тај роман превазилази његове могућности јер је Пељевин бољи писац него што је он читалац. Остала је само прва реченица: "Када би речи постале делатне у мењању света, Пељевин би обавио већи део посла" - а онда је схватио да Пељевинова гротеска, иронија и духовитост, енергија духа и стваралачка моћ трансформације познатог, и завршна метафоричност сваке његове књиге, уопште томе и не теже, и да је та прва реченица површна и недовољна јер обухвата само пену уместо дубине.

"Свет је виц који је Бог испричао сам себи" (Пељевин) а већина књига осталих писаца су вицеви „са брадом“ које читаоци одмах препознају јер су читали Пељевина.

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs


Нема коментара:

Постави коментар